Станислав Винавер (Шабац 1. март 1891. - Нишка Бања 1. август 1955.)

Био је јеврејски и српски песник и преводилац.

Ерудита, књижевник и преводилац Станислав Винавер, рођен је 1. марта 1891. године у Шапцу, у угледној јеврејској породици, а постано је незаобилазни део српске културе. Отац Јосиф био је лекар, а мајка Ружа пијанисткиња. Основну школу завршио је у Шапцу, гимназију је учио у Шапцу и Београду, а на париској Сорбони студирао је математику и физику. Већ тада постаје следбеник филозофских идеја Анри Бергсона и 1911. огледа се у симболистичкој поезији збирком «Мјећа».
У балканским ратовима и Првом светском рату учествовао је као добровољац, један од 1300 каплара. Био је поручник у славном Ђачком батаљону, прешао је голготу повлачења преко Албаније и на Крфу се ангажовао као уредник Српских новина и радио као службеник Државног пресбироа.
Песник и есејиста Винавер, јавља се и у својству вође експресионистичког покрета (написао је «Манифест експресионистичке школе»), најоштрије се залажући за раскид с традиционалним уметничким изразом и оспоравајући дотадашње «патриотске и десетерачке каноне» које су били поставили дотад неприкосновени књижевни критичари Јован Скeрлић и Богдан Поповић.
Други светски рат провео је у заробљеништву у немачком логору Оснабрик.
Последње године (1945-1955) у Београду, радећи као професионални књижевник, сатиричар и преводилац са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког језика. Његови специфични преводи, у којима је зарад преношења најдубљег смисла и тумачења превођеног текста видљиво одступао од оригинала, понекад су чак наилазили на одбијање издавача, али су и данас остали ненадмашни, скоро као посебна књижевна дела.

На пољу сатире Винаверове пародије одликују се бескрајно духовитим обртима, свежином израза и префињеним осећајем за гротеску, што је посебно дошло до изражаја у «Пантологији новије српске пеленгирике» која је заправо ругалица «Антологији новије српске лирике» Богдана Поповића.

Међу бројним Винаверовим радовима, најпознатије су

* «Приче које су изгубиле равнотежу» (1913),
* «Мисли» (1913),
* «Варош злих волшебника» (1920),
* «Громобран свемира» (1921),
* «Чувари света» (1926),
* «Икаров лет» (1937),
* «Ратни другови» (1939),
* «Европска ноћ» (1952),
* «Језик наш насушни» (1952) и као круна његовог стваралаштва
* «Заноси и пркоси Лазе Костића» (1963).

У овој последњој књизи, за коју је Винавер водио велику битку и за живота није могао да нађе издавача, аутор је полемичким мајсторством до врхунца довео своје критике српског културног медиокритетства и митоманства. Иако је показао да се може бити модеран у контексту националне културе, он је и после тога још пола века остао несхваћен, потискиван и прећуткиван, па су «Заноси» поново штампани тек 2006. године.

У књизи на скоро 600 страна есеја о великом песнику, Винавер је успео да ослика комплетно духовно и уметничко наслеђе српске књижевности, културе, митологије, државности и да напише не само монографију о Лази Костићу, већ и аутопоетичко дело, које спаја интелектуално-уметничку радозналост, енциклопедијску обавештеност и аутентични дух.

«Заноси и пркоси» садрже, наиме, комплетну Костићеву биографију и његова дела, историјски контекст у коме су настајала и белешке о његовим савременицима, али Винавер пише и о музици, проблемима стиха, посебно десетерца, трохеја и хексаметра, о језичким могућностима, мелодији језика и о модерној поезији уопште.

Умро је у Нишкој Бањи, 1. августа 1955. године.