Prevela Zvezdana Šelmić Knjiga druga UZVIŠENA KRALJICA 1. Daleko na severu, gde je Lot bio kralj, sneg je debelo pokrivao pustare, i čak i u podne često je bilo magle. U retkim danima kada je sijalo sunce muškarci su mogli da izađu u lov, ali žene su bile zarobljene u zamku. Morgoza, dokono okrećući preslicu - mrzela je predenje kao i uvek, ali u sobi je bilo suviše mračno za neki finiji posao - osetila je ledenu promaju sa otvorenih vrata i podigla pogled. Progovorila je sa blagim prebacivanjem. "Suviše je hladno za to, Morgana, a čitavog dana si se žalila da ti je zima; hoćeš da nas sve pretvoriš u ledenice?" "Nisam se žalila", rekla je Morgana. "Jesam li rekla i reč? Soba je pretrpana i smrdi na dim. Htela sam samo da se nadišem - ništa više!" Zatvorila je vrata i vratila se do vatre, trljajući šake i stresajući se. "Nije mi bilo toplo još od ravnodnevice." "Nimalo ne sumnjam u to", rekla je Morgoza. "Tvoj mali putnik, tamo unutra, otima ti svu toplotu iz kostiju - njemu je toplo i udobno, a majka mu se smrzava. Uvek je tako." "Barem je ravnodnevica prošla, ranije sviće i kasnije se smrkava", rekla je jedna od Morgozinih žena. "A za nedelju ili dve, možda će vaša beba biti sa vama..." Morgana nije odgovorila, nego je ostala kraj vatre, drhteći i trljajući šake kao da je bole. Morgoza je pomislila da devojka izgleda kao sopstvena senka, lica smršalog i oštrog, ruku koščatih kao u kostura u poređenju sa ispupčenim stomakom trudnice. Pod očima je imala velike tamne podočnjake, a kapci su joj bili crveni kao da neprestano plače; ali tokom svih meseci koje je Morgana provela u njenoj kući, Morgoza je nije videla da proliva ni suzu. Utešila bih je, ali kako, kada ne plače? Morgana je nosila Morgozinu staru haljinu, nekada tamnoplavu, sada izbledelu i iskrzanu, i smešno predugačku. Delovala je neuredno, gotovo zapušteno, i Morgozi se činilo da njena rođaka uopšte ne mari za to da se lati igle i konca i malo upristoji odeću. I članci na nogama toliko su joj otekli da su se prelivali preko cipela; to je bilo stoga što je u ovo doba godine mogla da jede samo usoljenu ribu i staro povrće. Svima je bila potrebna sveža hrana, ali po ovakvom vremenu bilo ju je teško nabaviti. Pa, možda će muškarci imati sreće u lovu, pa će moći da iznese pred Morganu malo svežeg mesa; posle četiri svoje trudnoće, Morgoza je poznavala večitu glad pred porođaj. Jednom, setila se, kada je bila trudna sa Gavenom, otišla je u mlekarnik i pojela šaku gline koju su čuvali radi zatvaranja posuda. Jedna stara babica rekla joj je da, kada trudnica oseća nezadrživu potrebu da jede čudne stvari, to znači da su baš one detetu potrebne i da treba da mu ih pruži. Možda će sutra imati sveže bilje iz planinskog potoka - za tim žudi svaka trudnica, naročito krajem zime. Morganina divna tamna kosa bila je zamršena - izgledala je kao da se nije očešljala vać nedeljama. Sada se okrenula od vatre, uzela češalj sa police i počela da češlja jednog od Morgozinih pasa. Bolje bi ti bilo da malo urediš svoju kosu, pomislila je Morgoza, ali oćutala je; Morgana je u poslednje vreme bila toliko nervozna da je bolje bilo ni ne obraćati joj se. To je sasvim prirodno pred sam porođaj, pomislila je, gledajući devojčine mršave ruke kako provlače češalj kroz pseću dlaku; kučence je kevtalo i cvilelo, a Morgana ga je umirivala glasom blažim nego kad se obraćala ljudima. "Ne može još dugo trajati, Morgana", nežno je rekla Morgoza. "Do praznika sveća svakako ćeš se poroditi." "Jedva čekam." Morgana je još jednom pomilovala psa i spustila ga na pod. "Eto, sad si dovoljno pristojan da sediš među damama, maleni... kako si sad lep, tako očešljan!" "Podložiću vatru", rekla je jedna od žena, po imenu Bet, spustivši preslicu i ubacivši klupče u kotaricu sa vunom. "Muškarci će uskoro stići kući - već se smračilo." Prišla je vatri, saplela se o komad drveta i gotovo pala na ognjište. "Garete, štetočino mala, hoćeš li skloniti ovo smeće?" Bacila je štap u vatru, a petogodišnji Garet, koji je gurkao štapiće okolo i poluglasno im pričao, ispustio je krik besa - štapovi su mu bili vojska! "E, Garete, sad je mrak, i tvoja vojska mora pod šatore", brzo je rekla Morgoza. Dečko je, gunđajući, odgurao štapiće u ugao, ali dva je pažljivo smestio pod tuniku - ti su bili deblji, a Morgana ih je pre nekoliko meseci izdeljala tako da liče na muškarce u šlemovima i oklopima, i obojila im tunike sokom od bobica. "Hoćeš li mi napraviti još jednog rimskog viteza, Morgana?" "Ne sada, Garete", odgovorila mu je. "Ruke me bole od zime. Možda sutra." Prišao joj je i namrštio se, stojeći joj tik uz koleno. "Kada ću biti dovoljno veliki da idem u lov sa ocem i Agravenom?" "Tek kroz nekoliko godina, mislim", rekla je Morgana, smešeći se. "Tek kada budeš dovoljno visok da se ne izgubiš u smetovima!" "Ali ja sam velik!" odgovorio je, malo se propevši na prste. "Vidi, kad sediš, viši sam od tebe!" Ljutito je šutno stolicu. "Ovde nemam šta da radim!" Pa", rekla je Morgana, "uvek mogu da te naučim da predeš, i onda ti neće biti dosadno." Podigla je Betinu preslicu i pružila mu je, ali on je ustuknuo i iskrivio lice. "Ja ću biti vitez! Vitezovi ne moraju da predu!" "Baš šteta", mračno je rekla Bet. "Možda ne bi nosili toliko tunika i plašteva kada bi znali koliko je teško ispresti ih!" "Ali postojao je vitez koji je umeo da prede, bar tako kaže priča", rekla je Morgana, pruživši ruke ka dečaku. "Hodi ovamo. Ne, sedi na klupu, Garete, sada si pretežak da bih te držala u krilu kao bebu. U davna vremena, pre nego što su došli Rimljani, živeo je vitez po imenu Ahil, i bio je pod kletvom; stara čarobnica rekla je njegovoj majci da će on poginuti u boju, i zato ga je majka obukla u suknje i sakrila ga među žene, pa je naučio da prede i tka i radi sve što rade devojke." "I, je li poginuo u boju?" "Jeste, jer kada je grad Troja bio opsednut, pozvali su sve vitezove i ratnike da dođu i zauzmu ga, a Ahil je pošao sa ostalima, i bio je najbolji od svih vitezova. Priča se da je mogao da bira, hoće li dugo poživeti u miru, umreti kao starac u svom krevetu i biti zaboravljen, ili će živeti kratko, umreti mlad i postati slavan, i on je odabrao slavu; tako muškarci pričaju. Borio se sa vitezom iz Troje po imenu Hektor - mi bismo rekli Ektorijus..." "Je li to isti ser Ektorijus koji je odgajio našeg kralja Artura?" upitao je dečak razrogačenih očiju. "Sigurno nije, jer ovo se desilo pre mnogo stotina godina, ali možda mu je to bio neki predak." "Kada ja budem na dvoru i kada postanem Arturov saputnik", počeo je Garet, očiju okruglih kao tanjirići, "biću najbolji ratnik i osvojiću sve trofeje na turnirima. Šta je bilo sa Ahilom?" "Ne sećam se - priču sam čula veoma davno, još na Uterovom dvoru", odgovorila je Morgana, trljajući krsta kao da je bole. "Pričaj mi o Arturovim vitezovima, Morgana. Ti si zaista videla Lanseleta, zar ne? I ja sam ga video, na kraljevom krunisanju - je li on ubio nekog zmaja? Pričaj mi, Morgana..." "Ne gnjavi je, Garete, vidiš da joj nije dobro", prekinula ga je Morgoza. "Otrči u kuhinju i traži da ti daju komad hleba." Dečko je izgledao naduren, ali ipak je izvadio ispod tunike izdeljanog viteza i otišao, poluglasno mu govoreći. "Pa, ser Lanselete, idemo da pobijemo sve zmajeve iz Jezera..." "Zna da priča samo o ratu i ratovanju", nestrpljivo je rekla Morgoza, "i o svom dragom Lanseletu, kao da nije dosta to što je Gaven već otišao u rat sa Arturom! Nadam se da će, kad Garet odraste, u zemlji vladati mir!" "Biće mir", odustno je rekla Morgana, "ali to neće biti važno, jer će umreti od ruke svog najboljeg prijatelja..." "Šta?" uzviknula je Morgoza, ali devojčine oči bile su prazne i rastrojene; Morgoza ju je blago protresla. "Morgana!" povikala je. "Morgana, jesi li bolesna?" Morgana je zažmirkala i odmahnula glavom. "Izvini - šta si mi rekla?" "Šta sam ti rekla? Bolje ponovi šta si ti rekla meni!" uzviknula je Morgoza, ali kad je srela Morganin uznemireni pogled, sva se naježila. Pogladila ju je po ruci, zaključivši da je maločas bila u bunilu. "Izgleda da si zaspala otvorenih očiju." Nije želela da pomisli kako je Morgana imala trenutak Vida. "Moraš bolje paziti na sebe, Morgana, jedva jedeš, ne spavaš..." "Od hrane mi je muka", uzdahnula je Morgana. "Da je bar leto, mogla bih da jedem voće... noćas sam sanjala da jedem jabuke iz Avalona..." Glas joj je zadrhtao i brzo je spustila glavu kako Morgoza ne bi videla suze kako joj se otkidaju sa trepavica; ali stegla je pesnice i nije zaplakala. "Svima nam je dosadila usoljena riba i dimljena slanina", rekla je Morgoza, "ali ako je Lot imao dobar lov, moraš jesti malo svežeg mesa." Morgana je, pomislila je, u Avalonu naučila da ne obraća pažnju na glad, žeđ i zamor; sada, ovako trudna, kada bi mogla malo da se opusti, odlučila je da sve trpi ne žaleći se. "Ti si učila za sveštenicu, Morgana, i naučila si da postiš, ali tvoje dete ne može da trpi glad i žeđ, a ti si suviše mršava..." "Ne zavitlavaj me!" ljutito je rekla Morgana, pokazavši svoj ogroman trbuh. "Ali ruke i lice su ti sama kost i koža", rekla je Morgoza. "Ne smeš tako da se izgladnjuješ, imaćeš dete i moraš da misliš na njegovo dobro!" "Misliću na njegovo dobro kada ono bude mislilo na moje!" obrecnula se Morgana, ustajući, ali Morgoza ju je uhvatila za ruke i primorala da ponovo sedne. "Drago dete, znam kroz šta prolaziš, ja sam rodila četvoro dece. Ovih nekoliko poslednjih dana gori su od svih prethodnih meseci!" "Trebalo je da budem pametna i da ga se oslobodim dok je bilo vreme!" Morgoza je zaustila da oštro odgovori, ali ipak je samo uzdahnula. "Prekasno je da se kaješ što nisi učinila ovako ili onako; još deset dana, i sve će se završiti." Izvukla je svoj češalj ispod tunike i počela da češlja Morganinu zamršenu kosu. "Pusti", otresla se Morgana, sklanjajući glavu od češlja. "Sama ću se očešljati sutra. Bila sam preumorna da mislim na to. Ali ako ti je muka da me gledaš ovako zapuštenu - pa, daj mi taj češalj!" "Mirno sedi, lenavan", rekla je Morgoza. "Zar se ne sećaš, kad si bila devojčica u Tintagelu, plakala si da te ja češljam jer je tvoja dadilja - kako li se ono zvala... setila sam se, Gvenis, tako je - jako ti je čupala kosu, a ti si govorila: 'Neka me češlja tetka Morgoza'?" Provlačila je češalj kroz čvorove, gladeći pramen po pramen, nežno milujući Morganu. "Imaš divnu kosu." "Tamna je i gruba kao konjska dlaka usred zime!" "Ne, meka je kao vuna crne ovce i sjajna kao svila", odgovorila je Morgoza, još gladeći tamno pramenje. "Mirno sedi, da ti je upletem... Oduvek sam želela devojčicu, da je lepo oblačim i uplićem joj kosu... ali Boginja mi je poslala same sinove, i zato ti moraš da mi budeš kćerka sad, kad sam ti potrebna..." Privila je takmnokosu glavu na grudi, i Morgana je ostala tako, drhteći od neprolivenih suza. "Oh, mirno, mirno, malena, ne plači, neće još dugo trajati, mir, mir... nisi se dovoljno pazila, treba ti majčinska briga, malena moja..." "Samo je... ovde tako mračno... željna sam sunca..." "Preko leta imamo i previše svetla, vidno je sve do ponoći", rekla je Morgoza, "i zato je zimi ovako." Morgana se još tresla od nekontorlisanih jecaja, a Morgoza ju je čvršće zagrlila i počela blago da je njiše. "Mir, malena, lenavan, mir, znam kako ti je... nosila sam Gavena u najmračnije doba zime. Bilo je mračno i olujno kao i sada, a ja sam imala samo šesnaest godina i bila sam strašno uplašena, tako sam malo znala o deci, žalila sam što nisam ostala kao sveštenica u Avalonu, ili na Uterovom dvoru, ili bilo gde drugde samo da nisam ovde. Lot je stalno bio u ratovima, mrzela sam sebe što sam ogromna, stalno mi je bilo muka, bolela su me leđa i bila sam ostavljena sama sa nepoznatim ženama. Možeš li da poveruješ, čitave te zime krila sam u krevetu svoju staru lutku i svake noći je grlila i plakala nad njom dok ne bih zaspala. Kakvo sam dete bila! Ti si barem odrasla žena, Morgana." "Prestara sam da se ovako ponašam", zagrcnula se Morgana, ali i dalje je grlila Morgozu, a ona ju je milovala po kosi. "A sada je to dete koje sam rodila pre nego što sam odrasla otišlo u rat oprotiv Saksonaca", rekla je, "a ti, koju sam držala u krilu kao lutkicu, ti ćeš roditi svoje dete. Ah, da, znala sam da ima nešto što želim da ti kažem: kuvareva žena, Marged, rodila je dete - sigurno je zato jutros kaša bila puna grudvica - pa ćemo imati dojilju pri ruci. Mada, možda, kada budeš videla bebu, svakako ćeš poželeti da sama dojiš svoje dete." Morgana je načinila pokret pun gađenja, i Morgoza je morala da se nasmeši. "To sam i ja mislila, pre nego što bih rodila svako dete, ali kad bi ih jednom pogledala u lice, osećala sam da nisam u stanju da ih ispustim iz zagrljaja." Osetila je da se Morgana trgla. "Šta je bilo, Morgana?" "Bole me leđa; predugo sam sedela", odgovorila je Morgana, naglo ustavši i prešavši preko sobe, trljajući krsta. Morgoza je zamišljeno začkiljila; da, stomak joj se u poslednjih par dana primetno spustio, sada neće još dugo trajati. Treba da se postara da se kreveti u ženskoj sobi ispune svežom slamom i da babice budu pri ruci. Lotovi ljudi našli su jelena u bregovima; kad je bio oderan i očišćen, miris pečenja nad velikom vatrom ispunio je čitav zamak; čak ni Morgana nije odbila komad presne džigerice sa koje je kapala krv - to je po običaju bilo odvajano za žene koje nose dete. Morgoza je videla kako joj se lice grči od gađenja, kao i njoj kad su joj tokom trudnoća davali slične stvari, ali Morgana je, kao i Morgoza nekada, gladno žvakala zalogaj, jer telo joj je zahtevalo hranu, iako joj se um bunio. No, kasnije, kad je meso bilo gotovo i kad ga je posluga sekla i raznosila, odbila je da ga uzme. Morgoza je uzela komad mesa i stavila ga Morgani u tanjir. "Pojedi ga", naredila je. "Ne, Morgana, poslušaćeš me, ne možeš tako izgladnjivati i sebe i dete." "Ne mogu", poluglasno je rekla Morgana. "Pozliće mi - skloni ga na stranu i pokušaću kasnije da ga pojedem." "Šta ne valja?" Morgana je oborila glavu. "Ne mogu da jedem... meso jelena", promrmljala je, "jela sam ga za Beltan kada... i sada mi je muka od tog mirisa..." A dete je začeto kraj obrednih vatri Beltana. Šta je toliko muči? To bi trebalo da bude prijatno sećanje, pomislila je Morgoza, smešeći se pri sećanju na slobode Beltana. Upitala se da nije devojka pala u ruke nekog posebno grubog muškarca, pa je pretrpela nešto nalik na silovanje - to bi objasnilo njen gnev i očaj zbog trudnoće. Ipak, što je učinjeno učinjeno je, a Morgana je dovoljno odrasla da zna kako nisu svi muškarci grubijani, makar da je slučajno naišla na takvog koji nije ni nežan ni vešt sa ženama. Morgoza je uzela komad ražanog hleba i natopila ga u sok od pečenja u tanjiru. "Onda pojedi ovo - i to je korisno koliko i meso", rekla je, "a ja sam ti spremila čaj od ružinih plodova; gorak je i prijaće ti. Sećam se koliko sam u trudnoći želela kisele stvari." Morgana je poslušno jela, i Morgozi se učinilo da joj se lice malo zarumenelo. Napravila je grimasu od gorkog napitka, ali ga je ipak žedno ispila. "Ne sviđa mi se", rekla je, "ali čudno, ne mogu da prestanem da ga pijem." "Tvoje dete ga želi", ozbiljno je rekla Morgoza. "Bebe u materici znaju šta je dobro za njih i zahtevaju da to jedemo i pijemo." Lot, koji je sedeo između dvojice svojih lovaca, prijateljski se nasmešio svojoj svastiki. "Stara i mršava životinja, ali dobra večera za poznu zimu", rekao je. "Drago mi je što nismo naišli na noseću košutu. Videli smo ih tri, ali rekao sam ljudima da ih ostave na miru, i čak smo vratili i pse - hoću da se jeleni razmnožavaju na miru, a vidim da im je vreme, jer mnoge košute su teške." Zevnuo je i uzeo u krilo malog Gareta, lica masnog i sjajnog od mesa. "Uskoro ćeš biti dovoljno veliki da pođeš sa nama u lov", rekao je. "Svakako zajedno sa malim vojvodom od Kornvola." "Ko je vojvoda od Kornvola, oče?" upitao je Garet. "Pa, beba koju Morgana nosi", odgovorio je Lot, smešeći se, a Garet se zagledao u Morganu. "Ne vidim nikakvu bebu. Gde je tvoja beba, Morgana?" Morgana se nelagodno nasmejala. "Idućeg meseca ću ti je pokazati." "Hoće li ti je doneti prolećna vila?" "Moglo bi se reći", odgovorila je Morgana, nehotice se osmehnuvši. "Kako može beba da bude vojvoda?" "Moj otac je bio vojvoda od Kornvola. Ja sam njegovo jedino bračno dete. Kada je Artur došao na presto, vratio je Tintagel Igreni; od nje ću ga naslediti ja, a od mene moji sinovi, ako ih budem imala." Morgoza se zagledala u mladu ženu. Njen sin bliži je prestolu od mog Gavena, pomislila je. Ja sam Igrenina rođena sestra, a Vivijen joj je samo polusestra, pa je Gaven bliži rođak od Lanseleta. Ali Morganin sin biće Arturov nećak. Pitam se je li Morgana pomislila na to? "Znači, Morgana, tvoj sin je vojvoda od Kornvola..." "Ili vojvotkinja", opet se nasmešila Morgana. "Ne, vidim po tvom stomaku, nizak je i širok, vidi se da će biti sin", rekla je Morgoza. "Rodila sam četvoro i gledala sam moje žene tokom trudnoće..." Zlobno se nasmešila Lotu. "Moj muž veoma ozbiljno shvata onu staru izreku po kojoj je kralj otac svog naroda!" Lot se dobroćudno nasmešio. "Mislim da je pošteno da moji zakoniti sinovi, deca moje kraljice, imaju dosta polubraće; leđa su nezaštićena bez braće, kaže se, a ja imam mnogo sinova... Hajde, rođako, hoćeš li da uzmeš harfu i da nam malo pevaš?" Morgana je odgurnula od sebe ostatak natopljenopg hleba. "Suviše sam jela da bih sad pevala", rekla je, mršteći se, i počela ponovo da hoda salom, a Morgoza je primetila da opet pritiska krsta. Garet je pošao za njom i povukao je za suknju. "Pevaj mi. Pevaj mi onu pesmu o zmaju. Morgana." "Suviše je duga za večeras - ti uskoro moraš u krevet", odgovorila mu je, ali je otišla u ugao, uzela malu harfu koja je tamo stajala i sela na klupu. Dodirnula je nekoliko struna, sagnula se da podesi jednu od njih, a onda je zapevala vojničku vinsku pesmu. Lot se pridružio horu, kao i njegovi ljudi, i njihovi grubi glasovi podigli su se do zadimljenih greda pod tavanicom: Saksonci dolaze noću, dok sav pošten narod spava, ubijaju i sve žene, za krevet im je bolja krava! "Tu pesmu svakako nisi naučila u Avalonu, rođako", iscerio se Lot, kad je Morgana ustala da odloži harfu. "Pevaj još", molio je Garet, ali ona je odmahnula glavom. "Nemam daha za pevanje", rekla je. Spustila je harfu i uzela preslicu, ali trenutak kasnije spustila ju je i opet počela da šetka salom. "Šta te muči, devojko?" upitao je Lot. "Nemirna si kao medved u kavezu!" "Leđa me bole od sedenja", rekla je, "a od tog mesa što me je tetka naterala da pojedem sada me boli stomak." Prinela je ruke leđima i iznenada se previla kao da ju je uhvatio grč; potom je prestrašeno kriknula, a Morgoza, koja ju je pažljivo gledala, videla je kako predugačka haljina postaje tamna i vlažna, natopljena tečnošću sve do kolena. "Oh, Morgana, upiškila si se!" povikao je Garet. "Ti si suviše odrasla da se tako upiškiš - mene bi dadilja istukla da sam to uradio!" "Pst, Garete!" oštro je rekla Morgoza i žurno prišla Morgani, koja je stajala presamićena, lica crvenog od iznenađenja i stida. "U redu je, Morgana", rekla je, uhvativši je pod ruku. "Da li te boli ovde - i ovde? Znala sam. Počela si da se porađaš, zar nisi znala?" A kako bi i znala? Ovo joj je prvo dete, a Morgana nikada nije volela da sluša ženske priče, pa nije prepoznala znake. Mora da je čitavog dana osećala prve bolove. Pozvala je Bet. "Povedi vojvotkinju od Kornvola u žensku sobu i pozovi Megan i Branven. I raspustite joj kosu; ne sme imati na sebi ništa vezano ni savijeno." Pogladila je Morganu po kosi. "Volela bih da sam znala za ovo kad sam ti jutros uplela kosu - brzo ću doći i ostaću sa tobom, Morgana." Gledala je devojku kako izlazi, teško oslonjena o dadiljinu ruku. Potom se obratila Lotu. "Moram da odem kod nje. To joj je prvo dete, i biće prepadnuta, sirotica." "Nema razloga za žurbu", mirno je odgovorio Lot. "Pošto joj je prvi put, potrajaće čitavu noć, i imaćeš vremena da je držiš za ruku." Dobroćudno se nasmešio svojoj ženi. "Baš ti se žuri da na ovaj svet doneseš suparnika našem Gavenu!" "Kako to misliš?" tiho ga je upitala. "Sasvim jednostavno - Artur i Morgana rođeni su iz jedne materice, i njen sin je bliži prestolu od našeg." "Artur je mlad", hladno je rekla Morgoza, "i ima dovoljno vremena da začne deset sinova. Zašto misliš da mu već sad treba naslednik?" Lot je slegnuo ramenima. "Sudbina je nepredvidiva", rekao je. "Artura kao da u bitkama štiti čarolija - i ne sumnjam da Gospa od Jezera ima nešto sa tim, neka je prokleta - a Gaven je strašno odan svome kralju. Ali sudbina može da okrene leđa Arturu, i ako taj dan dođe, voleo bih da Gaven bude najbliži prestolu. Razmisli dobro, Morgoza; život novorođenčeta je nesiguran. Možda bi valjalo da zamoliš svoju Boginju da mali vojvoda od Kornvola ne udahne drugi dah." "Kako bih mogla to da učinim Morgani? Pa ona mi je kao kćer!" Lot je nežno zagolicao ženu pod bradom. "Ti si majka puna ljubavi, Morgoza, inače te ne bih voleo. Ali ne verujem da Morgana jako želi to dete. Čuo sam je kako govori da žali što ga nije pobacila..." "Bila je bolesna i umorna", ljutito je rekla Morgoza. "Zar misliš da ja nisam govorila takve stvari, kad god bi mi dosadilo da guram okolo ogromnu stomačinu? Sve žene to govore u poslednjim mesecima trudnoće." "Ipak, ako se Morganino dete rodi mrtvo, mislim da ne bi previše žalila za njim. A ne bi trebala ni ti." Morgoza je počela da brani rođaku: "Ona je dobra prema našem Garetu, pravi mu igračke i priča mu priče. Sigurna sam da će biti dobra majka i svome detetu." "Ipak, nama nije u interesu da Morgana shvati kako je njen sin Arturov nasledinik." Lot je zagrlio Morgozu. "Slušaj, mila, ti i ja imamo četvoricu sinova, i kada svi budu odrasli, svakako će se zavaditi - Lotija nije dovoljno veliko kraljevstvo za sve njih! Ali ako Gaven postane Vrhovni kralj, onda će se naći kraljevstvo za svakog od njih." Polako je klimala glavom. Lot nije voleo Artura, kao što nije ni Utera; ali nikada ne bi pomislila da je toliko nemilosrdan. "Znači, tražiš da ubijem njeno dete čim se rodi?" "Ona je naša rođaka i moj gost", rekao je Lot, "i stoga nam je svetinja. Ne bih želeo da na mene padne kletva čedomora. Kažem ti samo ovo - život novorođenčeta je krhak, osim ako se o njemu vrlo pažljivo stara, a ako Morgani bude teško, valjalo bi da niko nema vremena da se stara o bebi." Morgoza je stegnula zube i okrenula mu leđa. "Moram da idem kod nje." Lot se iza nje smešio. "Dobro razmisli šta sam ti rekao, ženo." U maloj odaji bila je spremljena vatra za žene; nad ognjištem se krčkao kotao kaše, jer noć će biti duga. Bila je spremljena sveža slama. Morgoza je zaboravila, kao i sve žene zadovoljne svojom decom, užase porođaja, ali od pogleda na svežu slamu zacvokotala je i stresla se. Morgani su obukli komotnu haljunu, a kosa joj je visila niz leđa, raspuštena; hodala je sobom gore-dole, oslonjena o Meganinu ruku. Sve je imalo prizvuk svečanosti, i zaista je i bilo svečanost za druge žene. Morgoza je prišla rođaci i uzela je pod ruku. "Hodi, malo ćeš hodati sa mnom, a Megan će poći da spremi pelene za bebu", rekla je. Morgana ju je pogledala, i Morgoza je pomislila da devojčine oči izgledaju kao kod životinje u klopci, koja čeka lovčevu ruku da joj prereže grlo. "Hoće li dugo trajati, tetka?" "Hajde, hajde, ne smeš da misliš mnogo unapred", nežno je rekla Morgoza. "Ako već moraš, pomisli da si se, zapravo, porađala čitavog dana, pa će sada ići sve brže." Ali u sebi je mislila drugačije. Neće joj biti lako, tako je sitna, a nije želela da rodi dete; svakako je čeka duga i teška noć... Potom se setila da Morgana ima Vid i da je ne vredi lagati. Potapšala ju je po bledom obrazu. "Nije važno, dete, dobro ćemo te paziti. Uvek dugo traje s prvim detetom - niko ne voli da napusti udobno gnezdo - ali učinićemo sve što možemo. Je li neko doneo mačku?" "Mačku? Jeste, tu je, ali zašto, tetka?" upitala je Morgana. "Zato, malena, što ako si ikada videla mačku kako se maci, znaš da ona za to vreme prede, a ne vrišti od bola, i možda će ti njeno zadovoljstvo pri rađanju pomoći da manje osećaš bolove", rekla je Morgoza, gladeći malo, čupavo stvorenje. "Ovu magiju za porođaj možda u Avalonu nisi videla. Da, sada možeš da sedneš i malo se odmoriš; i drži mačku u krilu." Gledala je Morganu kako za trenutak mirno miluje mačku, ali potom se opet previla od oštrog bola, i Morgoza ju je brzo naterala da ustane i nastavi da hoda. "Sve dok budeš mogla - tako ide brže", rekla je. "Umorna sam, tako sam umorna..." mrmljala je Morgana, privijajući se uz Morgozu, lica izobličenog kao da će zaplakati. "Volela bih da je majka ovde..." i brzo se ujela za usnu, kao da je požalila zbog trenutka slabosti, a onda je počela da polako korača, gore-dole po pretrpanoj sobi. Sati su se polako vukli. Neke žene su spavale, ali bilo ih je dovoljno da se stalno smenjuju u hodanju uz Morganu, koja je vremenom postajala sve uplašenija i bleđa. Izišlo je sunce, a babice još nisu dozvolile Morgani da legne u slamu, mada je bila toliko umorna da se spoticala i jedva je koračala. U jednom trenutku rekla bi da joj je hladno i umotala bi se u krzneni ogrtač; sledećeg časa bi ga zbacila, tvrdeći da sva gori. Neprekidno je povraćala, tako da je na kraju izbacivala samo zelenu žuč; nikako nije mogla da se zaustavi, mada su je terali da pije tople biljne napitke koje je žedno iskapljivala. Ali potom bi ponovo počinjala da povraća, a Morgoza, koja ju je posmatrala, neprekidno misleći na Lotove reči, pitala se ima li potrebe da razmišlja hoće li ga poslušati ili neće... moglo se desiti da Morgana ne preživi ovakav porođaj. Na kraju više nije mogla da hoda, pa su je pustili da legne, dahćući i grizući usne od sve jačih bolova; Morgoza je kleknula kraj nje, držeći je za ruku dok su se sati vukli. Podne je već davno prevalilo kad ju je Morgoza tiho upitala: "Da li je on - otac deteta - mnogo krupniji od tebe? Ponekad, kad se beba tako dugo rađa, to znači da se umetnula na oca i da je prevelika za majku." Upitala se, kao i više puta ranije, ko je otac tog deteta. Videla je kako je na Arturovom krunisanju Morgana gledala Lanseleta; ako je dete njegovo, to bi moglo da objasni zašto je Vivijen bila toliko besna, pa je sirota Morgana morala da pobegne iz Avalona... Tokom svih ovih meseci Morgana nije ni pomenula razloge zbog kojih je napustila hram, a za dete je rekla samo to da je začeto kraj Beltanskih vatri. Vivijen je bila toliko nežna prema Morgani da joj ne bi dozvolila da zatrudni sa bilo kim... Ali ako se Morgana pobunila protiv sudbine koja joj je određena, ako je uzela Lanseleta za ljubavnika, ili ga je zavela za vreme Beltana, to bi objasnilo zašto je Vivijenina sveštenica, odabrana za narednu Gospu od Jezera, pobegla iz Avalona. Ali Morgana je opet izvrdala. "Nisam mu videla lice; došao mi je kao Rogati", rekla je, i Morgoza je znala, sa ono malo Vida što je imala, da je mlada žena laže. Zašto? Sati su se vukli. Morgoza je jednom izišla u glavnu salu, gde su se Lotovi ljudi kockali. Lot je sedeo i gledao ih, držeći u krilu jednu od Morgozinih mladih sluškinja i poigravajući se njenim grudima; kad je Morgoza ušla, devojka je uplašeno podigla pogled i pokušala da ustane, ali Morgoza je slegnula ramenima. "Ostani gde si; nisi nam potrebna kao babica, a barem večeras ću ostati kraj svoje rođake i neću imati vremena da se svađam sa tobom oko mesta u njegovom krevetu. Sutra će možda biti drugačije." Devojka je pognula glavu, pocrvenevši. "Kako ide Morgani, mila?" upitao je Lot. "Nije dobro", reklaje Morgoza. "Meni nikada nije bilo tako teško." Potom je besno povikala: "Jesi li urekao moju rođaku da se ne bi podigla iz porodiljske postelje?" Lot je odmahnuo glavom. "Ti su zadužena za magiju u ovom kraljevstvu, gospo. Ne želim Morgani nikakvo zlo. Sam Bog zna da bi bilo šteta izgubiti jednu lepu ženu - a Morgana je sasvim lepa, uprkos oštrom jeziku! Ona je, uostalom, tvoja rođaka, mila, a to samo čini stvari nezgodnije..." Morgoza se osmehnula mužu. Ma kakve lepe igračke birao za krevet - a devojka koju je držao u krilu bila je upravo to - znala je da se njih dvoje dobro slažu. "Gde je Morgana, majko?" upitao je Garet. "Rekla je da će mi danas izdeljati još jednog viteza za igranje!" "Bolesna je, sine." Morgoza je duboko uzdahnula, jer ponovo ju je obuzela teška strepnja. "Uskoro će ozdraviti", rekao je Lot, "a onda ćeš imati malog rođaka da se igra sa tobom. Biće ti usvojeni brat i prijatelj - imamo izreku koja keže da rođačke veze traju tri kolena, a usvojeničke sedam, a pošto će ti Moganin sin biti ovoje, biće ti mnogo više od brata." "Biće mi drago da imam druga", rekao je Garet. "Agraven me zavitlava i naziva me glupom bebom, i kaže da sam suviše veliki za drvene vitezove!" "Pa, Morganin sin biće ti drug, kada malo odraste", rekla je Morgoza. "Prvo će ličiti na kučence, dok ne otvori oči, ali za godinu ili dve biće dovoljno velik da se igrate zajedno. Ali Boginja sluša molitve male dece, sine, i zato treba da se moliš Boginji da te čuje i podari Morgani jakog i zdravog sina, a ne da joj se prikaže kao Smrt..." i tu je počela da plače. Garet je začuđeno gledao majčine suze. "Je li tako loše, mila?" upitao je Lot. Morgoza je klimnula glavom. No, nije bilo potrebe da plaši dete. Obrisala je oči krajem suknje. Garet je podigao pogled. "Molim te, draga Boginjo, podari mojoj rođaci Morgani snažnog sina, pa da odsrastemo i zajedno budemo vitezovi." Morgoza je morala da se nasmeje i pogladi ga po bucmastom obrazu. "Takvu molitvu Boginja će sigurno uslišiti. Sada moram da se vratim Morgani." Ali dok je izlazila iz sale, osećala je na sebi Lotov pogled, i setila se šta joj je ranije rekao - da bi za sve njih bilo bolje da Morganin sin ne ostane u životu. Bila bih zadovoljna i da Morgana preživi sve ovo, pomislila je i prvi put je požalila što tako malo zna o magiji Avalona, sada, kada joj je potrebna neka čarolija kojom bi olakšala muke Morgani. Devojci je tako teško, tako strašno, nijedan njen porođaj nije se mogao porediti sa ovim... Vratila se u žensku sobu. Babice su sada naterale Morganu da kleči u slami, kako bi pomogla detetu da isklizne iz materice; ali ona je visila između njih potpuno beživotno, pa su dve žene morale da je pridržavaju. Sada je isprekidano vrištala, povremeno grizući usne kako bi savladala krike, pokušavajući da bude hrabra. Morgoza je prišla i kleknula kraj Morgane u okrvavljenu slamu; pružila je ruke, i Morgana ih je zgrabila, gledajući u Morgozu gotovo bez prepoznavanja. "Majko!" uzviknula je. "Majko, znala sam da ćeš doći..." Potom joj se lice ponovo zgrčilo i zabacila je glavu, usta izobličenih od bezglasnog vriska. Oglasila se Megan. "Držite je, gospo - ne, nego iza leđa, tako, držite je uspravno..." i Morgoza je uhvatila Morganu ispod ruku, osećajući kako devojka drhti, grči se i jeca dok se borila i otimala, slepo, da ih se oslobodi. Više nije bila u stanju da im pomaže, čak ni da ih pusti da učine što god mogu, nego je glasno vrištala kad god bi je dodirnule. Morgoza je zažmurila, ne želeći da gleda dok je svom snagom držala Morganino krhko telo koje se grčilo. Ponovo je vrisnula: "Majko! Majko!", ali Morgoza nije znala da li priziva Igrenu ili Boginju. Potom se skljokala u Morgozino naručje, gotovo onesvešćena; u sobi se osetio oštar zadah krvi, i Megan je podigla nešto tamno i naborano. "Pogledajte, gospo Morgana", rekla je, "imate divnog sina...", a potom se nagnula nad njim, duvajući u malena usta. Začuo se oštar, besan zvuk, krik novorođenčeta besnog što se našlo u hladnom svetu van majke. Ali Morgana je ležala u Morgozinom naručju, potpuno iscrpljena, i nije imala snage ni da otvori oči i pogleda svoje dete. Beba je bila oprana i povijena; Morgana je popila šolju vrelog mleka sa medom i sa travama protiv krvarenja, i sada je ležala dremajući, umorna, i nije se čak ni promeškojila kada se Morgoza sagnula da je poljubi u čelo. Preživeće i ozdraviće, mada Morgoza nikada nije videla tako težak porođaj, i bilo je neobično što će i majka i dete ostati živi. A babica je rekla da je, posle ovolikih teškoća, malo verovatno da će Morgana ikada više začeti. Što je sasvim dobro, pomislila je Morgoza. Sada je shvatila da su njeni porođaji, koji nisu bili nimalo laki, bili sitnica u poređenju sa ovim. Podigla je povijeno dete i zagledala se u maleno lice. Izgleda da je lepo disao, mada ponekad, kada dete ne zaplače odmah nego mu treba disati u usta, kasnije ponovo prestane da diše i umre. Ali dečačić je imao zdravu ružičastu boju, čak su mu i noktići bili ružičasti. Tamna kosa, potpuno ravna, fine tamne maljice na rukama i nogama - da, ovo je dete vilinske loze, kao i Morgana. Možda je zaista Lanseletov sin, i stoga dvostruko bliži Arturovom prestolu. Dete bi smesta trebalo predati dojilji... i tu je Morgoza počela da okleva. Nesumnjivo će, kad se malo odmori, Morgana želeti da uzme i podoji svoje dete; uvek tako biva, ma koliko porođaj bio težak. A što je bio teži, to više majka uživa u negovanju svoje bebe; što se više mučila, više oseća ljubav i divljenje kada joj se beba konačno nađe na grudima. A potom je i nehotice pomislila na Lotove reči: Ako želim da vidim Gavena na prestolu, to dete mu stoji na putu. Nije želela da ga sluša dok je to govorio, ali sada, dok je zaista držala dete u rukama, nije mogla da potisne misao da ne bi bilo loše ako bi dadilja slučajno suviše pritisnula dete ili ako bi bilo preslabo da sisa. A ako ga Morgana uopšte ne uzme u ruke niti ga podoji, neće joj biti suviše žao; ispašće da je bila volja Boginje da ne preživi... Želim samo da je poštedim tuge... Morganino dete, verovatno i Lanseletovo, sa dvostrukim nasleđem kraljevske loze Avalona... ako se Arturu nešto desi, narod će prihvatiti ovo dete za vladara. Ali nije bila sigurna da je to Lanseletovo dete. I mada je Morgoza rodila četiri sina, Morgana je bila ona devojčica koju je mazila i pazila kao lutku, i nosila je u naručju; češljala ju je, umivala i donosila joj poklone. Može li to da učini Morganinom detetu? Ko može reći da Artur neće imati deset sinova od svoje kraljice, ko god da ona bila? Ali Lanseletov sin... da, Lanseletovog sina bi bez kajanja mogla da prepusti smrti. Lanselet nije bio bliži rođak Arturu nego Gaven, ali Artur ga je ipak više voleo i stalno se savetovao sa njim. Baš kao što je ona uvek bila u Vivijeninoj senci, zanemarena sestra, preskočena u korist Vrhovne kraljice - nikada nije oprostila Vivijeni što je za Utera odabrala Igrenu - isto tako će odani Gaven uvek biti u senci prodornijeg Lanseleta. Ako se Lanselet poigrao sa Morganom ili je obeščastio, to je samo razlog više da ga mrzi. Jer nije bilo razloga da Morgana nosi Lanseletovo kopile u tajnosti i tuzi. Zar Vivijen misli da je njen dragi sin možda suviše dobar za Morganu? Morgoza je znala da je devojka krišom preplakala sve ove duge mesece; je li bila bolesna od ljubavi i napuštena? Vivijen, prokleta bila, koristi živote kao kockice za igru! Bacila je Igrenu Uteru u naručje, ni ne pomislivši na Gorloasa, uzela je Morganu za Avalon; hoće li upropastiti i Morganin život? Kad bi samo mogla da bude sigurna da je ovo Lanseletovo dete! Kao što je žalila, dok se Morgana porađala, što ne poznaje dovoljno magije da joj olakša muke, tako je sada zažalila što ne zna odgovarajuće čarolije. Dok je živela u Avalonu, nije je zanimalo niti je imala upornosti da proučava druidsku mudrost. No ipak, pošto ju je odgajala Vivijen, naučila je ponešto od sveštenica koje su je mazile i razmazile; usput i ne razmišljajući, da bi udovoljile detetu, pokazale su joj neke jednostavije čarolije i magije. Pa, sada bi mogla da ih upotrebi. Zatvorila je vrata sobe i potpalila novu vatru; odsekla je tri vlasi meke dečije kose, a potom se sagnula nad usnulom Morganom da i njoj odreže nekoliko vlasi. Ubola je detetu prst svojim makazicama, brzo ga uljuljkavši da utiša ljutitu dreku; potom je ubacila tajne trave u vatru zajedno sa kosom i krvlju, šapnula reč koju je znala i zagledala se u plamen. I ostala bez daha kada se plamen uskovitlao, pa zamro, i kada se u nju za trenutak zagledalo lice - mlado lice, okruženo plavom kosom i poluzaklonjeno rogovljem koje je bacalo senku preko plavih očiju tako nalik na Uterove... Morgana je govorila istinu kada je rekla da joj je došao kao Rogati Bog; a ipak je lagala... Morgana je morala da zna; upriličili su Sveti Brak za Artura, pre nego što je krunisan. Je li Vivijen planirala i ovo, dete koje će biti rođeno sa dvostrukim nasleđem kraljevske loze? Začula je tihi zvuk iza sebe i podigla pogled, pravo u Morganu koja se nekako podigla na noge i sada je stajala kraj kreveta, grčevito se pridržavajući, bleda kao smrt. Usne su joj se jedva micale; samo tamne oči, duboko upale od patnje, blistale su od plamena, zagledane u magične predmete spuštene na pod pred ognjištem. "Morgoza", rekla je, "zakuni mi se - ako me voliš, zakuni mi se - da nećeš ovo reći ni Lotu ni ikome drugom! Zakuni se, ili ću te prokleti svim kletvama koje znam!" Morgoza je spustila dete u kolevku i okrenula se Morgani, uhvativši je za ruku da je povede nazad u krevet. "Hodi, lezi, odmori se, malena - moramo da razgovaramo o ovom. Artur! Zašto? Je li to Vivijenino delo?" Morgana je ponovila, još uznemirenija. "Zakuni se da nećeš ništa reći! Zakuni se da nećeš više govoriti! Zakuni se! Zakuni se!" Oči su joj divlje blistale. Morgoza se zagledala u nju, uplašena da će pasti u groznicu. "Morgana, dete..." "Zakuni se! Ili ću te prokleti vetrom i vatrom, morem i kamenom..." "Ne!" Morgoza ju je prekinula, uhvativši je za ruke u pokušaju da je smiri. "Evo, kunem se, kunem se." A nije želela da se zakune. Trebalo je da odbijem, pomislila je, trebalo da da razgovaram sa Lotom... ali bilo je prekasno, sad se već zaklela... a nije nimalo želela da je prokune sveštenica iz Avalona. "A sad mirno lezi", tiho je rekla. "Moraš da spavaš, Morgana." Devojka je sklopila oči, a Morgoza je sedela kraj nje i zamišljeno joj gladila ruku. Gaven je Arturov čovek, ma šta se desilo, razmišljala je. Lot se neće okoristiti ako on dospe na presto. Ovo - ma koliko Artur imao sinova, ovo mu je prvenac. Artur je odgajen kao hrišćanin i stalo mu je da vlada hrišćanima; smatraće dete plodom rodoskrvnuća i stoga sramotom. Dobro je znati neku ružnu tajnu o kralju. Uostalom, mada volim Lota, postarala sam se da doznam određene pojedinosti o njegovim gresima i podlostima. Dete se probudilo u kolevci i zaplakalo. Morgana, kao i sve majke kada se dete oglasi, otvorila je oči na taj zvuk. Bila je preslaba i da se pomeri, ali je šapnula: "Moja beba - je li to moja beba? Morgoza, želim da uzmem moju bebu u ruke." Morgoza se sagnula da podigne mali zavežljaj iz kolevke, ali je zastala; ako Morgana jednom uzme dete, poželeće da ga podoji, zavoleće ga, počeće da se brine za njegovo dobro. Ali ako dete bude predato dojilji pre nego što ga majka i vidi... pa, onda neće osećati prema njemu gotovo ništa, i mali će zaista postati pravi sin svojih usvojenih roditelja. Bilo je sasvim dobro gajiti Arturovog prvorođenog sina, sina koga se ne usuđuje da prizna, tako da oseća najdublju odanost prema Lotu i Morgozi kao prema pravim roditeljima; tako će mu braća biti Lotovi sinovi, a ne deca koju će Artur možda imati kad se oženi. Niz Morganino lice su tekle suze. "Daj mi moju bebu, Morgoza", preklinjala je, "daj mi da je uzmem u ruke, želim da ga vidim..." Morgoza je odgovorila nežno ali nepokolebljivo. "Ne, Morgana; nisi dovoljno snažna da ga držiš, a kamoli da ga dojiš. Osim toga", brzo je smišljala laž za devojku koja nema pojma o gajenju dece, "ako ga uzmeš makar jednom, neće pristati na dojiljine grudi, i zato joj ga moramo odmah odneti. Možeš ga uzeti kada budeš malo snažnija i kada počne dobro da sisa." I, mada je Morgana zaplakala i pružila ruke, jecajući, Morgoza je iznela dete iz sobe. A sad, pomislila je, ovo će biti Lotov posinak i uvek ćemo imati oružje protiv Vrhovnog kralja. A udesila sam i da Morgana, kada prezdravi, ne mari mnogo za njega i da bude zadovoljna da mi ga prepusti. 2. Gvenvir, kćer kralja Leodegranca, sedela je na visokom zidu oko bašte, držeći se obema rukama za kamenje, i gledala konje u dvorištu štale, duboko pod sobom. Iza sebe je osećala slatki miris kuhinjskog bilja, začina i mirisnih trava koje je žena njenog oca koristila za spravljanje lekova i napitaka. Bašta joj je bila jedno od omiljenih mesta, možda i jedini otvoreni prostor koji joj se zaista dopadao. Osećala se sigurnije među četiri zida, po pravilu, ili kada bi bila bezbedno okružena - zidovi oko kuhinjske bašte činili su je gotovo jednako bezbednu kao zamak. Odavde odozgo, sa vrha zida, mogla je da gleda preko čitave doline, a dolina je bila velika i protezala se dokle god pogled dopire... Gvenvir je za trenutak ponovo pogledala u bezbednost bašte, jer ruke su opet počele da joj podrhtavaju od utrnulosti, a grlo joj se steglo. Tu, na zidu koji je okružavao njenu baštu, bila je bezbedna; ako bi počela da oseća paniku, mogla bi da se okrene i sklizne niz zid, pa će opet biti bezbedna u bašti. Žena njenog oca, Alienor, jednom ju je zapanjeno upitala dok je govorila o tome: "Bezbedna od čega, dete? Saksonci nikada ne dopiru ovoliko na zapad. Pošto se nalazimo na brdu, možemo da ih primetimo miljama pre nego što dospeju dovde - upravo vidik nas čini bezbedne, pobogu!" Gvenvir nije umela da objasni. Bar ne rečima koje bi razumno zvučale. Kako da kaže razumnoj, praktičnoj Alienor da je upravo težina neba i širina zemlje plaše? Nije imala čega da se plaši, i bilo je glupo što se plaši. Ali i dalje bi se zadihala od straha i osetila kako joj se utrnulost penje iz trbuha u grlo i kako joj se šake znoje i gube svaki osećaj dodira. Svi su bili očajni zbog nje - kućni sveštenik ponavljao joj je da su napolju samo zeleni Božji predeli, otac je vikao da neće trpeti u svojoj kući te ženske gluposti - i stoga se naučila da to nikada ne pominje. Samo u manastiru su je razumeli. Oh, dragi manastir gde se osećala udobno kao miš u rupi, i gde nikada, nikada nije morala da izlazi napolje, osim u ozidanu manastirsku baštu. Rado bi se vratila tamo, ali sada je bila odrasla žena, a njena maćeha imala je malu decu i bila joj je potrebna Gvenvirina pomoć. Plašila ju je i pomisao na brak, ali tada će bar imati svoju sopstvenu kuću gde će moći da radi šta joj je volja i gde će biti gospodarica; niko se neće usuđivati da je ismeva! Dole u dvorištu štale konji su galopirali, ali Gvenvirine oči bile su uperene u vitkog mladića u crvenom, sa tamnim kovrdžama iznad preplanulog čela, koji se kretao među njima. Bio je brz koliko i sami konji; razumela je zašto su mu Saksonci dali ime Vilinska Strela. Neko joj je došapnuo da on u sebi ima vilinske krvi. Voleo je da ga zovu Lanselet od Jezera, i zaista ga je i videla na magičnom Jezeru, onog užasnog dana kada se izgubila, bio je u društvu one strašne vilinske žene. Lanselet je uhvatio konja koga je želeo; nekoliko očevih ljudi dovikivalo mu je upozorenja, a Gvenvir je užasnuto jeknula, i sama poželevši da uzvikne od straha; tog konja nije jahao čak ni kralj, nego samo jedan ili dva najbolja konjušara. Lanselet je, smejući se, odmahnuo rukom na njihova upozorenja; pozvao je konjušara da dođe i drži konja dok mu on stavlja sedlo. Čula je njegov nasmejani glas. "Kakva korist od jahanja damskog ponija, koga svako može uzjahati sa uzdom od upletene slame? Hoću da vidite - sa ovako nameštenim sedlom, mogu da kontrolišem vašeg najdivljijeg konja i da ga pretvorim u pastuva za bitku! Evo, ovako..." Zategnuo je nešto ispod konja, a onda ga uzjahao, držeći se samo jednom rukom. Konj se propeo; Gvenvir je otvorenih usta gledala kako se Lanselet naginje nad njega, primoravajući ga da se spusti i povinuje, da mirno korača. Životinja je pognula glavu i pošla postrance, a Lanselet je deo znak jednom od kraljevih vojnika da mu doda dugačko koplje. "A sad gledajte", povikao je. "Zamislite da je ona bala slame tamo Saksonac koji me napada onim njihovim velikim mačem..." Pri tom je oslobodio konja, koji je pošao galopom preko dvorišta; ostali konji su se razbežali kada je jurnuo na balu slame i probo je dugačkim kopljem, a onda izvukao mač iz kanija, zaustavio konja usred galopa i počeo da vitla mačem oko sebe u širokim krugovima. Čak i kralj je ustuknuo kad je konj jurnuo ka njemu. Lanselet je zaustavio životinju pred kraljem, sjahao i naklonio se. "Gospodaru! Molim vas za dozvolu da obučim konje i vojnike, kako biste mogli da ih povedete u boj kada Saksonci ponovo dođu, da ih porazite kao u Selidonskoj šumi prošlog leta. Imali smo mnogo pobeda, ali jednog dana odigraće se ogromna bitka koja će za sva vremena odlučiti hoće li Saksonci ili Rimljani vladati ovom zemljom. Obučavamo sve konje do kojih možemo da dođemo, ali vaši su bolji od svih koje možemo da kupimo ili uzgajimo." "Nisam se zakleo na odanost Arturu", odgovorio je njen otac. "Uter je bio nešto drugo; bio je proveren vojnik i Ambrozijev čovek. Artur je samo dečak..." "I dalje verujete u to, posle svih bitaka koje je dobio?" upitao je Lanselet. "On je na prestolu već više od godinu dana, on je vaš Vrhovni kralj, gospodaru. Bez obzira na to jeste li mu se zakleli ili ne, svaka bitka koju on povede protiv Saksonaca štiti i vas. Konji i vojnici - to je sasvim mali zahtev." Leodegranc je klimao glavom. "Ovo nije mesto za razgovor o upravljanju kraljevstvom, ser Lanselete. Video sam šta umeš sa konjem. On je tvoj." Lanselet se duboko poklonio i učtivo se zahvalio kralju Leodegrancu, ali Gvenvir je u videla da mu oči blistaju kao u oduševljenog dečaka. Upitala se koliko mu je godina. "Uđimo u zamak", rekao je njen otac. "Pićemo zajedno, i izneću ti svoju ponudu." Gvenvir je skliznula sa zida i potrčala kroz baštu do kuhinje, gde je žena njenog oca nadgledala mešenje. "Madam, moj otac će doći sa izaslanikom Vrhovnog kralja, Lanseletom; tražiće hranu i piće." Alienor ju je iznenađeno pogledala. "Hvala ti, Gvenvir. Idi i uredi se, pa možeš da poslužiš vino. Ja sam suviše zauzeta." Gvenvir je otrčala u svoju sobu i navukla najlepšu haljinu preko košulje koju je nosila, i stavila oko vrata korale. Rasplela je kosu i ostavila je raspuštenu, talasavu od čvrstog splitanja. Potom je stavila tanki zlatni krug u kosu i sišla, pazeći da lako i morno korača; znala je da joj plava haljina pristaje najlepše od svih, ma koliko skupe bile. Uzela je bronzanu posudu, napunila je toplom vodom iz kotla koji je visio blizu vatre, i posula odozgo ružine latice; ušla je u glavnu salu baš kad i njen otac i Lanselet. Spustila je posudu, prihvatila njihove ogrtače i okačila ih o zid, a onda im je prišla i ponudila toplu, mirisnu vodu za pranje ruku. Lanselet se nasmešio, i znala je da ju je prepoznao. "Jesmo li se mi sreli na Ostrvu sveštenika, gospo?" "Poznaješ moju kćer, ser Lanselete?" Lanselet je klimnuo glavom, a Gvenvir je objasnila svojim najslađim i najstidljivijim glasom - odavno je naučila da njen otac ne voli kad odvažno govori: "Oče, pokazao mi je put do manastira kada sam se jednom izgubila." Leodegranc joj se nežno nasmešio. "Moja mala praznoglavica, izgubi se čim ode na tri koraka od kapije. Pa, ser Lanselete, šta misliš o mojim konjima?" "Rekao sam vam - bolji su od svega što bismo mogli da kupimo ili odgajimo", odgovorio je on. "Nabavili smo nekoliko iz mavarskih zemalja, dole u Španiji, i ukrstili smo ih sa ponijima sa visoravni, tako da smo dobii konje otporne i prilagođene našoj klimi, ali ipak brze i hrabre. Ali treba nam još. Ne možemo da ih odgajimo u dovoljnom broju. Vi ih imate mnogo, a mogu vam pokazati kako da ih obučite kako biste mogli da ih povedete u bitku..." "Ne", prekinuo ga je kralj. "Ja sam star čovek. Ne želim da učim nove načine vojevanja. Ženio sam se četiri puta, ali sve moje ranije žene rađale su mi samo bolešljive devojčice koje su umirale već prve godine, ponekad i pre krštenja. Imam kćeri; kada se najstarija uda, njen muž će voditi moje ljude u bitke, i može da ih obučava kako bude želeo. Reci svom Vrhovnom kralju da dođe ovamo, pa ćemo razgovarati o tome." Lanselet se malo ukrutio. "Ja sam rođak i kapetan svog gospodara Artura, ser, ali ni ja ne mogu da mu naređujem da dolazi i odlazi." "Onda ga zamoli da poseti starca koji ne želi da se udaljava od svog ognjišta", rekao je kralj, pomalo gorko. "Ako ne želi da dođe mene radi, moža će doći da bi saznao kako nameravam da raspolažem svojim konjima i vojskom koja ih jaše." Lanselet se naklonio. "Svakako će doći." "Onda dosta o tome; sipaj nam vina, kćeri", rekao je kralj, i Gvenvir je stidljivo prišla da im naspe vina u pehare. "A sad, beži, dete, da bismo moj gost i ja mogli da razgovaramo." Gvenvir je čekala u bašti sve dok nije izišao sluga i zatražio ser Lanseletovog konja i oružje. Konj na kome je došao i konj koga je dobio od njenog oca dovedeni su do vrata, a ona je iz senke zida gledala i čekala da Lanselet krene; potom je izišla na otvoreno i zastala, čekajući. Srce joj je tuklo - hoće li on misliti da je drska? Ali primetio ju je i nasmešio se, i od tog osmeha srce joj se razigralo. "Zar se ne bojiš tog velikog, divljeg konja?" Lanselet je odmahnuo glavom. "Gospo, ne verujem da se oždrebio konj koga ne bih mogao da jašem." Gotovo je šaputala. "Je li istina da koristiš magiju kako bi upravljao konjima?" On je zabacio glavu i zvonko se nasmejao. "Ni slučajno, gospo; ja ne posedujem magiju. Volim konje i razumem njihovo ponašanje i znam kako misle - to je sve. Zar ti izgledam kao čarobnjak?" "Ali - kažu da imaš vilinske krvi", rekla je, a njegov smeh postao je ozbiljan. "Moja majka zaista pripada starom narodu koji je vlado ovom zemljom pre nego što su stigli Rimljani, pa čak i pre Plemena sa severa", rekao je. "Ona je sveštenica na ostrvu Avalon i veoma je mudra žena." "Vidim da ne želiš da loše govoriš o svojoj majci", rekla je Gvenvir, "ali sestre na Inis Vitrinu kažu da su žene Avalona zle veštice i da služe đavolima..." On je odmahnuo glavom, još mračan. "Nije tako", rekao je. "Ne poznajem dobro svoju majku; odrastao sam daleko od nje. Bojim je se, jednako koliko je i volim. Ali siguran sam da nije zla. Dovela je mog gospodara Artura na presto i dala mu mač da se bori protiv Saksonaca - zar ti se to čini zlo? A što se tiče njene magije - samo neznalice tvrde da je ona čarobnica. Mislim da je dobro kada je žena mudra." Gvenvir je oborila glavu. "Ja nisam mudra; veoma sam glupa. Čak i među sestrama, naučila sam da čitam samo koliko je potrebno da se razume misa, i potom su rekle da mi je to dosta učenja, pa su me upućivale u ono što žena treba da zna - kuvanje, biljke, napici i vidanje rana..." "Za mene je sve to veća misterija nego obučavanje konja, koje se tebi čini kao magija", rekao je Lanselet uz široki osmeh. Potom se nagnuo u sedlu i dodirnuo joj obraz. "Ako Bog bude dobar i Saksonci ostanu još nekoliko meseci dalje od naših obala, videću te ponovo, kada dođem ovamo u pratnji Vrhovnog kralja. Moli se za mene, gospo." Odjahao je, a Gvenvir ga je pratila pogledom, uzdrhtalog srca, ali ovog puta to osećanje bilo je gotovo prijatno. Doći će ponovo, želi da dođe ponovo. A njen otac je rekao da će se ona udati za nekoga ko će voditi konje i vojsku u bitkama; ko bi bio bolji za to od kapetana Vrhovnog kralja i njegovog rođaka? Znači, namerava da je uda za Lanseleta? Osetila je da crveni od oduševljenja i sreće. Prvi put u životu osetila se lepa, smela i hrabra. Ali u dvorcu joj je otac rekao: "Privlačan momak, taj Vilinska Strela, i dobar je sa konjima, ali suviše je lep da bi mu se priznalo išta više od toga." Gvenvir je progovorila, iznenađena sopstvenom odvažnošću. "Ako ga je Vrhovni kralj učinio kapetanom, mora da je najbolji borac!" Leodegranc je slegnuo ramenima. "Kraljev je rođak, svakako nije mogao ostati bez neke važne vojne titule. Je li pokušao da ti osvoji srce ili", tu se namrštio tako da ju je prepao, "tvoje devojaštvo?" Osetila je da ponovo crveni i strašno se naljutila na sebe. "Ne, on je častan čovek, i ono što mi je rekao mogao je da mi kaže i u tvom prisustvu, oče." "Pa, nemoj samo da uvrtiš nešto u tu tvoju praznu glavicu", gunđao je Leodegranc. "Ti možeš da dobiješ nešto veće od njega. On je samo jedno od kopiladi kralja Bana, sa Bog zna kakvom ženskom iz Avalona!" "Njegova majka je Gospa od Avalona, vrhovna sveštenica Starog naroda - a on je kraljevski sin..." "Sin Bana od Benvika! Ban ima šest bračnih sinova", rekao je njen otac. "Zašto da se udaš za kraljevog vojnika? Ako sve prođe kako sam isplanirao, udaćeš se za samog Vrhovnog kralja!" Gvenvir je ustuknula. "Bojala bih se da budem Vrhovna kraljica!" "Ti se ionako svega bojiš", grubo je rekao otac. "Zato ti i treba muškarac, da se stara o tebi, a bolje da to bude kralj nego neki kraljev vojnik!" Video je da su joj usne zahdrhtale i opet je postao nežan. "Hajde, hajde, mala moja, nemoj plakati. Moraš mi verovati da znam šta je najbolje za tebe. Zato sam tu, da pazim na tebe i da ti udesim dobar brak sa čovekom koji će paziti na moju lepu praznoglavicu." Da je besneo na nju, Gvenvir bi mogla da ostane pri svome. Ali kako, očajno je pomislila, kako da se žalim na najboljeg od svih očeva, koji ima na umu samo moje dobro? 3. Jednog ranog prolećnog dana, u godini posle Arturovog krunisanja, gospa Igrena sedela je u svom manastiru, pognuta nad kompletom vezenih prostirki za oltar. Čitavog života volela je fini ručni rad, ali kao devojka i kasnije, udata za Gorloasa, stalno je bila zauzeta - kao i sve žene - predenjem, tkanjem i šivenjem odeće za svoje domaćinstvo. Kao Uterova kraljica, sa punom kućom slugu, mogla je da se posveti finom vezu i tkanju traka i poruba od svile; a ovde, u manastiru, mogla je dobro da upotrebi svoju veštinu. Inače, pomislila je pomalo kao krivac, sa njom bi bilo kao i sa većinom monahinja - tkala bi samo obične, tamne, vunene haljine kakve su sve nosile, pa i ona, ili fino, mada dosadno, belo tkanje za velove, rukave i prostirke za oltar. Svega dve ili tri sestre umele su da tkaju od svile ili da fino vezu, a od njih je Igrena bila najveštija. Bila je pomalo uznemirena. Jutros, kad je sela za svoj đerđef, ponovo joj se učinilo da čuje krik; trgla se, okrenuvši se pre no što je uspela da se savlada; činilo joj se da je odnekud Morgana kriknula "Majko!", a krik je bio pun agonije i očajanja. Ali manastir je oko nje bio tih i prazan, i trenutak kasnije Igrena se prekrstila i ponovo se posvetila poslu. Pa ipak... odlučno je odbila od sebe iskušenje. Odavno je odbila da koristi Vid kao đavolovo delo; nije htela da ima veze sa čarolijama. Nije verovala da je Vivijen sama po sebi zla, ali Stari Bogovi Avalona svakako su saveznici đavola, inače ne bi mogli da sačuvaju snagu u hrišćanskoj zemlji. A ona je prepustila svoju kćer tim Starim bogovima. Pred kraj prošlog leta Vivijen joj je poslala poruku: Ako je Morgana sa tobom, reci joj da je sve u redu. Uznemirena, Igrena joj je odgovorila da nije videla Morganu od Arturovog krunisanja; mislila je da je devojka još bezbedna u Avalonu. Igumanica manastira bila je nezadovoljna što jedna od njenih monahinja prima glasnika iz Avalona; čak i kada je Igrena objasnila da je u pitanju poruka od njene sestre, gospa je i dalje bila nezadovoljna i odlučno je rekla da više ne sme biti nikakvih dodira, čak ni preko glasnika, sa tim paganskim mestom. Igrena je u to vreme bila veoma uznemirena - ako je Morgana otišla iz Avalona, mora da se posvađala sa Vivijen. Bilo je nečuveno da sveštenica koja je položila zakletvu i stekla najviši rang napusti Ostrvo, osim ako su to zahtevali poslovi Avalona. Da Morgana ode bez znanja i dozvole Gospe bilo je tako neverovatno da se Igrena ježila od te pomisli. Kuda li je mogla otići? Je li odbegla sa nekim ljubavnikom, hoće li živeti u grehu bez ikakvog obreda, ni crkvenog ni onog iz Avalona? Je li otišla kod Morgoze? Da li već negde leži mrtva? Ipak, iako se neprekidno molila za kćer, Igrena je odlučno odbijala stalno iskušenje da upotrebi Vid. No, većim delom zime činilo joj se da je Morgana stalno negde u blizini; ne bleda, ozbiljna sveštenica kakvu je videla na krunisanju, nego devojčica koja joj je bila jedina uteha tokom očajničkih, usamljeničkih godina u Kornvolu, kada je i sama bila tek nešto više od deteta, a istovremeno i supruga i majka. Mala Morgana, u haljini boje šafrana ukrašenoj šarenim trakama, ozbiljno dete, tamnih očiju, zaogrnuta purpurnim plaštom; Morgana sa malim bratom u naručju - njeno dvoje usnule dece, crna i zlatna kosa jedna kraj druge na jastuku. Koliko je samo, upitala se, zanemarivala Morganu pošto je pripala svom voljenom Uteru i rodila mu sina koji će ga naslediti? Morgana nije bila srećna na Uterovom dvoru i nikada nije volela Utera. I baš zato, kao i zbog Vivijenine moći ubeđivanja, pristala je da Morgana bude odgajena u Avalonu. Tek sada se osetila kriva; da nije prenaglila što je poslala kćer daleko od sebe, kako bi mogla da se u potpunosti posveti Uteru i njegovoj deci? Nehotice se prisetila stare avalonske izreke: Boginja ne zasipa svojim darovima one koji ih odbacuju... Poslavši svoju decu od sebe, jedno na usvajanje (radi njegove bezbednosti, podsetila je samu sebe, setivši se Artura kako leži samrtnički bled posle pada sa konja), a drugo u Avalon - poslavši ih od sebe, da nije posejala seme gubitka? Da li je Boginja odbila da joj podari još jedno dete zato što se ovih tako lako odrekla? Raspravljala je o tome sa svojim ispovednikom, više puta, a on ju je uveravao da je bila u pravu što je poslala Artura, jer svaki dečak ranije ili kasnije mora otići u drugu kuću; no, rekao je da nije smela da šalje Morganu u Avalon. Ako je dete bilo nesrećno na Uterovom dsvoru, trebalo ju je poslati u neku manastirsku školu. Pošto je saznala da Morgana više nije u Avalonu, pomislila je da pošalje glasnika na dvor kralja Lota, kako bi saznala da nije možda tamo; ali tada je naišla rana zima, i svaki dan se vodila bitka protiv hladnoće, mraza, sveprisutne vlage; čak i sestre su tokom zime gladovale, deleći ono malo svoje hrane sa prosjacima i seljacima. A jednom tokom te teške zime, učinilo joj se da čuje Morganin glas kako je bolno doziva: "Majko! Majko!" Morgana, sama i preplašena - Morgana na samrti? Gde, oh, Bože, gde je? Stegla je krst koji je, kao i sve sestre u manastiru, nosila oko pojasa. Isuse Hriste, čuvaj je i pazi na nju, Marijo, Majko Božja, makar da je grešnica i čarobnica... sažali se nad njom, Isuse, kao što si se sažalio na ženu iz Magdale koja je bila gora od nje... Trgla se kad je shvatila da joj je suza kapnula na fino platno koje je vezla; može da ostavi mrlju. Pažljivo je obrisala oči i malo odmakla đerđef, začkiljivši da bolje vidi - eto, polako stari, vid joj se ponekad zamagljuje; ili je to ovog puta bilo zbog suza? Odlučno se ponovo nagnula nad vez, ali stalno je pred sobom videla Morganino lice i u mislima je neprekidno čula onaj očajnički vrisak, kao da joj se duša odvaja od tela. I ona je tako vrištala, za majkom koje se jedva sećala, kada je rađala Morganu... da li sve žene na porođaju dozivaju majku? Obuzeo ju je užas. Morgana se negde porađa po toj strašnoj zimi... Morgoza je nešto nagoveštavala na krunisanju, govorila je da Morgana probira hranu kao trudnica. Igrena je nehotice počela da računa na prste; da, ako je to bilo tačno, Morana će roditi dete usred zime. A sada, čak i usred proleća, kao da je ponovo čula taj krik; očajnički je želela da ode do kćeri, ali kuda, kuda? Začula je iza leđa korake i učtivo nakašljavanje, a potom glas jedne od devojaka koje su rasle u manastiru: "Gospo, u spoljašnjoj sobi čekaju vas posetioci; jedan od njih je sveštenik, nadbiskup lično!" Igrena je spustila vez. Barem nije bio umrljan; sve suze koje žene proliju ne ostavljaju traga na svetu, gorko je pomislila. "Zašto bi nadbiskup želeo da vidi baš mene?" "Nije mi rekao, gospo, a mislim da nije rekao ni majci nadzornici", rekla je devojčica, sasvim spremna da malo ogovara, "ali zar niste poslali darove tamošnjoj crkvi u vreme krunisanja Vrhovnog kralja?" To je bilo tačno, ali Igrena nije mislila da bi nadbiskup došao čak ovamo da govori o davnom dobročinstvu. Možda je želeo još nešto. Sveštenici su retko pohlepni na lično bogatstvo, ali su često, naročito ako su im crkve bogate, pohlepni na srebro i zlato za oltar. "Ko su ostali?" upitala je, znajući da će devojčica rado odgovoriti. "Ne znam, gospo, ali znam da je majka nadzornica želela da zabrani pristup jednom od njih, zato što", raširila je oči, "zato što je čarobnjak, tako je rekla, i što je druid!" Igrena je ustala. "To je Merlin od Britanije, jer on mi je otac, i nije nikakav čarobnjak, dete, nego učen čovek vičan mnogim mudrostima. Čak i crkveni oci kažu da su druidi dobri i plemeniti ljudi, i pristaju da služe Bogu zajedno sa njima, pošto priznaju Boga u svim stvarima, a Hrista priznaju za jednog od Božjih proroka." Devojčica se lako naklonila, prihvativši ispravku, a Igdena je sklonila vez i pažljivo namestila veo preko lica. Kada je ušla u spoljašnju sobu, u njoj je zatekla ne samo Merlina i nepoznatog, mršavog čoveka u tamnim haljinama koje su sveštenici počeli da nose u poslednje vreme kako bi se razlikovali od svetovnjaka, nego i trećeg muškarca, koga je jedva prepoznala, čak i kada se okrenuo; za trenutak joj se učinilo da gleda Uterovo lice. "Gvideone!" uzvinula je i brzo se popravila. "Arture. Oprosti mi; zaboravila sam." Pošla je da klekne pred Vrhovnim kraljem, ali on je brzo pružio ruke da je spreči. "Majko, nemoj nikada klečati preda mnom. Zabranjujem ti." Igrena se naklonila Merlinu i mračnom, mršavom nadbiskupu. "Ovo je moja majka, Uterova kraljica", rekao je Artur, a nadbiskup je na to razvukao usne u nešto što je verovatno trebalo da predstavlja osmeh. "Ali sada je na mnogo višem položaju od kraljevskog, pošto je nevesta Hristova." Teško da sam nevesta, pomislila je Igrena. Pre će biti da sam udovica koja je našla sklonište u njegovom domu. Ali oćutala je i pognula glavu. "Gospo", nastavio je Artur, "ovo je Patricije, nadbiskup Ostrva sveštenika, sada nazvanog Glastonberi, koji je tamo tek postavljen." "Da, Božjom voljom", rekao je nadbiskup, "pošto sam nedavno prognao sve zle čarobnjake iz Irske, došao sam da ih oteram i iz svih hriščanskih zemalja. U Glastonberiju sam našao mnogo popustljivih sveštenika, spremnih da podnose da običan svet obožava druide, na šta bi naš Gospod, koji je umro radi nas, plakao krvavim suzama!" Talesin, Merlin, pogovorio je svojim najblažim glasom. "Pa zašto onda da budeš strožiji od Hrista, brate? Jer je on, koliko se sećam, bio često kritikovan što ga viđaju sa izgnanicima i grešnicima, pa čak i sa sakupljačima poreza, i gospama kao što je Magdalena, mada su mu lako mogli naći nazaretsku gospu kao Jovanu Krstitelju. I na kraju, čak i kada je umirao na krstu, zar nije obećao lopovu da će se još te večeri videti u raju?" "Mislim da previše ljudi uzima slobodu da iščitava Sveto Pismo i pada u takve greške", strogo je rekao Patricije. "Oni koji žele da nešto nauče treba da slušaju svoje sveštenike koji će im već reći šta zaista piše u Svetim knjigama." Merlin se blago nasmešio. "Ne mogu ti se pridružiti u toj želji, brate. Ja verujem da je Božja volja da svi ljudi sami traže mudrost, a ne da je očekuju od drugih. Bebe, možda, moraju da dobijaju hranu koju je prvo sažvakala dadilja, ali odrasli treba sami da jedu i piju na izvoru mudrosti." "Hajde, hajde!" prekinuo ih je Artur uz osmeh. "Ne želim rasprave između dvojice svojih najdražih savetnika. Mudrost gospodara Merlina mi je dragocena; on me je doveo na presto." "Gospodaru", rekao je nadbiskup, "doveo vas je Bog." "Uz Merlinovu pomoć", rekao je Artur, "i obećao sam mu da ću uvek saslušati njegove savete. Zar želite da prekršim zavet, oče Patricije?" Izgovorio je ime sa severnjačkim naglaskom, naglaskom zelje u kojoj je odrastao. "Hodi, majko, sedi da razgovaramo." "Prvo dozvoli da pošaljem po vino da se osvežite posle dugog jahanja dovde." "Hvala, majko, i budi ljubazna pa pošalji vina i Kaju i Gavenu, koji su jahali sa mnom. Nisu hteli da me puste samog. Zahtevaju da mi služe kao komornici i paževi, kao da bez njih ne bih umeo sam da se snađem. Umem da se staram o sebi kao svaki vojnik, uz pomoć samo jednog ili dvojice običnih slugu, ali oni ne pristaju na to..." "Tvoji saputnici dobiće sve najbolje", rekla je Igrena i izišla da naredi da se posluži hrana i piće posetiocima i njihovoj pratnji. Doneseno je vino za goste, i Igrena ga je sama sipala. "Kako si, sine moj?" Pažljivo ga je pogledala. Izgledao je deset godina stariji od mršavog dečaka koji je krunisan prošlog leta. Porastao je, činilo joj se, za čitav pedalj, i ramena su mu bila šira. Na licu je imao crveni ožiljak; lepo je zaceljivao, hvala Bogu... pa, nijedan vojnik ne može da izbegne ranjavanje. "Kao što vidiš, majko, ratovao sam, ali Bog me je čuvao", odgovorio je. "A sada sam došao ovamo zbog mirnodopskog pitanja. Ali kako je tebi ovde?" Nasmešila se. "Oh, ovde se ništa ne dešava", rekla je. "Ali dobila sam iz Avalona vest da je Morgana otišla sa Ostrva. Da li je možda na tvom dvoru?" Odmhanuo je glavom. "Nije, majko. Osim toga, teško bi se moglo reći da ja imam dvor", rekao je. "Kaj mi održava zamak - morao sam da ga nateram na to, više je želeo da jaše sa mnom u rat, ali naredio sam mu da ostane i čuva mi kuću. A nekoliko očevih starih vitezova, prestarih za jahanje, ostali su tamo sa svojim ženama i najmlađim sinovima. Morgana je na Lotovom dvoru - to mi je rekao Gaven kada je njegov brat, mladi Agraven, došao na jug da se bori u mojoj vojsci. Rekao je da je Morgana došla da pomaže njegovoj majci; video ju je svega dva puta, ali bila je dobro i činila mu se raspoložena; svira Morgozi na harfi i čuva ključeve ormana sa biljem. Pretpostavljam da je malo opčinila Agravena." Licem mu je preleteo izraz bola, i Igrena se začudila, ali nije ništa rekla. "Hvala Bogu da je Morgana bezbedna među rodbinom. Plašila sam se za nju." Nije bio trenutak, pogotovo pred sveštenikom, da pita je li Morgana rodila dete. "Kada je Agraven došao na jug?" "U ranu jesen, zar ne, gospodaru Merline?" "Mislim da je tako." Znači, Agraven ne bi ni znao ništa; i ona je tada videla Morganu i ništa nije primetila. Ako je sa Morganom zaista tako, ako to nije samo plod majčinske uobrazilje. "Pa, majko, došao sam da pričam sa tobom o ženskim poslovima - izgleda da ću se oženiti. Nemam naslednika izuzev Gavena..." "To mi se ne dopada", rekla je Igrena. "Lot godinama čeka svoju priliku. Ne veruj njegovom sinu." Arturove oči planule su od gneva. "Čak ni ti ne smeš tako da govoriš o mom rođaku Gavenu, majko! On se zakleo da mi bude saputnik, i volim ga kao brata koga nikada nisam imao, kao što volim i Lanseleta! Da Gaven želi moj presto, trebalo je samo da ne pazi pet minuta, i završio bih prerezanog vrata, a ne sa običnim ožiljkom na licu, i Gaven bi postao Vrhovni kralj! Spreman sam da mu verujem, svojim životom i čašću!" Igrenu je iznenadila njegova žestina. "Onda mi je drago što imaš tako odanog i poverljivog pratioca, sine." Dodala je uz oprezan osmeh. "To mora da veoma boli Lota, što te njegovi sinovi toliko vole!" "Ne znam šta sam učinio da me toliko vole, ali vole me, i smatram da je to veliki blagoslov." "Tako je", rekao je Talesin, "Gaven će ti biti odan do smrti, Arture, a i posle toga, ako Bog dopusti." Nadbiskup se strogo oglasio. "Čovek ne sme pomisliti da poznaje Božju volju..." Talesin ga je prenebregao. "Poverljiviji je od Lanseleta, Arture, mada me žalosti što to moram da kažem." Artur se nasmešio, i Igrena je pomislila, sa bolom u srcu, da je isti Uter i po tome, jer ume da izazove ogromnu odanost svojih sledbenika. Koliko liči na oca! "Hajde, gospodaru Merline, grdiću čak i vas ako tako govorite o mom najboljem prijatelju. I Lanseletu sam spreman da poverim svoj život i svoju čast." Merlin je uzdahnuo. "Oh, da, život mu možeš poveriti, u to sam siguran... nisam siguran da neće pokleknuti na konačnoj probi, ali svakako te veoma voli i dao bi život da te zaštiti." "Gaven je svakako dobar hrišćanin", rekao je Patricije, "ali u Lanseleta nisam toliko siguran. Verujem da će doći vreme kada će svi oni koji sebe nazivaju hrišćanima, a nisu to, biti otkriveni kao poklonici demona, što i jesu. Ko god ne prihvata vlast svete Crkve kao volju Božju biće, kao što Hrist kaže, 'Oni koji nisu sa mnom, ti su protiv mene'. Ipak, širom Britanije mnogo je onih koji su jedva bolji od pagana. U Tari sam se obračunao sa takvima, kada sam zapalio vatre Pashe na Uskrs na jednom od njihovih neznabožačkih brda, a kraljevi druidi nisu mogli da mi se suprostave. Pa čak i na ostrvu Glastonberi, kuda je hodio sveti Josif iz Arimateje, našao sam sveštenike koji obožavaju nekakav sveti izvor! Zatvoriću ga, makar morao da se obratim samom rimskom biskupu!" Artur se nasmešio. "Ne mogu da zamislim da rimski biskup ima ikakvu predstavu o onome što se dešava u Britaniji." "Oče Patricije", rekao je blago Talesin, "zatvaranjem svetog kladenca veoma biste naškodili narodu ove zemlje. To je dar od Boga..." "To je deo neznabožačkih obreda." Nadbiskupov pogled blistao je od fanatizma. "On potiče od Boga", tvrdio je stari druid, "jer nema ničega u ovoj Vaseljeni što ne potiče od Boga, a prostom svetu potrebni su jednostavni znaci i simboli. Ako obožavaju Boga u vodi koja teče iz njegovog tla, kako to može biti zlo?" "Bog se ne može poštovati u simbolima koje je načinio čovek..." "Tu se potpuno slažemo, brate", rekao je Merlin, "jer deo druidske mudrosti leži u izreci da se Bog, koji je iznad svega, ne može štovati u zgradi načinjenoj ljudskim rukama, nego samo pod njegovim prostranim nebom. A vi ipak gradite crkve i punite ih zlatom i srebrom. Zašto je onda zlo piti iz svetog izvora koji je Bog načinio i blagoslovio ga vidom i isceljenjem?" "Đavo vam daje znanje o takvim stvarima", strogo je rekao Patricije, a Talesin se nasmejao. "Ah, ali sumnje pružaju i Bog i đavo, a na kraju vremena svi će stići do njega i pokoriće se njegovoj volji." Artur ih je prekinuo pre nego što je Patricije stigao da odgovori. "Dobri očevi, nismo došli ovamo radi teoloških rasprava!" "Tako je", sa olakšanjem je rekla Igrena. "Govorili smo o Gavenu, i o drugom Morgozinom sinu - beše li Agraven? I o tvojoj ženidbi." "Šteta", rekao je Artur, "pošto me Lotovi sinovi toliko vole, a Lot - u to ne sumnjam - Lot je spreman da svoju decu pusti u blizinu Vrhovnog kralja, šteta je što Morgoza nema kćer, kako bih mogao da im budem zet, pa bi bili mirni što je njihov unuk moj naslednik." "To bi bilo pogodno", rekao je Talesin, "jer oboje potičete od kraljevske loze Avalona." Patricije se namrštio. "Zar nije Morgoza sestra tvoje majke, gospodaru Arture? Venčati se sa njenom kćeri bilo bi jedva bolje nego leći sa rođenom sestrom!" Artura je ovo zbunilo. "Slažem se", rekla je Igrena. "Čak i da Morgoza ima kćer, na to ne bi smeo ni da pomisliš." "Lako bih zavoleo Gavenovu sestru", rekao je Artur. "Pomisao na ženidbu nepoznatom devojkom nimalo mi se ne dopada, a mislim da ni ona ne bi bila presrećna!" "Tako je sa svim ženama", rekla je Igrena, i začudila se sopstvenim rečima - zar je još puna gorčine zbog tih davnih događaja? "Brakove moraju da ugovaraju ljudi mudriji od mladih devojaka." Artur je uzdahnuo. "Kralj Leodegranc ponudio mi je svoju kćer... zaboravio sam kako se zove... a takođe je ponudio da njen miraz bude njegovih stotinu najboljih vojnika, potpuno naoružanih i - slušaj ovo, majko - isto toliko dobrih konja koje on gaji, kako bi Lanselet mogao da ih obuči. To je jedna od tajni imperatora: njihove najbolje kohorte bile su konjica; pre njih, samo su Skiti koristili konje za borbu, a ne za transport zaliha i za glasnike. Kad bih imao četiri stotine ljudi u konjici - pa, majko, mogao bih da oteram Saksonce nazad na njihove obale, i skičali bi celim putem kao i njihovi psi!" Igrena se nasmejala. "To mi se ne čini kao razlog za ženidbu, sine. Konji se mogu kupiti, a vojnici unajmiti." "Da, ali Leodegranc neće da ih prodaje. Mislim da smatra kako u naknadu za takav miraz - a to je svakako miraz dostojan kralja - može lepo da se poveže krvnim vezama sa Vrhovnim kraljem. Nije jedini došao na tu pomisao, ali ponudio je više od bio koga drugog. Ono što želim da te zamolim majko... ne želim da pošaljem običnog glasnika kako bih javio kralju da prihvatam njegovu kćer i da treba da je spakuje i pošalje mi je. Da li bi htela da pođeš i preneseš moj odgovor kralju, i da je dopratiš na moj dvor?" Igrena umalo da klimne glavom, ali onda se setila da se ovde zavetovala. "Zar ne možeš da pošalješ nekoga kome toliko veruješ, Gavena ili Lanseleta?" "Gaven je ženskaroš. Nisam siguran da bi bilo dobro da se mota oko moje neveste", nasmejao se Artur. "Neka onda bude Lanselet." "Igrena, mislim da bi trebalo da pođeš", ozbiljno je rekao Merlin. "Zašto, deda?" upitao je Artur "Zar Lanselet ima neke mađije zbog kojih će devojka zavoleti njega umesto mene?" Talesin je uzdahnuo, a Igrena je požurila da odgovori. "Poći ću, ako me opatica pusti." Majka nadzornica, pomislila je, svakako mi ne može zabraniti da odem na sinovljevo venčanje. Shvatila je da je, posle godina kada je bila kraljica, vrlo teško tiho sedeti iza zidova i čekati plime velikih događaja koje zapljuskuju zemlju. Takav je možda usud svake žene, ali ona će ga izbegavati sve dok bude mogla. 4. Gvenvir je osetila poznatu mučninu u dubini stomaka; počela je da se pita hoće li morati da žuri u toalet pre poslaska. Šta da uradi ako je potreba sustigne pošto uzjaše i iziđe? Pogledala je Igrenu, koja je stajala, visoka i smirena, vrlo nalik na majku nadzornicu njenog nekadašnjeg manastira. Igrena je delovala prijateljski i puna majčinske ljubavi u onoj prvoj poseti, pre godinu dana, kada je brak ugovoren. Sada, kada je došla da otprati Gvenvir do novog doma, delovala je strogo i puna zahteva, bez ikakvog traga onog užasa koji je polako zahvatao Gvenvir. Kako može da bude tako mirna? Gvenvir se usudila da je upita, vrlo tiho, plašljivo gledajući konje i kola koji su čekali. "Zar se ne bojite? Toliko je daleko..." "Da se bojim? Ne, zašto?" odgovorila je Igrena. "Mnogo puta sam bila u Karleonu, a malo je verovatno da će Saksonci sada poći u rat. Putovanje po zimi je neprijatno, zbog blata i kiše, ali je bolje nego pasti u ruke varvarima." Gvenvir je osetila da je obuzimaju šok i krivica, pa je stegla pesnice, zagledana u svoje čvrste, ružne cipele za putovanje. Igrena ju je uhvatila za ruku i ispravila joj tanke prste. "Zaboravila sam, ti nikada ranije nisi odlazila od kuće, osim do manastira i nazad. Bila si u Glastonberiju, zar ne?" Gvenvir je klimnula glavom. "Volela bih da se vratim tamo..." Osetila je na trenutak na sebi Igrenin oštar pogled i zgrčila se; možda će gospa shvatiti koliko je nesrećna što se udaje za njenog sina, pa će je omrznuti... ali Igrena ju je samo čvršće stegla za ruku. "Ni ja nisam bila srećna kada sam pošla da se udam za vojvodu od Kornvola. Nisam bila srećna sve dok nisam uzela u naručje svoju kćer. Ali ja nisam imala ni punih petnaest godina; ti si već napunila osamnaest, zar ne?" Gvenvir je stegla Igreninu ruku, osećajući da panika pomalo jenjava, ali svejedno, čim je izišla kroz kapiju, učinilo joj se da čitavo nebo predstavlja ogromnu pretnju, onako nisko i puno sivih kišnih oblaka. Put pred kućom predstavljao je more blata po kome su gacali konji. Sada su se spojili u jahačku kolonu sa još vojnika. Gvenvir se činilo da ih ima više nego što ih je ikada u životu videla, i svi su se dovikivali, a konji su njištali i dvorište je bilo puno zbrke. Ali Igrena ju je čvrsto držala za ruku i Gvenvir je, zgrčena, morala za njom. "Zahvalna sam vam što ste došli da me pratite, gospo..." Igrena se nasmešila. "Ja sam bila koristoljubiva - dopala mi se prilika da iziđem iz manastirskih zidova." Načinila je dugačak korak kako bi preskočila hrpu konjske balege koja se pušila u blatu. "Pazi kuda ideš, dobro je, dete - gle, tvoj otac je za nas odvojio ova dva lepa ponija. Da li voliš da jašeš?" Gvenvir je odmahnula glavom. "Mislila sam da ću moći da se vozim u kočiji..." šapnula je. "Pa, možeš, ako želiš", rekla je Igrena, zbunjeno je gledajući, "ali brzo ćeš se umoriti od toga, čini mi se. Kada moja sestra Vivijen ide na putovanja, obično oblači muške pantalone. Trebalo je da ti nađem par, mada u mojim godinama meni ne bi pristajale." Gvenvir je pocrvenela. "Na bih mogla to", rekla je, drhteći, "zabranjeno je ženi da oblači mušku odeću, tako piše u Svetom..." Igrena se nasmejala. "Apostol je, izgleda, vrlo malo znao o severnim zemljama. Tamo gde je on živeo uvek je toplo", rekla je, "a čula sam da u krajevima gde je živeo naš Gospod ni ne znaju za pantalone, nego muškarci nose dugačke haljine, kao Rimljani. Mislim da je hteo da kaže samo kako žene ne smeju da nose odeću nekog određenog muškarca, a ne da ne smeju da nose odeću krojenu na muški način. A moja sestra Vivijen svakako spada u najpristojnije žene; ona je sveštenica u Avalonu." Gvenvir je razrogačila oči. "Ona je veštica, madam?" "Ne, ne, ona je žena-mudrac, poznaje bilje i lekove, i ima Vid, ali se zarekla da nikada ne naudi ni čoveku ni životinji. Čak ne jede ni meso", rekla je Igrena. "Živi skromno kao opatica. Gledaj", pokazala je, "eno Lanseleta, Arturovog prvog sapunika. Došao je da nas prati i da vrati konje i vojnike..." Gvenvir se nasmešila, osećajući kako rumeni. "Poznajem Lanseleta", rekla je, "došao je jednom da pokaže mom ocu šta sve ume sa konjima." "Tako je", rekla je Igrena. "On jaše kao neki od onih kentaura o kojima govore drevne priče, koji su bili pola ljudi, a pola konji!" Lanselet je skliznuo sa konja. Obrazi su mu bili crveni koliko i rimljanski ogrtač koji je nosio; okovratnik mu je bio podignut visoko oko lica. Poklonio se pred gospama. "Madam", rekao je Igreni, "jeste li srpemni za put?" "Mislim da jesmo. Kneginjin prtljag već je smešten u ona kola tamo, čini mi se." Igrena je pokazala kabasta, pretovarena kola, pokrivena kožama; krevetski okvir i posteljina, veliki izrezbareni sanduk, veliki i mali razboj, lonci i tepsije. "Da. Nadam se da se nećemo zaglibiti u ovom blatu", rekao je Lanselet, gledajući par upregnutih volova. "Ne brinem se zbog tih kola, nego zbog onih drugih - zbog kraljevog venčanog poklona Arturu", dodao je, bez oduševljenja, gledajući druga, mnogo veća kola. "Ja bih pre uredio da se sto načini tek u Karleonu, da Uter nije ostavio dovoljno stolova i ostalog nameštaja - ne nameravam da zamerim gospi zbog njenog nameštaja", dodao je, brzo se osmehnuvši Gvenvir, koja je na to porumenela, "ali sto, kao da moj gospodar Artur nema dovoljno stolova u dvorcu?" "Da, ali taj sto je jedna od očevih najvećih dragocenosti", rekla je Gvenvir. "To je ratni plen od jednog od kraljeva Tare, koga je moj deda porazio i odneo mu najveći sto za salu... okrugao je, znaš, pa bard može da sedne u sredinu i da peva svima, a sluge da slobodno prolaze okolo i dolivaju vino i pivo. A kada ugošćava druge kraljeve, ne mora da brine ko sedi bliže čelu a ko dalje... zato je moj otac i pomislio da će odgovarati Vrhovnom kralju, koji takođe mora da smesti svoje plemenite saputnike tako da ne izgleda da nekoga više ceni od drugih." "To je zaista kraljevski dar", učtivo je rekao Lanselet, "ali potrebna su tri para volova da ga vuku, a sam Bog zna koliko će drvodelja morati da ga sastavlja kada stignemo; uz to, mi ćemo, umesto da mirno putujemo kao konjanici, morati da tapkamo brzinom najsporijeg vola. No, dobro, venčanje ne može početi dok bez nas, gospo." Nakrivio je glavu, oslušnuo i povikao: "Dolazim za minut, čoveče! Ne mogu svuda da stignem odjednom!" Naklonio se. "Gospe, moram da pokrenem ovu vojsku! Da vam pomognem da uzjašete?" "Mislim da bi Gvenvir volela da putuje u kolima", rekla je Igrena. Laneselet se nasmešio. "Pa, to je kao da je sunce zašlo iza oblaka - ali biće kako želite, gospo. Nadam se da ćete nam uskoro opet zasijati." Gvenvir je osetila prijatnu zbunjenost, kao i uvek kada bi joj se Lanselet obratio tako biranim rečima. Nikada nije znala misli li ozbiljno ili je zavitlava. Sad, kad je odjahao, opet je osetila strah. Konji su se motali oko nje, masa ljudi dolazila je i odlazila - kao da su stvarno vojska, kako ih je Lanselet nazvao, a ona se osećala kao zanemareni deo prtljaga, kao ratni plen. Ćutke je pustila da joj Igrena pomogne da se popne u kola, puna jastuka i krzna, i sklupčala se u uglu. "Da ostavim zavese otvorene kako bismo imali svetla i vazduha?" upitala je Igrena, gnezdeći se na jastucima. "Ne!" zadihano je odvratila Gvenvir. "Ja... bolje ću se osećati ako budu navučene." Igrena je slegnula ramenima i navukla zavese. Gledala je kroz pukotinu kako prvi konjanici kreću, a za njima kolona kola. Kraljevski miraz, zaista, tolika vojska. Naoružani konjanici, sa oklopima i opremom, da se priključe Arturovim vojskama - gotovo da je ličilo na ono kako je zamišljala rimljanske legije. Gvenvir je spustila glavu na jastuke, bleda, sklopljenih očiju. "Je li ti muka?" zbunjeno je upitala Igrena. Gvenvir je odmahnula glavom. "Samo je... tako veliko..." rekla je. "Ja... bojim se", dodala je šapatom. "Bojiš se? Ali, drago dete..." Igrena je prekinula započetu rečenicu. "Pa, uskoro će ti biti bolje." Gvenvir je prebacila ruke preko očiju i jedva je osetila kada su se kola pokrenula; namerno je zapala u polusan u kome je mogla da savladava paniku. Kuda je to pošla, pod tim ogromnim nebom, preko prostranih močvara i brojnih bregova? Čvor panike u trbuhu sve joj se jače stezao. Svuda oko sebe čula je zvuke konja i jahača, vojske u maršu. Bila je samo deo nameštaja, kao konji, vojnici, oprema i ogromni sto. Bila je samo nevesta sa onim što joj pripada, odećom, draguljima, posuđem i priborom za tkanje. Nije više bila ono što jeste, nije joj ostalo ništa, bila je samo deo imovine Vrhovnog kralja koji se nije potrudio ni da dođe i vidi ženu koju će mu poslati u koloni sa konjima i spremom. Bila je samo još jedna kobila, priplodna kobila za Vrhovnog kralja, koja treba da mu podari kraljevskog sina. Gvenvir je mislila da će savladati gnev koji ju je gušio. Ne, ne sme biti besna, to nije pristojno; majka nadzornica rekla joj je u manastiru da je ženina dužnost da se uda i da rađa decu. Želela je da postane monahinja i da ostane u manastiru, da nauči da čita i da ispisuje lepa slova četkicom i zašiljenim perom, ali to nije bilo prikladno za kneginju; mora da se pokori očevoj volji koja je isto što i volja Božija. Žene moraju posebno da se staraju da ispunjavaju volju Božiju, jer preko žene je čovečanstvo zapalo u Prvobitni greh, i svaka žena mora biti svesna dužnosti da se iskupi za greh počinjen u rajskim vrtovima Edena. Nijedna žena ne može biti zaista dobra, osim Majke Božije; sve ostale žene su zle i nikada neće moći da budu drugačije. Ovo joj je kazna što se rodila kao Evina kćer, grešna, puna gneva i pobune protiv volje Božije. Šaputala je molitvu i ponovo nametnula sebi polusan. Igrena, koja se pomirila sa vožnjom iza navučenih zavesa uprkos želji za svežim vazduhom, pitala se šta je devojci. Nije rekla ni reč protiv udaje - pa, ni Igrena se nije bunila protiv udaje za Gorloasa; setila se koliko je bila besna i užasnuta, i saosećala je sa Gvenvir. Ali zašto da se krije iza zavesa kad može da pođe uzdignute glave u susret novom životu? Čega se toliko plaši? Zar joj se čini da je Artur nekakvo čudovište? Ne udaje se za starca, triput starijeg od sebe; Artur je mlad i sasvim je spreman da joj pruži počasti i poštovanje. Te noći spavale su u šatoru razapetom na pažljivo odabranom suvom mestu, osluškujući vetar i kišu. Igrena se tokom noći probudila i čula Gvenvir kako cvili. "Šta je bilo, dete? Jesi li bolesna?" "Ne... gospo, mislite li da ću se dopasti Arturu?" "Nema razloga da mu se ne dopadneš" nežno je rekla Igrena. "Svakako znaš da si veoma lepa." "Jesam li?" Rekla je to sasvim tiho i zvučala je samo naivno, a ne kao da želi da izmami još koji kompliment. "Gospa Alienor kaže da mi je nos prevelik i da imam pege kao pastirica." "Gospa Alienor..." Igrena se setila da treba da bude uviđavna; Alienor nije bila mnogo starija od Gvenvir, a za šest godina je rodila četvoro dece. "Mislim da je ona možda malo kratkovida. Ti si zaista ljupka. Imaš najlepšu kosu koju sam ikada videla." "Ja mislim da Arturu nije stalo do lepote", rekla je Gvenvir. "Čak se nije postarao ni da sazna da nisam zrikava ili šepava, klempava ili sa zečjom usnom." "Gvenvir", nežno je rekla Igrena, "svaka žena se udaje već prema mirazu, ali Vrhovni kralj mora da se ženi onako kako mu nalože savetnici. Zar misliš da on ne leži budan noću, pitajući se šta mu je sreća udelila, i zar misliš da te neće dočekati pun zahvalnosti i radosti zato što mu donosiš lepotu, lepo vaspitanje i učenost? On se pomirio da prihvati sve što mora, ali biće utoliko srećniji kada otkrije da nisi - kako si ono rekla? - rošava, zrikava ili sa zečjom usnom. On je mlad i nema mnogo iskustva sa ženama. A Lanselet mu je, sigurna sam, već rekao da si lepa i puna vrlina." Gvenvir je uzdahnula. "Lanselet je Arturov rođak, zar ne?" "Tačno. On je sin Bana od Benvika i moje sestre, koja je velika sveštenica Avalona. Rođen je u Velikom Braku - znaš li išta o tome? U Donjoj Britaniji ima dosta sveta koji poštuje drevne paganske obrede", pričala je Igrena. "Čak i Uter, kada je proglašen za Vrhovnog kralja, morao je da ode na Ostrvo zmaja i da se tamo kruniše po starim obredima, mada nisu zahtevali od njega da se oženi zemljom; u Britaniji to čini Merlin, kako bi se žrtvovao za kralja ukoliko iskrsne potreba..." "Nisam znala da ti obredi još postoje u Britaniji", rekla je Gvenvir. "Da li je... da li je i Artur tako krunisan?" "Ako i jeste", odgovorila je Igrena, "meni nije pričao. Možda su se sada stvari promenile, pa je dovoljno da mu Merlin bude jedan od glavnih savetnika." "Poznajete li Merlina, gospo?" "On mi je otac." "Zaista?" Gvenvir se kroz tamu zagledala u nju. "Gospo, je li istina da je Uter Pendragon došao do vas pre nego što ste se venčali, da vam je prišao uz pomoć Merlinovih veština, čarobnjački prerušen u Gorloasa, pa ste legli sa njim misleći da je on vojvoda od Kornvola i da ste i dalje verna supruga?" Igrena je zažmirkala; čula je nagoveštaje priča o tome kako je neobično brzo rodila Uteru sina, ali ovu priču nikada nije čula. "Tako se priča?" "Ponekad, gospo. Bardovi pevaju o tome." "Pa, to nije tačno", rekla je Igrena. "Nosio je Gorloasov ogrtač i imao je Gorloasov prsten, jer mu ga je oteo u borbi - Gorloas je izdao Vrhovnog kralja i time izgubio pravo na život. Ali ma šta priče pričale, ja sam sasvim dobro znala da je u pitanju Uter i niko drugi." Grlo joj se steglo: čak i sada joj se činilo da je Uter još živ, u nekoj dalekoj bici. "Voleli ste Utera? Znači, to nije bila Merlinova magija?" "Ne", rekla je Igrena. "Veoma sam ga volela, mada mislim da je on isprva rešio da se oženi sa mnom zato što potičem od kraljevske loze Avalona. I tako, vidiš, brak sklopljen radi dobrobiti kraljevstva takođe može ispasti srećan. Volela sam Utera; mogu samo da poželim tu sreću i tebi, da se i ti i moj sin tako zavolite." "I ja se tome nadam." Gvenvir je opet stegla Igreninu ruku. Igreni su se njeni prsti učinili mali i meki, lomni, za razliku od njenih snažnih i sposobnih. Ovo nije ruka za staranje o bebama ili ranjenicima, nego za fini vez i molitve. Leodegranc je trebalo da ostavi ovo dete u njenom manastiru, a Artur je trebalo da potraži drugu nevestu. Stvari će se zbivati onako kako je Bog uredio; bilo joj je žao uplašene Gvenvir, ali i Artura koji će dobiti ovako detinjastu i nespremnu nevestu. No, ni ona sama nije bila ništa bolja kada je pošla za Gorloasa; možda će devojčina snaga vremenom porasti. Sa prvim zracima sunca, logor se probudio i počele su pripreme za celodnevno putovanje koje će ih dovesti u Karleon. Gvenvir je bila bleda i slaba, i kada je pokušala da ustane, okrenula se na bok i povratila. Igrena je na trenutak osetila nedostojno podozrenje, a onda ga je odbacila; devojka, zatvorena i mirna, bila je bolesna od straha, to je bilo sve. "Rekla sam ti da će ti biti loše zbog zatvorenih kola. Danas moraš jahati kako bi se nadisala vazduha ili ćeš se na venčanju pojaviti bleda, a ne rumena. Pri tom je mislila: A i ja ću poludeti ako budem morala da provedem još jedan dan iza navučenih zavesa; takvo venčanje bilo bi za priču, sa bolesnom i bledom nevestom i besnom mladoženjinom majkom. "Hajde, ako pristaneš da jašeš, Lanselet će jahati sa tobom, pa će te razvedriti svojim pričama." Gvenvir je uplela kosu, i čak se potrudila da lepo namesti veo; malo je jela, ali je popila nešto piva i strpala komad hleba u džep, tvrdeći da će ga pojesti kasnije, dok budu jahali. Lanselet je bio na nogama od praskozorja. Kad mu je Igrena rekla da treba da jaše sa Gvenvir, zato što je devojka uplašena što nikada ranije nije odlazila od kuće, oči su mu sinule. "To će mi biti zadovoljstvo, gospo." Igrena je jahala sama iza dvoje mladih, zadovoljna što ima vremena da se usami i posveti svojim mislima. Kako su lepi - Lanselet tamnokos i odvažan, a Gvenvir plava i beloputa. Artur je takođe plav, i deca će im biti divna. Pomalo se iznenadila kad je ustanovila da jedva čeka da postane baka. Biće prijatno imati oko sebe malu decu i maziti ih, ali takvu decu koja nisu njena, pa neće morati da se brine i strepi zbog njih. Jahala je obuzeta prijatnim sanjarenjem; u manastiru je navikla da sanjari. Zagledana u dvoje mladih koji su jahali rame uz rame, primetila je da se devojka uspravila u sedlu, da je rumena i da se smeši. Dobro je učinila što ju je naterala da iziđe na vazduh. A onda je primetila kako se gledaju. Blagi Bože! Tako me je Uter gledao dok sam bila Gorloasova žena - kao da je mrtav gladan, i kao da sam ja hrana koju ne može da dosegne... Šta će biti ako se njih dvoje vole? Lanselet je častan, a Gvenvir, mogla bih se zakleti, svakako je čedna, i šta ih očekuje sem jada? Potom se pokajala zbog takvih sumnji; jahali su pristojno udaljeni jedno od drugog, nisu pokušavali da se dodirnu, smešili su se zato što su mladi i što je dan lep; Gvenvir je išla na svoje venčanje, a Lanselet je vodio konje i vojnike svom kralju, svom rođaku i prijatelju. Zašto ne bi bili srećni i veselo razgovarali između sebe? Ja sam samo matora zloslutnica. Ali i dalje je bila uznemirena. Šta će ispasti od ovoga? Blagi Bože, da li je izdaja prema Tebi ako se pomolim za trenutak Vida? Potom se upitala postoji li častan način da se Artur izvuče od ovog venčanja. Jer ako se Vrhovni kralj oženi devojkom koja je već poklonila svoje srce drugom, to bi bila tragedija. Britanija je puna devojaka spremnih da ga vole i udaju se za njega. Ali miraz je spremljen, devojka je napustila očevu kuću, podređeni kraljevi i plemići se okupljaju da vide venčanje svog mladog kralja. Igrena je odlučila da razgovara sa Merlinom. Kao Arturov glavni savetnik, možda on može da spreči taj brak - ali može li, čak i on, to da učini ne izazivajući rat i uništenje? A bila bi šteta i za Gvenvir da bude tako javno odbačena, pred očima čitave Britanije. Ne, prekasno je, venčanje se mora obaviti kako je ugovoreno. Igrena je uzahnula i jahala dalje, oborene glave, i dan je za nju izgubio svu lepotu. Ljutito je ponavljala u sebi da su svi strahovi i sumnje besmisleni, samo plod mašte dokone žene; i da joj je to poslao đavo kako bi je naveo da upotrebi Vid koga se odrekla, i tako da ponovo postane plen čaranja. No, dok je jahala, stalno je ponovo pogledala Gvenvir i Lanseleta, i gotovo vidljivu izmaglicu koja je lebdela između njih, kao oreol gladi, želje i čežnje. Stigli su u Karleon nešto pre zalaska sunca. Zamak se nalazio na brdu, gde je nekada bila rimljansko utvrđenje, i neki od zidova koje su izgradili Rimljani još su se držali - izgleda, pomislila je Igrena, verovatno sasvim isto kao i u vreme Rimljana. Na trenutak, kad je ugledala padine prekrivene ljudima i šatorima, upitala se nije li u pitanju opsada. Ali onda je shvatila da je to narod koji se sakupio zbog kraljevog venčanja. Kad je videla toliku masu, Gvenvir je prebledela i ponovo se prepala; Lanselet je pokušavao da uredi dugačku, razvučenu kolonu kako bi dobila makar privid dostojanstva, a Gvenvir je spustila veo preko lica i ćutke jahala kraj Igrene. "Šteta što moraju da te vide umornu od puta", priznala je Igrena, "ali, gle, eno Artura, pošao nam je u susret." Devojka je bila toliko umorna da je jedva podigla glavu. Artur, u dugačkoj, plavoj tunici, sa opasanim mačem u skupocenim kanijama, zaustavio se na trenutak da razgovara sa Laneseletom, koji je bio na čelu kolone; potom je, dok su se vojnici i jahači razdvajali pred njim, uputio ka Igreni i Gvenvir. Naklonio se pred majkom. "Jeste li dobro putovali, madam?" Ali gledao je Gvenvir; Igrena je videla kako širi oči pred njenom lepotom i naprosto je pročitala devojčine misli. Da, ja sam lepa, Lanselet misli da sam lepa, hoće li moj gospodar Artur biti zadovoljan mnome? Artur je pružio ruku da joj pomogne da sjaše; malo se zateturala, a on joj je pružio i drugu ruku. "Gospo i ženo moja, dobro došla u svoj dom i u moju kuću. Nadam se da ćeš biti srećna ovde, i neka ovaj dan bude pun radosti za tebe i mene." Gvenvir je osetila da crveni. Da, Artur je lep, rekla je u sebi, sa tom zlatnom kosom i ozbiljnim, mirnim, sivim očima. Koliko je drugačiji od mangupski nasmešenog Lanseleta! I kako je drugačije gleda - Lanselet ju je gledao kao da gleda kip Device u crkvi, ali Artur je ozbiljno, procenjivački posmatra, kao da mu je potpuno nepoznata, pa ne zna je li mu prijatelj ili neprijatelj. "Hvala, gospodaru i mužu moj", odgovorila je. "Kao što vidiš, donela sam ti obećani miraz u ljudima i konjima..." "Koliko konja?" brzo je upitao on. Gvenvir se zbunila. Šta ona zna o tim dragocenim konjima? Je li baš morao da joj stavi do znanja da je pristao na brak zbog konja, a ne zbog nje? Uspravila se u punoj visini - bila je veoma visoka za ženu, viša od nekih muškaraca - i dostojanstveno odgovorila. "Ne znam, gospodaru Arture, nisam ih brojala. Moraćeš da pitaš svog kapetana. Sigurna sam da će ti Lanselet reći njihov broj, do poslednje kobile i ždrebeta." Pametno, pametno, pomislila je Igrena kad je primetila da Artur crveni zbog ovog prebacivanja. Nasmešio se kao krivac. "Oprosti mi, gospo, niko ne očekuje od tebe da se baviš takvim stvarima. Siguran sam da će mi Lanselet reći sve što treba kada dođe vreme. Mislio sam i na ljude koji su došli sa tobom - čini mi se da bi trebalo da ih pozdravim kao nove podanike, baš kao što sam pozdravio njihovu i moju kraljicu." Na trenutak je izgledao onoliko mlad koliko je i bio. Osvrnuo se po masi ljudi, kola, volova, konja, i bespomoćno raširio ruke. "U ovakvoj zbrci, mislim da me ionako ne bi čuli. Dozvoli da te otpratim do kapija zamka." Uhvatio ju je za ruku i poveo je stazom, tražeći najsuvlja mesta. "Bojim se da je ovo staro i mračno mesto. To je bilo uporište mog oca, ali ja nisam živeo ovde dovoljno dugo da se toga sećam. Možda ćemo jedne godine, ako nas Saksonci neko vreme ostave na miru, moći da potražimo neko mesto pogodnije za dom, ali u ovom trenutku moramo se zadovoljiti ovim." Dok ju je vodio kroz kapiju, Gvenvir je pružila ruku da dodirne zid. Bio je debeo, od čvrstog rimskog kamena, nagomilanog i stamenog, kao da se tu nalazi od početka sveta; ovde je sve bezbedno. Gotovo sa ljubavlju povukla je prstom preko zida. "Mislim da je ovde lepo. Sigurna sam da ću biti bezbedna - mislim, da ću biti srećna u ovom zamku." "Nadam se, gospo - Gvenvir", rekao je, prvi put izgovorivši njeno ime, i to sa neobičnim naglaskom. Iznenada se upitala gde li je odrastao. "Suviše sam mlad da vladam svim ovim - svim tim ljudima i kraljevstvima. Biće mi drago da imam pomoć." Primetila je da mu glas drhti kao da se plaši - ali čega bi, za ime sveta, muškarac trebalo da se plaši? "Moj teča Lot, kralj Orknija - on je oženjen mojom tetkom po majci, Morgozom - rekao je da njegova žena vlada jednako dobro kao i on kada je on odsutan zbog rata ili većanja. Spreman sam da ti omogućim isto to, gospo, i da te pustim da vladaš uz mene." Gvenvir je ponovo obuzela panika. Kako može to da očekuje od nje? Otkuda žena da vlada? Šta se nje tiču divlji varvari, pripadnici severnjačkih Plemena i njihove varvarske žene? Odgovorila je drhtavim glasićem. "Nikada to ne bih zahtevala, gospodaru i kralju moj." "Arture, sine", strogo je rekla Igrena, "pa na šta ti misliš? Devojka je jahala dva dana i premorena je! Ovo nije trenutak za razgovore o upravljanju kraljevstvom, dok su nam cipele još blatnjave od puta! Molim te, predaj nas svojim komornicima, a sutra će biti dovoljno vremena da se upoznaš sa svojom nevestom!" Gvenvir je upravo pomislila kako je Arturova koža još belja od njene; već drugi put ga je videla da crveni na grdnju kao dete. "Izvini, majko; i ti, gospo." Podigao je ruku, dajući znak, i ka njima je, blago šepajući, pošao vitak, tamnokos mladić sa ožiljkom na licu. "Moj usvojeni brat, Kaj, i moj komornik", predstavio ga je Artur. "Kaje, ovo je Gvenvir, moja gospa i kraljica." Kaj se duboko naklonio, smešeći se. "Vama na usluzi." "Kao što vidiš", rekao je Artur, "moja gospa je donela svoj nameštaj i ostale stvari. Gospo, neka si dobro došla u svoju kuću. Naloži Kaju sve što smatraš da treba, pogotovo kako misliš da je najbolje da smesti tvoje stvari. Za sada, moram te zamoliti za dopuštenje da se udaljim; moram se postarati za ljude, konje i opremu." Ponovo se duboko naklonio, i Gvenvir se učinilo da mu je na licu primetila olakšanje. Upitala se da se nije razočarao u nju, ili se zaista oženio smo zbog miraza u konjima i vojsci, kao što je već pomislila. Pa, bila je spremna na to; ali ipak, bilo bi prijatno da je obratio malo pažnje na nju lično. Shvatila je da je visoki, tamnokosi Kaj gleda, očekujući da progovori. Bio je pažljiv i miran - neće morati da ga se plaši. Uzdahnula je i poonovo pružila ruku da dodirne čvrste zidove oko sebe, kao da će time moći da umiri glas. Kada je progovorila, zvučala je kao prava kraljica. "U najvećim kolima, ser Kaje, nalazi se veliki irski sto. To je venčani poklon mog oca gospodaru Arturu. To je ratni plen i veoma je vredan. Postarajte se da bude sastavljen u Arturovoj najvećoj dvorani. Ali pre toga, molim vas, postarajte se da se pripremi soba za gospu Igrenu i da je neko služi noćas." Pomalo se iznenadila - činilo joj se da zvuči baš kao prava kraljica. Ni Kaju, izgleda, nije bilo teško da je prihvati kao takvu. Naklonio se veoma duboko. "Biće smesta izvršeno, gospo i kraljice", rekao je. 5. Tokom čitave noći grupe putnika okupljale su se pred dvorcem; tek je svanulo kada je Gvenvir pogledala napolje i utvrdila da je čitava padina brda, sve do samog zamka, prekrivena konjima, šatorima i masom muškaraca i žena. "Izgleda kao svetkovina", rekla je Igreni, koja je delila krevet sa njom njene poslednje devojačke noći, i starija žena se nasmešila. "Kada se Vrhovni kralj ženi, to je svetkovina veća od svega što se može desiti u zemlji. Vidi, oni ljudi su podanici kralja od Orknija." Možda je Morgana sa njima, pomislila je, ali je oćutala. Kao mlada žena, govorila je sve što bi pomislila, ali to je davno prestala. Kako je to čudno, pomislila je Igrena; tokom godina kada rađa decu, žena prvo i pre svega mora da misli na sinove. Ako uopšte i pomisli na kćeri, onda misli samo kako će odrasti i pripasti nekom drugom, postati deo druge porodice. Je li ona bila drugačija samo zato što joj je Morgana bila prvenče, te stoga najbliža srcu? Artur se fizički vratio posle dugog odsustva, ali, kao i svi muškarci, odavno ju je nadrastao i više nije bilo načina da se premosti jaz. Ali za Morganu - to je otkrila na Arturovom krunisanju - ostala je vezana vezom duše koja se ne može prekinuti. Je li to zato što Morgana, kao i ona, potiče sa Avalona? Da li zato svaka sveštenica želi da rodi kćer koja će poći njenim stopama i koju nikada neće izgubiti? "Toliko je sveta", rekla je Gvenvir. "Nisam znala da u čitavoj Britaniji ima toliko ljudi." "A ti ćeš im svima biti kraljica - to je zastrašujuće, znam", rekla je Igrena. "I ja sam se tako osećala kad sam se udavala za Utera." Na trenutak joj se učinilo da je Artur loše odabrao svoju kraljicu. Gvenvir je bila lepa, to da, i pitoma i učena, ali kraljica mora biti sposobna da zauzme mesto na čelu dvora. Možda je Gvenvir suviše stidljiva i povučena za to. Najjednostavnije rečeno, kraljica je kraljeva gospa; ne samo njegova domaćica i gospodarica kuće - to može da radi svaki komornik ili sluga - nego, kao i sveštenice Avalona, simbol života, podsetnik na to da život nije samo ratovanje i vladanje. Kralj, kada se sve kaže i učini, bori se za zaštitu onih koji ne mogu da se sami bore, žena u plodnim godinama, male dece i staraca. Među Plemenima, snažne žene se bore rame uz rame sa muškarcima - oni su imali čak i školu ratovanja koju su vodile žene - ali od početka civilizacije postalo je muški posao da se lovi i brani ognjište, gde su sklonjene trudne žene, deca i starci; a ženski posao jeste da se ognjište održava, njih radi. Kao što se kralj spaja sa vrhovnom sveštenicom u simboličnom braku sa zemljom, u znak da će doneti snagu svom kraljevstvu, tako i kraljica, spajajući se sa kraljem, stvara simbol središnje sile iza svih vojski i ratova - doma kao središta iz koga će muškarci crpsti snagu... Igrena je nestrpljivo odmahnula glavom. Svi ti simboli i unutrašnje istine su prikladni, možda, za Avalon, ali ona, Igrena, bila je dovoljno dobra kraljica i bez takvih misli, a Gvenvir će imati dovoljno vremena da misli na to kada ostari i kada joj više ne budu potrebne! U ova civilizovana vremena, kraljica nije seoska sveštenica koja naređuje kako će se starati o njivama, kao što ni kralj nije najbolji lovac na jelene! "Hodi, Gvenvir, Kaj je ostavio služavku da ti pomogne, ali pošto sam ti ja svekrva, treba ja da te spremim za venčanje, pošto tvoja majka nije tu da te pripremi za ovaj veliki dan." Devojka je, obučena, izgledala kao anđeo; nežna kosa lebdela joj je oko glave kao Sunčevi zraci, gotovo skrivajući sjaj zlatne trake koju je nosila. Haljina joj je bila od bele tkanine, tanke gotovo kao paučina; Gvenvir je rekla Igreni, sa stidljivim ponosom, da je tkanina doneta iz daleke zemlje, dalje čak i od Rima, i da je skuplja od zlata. Otac je kupio jednu balu za crkveni oltar, i dao je deo i njoj, da sašije venčanicu. Ostalo je i za svečanu tuniku za Artura - to je mu je bio venčani poklon od nje. Došao je Lanselet da ih otprati na ranu misu koja će prethoditi venčanju; potom će čitav dan biti posvećen gozbi i veselju. Blistao je u purpurnom ogrtaču koji je nosio i ranije, ali bio je obučen za jahanje. "Da li nas napuštaš, Lanselete?" "Ne", ozbiljno je odgovorio, ali gledao je samo Gvenvir. "Kao jedna od zabava za danas, novi konjanici - i Arturova konjica - prikazaće šta mogu da učine; ja sam jedan od konjanika koji će vam po podne prirediti igre. Artur smatra da je vreme da objavi narodu svoje planove." Igrena je ponovo primetila onaj beznadežni, opijeni pogled u njegovim očima kada je pogledao Gvenvir, i sjaj devojčinog osmeha kada mu je uzvratila pogled. Nije mogla da čuje šta govore jedno drugom - nije nimalo sumnjala u to da je razgovor sasvim nedužan. Ali reči im nisu bile potrebne. Igrena je opet osetila očajničku svest da ovo neće izići na dobro, nego će svima doneti jad. Pošli su kroz hodnike, a uz put su im se pridruživali posluga, plemići i svi koji su se uputili na jutarnju misu. Na stepeništu kapele prišla su im dvojica mladića koji su nosili, kao i Lanselet, dugačka, crna pera na kapama; Kaj, setila se, takođe je imao takvo. Je li to nekakva oznaka Arturovih saputnika? "Gde je Kaj, brate?" upitao je Lanselet. "Zar ne bi trebalo da dođe da isprati gospu u crkvu?" Jedan od pridošlica, visok i krupan čvek - Gvenvir je pomislila kako nimalo ne liči na Lanseleta - odgovorio je: "Kaj i Gaven oblače Artura za venčanje. Zapravo sam mislio da ćeš biti sa njima, vas trojica ste Arturu kao braća. Poslao me je da ih odmenim, kao rođak gospe Igrene. Gospo", obratio se Igreni, naklonivši se, "je li moguće da me ne prepoznajete? Ja sam sin Gospe od Jezera. Ime mi je Balan, a ovo je naš usvojeni brat, Balin." Gvenvir im je učtivo klimnla glavom. Je li moguće, pomislila je, da je ovaj krupni, grubi Balan zaista Lanseletov brat? Kao kad bi se bik proglasio za brata najboljeg južnjačkog pastuva! Balin, njegov usvojeni brat, bio je onizak i crvenog lica, sa kosom žutom kao u Saksonaca, i nosio je bradu kao Saksonci. "Lanselete", rekla je, "ako je tvoja volja da budeš sa mojim gospodarem i kraljem..." "Mislim da bi trebalo da odeš kod njega, Lanselete", nasmejao se Balan. "Kao i sve mladoženje, Artur je poludeo od nervoze. Naš gospodar je na bojnom polju pravi Pendragon, ali ovog jutra, dok se priprema za svoju nevestu, postao je samo dečak, što zapravo i jeste!" Siroti Artur, pomislila je Gvenvir, ovaj brak za njega je veći posao nego za mene - ja barem ne treba da radim ništa do da se pokoravam svom ocu i svom kralju! Obuzeo ju je talas veselja, ali ga je brzo prigušila; siroti Artur, morao bi da je uzme radi dobrobiti svog kraljevstva, čak i da je zaista stara, ružna ili rošava. To mu je samo još jedna bolna dužnost, kao kad vodi vojsku u boj protiv Saksonaca. Od Saksonaca barem zna šta da očekuje! "Gospodaru Lanselete", blago je rekla, "da li biste radije bili uz mog gospodara Artura?" U njegovim očima jasno je videla da ne želi da je napusti; postala je, za dan ili dva, vešta u čitanju neizgovorenih poruka. Nikada nije razmenila sa Lanseletom nijednu jedinu reč koju ne bi mogla da glasno uzvikne pred Igrenom, ili ocem, ili skupom svih biskupa Britanije. Ali prvi put joj se činio rastrzan suprotnim željama. "Poslednje što bih želeo jeste da vas napustim, madam, ali Artur mi je prijatelj i rođak..." "Bože sačuvaj da ikada stanem između vas dvojice", rekla je i pružila mu svoju malu ruku da je poljubi. "Ovim brakom postajete i moj odani rođak. Idite kod mog gospodara i kralja i recite mu..." oklevala je, prepadnuta od sopstvene smelosti; da li je pristojno da to kaže? Neka im je svima Bog na pomoći, kroz jedan sat postaće Arturova žena, zar je važno ako bude zvučala suviše smelo, kada će poruka sadržati samo pristojnu brigu za njenog muža? "Recite mu da mu rado vraćam najodanijeg kapetana i da ga čekam sa ljubavlju i pokornošću, ser." Lanselet se nasemšio. Taj osmeh kao da je dodirnuo neku strunu duboko u njoj, i osetila je da i sama počinje da se smeši. Kako može da se oseća delom njega? Čitav život kao da joj se sveo na dodir njegovih usana na nadlanici. Progutala je knedlu i odjednom je shvatila šta to oseća. Uprkos pristojnoj poruci o ljubavi i pokornosti Arturu, činilo joj se da bi rado prodala dušu kad bi vreme moglo da se vrati unazad, pa bi mogla da kaže ocu kako se neće udati ni za koga sem za Lanseleta. To je bilo nešto stvarno, kao sunce oko nje i trava pod njenim nogama, stvarno - ponovo je progutala knedlu - stvarno kao Artur koji se upravo sprema za venčanje, zbog koga i ona mora na misu kako bi se pripremila. Je li to neka okrutna Božja šala što nisam znala šta osećam sve dok nije postalo prekasno? Ili je to neki pokvareni trik neprijatelja, kako bi me odmamio od dužnosti prema ocu i mužu? Nije čula šta joj Lanselet govori; bila je svesna samo njegove šake koja je pustila njenu, kao i toga da joj je okrenuo leđa i da odlazi. Jedva je čula učtive reči one dvojice usvojene braće, Balina i Balana - koji je od njih, zapravo, sin sveštenice sa Jezera? Balan; Lanseletov brat, ali ni nalik njemu, kao što gavran ne liči na velikog orla. Postala je svesna da joj Igrena nešto govori. "Ostavljam te saputnicima, mila. Hoću da pre mise porazgovaram sa Merlinom." Gvenvir je sa zakašnjenjem sinulo da to Igrena čeka njenu dozvolu da se udalji. Njen položaj Vrhovne kraljice već je bio stvarnost. Jedva je čula šta je rekla Igreni pre nego što se ova povukla. Igrena je prešla preko dvorišta, mrmljajući izvinjenja ljudima koje je morala da gurne, pokušavajući da stigne do Talesina. Svi su bili obučeni u jarku svečanu odeću, ali on je nosio svoj uobičajeni sivi ogrtač. "Oče..." "Igrena, dete." Talesin je pogledao naniže u nju, i Igreni se učinilo neobično utešno to što joj se stari druid obratio isto kao i kada je imala četrnaest godina. "Mislio sam da ćeš lebdeti oko neveste. Kako je lepa! Artur je našao sebi blago. Čuo sam da je pametna i učena, baš kao i pobožna, što će se dopasti biskupu." "Oče", obratila mu se Igrena, spustivši glas kako je niko unaokolo ne bi čuo, "moram da te pitam nešto - postoji li ikakav častan način da Artur izbegne ovaj brak?" Talesin je zbunjeno zažmirkao. "Ne, mislim da ne postoji. Ne sad, kad je sve spremno da se venčaju posle mise. Bože pomozi nam, zar smo svi bili prevareni, je li ona jalova, ili iskorišćena, ili..." Merlin je odmahnuo glavom. "Osim ako je gubava, ili ako nosi dete drugog muškarca, nema načina da se prekine; a čak i tada, opet će izbiti skandal, i od Leodegranca ćemo napraviti neprijatelja. Zašto me to pitaš, Igrena?" "Verujem da je ona čedna. Ali videla sam je kako gleda Lanseleta, a i on nju. Zar može išta dobro ispasti ako je nevesta zaljubljena u drugoga, a taj drugi je mladoženjin najbolji prijatelj?" Merlin ju je oštro pogledao; njegove stare oči bile su svevideće kao i uvek. "Oh, tako znači, je li? Uvek sam smatrao da je naš Lanselet suviše lep i šarmantan za svoje dobro. Pa ipak, mislim da je on častan momak; možda je to samo mladalačka zanesenost, i kada mladenci budu venčani i legli zajedno, zaboraviće na to, ili će se sećati samo sa malo tuge, kao na nešto što se možda moglo desiti." "U devet slučajeva od deset kazala bih da si u pravu", rekla je Igrena, "ali ti ih nisi video, a ja jesam." Merlin je ponovo uzdahnuo. "Igrena, Igrena, ne kažem da grešiš, ali kada je sve gotovo, šta možemo da učinimo? Leodegranc će biti strašno uvređen i krenuće u rat protiv Artura, a Artur već ima dovoljno izazivača - ili možda nisi čula za onog malog severnjačkog kralja koji je poslao Arturu poruku kako je odrao brade jedanaest kraljeva da bi načinio sebi plašt, i kako Artur mora da mu pošalje danak ili će doći i po Arturovu bradu?" "Šta je Artur učinio?" "Pa, poslao je tom kralju poruku da što se tiče njegove brade, tek je počela da mu raste, i ne bi mu korisitla za plašt; ali ako je ipak želi, neka dođe i pokuša da je uzme, ako bude mogao da nađe put kroz leševe Saksonaca. I poslao mu je glavu jednog Saksonca - upravo se vratio iz nekog pohoda - i rekao da je njegova brada bolja za postavljanje plašta od brade prijatelja uz čiji bok bi trebalo da se bori. I na kraju je rekao da će poslati kolegi kralju poklon, ali da on od svojih prijatelja ne uzima danak, pa ga nikome ni ne plaća. I tako nije bilo ništa; ali, kao što vidiš, Artur ne može dozvoliti sebi da stekne nove neprijatelje, a Leodegranc bi bio baš gadan. Bolje da se oženi devojkom, a mislim da bih isto rekao i da smo je zatekli u krevetu sa Lanseletom - što se nije desilo, a svakako ni neće." Igrena je otkrila da krši ruke. "Šta da radimo?" Merlin ju je blago dodirnuo po obrazu. "Učinićemo ono što smo oduvek činili, Igrena - ono što moramo, ono što Bogovi narede. Učinićemo najbolje što možemo. Niko od nas nije pošao ovim putem svoje sreće radi, dete moje. Ti, koja si odrasla u Avalonu, ti to znaš. Šta god pokušali da učinimo kako bismo izmenili svoju sudbinu, kraj je u rukama Bogova - ili, kako bi biskup svakako više voleo da kažem, u rukama Boga. Što sam stariji, sve sam sigurniji da nije važno kakvim rečima uobličavamo istu istinu." "Gospa ne bi bila zadovoljna da vas čuje kako govorite", rekao je tamnoput, mršav čovek iza njega, u tamnim haljinama kakve bi odgovarale svešteniku ili druidu. Talesin se upola okrenuo i nasmešio se. "Svejedno, Vivijen zna da je to istina, baš kao i ja... Igrena, mislim da ne poznaješ našeg najnovijeg i najvećeg barda - doveo sam ga da peva i svira na Arturovom venčanju. Kevin, gospo." Kevin se duboko naklonio. Igrena je primetila da hoda oslanjajući se na izrezbareni štap; njegovu harfu je, u kutiji, nosio dečko od dvanaest-trinaest godina. Mnogi bardovi i harfisti koji nisu druidi često su slepi ili hromi - retko koji zdrav momak ima dovoljno vremena i dokolice da se posveti umetnosti, u ovim ratnim vremenima - ali druidi se obično biraju između onih koji imaju zdravo telo, a ne samo oštar um. Retko je da muškarac sa bilo kakvom telesnom manom bude posvećen u druidske mudrosti - smatralo se da to Bog obeležava njihove unutrašnje mane. Ali bilo bi neoprostivo grubo pomenuti to; mogla je samo da zamisli da je Kevin toliko nadaren da je prihvaćen uprkos svemu ostalom. On joj je zakratko odvratio misli od problema, ali kada je ponovo razmislila, Talesin je bio u pravu. Nije bilo načina da se venčanje spreči bez skandala, a najverovatnije i rata. U zgradici koja je predstavljala crkvu blistala su svetla i oglasilo se zvono. Igrena je ušla u crkvu. Talesin je kruto kleknuo; to je učinio i dečko koji je nosio Kevinovu harfu, ali Kevin nije kleknuo - Igrena se na trenutak upitala da li, pošto nije hrišćanin, time omalovažava službu, kao što je nekada izgledalo da čini Uter. A onda je, primetivši kako se neobično drži, zaključila da mu je noga verovanto ukočena i da uopšte ne može da klekne. Primetila je da biskup gleda u njega, mršteći se. "Slušjte reči Isusa Hrista, Gospoda našeg", počeo je biskup. "Gle, gde god se skupe dvoje ili troje u moje ime, ja sam među vama, i sve što zatražite u moje ime, daće vam se..." Igrena je kleknula, navlačeći veo preko lica, ali ipak je bila svesna Artura, koji je ušao u crkvu sa Kajem, Lanseletom i Gavenom, obučen u tanku, belu tuniku i plavi plašt, bez ukrasa osim tanke, zlatne krune, i purpura i dragulja na kanijama velikog mača. Izgleda da je, i bez pogleda, mogla da oseti Gvenvir, u onoj krhkoj beloj haljini, belu i zlatnu kako i Artur, kako kleči između Balina i Balana. Lot, sed i mršav, klečao je između Morgoze i jednog od svojih mlađih sinova; a iza njega - kao da je harfa ispusitla neki visok, nedozvoljen ton usred svešteničkog pevanja. Podigla je glavu, oprezno, i pokušala da vidi, znajući ko to tamo kleči. Morganino lice i telo krili su se iza Morgoze. Pa ipak, kao da je mogla da oseti njeno prisustvo, kao pogrešnu notu u harmoniji mise. Posle ovoliko godina, zar ponovo čitam misli? U svakom slučaju, šta jedna sveštenica Avalona radi u crkvi? Kada je Vivijen posećivala nju i Utera dok su bili u braku, ili nije prisustvovala službi Božjoj, ili je dolazila da sluša i gleda sa učtivom, ozbiljnom pažnjom kakvu bi posvetila detetu što se igra gozbe sa lutkama. No, sada je mogla da vidi Morganu - promenila se, mršavija je, lepša, obučena u jednostavnu haljinu od tamne vune, sa odgovarajućim belim velom preko glave. Nije ništa radila; klečala je, pognute glave i oborenog pogleda, slika i prilika pažljivog poštovanja. Ali čak je i sveštenik, izgleda, osetio uznemirenost i nestrpljenje koji su zračili iz nje; dva puta je zastao i pogledao je, mada nije mogao da je optuži ni za šta što ne bi bilo potpuno ozbiljno i pristojno, i zato je trenutak kasnije nastavio sa službom. Ali ni Igrena sada nije mogla da se usmeri na službu. Pokušavala je, mrmljala je odgovore, ali nije mogla da razmišlja o sveštenikovim rečima, niti o svom sinu koji će se sada oženiti, niti o Gvenvir koja je - osetila je to, ne videći je - ispod vela gledala Lanseleta koji je stajao kraj Artura. Mogla je da misli samo na svoju kćer. Kada se služba završi, kao i venčanje posle nje, moći će da je vidi i saznaće kuda je otišla i šta joj se desilo. Tog časa, podigavši pogled na trenutak, dok je đakon naglas čitao priču o svadbi u Kani, pogledala je Artura; i primetila je da je i njegov pogled uperen u Morganu. 6. Smeštena među Morgozine gospe, Morgana je tiho slušala službu, pognute glave i sa izrazom učtivog poštovanja. Iznutra se sva tresla od nestrpljenja. Kakva glupost - kao da zgrada sagrađena ljudskim rukama može biti rečima nekog sveštenika pretvorena u obitavalište Duha koji uopšte nije ljudsko delo. Misli su joj lutale. Bila je umorna od Morgozinog dvora; sada se vratila u glavni tok događaja i osećala se kao da je iz mrtvaje bačena u korito divlje reke. Opet se osećala živa. Čak i u Avalonu, onako tihom i zaklonjenom, imala je utisak da je u dodiru sa tokom žiota; ali među Morgozinim ženama osećala se prazno, nepokretno, beskorisno. Sada se ponovo kretala, jer od kako je rodila sina, stajala je u mestu. Na trenutak je pomislila na svog sinčića, malog Gvideona. On ju je jedva poznavao; kada bi ga podigla da ga pomazi, otimao se da se vrati usvojenoj majci. Čak i sada, od sećanja na njegove ručice oko vrata osetila se slaba i žalosna, ali je oterala tu pomisao. On čak nije ni znao da je njen sin, odrašće misleći da je Morgozin. Morgana je bila zadovoljna time, samo nije uspevala da priguši povremenu tugu. Pa, pretpostavljala je da sve žene osećaju takvo žaljenje kada moraju da napuste svoje dete; ali sve žene to moraju da dožive, osim onih domaćica koje su srećne da čine za svoju bebu ono što može da uradi svaka usvojena majka ili služavka, jer nemaju nikakav veći posao za koji su sposobne. Čak i pastirica mora da ostavi svoju decu kako bi se starala o stadu; a tek kraljica ili sveštenica! Čak i Vivijen je prepustila decu drugima. I Igrena. Artur je bio muževan i lep; porastao je, dobio je šira ramena - više nije bio onaj mršavi dečak koji joj je prišao sa jelenskom krvlju na licu. To je bila moć, a ne ovo mlitavo mrmljanje o moćima njihovog Boga koji se nešto petljao okolo, pretvarao vodu u vino, što ionako predstavlja svetogrđe prema Boginji. Ili je priča, zapravo, govorila o tome da esencija Duha pretvara spajanje muškarca i žene u bračnoj vezi u nešto sveto, kao u Velikom Braku? Artura radi, nadala se da će tako biti sa ovom ženom, ko god da je; sa mesta gde je klečala iza Morgoze, videla je samo oreol svetloplave kose, sa još svetlijim zlatom nevestinske krune, i belu haljinu od neke fine i skupocene tkanine. Artur je podigao pogled ka svojoj nevesti, pogledaovši pri tom Morganu. Primetila je da mu se lice menja, i pomislila je uz osećanje nelagodnosti: Znači, prepoznao me je. Ja se sigurno nisam promenila toliko kao on; on je od dečaka postao muškarac, a ja - ja sam već bila žena, pa se nisam promenilo toliko kao on. Nadala se da će nevesta voleti Artura, i da će on voleti nju. U umu su joj odzvanjale Arturove odlučne reči: čitavog života ću te se sećati, voleću te i blagosiljati. Ali ne sme da bude tako. On mora da zaboravi, mora naučiti da vidi Boginju u svojoj venčanoj ženi. Kraj njega je stajao Lanselet. Kako to da su godine toliko izmenile i uozbiljile Artura, a da je Lanselet ostao nedirnut i nepromenjen? Ne, i on se promenio; izgledao je tužan, na licu je nosio dugačak ožiljak koji je dopirao do kose i ostavljao u njoj tanku belu prugu. Kaj je bio mršaviji i nekako pognut, i jače je hramao; gledao je Artura onako kako verni pas gleda gospodara. Napola nadajući se, napola strahujući, Morgana se osvrnula da vidi je li Vivijen došla na Arturovo venčanje kao što je došla na krunisanje. No, Gospe od Jezera nije bilo. Bio je tu Merlin, sede glave pognute tako da je izgledalo kao da se moli, a iza njega je stajao - visoka prilika sa dovoljno razuma da ne klekne pred ovim glupim glumatanjem - stajao je bard Kevin; baš dobro! Misa se završila; biskup, visok, asketski muškarac kiselog lica, izgovarao je završne reči. Čak je i Morgana pognula glavu - Vivijen ju je naučila da pokaže makar spoljašnje znake poštovanja prema drugim verama, pošto su, kako je rekla, sve vere deo Bogova. Jedina glava u crkvi koja se nije pognula bila je Kevinova; on je stajao ponosan i uspravan. Morgana je poželela da ima hrabrosti da ustane i stane kraj njega, takođe podignute glave. Zašto je Artur tako ponizan? Zar nije položio zakletvu da će poštovati Avalon jednako kao i sveštenike? Hoće li doći dan kada će ona ili Kevin morati da ga podsete na tu zakletvu? Onaj beli, pobožni crkveni anđeo kojim će se oženiti svakako neće biti od pomoći. Trebalo je da ožene Artura ženom iz Avalona; ne bi bilo prvi put da se sveštenica udaje za kralja. Ta pomisao ju je potresla; prigušila je nelagodnost, zamišljajući Ravenu kao Vrhovnu kraljicu. Barem bi imala hrišćansku vrlinu ćutljivosti... Morgana je brzo pognula glavu i ugrizla se za usnu, uplašena da će se glasno nasmejati. Misa se okončala; ljudi su počeli da izlaze. Artur i njegovi saputnici su ostali, a na Kajev znak, prišli su im Morgoza i Lot, pa je Morgana pošla za njima. Primetila je da su u crkvi ostali i Igrena, Merlin i ćutljivi harfista. Podigla je oči i uhvatila majčin pogled; znala je, nečim moćnim kao Vid, da bi se, samo da nije sveštenika u blizini, smesta našla u majčiom naručju. Malo je porumenela i sklonila se od Igreninih željnih očiju. Mislila je na Igrenu što je manje mogla, svesna samo da u njenom prisustvu mora čuvati jedinu tajnu koju Igrena nikada ne sme da sazna, ko je otac njenog deteta... Jednom, tokom one duge i očajničke borbe koje je jedva mogla da se seti, učinilo joj se da je glasno kriknula, kao dete, dozivajući majku, ali nikada nije bila sasvim sigurna. Čak i sada se bojala dodira sa majkom koja je nekada imala Vid, koja je poznavala puteve Avalona; Morgana je mogla da zaboravi sve što je učila u detinjstvu i svu krivicu, ali zar je ne bi Igrena prezrela zbog onoga što, na kraju krajeva, nije bio njen izbor? Lot je prišao da klekne pred Arturom, ali ovaj ga je, ozbiljnog i ljubaznog mladog lica, podigao i poljubio u oba obraza. "Drago mi je što si došao na moje venčanje, tečo. Drago mi je što imam tako odanog prijatleja i rođaka da mi čuva severne obale, a tvoj sin Gaven mi je dragi prijatelj i najbliži saputnik. A ti, tetka, dugujem ti zahvalnost to si mi dala svog sina za tako odanog saputnika." Morgoza se nasmešila. I dalje je lepa, pomislila je Morgana - daleko lepša od Igrene. "Pa, ser, ubrzo ćete morati ponovo da mi zahvaljujete, jer imam mlađe sinove koji govore samo tome kako će uskoro doći vreme da i oni služe Vrhovnom kralju." "Biće dobro došli, baš kao i njihov najstariji brat", učtivo je rekao Artur i pogledao kraj Morgoze, ka Morgani koja je klečala. "Dobro došla, sestro. Na krunisanju sam ti dao obećanje koje ću sada održati. Hodi." Pružio joj je ruku. Morgana je ustala, osećajući stisak njegove šake i napetost u njoj. Nije je gledao u oči, nego ju je poveo kraj ostalih, do devojke u belom koja je klečala u oblaku zlatne kose. "Gospo moja", blago je rekao, i Morgana na trenutak nije bila sigurna kojoj od njih dve se obraća; gledao je jednu, pa drugu, a kad je Gvenvir ustala i podigla oči, susrela je Morganin pogled u trenutku šoka i prepoznavanja. "Gvenvir, ovo je moja sestra Morgana, vojvotkinja od Kornvola. Želim da ona bude prva među tvojim pratiljama, jer je najvišeg porekla od svih njih." Morgana je videla kako Gvenvir oblizuje usne malim, ružičastim jezikom, nalik na mačji. "Gospodaru i kralju moj, gospa Morgana i ja se poznajemo." "Šta? Kako?" upitao je Artur, smešeći se. Morgana je kruto odgovorila. "Dok je bila u manastirskoj školi u Glastonberiju, gospodaru. Izgubila se u magli i zašla na obale Avalona." Kao i tog davnog dana, iznenada joj se učinilo da je nešto sivo i tupo, nalik na pepeo, prekrilo i upropastilo divan dan. Morgana se osećala, uprkos lepoj haljini i divno istkanom velu, kao da je neko smešno, patuljasto, primitivno stvorenje u poređenju sa Gvenvirinom vazdušastom belinom i lakoćom. To je potrajalo samo trenutak, a onda je Gvenvir prišla i zagrlila je, poljubivši je u oba obraza kao što i priliči rođakama. Morgana je, uzvraćajući zagrljaj, osetila da je Gvenvir krhka kao dragoceno staklo, za razliku od njene čvornovate čvrstine; osetila je kako se povlači, stidljivo i ukočeno, kako ne bi morala da oseti kako se Gvenvir povlači od nje. Sopstvene usne su joj se učinile grube u dodiru sa ružinom mekoćom devojčinog obraza. "Neka mi je dobro došla sestra mog gospodara i muža", tiho je rekla Gvenvir, "moja gospa od Kornvola - mogu li da te zovem Morgana, sestro?" Morgana je duboko udahnula pre nego što je odgovorila. "Kako vam god godi, gospo moja." Čim je to izgovorila, shvatila je da je zvučalo neljubazno, ali nije znala kako je trebalo da odgovori. Stojeći kraj Artura, podigla je pogled i primetila Gavena kako je gleda i mršti se. Lot je bio hriščanin samo zato što je to bilo korisno, ali Gaven je bio iskreno pobožan, na svoj grubi način. Od njegovog kritičkog pogleda Morgana se ukočila; imala je prava da bude ovde isto koliko i Gaven. Bilo bi veselo videti ove ukrućene Arturove saputnike kako gube glavu oko Beltanskih vatri! Pa, Artur se zakleo da će poštovati ljude iz Avalona jednako kao hrišćane, a ovo mu je bio dvor. Možda je zato i ona bila tu. "Nadam se da ćemo biti prijateljice, gospo", rekla je Gvenvir. "Sećam se kako ste me ti i gospodar Lanselet vratili kada sam se izgubila u onoj strašnoj magli - čak i sad zadrhtim kad se setim tog užasnog mesta", kazala je i podigla pogled ka Lanseletu, koji je stajao iza Artura. Morgana, otvorena da oseti raspoloženje oko sebe, pratila je njen pogled i upitala se zašto se Gvenvir obraća njemu; a onda je shvatila da devojka to čini nehotice, jer je prosto vezana za Lanseletov pogled... a Lanselet je gledao Gvenvir onako kako gladan pas gleda sočnu kost. Ako je Morgana već morala da ponovo sretne ovo belo i ružičasto stvorenje baš u Lanseletovom prisustvu, onda baš dobro što se to desilo sada, kad će se Gvenvir udati za nekoga drugog. Osetila je da još drži Artura za ruku, i to ju je takođe uznemirilo; i ta veza će se prekinuti kada on odvede Gvenvir u postelju. Gvenvir će postati Boginja za Artura i on više neće gledati Morganu tako da je duboko uznemirava. Ona je Arturu sestra, a ne ljubavnica; nije majka njegovog sina, nego sina Rogatog Boga, i tako mora biti. Ali ni ja nisam prekinula tu vezu. Istina, bila sam bolesna posle rođenja sina i nisam želela da padnem kao zrela jabuka u Lotovu postelju, pa sam izigravala čednost kad god je Lot mogao da me vidi. Ali pogledala je Lanseleta, nadajući se da će nekako uspeti da prekine to zgledanje sa Gvenvir. On se nasmešio, ali i dalje je gledao kraj nje. Gvenvir je uhvatila Morganu jednom, a Igrenu drugom rukom. "Uskoro ćete mi biti kao rođena sestra i mati", rekla je, "jer ja nemam ni sestru ni majku u životu. Hodite da stojite kraj mene tokom venčanja, majko i sestro." Ma koliko pokušavala da odoli Gvenvirinom šarmu, Morgana se raznežila od tih spontanih reči i uzvratila je stiskom na dodir devojčinih sitnih, vrelih prstiju. Igrena je pružila ruku kraj Gvenvir da dodirne Morganu, i Morgana joj se prva obratila. "Nisam imala vremena da te dostojno pozdravim, majko." U trenutku dok su sve tri stajale u kratkom zagrljaju, pomislila je: Sve žene su, zaista, sestre pred Boginjom. "Pa, hajdemo", ljubazno je rekao Merlin. "Hajde da potpišemo i overimo taj brak, pa da se onda gostimo i veselimo." Morgana je pomislila da biskup deluje mračno, ali i on je progovorio prijateljskim glasom: "Sada kada su nam duhovi uzdignuti i puni vere, izvedimo venčanje dostojno hrišćanskog naroda na ovaj dan pun dobrih simbola." Dok je tokom ceremonije stajala kraj Gvenvir, Morgana je osećala kako devojka drhti. Setila se dana lova na jelene. Ona je barem imala podršku obreda, ali čak i tada se plašila i grlila je staru sveštenicu. Iznenada, podstaknuta ljubaznošću, poželela je da može dati Gvenviri, koja je ipak vaspitana u manastiru i nije uopšte posedovala drevna znanja, nekoliko saveta koje su dobijale mlade sveštenice. Tada bi znala kako da pusti strujanja sunca, leta, zemlje i života da teku kroz nju. Zaista bi postala Boginja za Artura, a on bi postao Bog za nju, i njihov brak ne bi bio prazno obličje, nego istinska unutrašnja veza na svim nivoima života... Umalo je već počela da traži prave reči, a onda se setila da je Gvenvir hrišćanka i da ne bi bila nimalo zahvalna na takvoj lekciji. Uzdahnula je, osujećena, znajući da ne sme da progovori. Podigla je pogled i ugledala Lanseleta, i na trenutak su se gledali u oči; nehotice se setila onog sunčanog trenutka na Toru, kada je trebalo da se spoje kao muškarac i žena, kao Boginja i Bog... znala je da se i on setio. Ali oborio je oči i odvratio pogled, prekrstivši se kad i sveštenik. Jednostavna svetkovina brzo se završila. Morgana se potpisala kao svedok na bračnom ugovoru, primetivši kako je njen rukopis gladak i ujednačen u poređenju sa Arturovim grubim i Gvenvirinim neurednim i detinjastim slovima - zar su kaluđerice u Glastonberiju mogle da je nauče samo tome? Lanselet se takođe potpisao, kao i Gaven, i kralj Bors od Britanije, koji je došao kao svedok, i Lot, pa Ektorijus, i kralj Pelinor, koji je bio brat Gvenvirine majke. Uz Pelinora je bila njegova mlada kćer, koju je sad ozbiljno prizvao bliže. "Moja kćer, Elena - vaša rođaka, gospo i kraljice moja. Molim vas da je primite u svoju službu." "Radovaću se da je primim među svoje gospe", nasmešila se Gvenvir. Morgana je pomislila kako Pelinorova kćer liči na Gvenvir; bila je sva zlatna i ružičasta, mada nije imala Gvenvirin sjaj, i nosila je jednostavnu lanenu haljinu boje šafrana, koja je prigušivala zlatasti sjaj njene kose. "Kako se zoveš, rođako? Koliko ti je godina?" "Ja sam Elena, gospo, i trinaesta mi je." Duboko se naklonila, toliko duboko da se zateturala i Lanselet ju je prihvatio da je zadrži. Ona je duboko pocrvenela i sakrila lice pod veo. Lanselet se nasmešio, i Morgana je osetila oštar ubod ljubomore. Nju nije ni pogledao, gledao je samo ove blede, zlatno-bele anđele; svakako je i on smatrao da je mala i ružna. U tom trenutku sve njeno saosećanje prema Gvenvir pretvorilo se u bes, i morala je da okrene lice u stranu. Gvenvir je naredne sate morala da provede pozdravljajući se, kako je izgledalo, sa svim kraljevima iz čitave Britanije, i da bude predstavljena njihovim ženama, sestrama i kćerima. Kada je došlo vreme da se sedne za gozbu, osim prema Morgani, Eleni, Igreni i Morgozi, morala je da pokaže naročitu ljubaznost i ljupkost takođe pred Flavilom, Arturovom usvojenom majkom i Kajevom majkom; kraljicom Severnog Velsa, koja se zvala isto kao ona, Gvenvir, ali je bila tamnokosa i izgledala je kao Rimljanka; i još pred desetinom drugih. Šapatom se obratila Morgani. "Uopšte ne znam kako da im popamtim imena! Mogu li naprosto da im se svima obraćam sa 'moja gospo', pa da se nadam da neće shvatiti zašto?" Morgana je odgovorila šapatom, na trenutak deleći osećanje veselja. "To je jedna od pogodnosti kad si Vrhovna kraljica, madam, jer niko se ne usuđuje da te pita zašto! Šta god učinila, smnatraće da je to dobro! A ako i ne budu, neće se usuditi da ti to kažu!" Gvenvir se tiho zakikotala. "Ali, Morgana, moraš me zvati po imenu - a ne madam. Kad god kažeš madam, osvrćem se i tražim neku punačku matoru gospu nalik na Flavilu ili ženu kralja Pelinora!" Gozba je konačno počela. Morgana je sada imala bolji apetit nego na Arturovom krunisanju. Sedela je između Gvenvir i Igrene, i dosta je jela; izgleda da je avalonska uzdržljivost ostala iza nje. Čak je uzela i malo mesa, mada joj se nije dopalo, a pošto na stolu nije bilo vode, a pivo je bilo uglavnom za sluge, morala je da pije vino koje joj se uopšte nije dopadalo. Zbog toga je počelo pomalo da joj se vrti u glavi, mada piće nije bilo ni približno jako kao snažni destilati uobičajeni na dvoru Orknija, koje je mrzela i nikada nije popila ni kap. Posle nekog vremena pojavio se Kevin, spreman da svira, i razgovori su zamrli. Morgana, koja ga nije čula otkako je otišla iz Avalona, slušala je, puštajući da je obuzmu sećanja. Iznenada se zaželela Vivijen. Čak i kada je podigla pogled i ugledala Lanseleta - koji je, kao Arturov najbliži saputnik, sedeo tik kraj njega, bliže čak i od Gavena koji mu je naslednik, i služio se iz iste posude - pomislila je na njega samo kao na drugara iz detinjstva na Jezeru. Vivijen je moja prava majka, a ne Igrena, nju sam dozivala... Pognula je glavu, žmirkajući da zaustavi suze koje nije želela da prolije. Muzika je zamrla, i začuo se Kevinov bogati glas. "Imamo ovde još jednog muzičara", rekao je. "Da li bi gospa Morgana pevala za ovo društvo?" Kako je znao, upitala se, da čeznem da dorinem harfu? "Biće mi zadovoljstvo da sviram na vašoj harfi, ser, ali nisam dodirnula dobar instrument već godinama, samo ono što se našlo na Lotovom dvoru." Oglasio se Artur, prilično zlovoljnim glasom. "Šta, moja sestra da peva kao unajmljeni muzičar pred svim ovim ljudima?" Kevin je delovao postiđeno, i pravo mu i budi, pomislila je Morgana. Iznenada obuzeta gnevom, ustala je i odgovorila: "Ono što pristane da učini vrhunski harfista Avalona, i meni će biti čast! Muzika je služenje Bogovima!" Preuzela je harfu od njega i smestila se na klupu. Instrument je bio veći od njenog i na trenutak nije uspela da se snađe sa strunama; a onda je našla one prave i ruke su joj se sigurnije kretale, svirajući severnjačku pesmu koju je čula na Lotovom dvoru. Sada joj je bilo milo što je pila vino, koje joj je pročistilo grlo; čula je sopstveni glas, bogat i milozvučan - bio je jak kao i uvek, mada to nije shvatala sve do sada. Imala je kontraalt, dubok i snažan, a učili su je bardovi Avalona, i ponovo je osetila ponos. Gvenvir je možda lepa, ali ja imam glas barda. Čak joj je i Gvenvir prišla kada je zavšrila. "Imaš divan glas, sestro", rekla je. "Jesi li u Avalonu naučila da tako lepo pevaš?" "Da, madam, muzika je sveta - zar ti u manastiru nisi učila da sviraš?" Gvenvir se trgla. "Ne, neprilično je da žena podiže glas pred Gospodom..." Morgana se nasmejala. "Vi, hrišćani, izgleda, strašno volite reč neprilično, naročito kada se odnosi na žene", rekla je. "Ako je muzika zlo, onda je zlo i za muškarce; a ako je dobra, zar ne bi žene trebalo da rade sve dobro što mogu, kako bi se iskupile za onaj greh na početku sveta?" "Svejedno, nisu me pustili - jednom sam dobila batine što sam dirala harfu", žalosno je rekla Gvenvir. "Ali ti si nas sve začarala, i jasno mi je da je ta magija dobra." "Svi muškarci i žene u Avalonu uče muziku; ali malo ih je obdarenih kao gospa Morgana. Lep glas se rađa, a ne dobija se učenjem. A pošto je to dar od Boga, meni se čini da je neprilično odbacivati takav dar, bilo da je dat muškarcu ili ženi. Ne možemo verovati da bi Bog toliko pogrešio da obdari ženu glasom, pošto Bog ne greši, pa ga moramo prihvatiti kod koga god da se nađe." "Ne mogu da raspravljam o teologiji sa jednim druidom", javio se Ektorijus, "ali da imam kćer rođenu sa takvim darom, smatrao bih to iskušenjem, jer ona bi bila u iskušenju da napusti mesto dodeljeno ženama. Nigde nije rečeno da je Marija, Majka božja, igrala ili pevala..." Merlin je tiho progovorio: "Ali rečeno je da je, kada se Sveti Duh spustio na nju, podigla glas i zapevala Moju dušu je uvećao Gospod... ali izgovorio je to na grčkom: Megalynei he psyche mou ton Kyrion... Samo su Ektorijus, Lanselet i biskup razumeli grčke reči, mada ih je i Morgana čula više puta. Biskup je odlučno rekao: "Ali pevala je samo pred Bogom. Samo je Marija Magdalena pevala i igrala pred muškarcima, i to pre nego što joj je naš Spasitelj spasao dušu, jer to je bio deo njenog pokvarenog ponašanja." Igrena je progovorila sa prizvukom mangupluka. "Kralj David je pevao i svirao, pisano je, i to na harfi. Zar mislite da je tukao svoje žene i kćeri kada bi svirale na harfi?" Upala je i Morgana. "Ako je Marija od Magdale - mislim na priču - pevala i igrala, pa je ipak spasena, nigde nije rečeno da joj je Isus naredio da lepo sedi u ćošku i ćuti! Ako je sipala dragoceno miro na kosu Isusu, a on nije dozvolio da je apostoli kazne, onda je mogao da uživa i u svemu ostalom! Bogovi daju ljudima ono što je najbolje, a ne ono što je najgore!" "Ako je to oblik u kakvom je religija poznata ovde u Britaniji", kruto je rekao Patricije, "stvarno su nam potrebna savetovanja kakva crkva povremeno saziva!" Namrštio se, i Morgana, već požalivši brzoplete reči, oborila je glavu - bilo je stvarno glupo začinjati svađu između Avalona i crkve baš na Arturovom venčanju. Ali zašto Artur nije ništa rekao? Iznenada su svi počeli da pričaju uglas, pa je Kevin ponovo uzeo harfu i zasvirao živahnu melodiju, uz koju je posluga počela da raznosi sveže đakonije koje više niko nije mogao da jede. Posle nekog vremena, Kevin je spustio harfu, i Morgana, kao što je učinila i u Avalonu, nasula mu je vina i klekla da mu ga ponudi. Nasmešio se i primio pehar, davši joj znak da sedne kraj njega. "Zahvaljujem se, gospo Morgana." "Dužnost mi je i zadovoljstvo da služim takvog barda, gospodaru. Jesi li skoro došao iz Avalona? Je li moja rođaka Vivijen dobro?" "Dobro je, ali je dosta ostarila", tiho je odgovorio on. "A mislim i da čezne za tobom - trebalo bi da se vratiš." Morgana je opet osetila nalet starog očajanja; brzo je odvratila pogled. "Ne mogu. Ali pričaj mi vesti o domu." "Ako želiš sveže vesti iz Avalona, moraš da odeš tamo. Ja sam odustan više od godine, pošto sam zamoljen da donesem Gospi vesti o kraljevstvu - Talesin je sada prestar da bude Glasnik Bogova." "Pa", rekla je Morgana, "sada ćeš imati šta da joj pričaš o venčanju." "Reći ću joj da si živa i zdrava", rekao je Kevin, "pošto te je već ožalila. Sada više nema Vid. I pričaću joj o njenom mlađem sinu, koji je Arturov najbliži saputnik; zaista", dodao je, izvivši usne u sarkastičan osmeh, "kad ga gledam sa Arturom, liči mi na onog najmlađeg učenika koji se za večerom naslonio Hristu na grudi..." Morgana nije mogla da savlada tihi smeh. "Naš biskup bi te svakako optužio za svetogrđe, kad bi te čuo da tako govoriš." "Pa, eno Artura kako sedi kao Hrist među apostolima, namećući hrišćanstvo čitavoj zemlji", rekao je Kevin. "Što se tiče biskupa, on je neznalica." "Zašto, zato što nema sluha za muziku?" Morgana sve do sada nije shvatala koliko su joj nedostajale ovakve razmene duhovitosti; Morgoza i njene gospe bile su toliko male, toliko ograničene na ogovaranje i sitnice! "Rekao bih da je svaki čovek bez sluha za muziku zaista neznalica, pošto bez muzike čovek ne govori, nego njače", uzvratio je Kevin, "ali nije reč samo o tome. Je li ovo dobar trenutak za venčanje?" Morgana je toliko dugo bila van Avalona da na trenutak nije shvatala na šta on misli; ali on je pokazao ka nebu. "Mesec opada. To je loš trenutak za venčanje, i gospodar Talesin im je to i rekao. Ali biskup je odredio da se održi tik posle punog meseca, kako bi svi ovi ljudi mogli po svetlu da putuju kući, i zato što je danas svečanost nekog njihovog sveca - ne znam kojeg. Merlin je razgovarao i sa Arturom i rekao mu je da mu ovaj brak neće donesti radosti - ne znam zašto. Ali nije bilo časnog načina da se prekine, izgleda; sve je otišlo predaleko." Morgana je nagonski znala na šta je mislio stari druid - i ona je videla kako se gledaju Gvenvir i Lanselet. Je li je trenutak Vida naveo da se trgne od Gvenvir još onoga dana u Avalonu? Tog dana zauvek mi je oduzela Lanseleta, pomislila je, a onda se setila da je bila pod zakletvom da čuva devičanstvo za Boginju, i zbunjeno se zamislila. Da li je trebalo da pogazi zakletvu njega radi? Posramljeno je oborila glavu, gotovo uplašena, na trenutak, da će joj Kevin pročitati misli. Vivijen joj je govorila da sveštenica uvek treba da postupa po svojoj proceni. Izgleda da je bila u pravu, bez obzira na zavet, što je poželela Lanseleta... Učinila bih bolje, čak i za Avalon, da sam onda primila Lanseleta; tada bi Artur dobio kraljicu nedirnutog srca, jer Lanselet bi stvorio vezu sa mnom, a dete koje sam rodila bilo bi poreklom iz drevne kraljevske loze Avalona... Ali za nju su imali druge planove, i to ju je nateralo da zauvek napusti Avalon, da rodi dete koje je uništilo sve njene nade da će moći da podari Boginji kćer; posle Gvideona više neće moći da rodi. Da je verovala svom nagonu i proceni, Vivijen bi bila besna, ali bi morala da nađe nekog drugog pogodnog za Artura... Čineći pravo, pogrešila sam; poslušavši Vivijenine reči, pomogla sam propast ovog braka, jer znam da ga čeka propast... "Gospo Morgana", nežno je rekao Kevin, "uznemirena si. Mogu li ti nekako pomoći?" Morgana je odmahnula glavom, opet suzdržavajući suze. Upitala se, zna li on da je ona data Arturu u obredu. Ne bi mogla da prihvati njegovo sažaljenje. "Ništa, gospodaru. Možda samo delim tvoje strahove zbog ovog venčanja pod opadajućim mesecom. Brinem se za brata, to je sve. I žao mi je žene kojom se oženio." Dok je izgovarala te reči, znala je da su istinite; ma koliko se plašila za Gvenvir i pomalo je mrzela, ipak ju je žalila - udala se za čoveka koji je ne voli, a voli čoveka za koga ne može da se uda. Ako bih oduzela Lanseleta od Gvenvir, učinila bih uslugu bratu, kao i njegovoj ženi, jer ako ga odvedem, ona će ga zaboraviti. U Avalonu je naučila da otkriva svoje pobude, i sada se u sebi trgla; nije bila iskrena. Ako uzme Lanseleta od Gvenvir, to neće biti za dobro njenog brata niti kraljevstva, nego samo i isključivo zato što želi Lanseleta za sebe. Ne za sebe. Svoju magiju moraš koristiti radi drugih; ne smeš se zavaravati. Poznavala je dovoljno ljubavnih čarolija. Bilo bi to za Arturovo dobro! Koristilo bi krljevstvu, ponavljala je u sebi, kad bih preotela Lanseleta od žene svoga brata; ali uporna savest sveštenice ponavljala je u njoj: Ne smeš tako. Zabranjeno je koristiti magiju da bi Vaseljena činila tebi po volji. No, ipak će pokušati; mora pokušati bez pomoći, samo svojim ženskim veštinama. Odlučno je rekla sebi da ju je Lanselet jednom poželeo, bez pomoći magije; svakako ga može navesti da je ponovo poželi! Gvenvir se umorila od gozbe. Jela je više nego što je želela, i mada je popila samo jednu čašu vina, bilo joj je strašno vruće, pa je zabacila veo kako bi se rashladila. Artur je pošao da razgovara sa mnogobrojnim gostima, i polako se približavao stolu za kojim je sedela ona, okružena gospama, pa je konačno stigao i do nje; uz njega su bili Lanselet i Gaven. Žene su se malo sabile na klupi kako bi napravile mesta, i Artur je seo kraj nje. "Ovo je prva prilika da stvarno razgovaramo, ženo moja." Pružila mu je svoju malu ruku. "Razumem. Ovo više liči na veće nego na svadbu, mužu i gospodaru moj." On se namejao, pomalo kao krivac. "Izgleda da su svi događaji u mom životu sada takvi. Kralj uopšte nema privatnost. Pa", ispravio se, smešeći se, kad je primetio kako je porumenela, "gotovo uopšte - mislim da će biti nekoliko izuzetaka, ženo moja. Zakon zahteva da nas isprate u krevet zajedno, ali ono što se potom dešava ne tiče se nikoga doli nas dvoje, čini mi se." Oborila je pogled, znajući da je video kako je pocrvenela. Ponovo je, postiđena, shvatila da je zaboravila na njega, da je gledala Lanseleta i pitala se, uljuljkana u slatke snove, kako bi bilo da se danas udala za njega - kakva ju je prokleta sudbina učinila Vrhovnom kraljicom? Opet ju je onako gladno pogledao, i nije se usudila da mu uzvrati pogled. Primetila je kako odvraća pogled na čas pre nego što je preko njih pala senka gospe Morgane; Artur joj je napravio mesta da sedne. "Hodi i sedi sa nama, sestro, za tebe će uvek biti mesta", rekao je, tako malaksalim glasom da se Gvenvir na trenutak upitala koliko je on popio. "Kada se gosti malo umore od gozbe, spremili smo im još malo zabave, možda uzbudljivije od muzike barda, ma koliko ova bila lepa. Nisam znao da pevaš, sestro. Znao sam da se baviš čaranjem, ali ne i da u to spada i sviranje. Jesi li nas sve opčarala?" "Nadam se da nisam", nasmejala se Morgana, "jer se inače nikada ne bih usudila da ponovo zapevam - kako ide ona stara priča, o bardu koji je pesmom pretvorio zle divove u krug od kamenja, pa su tako i ostali, hladni i kameni sve do dana današnjeg?" "To nisam nikada čula", rekla je Gvenvir, "mada su mi u manastiru pričali o zlim ljudima koji su se podsmevali Hristu na putu prema krstu, pa je svetac podigao ruku i pretvorio ih u vrane koje lete svetom i zauvek nariču zbog nepromišljenih šala... a bila je i priča o svecu koji je pretvorio krug čarobnica, tokom nekog njihovog zlog obreda, u krug od kamenja." "Kad bih imao vremena", dokono je počeo Lanselet, "proučavao bih filozofiju umesto da ratujem i da se bavim konjima, i pokušao bih da otkrijem ko je podigao to kamenje i zašto." Morgana se nasmejala. "To se u Avalonu zna. Vivijen ti je mogla reći, da si je pitao." "Da", rekao je Lanselet, "ali ono što kažu sveštenice i druidi možda je jednako neistina kao ove pobožne bajke, Gvenvir - oprosti, trebalo je da kažem gospo i kraljice moje. Arture, oprosti, nisam mislio da pokažem nepoštovanje prema tvojoj gospi, ali zvao sam je po imenu kada je bila mlađa, i dok još nije bila kraljica..." Ali Morgani je bilo jasno da on naprosto traži izgovor da naglas izgovori njeno ime. Artur je zevnuo. "Dragi prijatelju, meni ne smeta ako ne smeta mojoj gospi. Bože sačuvaj da ne postanem jedan od onih muževa koji drže ženu zaključanu u kavezu, daleko od svih drugih ljuskih bića. Muž koji ne može da zadrži pažnju i vernost svoje supruge, verovatno ih ni ne zaslužuje." Nagnuo se da uhvati Gvenvir za ruku. "Mislim da se gozba otegla. Lanselete, koliko će još trebati da se jahači pripreme?" "Mislim da će brzo biti spremni", odgovorio je Lanselet, jedva otrgavši pogled od Gvenvir. "Da li moj gospodar i kralj zapoveda da odem i vidim?" Namerno muči sebe, pomislila je Morgana, ne može da podnese da gleda Gvenvir sa Arturom, a ne može ni da je ostavi samu sa njim. Namerno je pretvorila istinu u šalu. "Mislim, Lanselete, da bi naši mladenci želeli da malo razgovaraju nasamo. Hajde da ih ostavimo i odemo da vidimo jesu li jahači spremni." "Gospodaru..." počeo je Lanselet, a kad je Gvenvir zaustila da se pobuni, brzo je završio. "Dozvoli mi da se udaljim." Artur je klimnuo glavom, a Morgana je uzela Lanseleta za ruku. Pustio je da ga odvuče odatle, ali videla je da se stalno osvrće, kao da ne može da prestane da gleda Gvenvir. Srce joj se grčilo; u istom trenutku joj se činilo i da ne može da podnese toliki njegov bol, ali i da će učiniti sve da ga udalji, kako ne bi mogao da gleda Gvenvir. Iza leđa je čula Arturove reči: "Sve do sinoć nisam imao pojma da će mi sudbina, osim neveste, dodeliti i lepoticu", i Gvenvir kako odgovara: "Ali to nije bila sudbina, gospodaru, nego moj otac." Pre nego što je Morgana uspela da čuje šta će Artur reći, udaljili su se van domašaja sluha. "Sećam se", počela je da govori, "jednom, pre mnogo goidna, u Avalonu, govorio si da je konjica ključ za pobedu nad Saksoncima - to i disciplinovana vojska, kao kod Rimljana. Pretpostavljam da to planiraš da izvedeš sa ovim konjanicima." "Istina je da sam ih lično uvežbavao. Nisam ni pomislio da se žena može sećati nekog pitanja vojne strategije, rođako." Morgana se nasmejala. "Živim u strahu od Saksonaca, kao i sve žene na ovim ostrvima. Jednom sam prošla kroz selo koje je opustošila njihova banda, i sve žene, od petogodišnjih devojčica do matorih baka bez zuba i kose, bile su silovane. Sve što pruža nadu da ih oteramo jednom zauvek meni je važno, možda važnije nego muškarcima i vojnicima, jer oni treba da se plaše samo smrti." "Nisam ni pomislio na to", ozbiljno je priznao Lanselet. "Trupe Utera Pendragona takođe su sklone da po selima traže sebi žene - baš kao i Arturove - ali u načelu nema silovanja. A zaboravio sam, Morgana, da si ti u Avalonu naučila da često misliš na stvari koje drugim ženama malo znače." Podigao je pogled i stegao je za ruku. "Zaboravio sam harfe Avalona. Mislio sam da mrzim to mesto, da nikada neću poželeti da se vratim. A ipak - ponekad - neka sitnica me povuče natrag. Zvuk harfe. Sunčevo svetlo na kemenu. Miris jabuka i zujanje pčela na suncu. Pljuskanje ribe u jezeru i krici barskih ptica u zalazak sunca..." "Da li se sećaš", tiho je upitala, "onog dana kad smo se popeli na Tor?" "Sećam se", rekao je sa iznenadnom gorčinom. "Voleo bih da tog dana nisi bila zakleta Boginji." Odgovorila mu je sasvim tiho. "A ja žalim zbog toga od kako pamtim." Glas joj se slomio, i Lanselet ju je ispitivački pogledao. "Morgana, Morgana - rođako, nikada te nisam video da plačeš." "Da li se, kao i većina muškaraca, plašiš ženskih suza?" Odmahnuo je glavom i obgrlio je oko ramena. "Ne", tiho je priznao, "jer suze ih čine stvarnijim, ranjivijim - plašim se žena koje nikad ne plaču, jer znam da su snažnije od mene, i uvek pomalo strahujem šta će učiniti. Stalno sam se bojao... Vivijen." Osetila je da je hteo da kaže majke, i da se uplašio te reči. Nalazili su se pod niskim gredama štale; oko njih su bili vezani konji u dugačkom nizu. Osećao se prijatan miris sena i slame. Napolju je videla ljude kako se muvaju tamo-amo, podižući plastove sena i postavljajući lutke od punjene kože, a bilo ih je i koji su u štali sedlali konje. Neko je primetio Lanseleta i povikao: "Hoće li Vrhovni kralj i gospoda uskoro biti spremni da nas vide, ser? Ne bi trebalo da izvedemo konje, pa da čekaju i postanu nemirni." "Uskoro" uzvratio je Lanselet. Pokazalo se da se iza obližnjeg konja nalazi Gaven. "Oh, rođako", obratio se Morgani. "Lanse, ne uvodi je ovamo, ovo nije mesto za gospu, neke od ovih prokletih životinja još su divlje. I dalje hoćeš da izvedeš onog belog pastuva?" "Rešio sam da bude spreman da ga Artur povede u narednu bitku, makar zbog njega slomio vrat!" "Ne šali se s time", rekao je Gaven. "Ko kaže da se šalim? Ako Artur ne može da ga jaše, sam ću ga jahati u bici i po podne ću mu ga pokazati u čast kraljice!" "Lanselete", rekla je Morgana, "ne rizikuj glavu zbog toga. Gvenvir ne ume da razlikuje konje, i diviće ti se i ako uzjašeš ponija i pređeš sa kraja na kraj dvorišta, isto kao da je videla samog kentaura!" Na trenutak ju je gotovo prezrivo pogledao. Jasno je razumela šta to znači: Kako bi i mogla da razumeš potrebu da se danas pokažem u što boljem svetlu? "Idi i sedlaj konja, Gavene, i javi ljudima: treba da budemo spremni za pola sata", rekao je Lanselet. "Upitaj Kaja hoće li i on sa prvom grupom." "Nemoj mi reći da će Kaj jahati, sa onom svojom bogaljastom nogom!" uzviknuo je jedan vojnik sa neobičnim naglaskom. Gaven ga je pogledao i ljutito odgovorio: "Hoćeš li mu zameriti zbog toga - ovo je jedina vojna vežba u kojoj ta noga nije važna i zbog koje će moći da se izvuče iz kuhinje i ženskih odaja?" "Ah, da, sad razumem", rekao je vojnik i nastavio da sedla svog konja. Morgana je dodirnula Lanseletovu mišicu; spustio je pogled ka njoj, opet sa vragolastim pogledom. Eto, pomislila je, udešava nešto, rizikuje da slomi vrat, čini nešto za Artura, zaboravio je na ljubav, ponovo je srećan. Kad bi samo mogao stalno da bude ovako zauzet, ne bi patio ni zbog Gvenvir ni zbog bilo koje druge žene. "Pokaži mi tog opasnog konja koga ćeš jahati", rekla je. Poveo ju je između redova privezanih konja. Izdaleka je primetila srebrnastu njušku i dugačku grivu, nalik na laneni veo - krupan konj, u ramenima visok koliko i Lanselet. Životinja je zatresla glavom i zarzala kao u ružnom snu o zmajevima koji bljuju vatru. "Oh, lepotane moj", rekao je Lanselet i potapšao konja po njušci; ovaj se trgao i ustuknuo. Lanselet se obratio Morgani: "Lično sam ga navikavao na đem i uzengije - to je moj venčani poklon Arturu, da ga jaše, i biće umiljat kao kućno ljubimče." "Lep poklon", rekla je Morgana. "Ne, to je jedino što sam mogao da mu poklonim", rekao je Lanselet. "Ja nisam bogat. Uostalom, njemu zlato i dragulji ne trebaju, ima ih i previše. Ovaj poklon mogu da mu dam samo ja." "Dar od srca", rekla je Morgana. Kako voli Artura, pomislila je; zato se i muči toliko; i dalje voli Artura. Da je umesto njega Gaven, ženskaroš, uopšte mi ne bi bilo žao; Gvenvir je čedna, i uživala bih da gledam kako ga odbija. "Volela bih da ga uzjašem", rekla je naglas. "Ne bojim se ja nijednog konja." Lanselet se nasmejao. "Ti se ničega ne bojiš, zar ne?" "Oh, ne, rođače dragi", naglo se uozbiljila, "bojim se mnogo čega." "Pa, ni ja nisam neustrašiv, bojim se bitke i Saksonaca, i bojim se da ću poginuti pre nego što iskusim sve što mi život nudi", rekao je on. "I zato se ne usuđujem da odbijem nijedan izazov... A najviše se bojim da i Avalon i hrišćani greše, i da nema ni Bogova ni raja, ni drugog života, i da ću, kad umerem, zauvek nestati. Zato se i bojim da umrem pre nego što iskusim sve u životu." "Meni se čini da ti je malo šta ostalo da okusiš", rekla je Morgana. "Oh, jeste, jeste, Morgana, ima toliko stvari za kojima čeznem, i kad god mi neka promakne, strašno žalim i pitam se da li me slabost ili glupost sprečavaju da uradim ono što želim..." rekao je i iznenada se okrenuo i gladno je zagrlio, privivši je uz sebe. Očajanje, pomislila je Morgana sa gorčinom; ne želi on mene, nego samo da na trenutak zaboravi Artura i Gvenvir kako se noćas grle. Vešto i uvežbano milovao joj je grudi; pritisnuo je usne na njene, i osetila je kako se pripija uz nju čitavim telom. Stajala mu je u naručju, nepokretna, osećajući drhtavicu i narastajuću glad kako je ipsunjavaju nečim nalik na bol; bila je jedva svesna svojih sitnih pokreta kojima se pripijala uz njega. Otvorila je usne pod njegovima, osećajući njegove dlanove svuda po sebi. No, kada ju je blago pogurao ka gomili sena, ipak se pobunila. "Dragi moj, poludeo si, po štali se muva bar pedeset Arturovih vojnika i jahača..." "Zar ti smeta", šapnuo je, a onda je odgovorila tresući se od uzbuđenja. "Ne. Ne!" Puistila je da je polegne u seno. Duboko u sebi je pomislila sa gorčinom: kneginja, vojvotkinja od Kornvola, sveštenica Avalona, gužva se po štali kao neka mlekarica, a čak ne može da se izgovori ni na Beltanske vatre. Ali odbacila je to i pustila da je on miluje, ne opirući se. Bolje ovako nego da Arturu prepukne srce. Nije znala misli li to ona ili muškarac koji je ležao preko nje, čije su joj grube, žurne ruke nanosile bol; poljupci su mu bili gotovo divlji, zarivajući joj se u usta. Osetila je da joj vuče haljinu i pomerila se da mu to olakša. A onda su se začuli glasovi, lupa, vika, buka nalik na udare čekića, uplašeni vrisak, i odjednom se javilo desetak glasova. "Kapetane!" vikali su. "Gospodaru Lanselete! Pa gde je? Kapetane!" "Ovamo dole, čini mi se..." jedan od mlađih vojnika trčao je između konja. Divlje opsovavši u pola glasa, Lanselet se brzo postavio između Morgane i mladog vojnika, a ona je sakrila lice pod velom i zgrčila se, već polunaga, što dublje u slamu kako je ne bi videli. "Prokletvstvo! Zar ne mogu da se udaljim ni na trenutak..." "Oh, ser, brzo dođite, jedan od novih konja... ovde imaju kobilu u žaru... dva pastuva počela su da se tuku... mislim da je jednom već slomljena noga..." "Grom i pakao!" Lanselet je brzo nameštao odeću, ustajući da se nadnese nad momka koji ih je prekinuo. "Dolazim..." Mladić je primetio Morganu; u trenutku užasa ponadala se da je nije prepoznao - to bi bila lepa, sočna priča za dvor. Ali ne tako strašna kao ono što ne znaju... da sam rodila bratovljevo dete. "Jesam li vas prekinuo u nečemu, ser?" upitao je mladić, pokušavajući da proviri iza Lanseleta i kezeći se. Morgana je bila neutešna. Šta će sad biti sa njegovim ugledom? Ili muškarcu odgovara da ga nađu kako se valja u senu? Lanselet uopšte nije odgovorio, nego je gurnuo mladića da pođe, tako da je ovaj umalo pao. "Idi i nađi Kaja i konjušara, da odu sa tobom." Brzo se vratio, sav u žurbi, i poljubio Morganu koja je nekako uspela da ustane. "Bogova mi! Od svih prokletih..." Čvrsto ju je zagrlio, gladnim prstima, i tako ju je grubo poljubio da je osetila da joj na licu ostaje crveni žig. "Bogova mi! Večeras - kunem se! Kunem se!" Nije mogla da mu odgovori. Mogla je samo da klima glavom - ošamućena, zbunjena, jer čitavo telo vrištalo joj je od želje za prekinutim ispunjenjem - i da ga gleda kako žurno odlazi. Minut-dva kasnije pojavio se drugi mladić i naklonio joj se, a ostali vojnici jurcali su tamo-amo, i negde daleko se začuo užasan, gotovo ljudski krik životinje na samrti. "Gospo Morgana? Ja sam Griflet. Gospodar Lanselet šalje me da vas otpratim do paviljona. Rekao mi je da vas je doveo ovamo da vidite konja koga on obučava za kralja, ali da ste se okliznuli i pali u seno, i da je baš pokušavao da vidi jeste li povređeni kada je počela potraga za njim - kada je izbila ona tuča sa konjem kralja Pelinora. I moli vas da ga izvinite i vratite se u zamak..." Pa, pomislila je, ovo bar objašnjava zašto mi je suknja izgužvana, a kosa i veo puni sena. Neće morati da iziđe pred majku i sestru kao ona žena iz Svetog Pisma koju su uhvatili u preljubi; mladi Griflet pružio joj je ruku, i ona se oslonila na nju punom težinom. "Izgleda da sam uganula članak", rekla je, hramljući čitavim putem do zamka. Ako se povredila i pala, to će objasniti otkuda seno po njoj. Delom je bila zadovoljna što je Lanselet brzo razmišljao; delom je bila očajna što je nije priznao i zaklonio. Artur je otišao sa Kajem u štale, uznemiren nezgodom sa konjima. Pustila je da se Gvenvir uzmuva oko nje i da Igrena pošalje po hladnu vodu i lanene zavoje kako bi joj previla članak, i sela je kraj Igrene, u senci, kada su konji i jahači izišli da prikažu svoje veštine. Artur je održao mali govor o novoj legiji Karleona koja će oživeti dane slave Rima i spasti zemlju. Njegov usvojeni otac, Ektorijus, sav je sijao. Potom je izjahalo desetak konjanika, prikazujući nove veštine kojima se konj može zaustaviti usred galopa, propeti i okrenuti u mestu, usklađen sa čitavom grupom. "Posle ovoga", objavio je Artur, "niko više neće moći da kaže da su konji dobri samo za vuču!" Nasmešio se Gvenviri. "Kako ti se dopadaju moji vitezovi, gospo moja? Meni liče na stare rimske konjanike - plemiće koji su smeli da poseduju i uvežbavaju sopstvenog konja." "Kaj jaše kao kentaur", rekla je Igrena Ektorijusu, i starac se zadovoljno nasmešio. "Arture, veoma je lepo od tebe što si dao Kaju jednog od najboljih konja." "Kaj je suviše dobar vojnik i suviše dobar prijatelj, da bi čučao u kući", odlučno je rekao Artur. "Je li on tvoj usvojeni brat?" upitala je Igrena. "Tačno. Bio je ranjen u svojoj prvoj bici i bojao se da će biti osuđen da zauvek sedi kod kuće, sa ženama", odgovorio je Artur. "Strašna sudbina za vojnika. Ali na konju može da se bori isto kao i drugi." "Gledaj", uzviknula je Igrena, "legija je zdrobila sve mete - nikada nisam videla takvo jahanje!" "Mislim da niko ne može da se odupre takvom napadu", rekao je kralj Pelinor. "Kakva šteta što Uter Pendragon nije doživeo da vidi ovo, dečko - izvini - gospodaru i kralju moj." "Prijatelj mog oca", toplo je rekao Artur, "može da me zove kako god želi, dragi Pelinore! Ali treba odati priznanje mom prijatelju i kapetanu, Lanseletu." Morgozin sin, Gaheris, nespretno se poklonio pred Arturom. "Gospodaru, smem li da odem do štala i gledam kako ih rasedlavaju?" Bio je to veseo, pametan dečak od oko četrnaest godina. "Možeš", rekao je Artur. "Kada će i on doći da se pridruži Gavenu i Agravenu, tetka?" "Ove godine, možda, ako braća mogu da ga podučavaju vojničkim veštinama i da paze na njega", rekla je Morgoza, a onda je naglo podigla glas: "Ne! Ne ti, Garete!" i pokušala da uhvati bucmastog šestogodišnjaka. "Gaherise! Vrati ga ovamo!" Artur se nasmejao i raširio ruke. "Ništa ne brini - dečake privlače štale kao psi buve. Pričali su mi kako sam jahao očevog pastuva kad mi je bilo jedva šest godina! Ne sećam se toga; to je bilo tik pre nego što me je Ektorijus usvojio", dodao je, a Morgana se stresla, setivši se plavokosog deteta kako leži, naizgled mrtvo, u senci neke činije sa vodom - ne, slika je nestala. "Da li te članak jako boli, sestro?" saosećajno je upitala Gvenvir. "Evo, nasloni se na mene..." "Gaven će paziti na njega", nemarno je rekao Artur. "Mislim da je on najbolji čovek koga imamo za obuku mladih vitezova i jahača." "Bolji od ser Lanseleta?" upitala je Gvenvir. Samo je želela da izgovori njegovo ime, pomislila je Morgana. Ali on je želeo mene, još maločas, a večeras će biti prekasno... bolje nego da Arturu prepukne srce. Ako budem morala, reći ću Gvenvir. "Lanselet?" upitao je Artur. "On je naš najbolji jahač, mada je suviše vratoloman za moj ukus. Momci ga odreda obožavaju, naravno - gledaj, tetka, eno tvog malog Gareta, prati ga u stopu kao kučence - sve će učiniti za njega. Ali on nije tako vešt u podučavanju mladića kao Gaven; suviše lako plane i voli da se producira. Gaven postupa polako i postepeno; uči ih korak po korak, tako da se nikada niko nije povredio zbog nemarnosti. Gaven je moj najbolji ratni učitelj. Gedaj, eno Lanseleta na konju koga obučava za mene..." Prasnuo je u smeh. "Đavo mali!" rekla je Igrena. Garet je visio o sedlu kao majmun, a Lanselet je, smejući se, podigao dečka pred sebe u sedlo i poterao konja u galop, jureći pravo uz brdo prema zaklonu gde je kraljevska porodica sedela u senci i posmatrala. Vratolomno su jurili pravo ka njima, pa je čak i Artur jeknuo, a Igrena je ustuknula, prebledevši. Lanselet je zaustavio konja tako da se propeo i okrenuo u mestu. "Tvoj konj, gospodaru Arture", rekao je sa uživanjem, držeći uzde jednom rukom, "i tvoj rođak. Tetka Morgoza, uzmi ovog malog mangupa i dobro ga ispraši!" dodao je, spustivši Gareta gotovo pravo Morgozi u krilo. "Mogao je da pogine pod kopitama!" Garet nije čuo ni reč od Morgozine grdnje, jer je gledao samo Lanseleta, očiju punih divljenja. "Kada odrasteš", rekao je Artur, smejući se i golicajući dečaka, "učiniću te vitezom, pa ćeš moći da putuješ i boriš se protiv divova i zlih jahača, i da spasavaš plemenite gospe." "Oh, ne, gospodaru Arture", odgovorio je mališa, očiju još prikovanih za konja koga je Lanselet jahao poljem. "Postaću vitez gospodara Lanseleta, i zajedno ćemo ići u pohode." Ektorijus se tiho nasmejao. "Mladi Ahil je, izgleda, našao svog Patrokla." "Ja sam ostao u senci", dobroćudno je rekao Artur. "Čak i moja nevesta ne može da otrgne pogled od Lanseleta, i moli ga da je zove po imenu, a sada mali Garet želi da bude njegov vitez! Da mi Lans nije najbolji prijatelj, pobesneo bih od ljubomore." Pelinor je gledao jahača u kasu. "Onaj prokleti zmaj još se krije u jezeru u mojoj zemlji, i izlazi da ubija seljake i krave. Kad bih imao takvog konja, na kome bih mogao da se borim... Mislim da ću obučiti bojnog konja i ponovo poći na zmaja. Poslednji put sam jedva izvukao živu glavu." "Zmaj, ser?" upitao je mali Garet. "Da li bljuje vatru?" "Ne, momče, ali užasno smrdi i diže buku kao ti šezdeset pasa uglas laju u trbuhu", odgovorio je Pelinor, a Ektorijus je dodao: "Zmajevi ne bljuju vatru, dečko. To se veruje zbog davnog običaja da se zvezda padalica naziva zmajem, jer ima dugačak, plameni rep - možda je nekada bilo zmajeva koji su bljuvali vatru, ali toga se ne seća nijedan živi čovek." Morgana ih nije slušala, mada se pitala koliko u Pelinorovoj priči ima istine, a koliko preterivanja da bi zadivio dete. Pogledom je pratila Lanseleta, koji je pokazivao šta sve konj ume. Aertur se obratio Gvenviri. "Nikada nisam umeo da tako uvežbam konja - Lanselet ga sprema meni za bitke. Zamisli, pre dva meseca bio je divalj kao neki od Pelinorovih zmajeva, a pogledaj ga sada!" "Meni i dalje izgleda divalj", rekla je Gvenvir, "ali ja se bojim i najpitomijih konja." "Konj za bitku ne sme biti pitom kao damski poni", rekao je Artur. "Mora imati duha - blagi Bože na nebesima!" povikao je, naglo ustavši. Odnekuda se pojavila bela mrlja; nekakva domaća ptica, možda guska, iznenada je poletela uvis, pravo pod konjska kopita. Lanselet, koji je opušteno jahao, bez mnogo pažnje, trgao se kad se konj uplašeno propeo; borio se da povrati kontrolu, ali je skliznuo gotovo pravo pod kopita; napola onesvešćen, uspeo je da se otkotrlja u stranu. Gvenvir je vrisnula. Morgoza i ostale gospe takođe su kriknule, a Morgana, potpuno zaboravivši da bi trebalo da ima uganut članak, skočila je i potrčala ka Lanseletu, uspevši da ga izvuče ispod konjskih kopita. I Artur je potrčao ka konju, zgrabio ga za uzde i uspeo da ga odvuče od Lanseleta koji je ležao bez svesti. Morgana je kleknula kraj njega, brzo mu opipavši slepoočnicu, gde se već pojavila modrica oko mlaza krvi koja je tekla u prašinu. "Je li mrtav?", uzviknula je Gvenvir. "Je li mrtav?" "Ne", rekla je Morgana sa olakšanjem. "Donesite hladne vode; mora da je ostalo onog lanenog zavoja. Slomio je zglob ruke, čini mi se; pao je na ruku kako ne bi slomio vrat! A rana na glavi..." sagnula se da mu položi glavu na grudi, osećajući kako se polako podižu i spuštaju. Primila je posudu hladne vode od Pelinorove kćeri i komadom tkanine pokvasila mu čelo. "Neka neko uhvati tu gusku i slomi joj vrat - a guščara treba išibati. Gospodar Lanselet je mogao da izgubi glavu ili da povredi kraljevog konja." Došao je Gaven da vrati konja u štalu. Nesreća je prekinula slavlje, i gosti su jedan po jedan počeli da se povlače u paviljone i šatore. Morgana je previla Lanseletu glavu i ruku, na sreću uspevši da završi stavljanje udlaga pre nego što je počeo da se meškolji, ječi i trza se od bola; potom je, u dogovoru sa domaćicom, poslala Kaja po neke biljke koje će ga uspavati, i uredila da ga odnesu u postelju. Ostala je uz njega, mada je nije prepoznao; samo je ječao i zurio u prazno. Jednom se zagledao u nju i promrmljao "Majko..." i srce joj se zgrčilo. Posle nekog vremena, zapao je u težak, nemiran san, a kada se probudio, prepoznao ju je. "Morgana? Rođako? Šta se desilo?" "Pao si sa konja." "Sa konja? Kakvog konja?" zbunjeno je upitao, a kada mu je ispričćala odlučno je odgovorio: "To je smešno. Ja ne padam sa konja", i ponovo zaspao. Morgana je sedela kraj njega, pustivši da je drži za ruku i osećajući da će joj srce prepući. Još je osećala njegove poljupce na usnama i na bolnim grudima. No, trenutak je prošao i bila je svesna toga. Čak i ako se bude setio, neće je više želeti; nikada je i nije želeo, osim da ublaži agoniju od pomisli na Gvenvir i na ljubav prema svom kralju i rođaku. Postajalo je sve mračnije; daleko u zamku ponovo su se začuli zvuci muzike - svirao je Kevin. Čuli su se smeh, pesma, veselje. Iznenada su se otvorila vrata, i ušao je Artur, sa bakljom u ruci. "Hteli smo da budeš među svedocima koji će ispratiti mladu u postelju, pošto si potpisala bračni ugovor", rekao je. "Ali pretpostavljam da on ne sme da ostane sam, a ne bih voleo da ga prepustim komornicima, čak ni Kaju. Ima sreće što si uz njega. Ti si mu usvojena sestra, zar ne?" "Ne", odgovorila je Morgana sa neočekivanim gnevom u glasu. Artur je prišao krevetu i uzeo Lanseleta za mlitavu ruku. Ranjenik je jeknuo, promeškoljio se i otvorio oči, žmirkajući. "Arture?" "Tu sam, prijatelju", rekao je Artur, a Morgana je pomisila da nikada nije čula toliko nežnosti u muškom glasu. "Je li tvoj konj... dobro?" "Ma, dobro je. Mani sad konja", odgovorio je Artur. "Da si poginuo, čemu bi mi služio konj?" Bio je na ivici suza. "Šta se... desilo?" "Uplašila ga je neka prokleta guska. Guščar se krije. Mislim da zna da ću dati da ga išibaju do krvi!" "Nemoj", rekao je Lanselet. "On je samo siroto, glupo stvorenje bez imalo mozga. Ne treba ga kriviti što su guske pametnije od njega, pa je jedna uspela da pobegne. Obećaj mi, Gvideone." Zapanjila se što je upotrebio staro ime. Artur mu je stegao ruku i sagnuo se da ga poljubi u obraz, pažljivo izbegavajući povređenu stranu lica. "Obećavam, Galahade. A sad, spavaj." Lanselet ga je čvrsto stegao za ruku. "Umalo da ti upropastim prvu bračnu noć, zar ne?" rekao je, uz prizvuk koji se Morgani učinio kao strašna ironija. "Veruj da jesi - moja nevesta se tako strašno rasplakala zbog tebe, da se pitam šta bi bilo da sam ja slomio vrat!" nasmejao se Artur. "Arture", ljutito je rekla Morgana, "iako si kralj, on mora da ćuti!" "Tako je." Artur se ispravio. "Poslaću ujutro Merlina da ga pogleda; ipak, noćas ne bi smeo da ostane sam..." "Ja ću biti sa njim." Još je bila besna. "Pa, ako si sigurna..." "Idi nazad kod Gvenvir! Tvoja nevesta te čeka!" Artur je uzdahnuo. "Ne znam šta da joj kažem", konačno je priznao. "Ni šta da radim." Ovo je smešno - zar očekuje da ću mu dati uputstva, ili možda njegovoj nevesti? Pogledala ga je u oči i oborila pogled. "Arture", nežno je rekla, "to je vrlo jednostavno. Učini onako kako te Boginja navede." Izgledao je kao nesrećno dete. Kad je progovorio, glas mu je bio promukao. "Ona... ona nije Boginja. Ona je samo devojka, i... i to uplašena." Trenutak kasnije, više nije mogao da izdrži. "Morgana, zar ne znaš da te još..." Nije mogla da podnese ni pomisao na ono što će joj reći. "Ne!" prekinula ga je, podigavši ruku. "Arture, zapamti barem jedno. Za nju ćeš ti uvek biti Bog. Priđi joj kao Rogati..." Artur se prekrstio i uzdrhtao. "Bože, oprosti mi; ovo je kazna..." šapnuo je i zaćutao. Stajali su i gledali se, nesposobni da progovore. Konačno se oglasio Artur. "Morgana, nemam nikakvog prava.... hoćeš li me barem poljubiti?" "Brate moj..." Uzdahnula je, popela se na prste i poljubila ga u čelo. Potom mu je preko čela načinila znak Boginje. "Budi blagosloven", šapnula je. "Arture, idi kod nje, idi kod svoje neveste. Obećavam ti, u ime Boginje, da će sve biti dobro, kunem ti se u to." Progutao je knedlu - videla je kako mu se kreću mišići u vratu. Potom je otrgao pogled od njenog. "Bog te blagoslovio, sestro", promrmljao je. Vrata su se zatvorila za njim. Morgana se sručila na stolicu i ostala tako, nepokretna, zagledana u usnulog Lanseleta, izmučena slikama koje su joj se kovitlale u umu. Lanseletovo lice, kako joj se smeši na osunčanom Toru. Gvenvir, blatnjava i mokre odeće, kako se drži Lanseletu za ruku. Rogati Bog, lica zamazanog jelenskom krvlju, kako sklanja zavesu na ulazu u pećinu. Lanseletove usne na njenim grudima - zar je to bilo pre svega nekoliko sati? "Barem neće Arturovu prvu bračnu noć provesti sanjajući Gvenvir", ljutito je promrmljala. Legla je na ivicu kreveta, pažljivo se privivši uz ranjenika; ćutke je ležala, čak ni ne plačući, jer bila je suviše ojađena za to. Ali te noći nije sklopila oči. Borila se protiv Vida, protiv snova, željna ćutanja i praznine misli kojima je naučena u Avalonu. A daleko odatle, u najudaljenijem krilu zamka, Gvenvir je ležla budna, gledajući nežno i sa krivicom Arturovu kosu koja je sijala na mesečini, njegove grudi koje su se dizale i spuštale od tihog disanja. Suze su joj polako klizile niz obraze. Toliko želim da ga volim, pomislila je, a potom se šapatom pomolila. "Oh, Bože, sveta Device Marijo, pomozite mi da ga volim onako kako bi trebalo, on je moj kralj i gospodar i tako je dobar, zaslužio je nekoga ko će ga voleti više nego što ja mogu." Činilo joj se da noć oko nje odiše tugom i očajanjem. Ali zašto, upitala se. Artur je srećan. Nema šta da mi prebaci. Otkuda onda tolika tuga oko mene? 7. Jednog dana krajem leta, kraljica Gvenvir sedela je sa nekoliko svojih gospi u velikoj sali Karleona. Bilo je popodne i strašna vrućina; većina ih se pretvarala da prede ili da češlja poslednju prolećnu vunu za predenje, ali vretena su se nesigurno okretala, a čak je i kraljica, koja je bila najbolja vezilja među njima, prestala da ubada iglu u fini prostirač za oltar koji je spremala za biskupa. Morgana je spustila vunu očešljanu za predenje i uzdahnula. U ovo doba godine uvek je bila željna doma, čeznula je za maglama koje su se navlačile sa mora preko litica Tintagela... nije ih videla od detinjstva. Artur je sa vojskom, legijom Karleona, odjahao na južnu obalu, da pregleda novu tvrđavu koju su tamo sagradili Saksonci iz ugovornih trupa. Ovog leta nije bilo napada, i sasvim može biti da su Saksonci, osim onih koji su sklopili ugovor sa Arturom i mirno živeli u zemlji Kenta, zauvek odustali od Britanije. Dve godine postojanja Arturove konjaničke legije svele su borbe sa Sasksoncima na povremene letnje vežbe; ali Artur je rešio da ovo razdoblje mira iskoristi da ojača odbranu na obalama. "Opet sam žedna", rekla je Pelinorova kćer Elena. "Mogu li da odem, gospo moja, i zamolim da pošalju još vode?" "Pozovi Kaja - on će se postarati za to", odgovorila je Gvenvir. Veoma je narasla, pomislila je Morgana. Od uplašenog i pitomog deteta postala je kraljica. "Trebalo je da se udaš za Kaja kada je kralj to poželeo, gospo Morgana", rekla je Elena, kad se vratila i sela na klupu kraj Morgane. "On je jedini muškarac u zamku ispod šezdeset godina, i njegova žena nikada neće ležati sama po pola godine." "Slobodno ga uzmi, ako ga želiš", ljubazno je odvratila Morgana. "I dalje se pitam zašto ti nisi", rekla je Gvenvir, kao da govori o nekoj staroj tuzi. "To bi bilo tako zgodno - Kaj, kraljev usvojeni brat koga ovaj veoma voli, i ti, Arturova sestra i vojvotkinja od Kornvola po rođenju, sada kad gospa Igrena više ni ne izlazi iz svog manastira!" Druzila, kćer jednog od sitnih kraljeva sa istoka, počela je da se kikoće. "Recite mi, ako se kraljev brat i sestra venčaju, zar to nije rodoskrvnuće?" "Polusestra i usvojeni brat, gusko jedna", odgovorila je Elena. "Ali reci mi, gospo Morgana, zar su te odbili samo njegovi ožiljci i hromost? Kaj svakako nije lepotan, ali bio bi dobar muž." "Nisi me prevarila", uzvratila je Morgana, pretvarajući se da je raspoložena za šalu - zar ove žene misle samo na udaju? "Uopšte ti nije stalo do moje bračne sreće sa Kajem, nego samo želiš da venčanje prekine letnju dosadu. Ali nemoj biti pohlepna. Ser Griflet se proletos oženio Meleasom, i to bi trebalo da bude dosta venčanja za sada." Bacila je pogled na Meleas, čija je haljina već otešnjala oko struka zbog trudnoće. "Čak ćete imati i bebu da je mazite, dogodine u ovo vreme." "Ali ti se tako dugo ne udaješ, gospo Morgana", rekla je Alienor od Galije. "A teško da se možeš nadati boljoj prilici nego što je kraljev usvojeni brat!" "Ne žurim sa udajom, a Kaj ne mari za mene mnogo više nego ja za njega." Gvenvir se nasmejala. "Tačno. Ima jezik oštar gotovo koliko i ti, i nije nimalo dobroćudan - njegovoj ženi trebaće više strpljenja nego što je imala sveta Brigita, a ti, Morgana, uvek imaš spreman oštar odgovor." "Osim toga, ako se uda, moraće da prede za svoje domaćinstvo", dodala je Meleas. "Kao i obično, Morgana se izvlači od svog udela u predenju!" Njeno vreteno počelo je ponovo da se okreće, i kalem se spustio ka podu. Morgana je slegnula ramenima. "Istina je da radije češljam vunu, ali više nema šta da se češlja", rekla je i, oklevajući, uzela u ruke ispušteno vreteno. "A ipak si najbolja predilja među nama", rekla je Gvenvir. "Tvoja nit uvek je ravnomerna i ne kida se. Moja se prekine čim je pogledaš." "Oduvek sam imala vešte ruke. Možda sam se naprosto umorila od predenja, pošto me je majka naučila tome dok sam bila veoma mala", priznala je Morgana i počela, oklevajući, da okreće nit među prstima. Istina - mrzela je predenje i izvlačila se kad god je mogla... uvrtala je i okretala nit među prstima, primoravajući telo na nepomičnost kako bi se samo prsti kretali dok se kalem okreće i okreće, spuštajući se prema podu... dole, pa gore, uvrtan među njenim prstima... bilo je toliko lako da je mogla da padne u trans. Žene su pričale o sitnim dnevnim događajima, o Meleas i njenim jutarnjim mučninama, o ženi koja je došla sa Lotovog dvora sa skandaloznim pričama o Lotovim neverstvima... Svašta bih mogla da im ispričam kad bih želela, kako čak ni ženina sestričina nije mogla da izbegne njegovim požudnim rukama... morala sam da upotrebim svu svoju pamet i oštar jezik kako me ne bi odvukao u krevet; svejedno mu je, mlada ili stara, vojvotkinja ili mlekarica, samo da nosi suknju... Okreći nit, uvrći, gledaj vreteno kako se okreće, okreće. Gvideon sada mora da je već veliki dečko, tri godine su mu, spreman je za drveni mač i vitezove kao što ih je ona pravila Garetu, umesto da samo mazi mačke i baca kockice. Setila se Arturove težine u krilu kada je bila devojčica, ovde u Karleonu, dok je Uter vladao... kakva sreća što Gvideon nimalo ne liči na oca; Arturova umanjena kopija na Lotovom dvoru dala bi mnogima o čemu da pričaju. Ranije ili kasnije, neko će ipak sastaviti vreteno i kalem i istkati pravu nit do odgovora... Morgana je ljutito podigla glavu. Bilo je suviše lako pasti u trans tokom predenja, ali mora obaviti svoj deo posla, ove zime moraju imati pređe za tkanje, a gospe spremaju stolnjak za bankete... Kaj nije jedini muškarac u zamku ispod šezdeset godina; bio je tu i Kevin, bard, koji je došao sa vestima iz Letnje zemlje... kako se polako kalem spušta ka podu... uvrći, okreći nit, kao da joj prsti žive sopstvenim životom, odvojenim od njenog... čak i u Avalonu je mrzela predenje... u Avalonu, među sveštenicama, pokušavala je da radi više nego što je trebalo među bojama, kako bi izbegla omrznuto predenje, od koga joj je um lutao dok su prsti radili... dok se nit okreće, to liči na spiralni ples na Toru, okolo i okolo, kao što se svet okreće oko sunca na nebu, mada obične neznalice misle da je obrnuto... Stvari nisu uvek onakve kakve izgledaju, možda se kalem okreće oko niti, a nit se njiše sama po sebi, uvijajući se kao zmija... kao zmaj na nebu... da je muško, izjahala bi sa legijom Karleona, barem ne bi morala da sedi i prede, prede, prede, u krug i u krug... ali čak i legija Karleona ići će i krug oko Saksonaca, a Saksonci oko njih, u krug i u krug, i krv će kružiti u njihovim venama, crvena krv koja teče, teče... prosipa se po ognjištu... Morgana je čula sopstveni vrisak tek kada je već narušio ćutanje u sobi. Ispustila je vreteno, koje se otkotrljalo pravo u prurpurnu krv što je kapala sa ognjišta... "Morgana! Sestro, jesi li ubola prst na vreteno? Šta ti je?" "Krv na ognjištu..." mucala je Morgana. "Vidi, tamo, tamo, tik ispod sedišta Vrhovnog kralja, ubijen je tamo kao žrtvena ovca pred kraljevim nogama..." Elena ju je protresla; ošamućena, Morgana je prevukla dlanom preko očiju. Nije bilo nikakve krvi, samo se sporo pomerala svetlost popodnevnog sunca. "Sestro, šta si videla?" nežno je upitala Gvenvir. Majko Boginjo! Opet se desilo! Morgana je pokušala da umiri disanje. "Ništa, ništa... mora da sam na trenutak zadremala, pa sam sanjala." "Zar ništa niste videli?" Kala, debela žena potkomornika, pažljivo je gledala Morganu. Morgana se setila kako je prošli put, pre više od godinu dana, zapala u trans nad predenjem i predvidela kako će Kajev omiljeni konj slomiti nogu u štali, pa će morati da ga zakolju. Nestrpljivo je odogovorila: "Ne, ništa, samo sam sanjala - noćas sam sanjala da jedem gusku, a nisam je okusila od Uskrsa! Zar svaki san mora da bude važan?" "Ako nameravaš da prorokuješ, Morgana", bocnula ju je Elena, "mogla bi da nam kažeš nešto razumno - na primer, kada će muškarci doći kući, pa da im ugrejemo vino, ili treba li Meleas da sprema odeću za dečaka ili za devojčicu, ili kada će kraljica zatrudneti!" "Zaveži, životinjo", zasiktala je Kala, jer Gvenvirine su se oči ispunile suzama. Morganu je glava strašno bolela zbog posledica nehotičnog transa; činilo joj se da joj svetlaci lete pred očima, blede tračice boje koja će se raširiti preko čitavog vidnog polja. Znala je da bi trebalo da oćuti, ali ipak je prasnula. "Dosta mi je te stare šale! Nisam ja seoska vračara, da se petljam u porođaje, ljubavne napitke, predskazanja i čini. Ja sam sveštenica, a ne veštica!" "Mir, mir", smireno je rekla Meleas. "Pustite Morganu na miru. Od ovog sunca svakome mogu da se priviđaju stvari; čak i ako je videla krv na ognjištu, možda je to zbog nekog nemarnog sluge koji će tu spustiti nedopečeno meso, pa će se prosuti crveni sok iz njega! Hoćeš li da piješ, gospo?" Prišla je kofi vode, zagrabila punu kutlaču i pružila je, a Morgana ju je žedno iskapila. "Koliko znam, u svakom proročanstvu postoji zrnce istine - bolje bi bilo da je pitamo kada će Elenin otac konačno uloviti tog zmaja koga goni i u vreme i u nevreme." Kao što se moglo i očekivati, uspela je da skrene razgovor. "Ako uopšte i postoji zmaj", nasmejala se Kala. "Možda on samo traži izgovor da ode od kuće kad mu dosadi ognjište!" "Da sam ja muškarac i da sam oženjena Pelinorovom gospom", dodala je Alienor, "verovatno bih više volela društvo zmaja koga ne mogu da nađem nego istinskog zmaja u sopstvenom krevetu." "Reci mi, Elena", upitala je Meleas, "postoji li zaista zmaj, ili ga tvoj otac goni samo zato što je to lakše nego da se stara o stadima? Muškarci ne moraju da sede i predu kada je rat, ali u vreme mira svakako im može dosaditi da se bave štalama i pašnjacima." "Ja nikada nisam videla zmaja", rekla je Elena. "Bože sačuvaj. Ali nešto odnosi krave s vremena na vreme, i jednom sam videla širok sluzavi trag u poljima, i osetila sam zadah; i tu je bila i krava, gotovo pojedena, i isto prekrivena sluzi. To nije ličilo na vuka, čak ni na žderavca." "Krave koje nestaju", nasmejala se Kala. "Vilinski narod, valjda, nije baš toliko hrišćanski da ne bi ukrao kravu ponekad, kad ne mogu da nađu jelena." "A kad smo već kod krava", odlučno je rekla Gvenvir, "mislim da treba da pitam Kaja ima li ovcu ili jare za klanje. Treba nam mesa. Ako se muškarci vrate kući noćas ili sutra, ne možemo im dati kašu i hleb sa maslacem! A čak i maslac počinje da se topi na ovoj vrućini. Hodi sa mnom, Morgana. Volela bih da nam tvoj Vid kaže kada će pasti kiša! Vi ostale, sklonite pređu i vunu sa klupa. Elena, dete, odnesi moj vez u moje odaje i pazi da se ne zamrlja." Kad su izišle, nastavila je tihim glasom: "Jesi li zaista videla krv, Morgana?" "Sanjala sam", tvrdoglavo je odvratila Morgana. Gvenvir ju je oštro pogledala, ali između njih je ponekad postojala istinska toplina, i stoga nije dalje navaljivala. "Ako jesi, neka bi dao Bog da je to saksonska krv, kao i prosuta daleko od ovog ognjišta. Hodi, idemo da pitamo Kaja o zalihama mesa. Nije vreme za lov, a ionako ne bih volela da muškarci, čim dođu, ponovo odu." Zevnula je. "Volela bih da vrućina prestane. Možda ćemo imati oluju - mleko se jutros zgrušalo. Treba da kažem služavkama da naprave sir od onog što je ostalo, a ne da ga bace svinjama." "Ti si uzorna domaćica, Gvenvir", suvo je primetila Morgana. "Meni to ne bi palo na pamet, ne bih ni primetila; ali miris kozjeg sira tako se teško skida sa posuđa! Više bih volela dobro utovljene svinje." "Dovoljno su debele za ovo doba godine, sa toliko zrelog žira", odgovorila je Gvenvir, ponovo zagledana u nebo. "Gledaj, je li ono bila munja?" Morgana je pratila njen pogled i videla blesak na nebu. "Jeste. Muškarci će stići pokisli i smrznuti, treba da im spremimo toplo vino", odsutno je rekla, a onda se trgla i primetila da je Gvenvir neobično gleda. "Sada zaista verujem da imaš Vid - jer ne čuju se ni kopita ni uzvici sa osmatračnice", rekla je Gvenvir. "Svejedno, reći ću Kaju da se postara da bude mesa." I otišla je preko dvorišta, a Morgana je ostala da stoji, pritiskajući dlanom bolnu glavu. Ovo nije dobro. U Avalonu je naučila da kontroliše svoj Vid, da ne dopusti da je zatekne nespremnu, kada ga nije sama prizvala... Uskoro će zaista postati seoska veštica, deliće amajlije i proricaće muške i ženske bebe i nove ljubavnike, iz čiste dosade što živi jednolično, među ženama. Ogovaranje ju je strašno gnjavilo, pa je radije prela, a predenje ju je teralo u trans... Jednog dana ću, izgleda, pasti toliko nisko da ću dati Gvenvir amajliju koju želi, kako bi rodila Arturu sina... jalovost je strašan teret za kraljicu, a za ove dve godine ona je samo jednom, izgleda, zatrudnela. Ipak, Gvenvirino i Elenino društvo bilo joj je podnošljivo; većina ostalih žena nikada nije razmišljala dalje od narednog obroka i narednog okreta vretena. Gvenvir i Elena bar su bile učene, a povremeno, kad bi opušteno sedela sa njima, gotovo je mogla da zamisli sebe među sveštenicama u Kući Devojaka. Oluja je naišla tik pred zalazak sunca - prvo grad koji je tukao po dvorištu i odbijao se od zidova, a za njim pljusak; a tada su sa osmatračnice najavili jahače. Gvenvir je naredila da se u dvorište iznesu baklje, i ubrzo su zidovi Karleona odzvanjali od buke muškaraca i konja. Gvenvir se posavetovala sa Kajem, i on je zaklao ne jare nego ovcu, pa se već spremalo i pečenje i čorba. Većina legije ulogorila se u spoljašnjem dvorištu i u polju, a Artur je, kao pravi komandant, prvo obišao ljude i konje pre nego što je ušao u dvorište gde ga je čekala Gvenvir. Pod kacigom je nosio zavoj i pomalo se oslanjao o Lanseletovu ruku, ali je na njen zabrinut pogled samo odmahnuo rukom. "Sitnica - grupa Juta na obali. Saksonci iz ugovornih trupa već su ih uglavnom razbili pre nego što smo mi stigli. Ha! Osećam ovčije pečenje - je li to neka magija, kad si znala da dolazimo?" "Morgana mi je rekla da ćete doći, a čeka vas i vrelo vino", odgovorila je Gvenvir. "Vidi, vidi, prava je blagodet za izgladnelog čoveka da ima sestru obdarenu Vidom", rekao je Artur i vedro se nasmešio Morgani, koja se još grčila od glavobolje i prenapetih nerava. Poljubio ju je i ponovo se obratio Gvenviri. "Povređen si, mužu moj, dozvoli da pogledam..." "Ne, ne, kažem ti da nije ništa. Nikada ne gubim mnogo krvi, znaš već, bar dok nosim ove kanije sa sobom", rekao je, "ali kako si ti, gospo, posle ovoliko meseci? Mislio sam..." Njene oči su se polako ispunile suzama. "Opet sam pogrešila. Oh, gospodaru moj, ovog puta bila sam tako sigurna, tako sigurna..." Uhvatio ju je za ruku, ne znajući kao da izrazi razočaranje pred tolikim ženinim bolom. "No, dobro, zamolićemo Morganu da ti da neku amajliju", rekao je; ali lice mu se bolno zgrčilo dok je gledao Meleas kako dočejuje Grifleta poljupcem, ponosno isturajući trbuh. "Nismo mi još za bacanje, Gvenvir." Da, pomislila je Gvenvir, ali ni ja više nisam u prvoj mladosti. Većina žena koje poznajem, osim Morgane i Elene koje još nisu udate, imale su povelike dečake i devojčice pre nego što su navršile dvadesetu; Igrena je rodila Morganu sa petnaest godina, a Meleas ima samo četrnaest i po! Pokušavala je da izgleda smireno i vedro, ali izjedalo ju je osećanje krivice. Šta god kraljica mogla da učini za svog muža, prva dužnost joj je da mu rodi sina, a ona tu dužnost nije izvršila, mada se molila dok je kolena nisu zabolela. "Kako je moja draga gospa?" Lanselet se naklonio pred njom, smešeći se, a ona mu je pružila ruku da je poljubi. "Ponovo smo se vratili kući da te nađemo lepšu nego ikada. Ti si jedina gospa čija lepota nikada ne bledi. Počinjem da mislim da je Bog tako naredio, da sve ostale žene ostare i izboraju se i usuču, a ti da budeš zauvek lepa." Nasmešila mu se, utešena. Možda je baš dobro što nije trudna i ružna... primetila je da je pogledao Meleas sa nekako podsmešljivim izrazom, i osetila je da ne bi mogla da podnese da bude ružna pred Lanseletom. Čak je i Artur izgledao izmoždeno, kao da je tokom čitavog pohoda spavao u istoj tunici i umotavao se, po svakom vremenu, u svoj fini, mada iznošeni ogrtač; ali Lanselet je bio kao iz kutije, očetkane odeće, kao da se spremio za uskršnje slavlje - kosa mu je bila podšišana i očešljana, kožni pojas uglačan, i čak i orlova pera na kapi bila su suva i nepovijena. Više liči na kralja nego sam Artur, pomislila je Gvenvir. Dok su služavke raznosile poslužavnike sa mesom i hlebom, Artur je privukao Gvenvir uz sebe. "Hodi i sedi između Lanseleta i mene, Gven, pa da pričamo - kao da je prošla čitava večnost otkako sam čuo glas koji nije grub i muški, i osetio miris ženske odeće." Pogladio ju je po kosi. "Hodi i ti, Morgana, i sedi kraj mene - umoran sam od pohoda, želim da čujem sitna ogovaranja, a ne vojničke razgovore!" Gladno je zagrizao komad hleba. "A dobro je i jesti svež hleb; dosadio mi je onaj tvrdi, vojnički, i meso ukvareno od predugog čuvanja!" Lanselet se nasmešio Morgani. "A ti, kako si ti, rođako? Pretpostavljam da nema vesti iz Letnje zemlje ili iz Avalona? Tu je još neko ko ih je željan - moj brat Balan jahao je sa nama." "Nemam vesti iz Avalona", rekla je Morgana, osećajući da je Gvenvir posmatra - ili je gledala Lanseleta? " Ali godinama nisam videla Balana - on verovatno ima svežije vesti od mojih?" "Eno ga tamo", rekao je Lanselet, pokazavši ka ljudima u holu. "Artur mu je naredio da jede sa nama pošto mi je rođak, i bilo bi lepo od tebe, Morgana, da mu odneseš pehar vina sa glavnog stola. Kao i svi muškarci, radovaće se pozdravu neke žene, makar to bila rođaka, a ne dragana." Morgana je uzela sa stola jedan pehar, od roga optočenog drvetom, i naredila sluzi da ga napuni vinom; potom ga je uzela obema rukama i zaobišla sto za kojim su sedeli vitezovi. Bila je prijatno svesna njihovih pogleda, mada je znala da bi tako gledali svaku otmenu i dobro odevenu ženu posle više meseci pohoda; to nije bio kompliment njenoj lepoti. Barem je Balan, koji joj je bio rođak, gotovo brat, nije tako gladno gledao. "Pozdravljam te, rođače. Lanselet, tvoj brat, šalje ti vino sa kraljevog stola." "Molim te da ga prva otpiješ, gospo", rekao je, a onda zažmirkao. "Morgana, jesi li to ti? Jedva sam te poznao, toliko si porasla. Uvek te zamišljam u haljinama Avalona, ali, zapravo, veoma ličiš na moju majku. Kako je Gospa?" Morgana je prinela pehar usnama - uobičajena učtivost na ovom dvoru, ali možda potiče od vremena kada su se pokloni od kralja probali pred gostom, jer trovanje suparnika nije bilo neuobičajeno. Potom mu je pružila vino, i Balan je povukao dug gutljaj pre nego što ju je ponovo pogledao. "Nadala sam se da ću od tebe čuti vesti o Vivijen, rođače - godinama nisam odlazila u Avalon", rekla je. "Da, znam da si bila na Lotovom dvoru", odgovorio je on. "Jesi li se posvađala sa Morgozom? Čuo sam da se to dešava svim ženama..." Morgana je odmahnula glavom. "Ne; ali rešila sam da se držim podalje od Lotovog kreveta, a to nije bilo lako izvesti. Ni udaljenost između Orknija i Karleona možda nije dovoljno velika." "I tako si došla na Arturov dvor da budeš dvorska dama njegovoj kraljici", rekao je Balan. "Ovo je mnogo finiji dvor nego Morgozin, rekao bih. Gvenvir dobro pazi na svoje devojke i udešava im dobre brakove - vidim da je Grifletova gospa već narasla od svog prvenčeta. Tebi još nije našla muža, rođako?" Morgana je primorala sebe da vedro odgovori. "Je li to ponuda, ser Balane?" On se nasmejao. "Suviše si mi bliska rođaka, Morgana, inače bih prihvatio tvoj predlog. Ali čuo sam priče da te je Artur namenio Kaju; meni se to čini kao dobar izbor, pošto si ipak napustila Avalon." "Kaj ne mari za mene ništa više nego ja za njega", oštro je odgovorila Morgana, "a osim toga, uopšte nisam rekla da se nikada neću vratiti u Avalon, nego samo da ću to učiniti onog dana kada me Vivijen pozove da dođem." "Kada sam bio samo momčić", rekao je Balan - i na trenutak, dok je pogled njegovih tamnih očiju počivao na Morgani, pomislila je da može da nazre sličnost sa Lanseletom čak i u ovom krupnom, tamnom čoveku. "Loše sam mislio o Gospi - o Vivijen - zato što sam mislio da me nije volela kao što majka treba da voli. Ali sada sam pametniji. Kao sveštenica, nije imala vremena da podiže sina. I zato me je predala u ruke ženi koja se bavila samo time, i time mi je podarila i mog usvojenog brata, Balina... Oh, da, kao dečak sam se osećao kriv i zbog toga što sam više voleo Balina nego našeg Lanseleta, koji je od moje krvi i mesa. Ali sada znam da mi je Balin istinski brat u srcu, a Lanselet, mada mu se divim što je tako dobar vitez, uvek će mi biti stranac. A osim toga", nastavio je ozbiljno, "kada me je Vivijen predala na odgajanje gospi Priscili, dala me je u domaćinstvo gde sam mogao da spoznam istinskog Boga i Hrista. Čini mi se čudno, jer da sam ostao u Avalonu sa svojom porodicom, postao bih paganin, baš kao što je Lanselet..." Morgana se osmehnula. "Pa", rekla je, "tu ne mogu da se složim sa tobom, jer mislim da je Gospa pogrešila što je dozvolila da njen rođeni sin zaboravi Bogove. Ali čak mi je i Vivijen često govorila da ljudi treba da se naklone onoj veri koja im najviše odgovara, njenoj ili nekoj drugoj. Da sam ja bila istinski pobožna i hrišćanka u duši, nesumnjivo bi me pustila da poštujem onu veru koja mi leži na srcu. No, iako sam do jedanaeste godine živela sa Igrenom, koja je dobra hrišćanka, mislim da mi je bilo suđeno da upoznam duhovne stvari onako kako nam ih šalje Boginja." "Balin bi o tome bolje raspravljao sa tobom nego ja", rekao je Balan, "jer on je pobožniji i bolji je hrišćanin od mene. Verovatno bi trebalo da ti kažem ono što bi rekao svaki sveštenik - da postoji samo jedna istinska vera kojoj treba da se posvete muškarci i žene. Ali ti si mi rođaka, a znam da je moja majka dobra žena, i verujem da će čak i Hrist shvatiti njenu dobrotu kada dođe Sudnji dan. Što se ostalog tiče, ja nisam sveštenik, a mislim da ove stvari treba prepustiti njima, koji su školovani za to. Veoma volim Balina, ali on je trebalo da postane sveštenik, a ne ratnik, jer tako je osetljiv na pitanja vere i savesti." Pogledao je ka velikom stolu. "Reci mi, sestro, ti ga poznaješ bolje od mene - šta tako teško leži na srcu našeg brata Lanseleta?" Morgana je pognula glavu. "I kad bih znala, to nije moja tajna da ti je poverim." "U pravu si što me podsećaš na to da gledam svoja posla", rekao je Balan, "ali teško mi je da ga posmatram kako pati, a on svakako pati. Loše sam mislio o našoj majci, kao što rekoh, jer me je vrlo mladog poslala od kuće, ali ona mi je dala usvojenu majku punu ljubavi, i brata vršnjaka, koji je rastao zajedno sa mnom i sa kojim sam u svemu bio jednak, a dala mi je i dom. Sa Lanseletom nije tako dobro postupila. On nigde nema dom - ni u Avalonu, a još manje na dvoru Bana od Benvika, gde su ga smatrali samo za još jednog kraljevog kopilana... Vivijen je zaista bila nepravedna prema njemu, i voleo bih da mu Artur nađe ženu, kako bi konačno stekao dom." "Pa", vedro je rekla Vivijen, "ako kralj poželi da se udam za Lanseleta, treba samo da odredi dan." "Ti i Lanselet? Zar niste suviše bliski rođaci?" upitao je Balan i na trenutak se zamislio. "Ne, mislim da niste - Igrena i Vivijen samo su polusestre, a Gorloas i Ban od Benvika nisu uopšte u srodstvu. Mada bi ljudi od crkve verovatno rekli da je srodstvo usvojenjem isto kao i krvno srodstvo, što se braka tiče... pa, Morgana, piću sa zadovoljstvom na tvojoj svadbi onog dana kada te Artur da mome bratu i kada ti naloži da ga voliš i paziš onako kako Vivijen nikada nije! A nijedno od vas neće morati da napusti dvor - ti si kraljičina omiljena gospa, a Lanselet je najbolji prijatlej našeg kralja. Nadam se da će se to ostvariti!" Posmatrao ju je, ljubazno i pomalo zabrinuto u isto vreme. "Odavno si prošla godine kada je Artur trebalo da te da nekom muškarcu." A zašto bi kralj morao da me daje, kao da sam neki konj ili pas? upitala se u sebi Morgana, ali je slegnula ramenima; dugo je živela u Avalonu i povremeno je zaboravljala da su Rimljani uveli takav običaj, da su žene svojina muških rođaka. Svet se promenio i nije bilo svrhe buniti se zbog onoga što se ne može izmeniti. Ubrzo potom počela je da obilazi ogromni sto koji je bio Gvenvirin venčani poklon Arturu. Svečana sala ovde u Karleonu, ma koliko velika, nije bila dovoljno prostrana; na jednom mestu morala je da se pentra preko klupa, pošto ih je sto pritisnuo tik uza zid. Posluga je takođe morala da se provlači, noseći tanjire i pehare sa vrelim posluženjem. "Zar Kevin nije ovde?" upitao je Artur. "Onda moramo zamoliti Morganu da nam peva - zaželeo sam se harfi i svega što prija civilizovanom čoveku. Ne čudi me što Saksonci neprekidno ratuju. Čuo sam grozno zavijanje njihovih pevača, i svakako nemaju nikakvog razloga da ostaju kod kuće!" Morgana je zamolila jednog od Kajevih poslužitelja da joj donese harfu iz njenih odaja. I on je morao da se penje preko klupa, i umalo da padne; samo Lanseletova brzina, jer on je pružio ruku da prihvati dečaka i harfu, spasla je instrument od pada. Artur se namrštio. "Lepo je od mog tasta što mi je poklonio ovaj veliki sto", rekao je, "ali u Karleonu nema dovoljno velike odaje za njega. Kada Saksonci budu zauvek oterani, mislim da ću morati da sagradim salu naročito za njega!" "Tada je nikada nećeš sagraditi", nasmejao se Kaj. "Reći 'kada Saksonci budu zauvek oterani' isto je kao i reći 'kada se Isus vrati' ili 'kada se pakao smrzne' ili 'kada sazreju maline na jabukovom drveću u Glastonberiju'." "Ili kada kralj Pelinor ulovi svog zmaja", zakikotala se Meleas. Artur se nasmešio. "Ne smete se podsmevati Pelinorovom zmaju", rekao je, "jer stigla je vest da je ponovo viđen; Pelinor je pošao da ga nađe i ovog puta zaista ubije - stvarno, pitao je i Merlina ima li neku čaroliju za hvatanje zmajeva!" "Oh, da, viđen je - kao trolovi u brdima, koji se preko dana pretvaraju u kamenje, ili kamenje u prstenu koje igra u noćima punog meseca", kezio se Lanselet. "Uvek ima ljudi koji vide sve što požele - neki vide svece i čuda, a drugima se priviđaju zmajevi i vilinski narod. Ali ja nikada nisam čuo da je živ muškarac ili žena video pravog zmaja ili vilu." Morgana se i nehotice setila onog dana u Avalonu kada je pošla u potragu za travama i zalutala u čudnu zemlju u kojoj je razgovarala sa vilinskom ženom, koja je zatražila da usvoji njeno dete... a šta je, zapravo, videla? Ili je to bila samo bolesna mašta trudnice? "Ti to kažeš, ti koji si odrastao kao Lanselet od Jezera?" tiho je upitala, a Lanselet se okrenuo ka njoj. "Ponekad mi se sve čini tako nestvarno", rekao je, "a tebi ne, sestro?" "To je zaista tačno, ali ponekad se tako uželilm Avalona..." "Da, i ja, rođako", rekao je on. Još od noći Arturove ženidbe nije joj, ni rečju ni pogledom, pokazao da mu je ona išta više od druga iz detinjstva i usvojene sestre. Mislila je da se odavno navikla na taj bol, ali sada ju je ponovo obuzeo kad su se njegove lepe, tamne oči tako lepo zagledale u njene. Ranije ili kasnije moraće da bude onako kako je Balan rekao; oboje smo slobodni, kraljeva sestra i njegov najbolji prijatelj... "Pa, kada Saksonci budu zauvek oterani - i nemojte se smejati kao da je to nemoguće! To se može desiti, sada, i mislim da i oni to znaju - tada ću sagraditi sebi zamak, sa velikom salom dovoljnom čak i za ovaj sto. Već sam odabrao mesto - to je tvrđava na bregu, starija i od Rimljana, koja gleda dole na samo Jezero, a blizu je ostrvskog kraljevstva tvog oca, Gvenvir. Sigurno znaš to mesto, tamo gde se reka uliva u Jezero..." "Znam", rekla je. "Kada sam bila sasvim mala, jednom sam otišla tamo da berem jagode. Naišli smo na razrušeni bunar, a kraj njega smo našli vilinske strele. Drevni narod koji je živeo na kredi ostavio je svoje tragove." Baš čudno, pomislila je Gvenvir, setiti se da je nekada volela da šeta pod širokim, visokim nebom, ni ne misleći ima li u blizini zidova ili bezbednog zatvorenog prostora; a sada bi joj pozlilo i zavrtelo joj se u glavi čim bi izišla iz zidova, kada ne bi mogla da ih vidi ili dodirne. Ponekad je čak osećala strah i kada bi prelazila preko dvorišta, i morala je da požuri kako bi ponovo dodirnula zid koji znači bezbednost. "To mesto je lako utvrditi", govorio je Artur, "mada se nadam, kada sredimo Saksonce, da ćemo imati malo mira i dokolice na ovom ostrvu." "Neobična želja za jednog ratnika, brate", rekao je Kaj. "Šta ćeš raditi kada dođe mir?" "Pozvaću Kevina barda da smišlja pesme, i sam ću krotiti svoje konje i jahaću ih iz zadovoljstva", odgovorio je Artur. "Moji saputnici i ja gajićemo sinove bez potrebe da se u svaku malu šaku stavi mač pre nego što doraste do njega! I neću morati da se plašim da će neko od njih biti obogaljen ili ubijen pre nego što odraste. Kaje - zar ne bi bilo mnogo bolje da nisi morao da pođeš u bitku pre nego što si dovoljno odrastao da umeš da se čuvaš? Ponekad mislim da nije trebalo da stradaš ti, nego ja, jer Ektorijus je želeo da me sačuva zbog Utera!" Zabrinuto i sa ljubavlju gledao je svog usvojenog brata, a Kaj mu je uzvratio osmehom. "Osim toga", dodao je Lanselet, "održavaćemo umeće ratovanja priređujući turnire, kao u drevna vremena, i krunisaćemo pobednike lovorovim vencima - šta je lovor, Arture, i raste li na našim ostrvima? Ili postoji samo u zemlji Ahila i Aleksandra?" "To bi Merlin mogao da ti kaže", rekla je Morgana kada ga je Artur zbunjeno pogledao. "Ne znam ni ja, ali ima li lovor ili ne, tu su druge biljke kojima možemo da okitimo pobednike." "I imaćemo vence i za harfiste", dodao je Lanselet. "Pevaj, Morgana." "Bolje da vam pevam sada", rekla je Morgana, "jer verujem da, kada vi muškarci budete održavali svoje turnire, nećete dozvoliti da vam žene pevaju." Uzela je harfu i počela da svira. Sedela je vrlo blizu mesta gde se nalazila to popodne, kada je videla krv prolivenu na kraljevom ognjištu... hoće li se to zaista desiti, ili joj se samo pričinilo? Zašto bi uopšte verovala da još poseduje Vid? Sada joj više nije dolazio osim u tim neželjenim zanosima... Počela je da peva drevnu tužbalicu koju je čula u Tintagelu, tužbalicu ribarske žene koja je videla kako more odnosi čamce. Znala je da ih je opčinila svojim glasom, i u tišini dvorane nastavila je da peva stare pesme sa ostrva koje je čula na Lotovom dvoru; legendu o ženi foki, koja je izišla iz mora kako bi našla smrtnog ljubavnika, pesme o usamljenim ženama pastirima, pesme za predenje i za češljanje vune. Čak i kad joj se glas zamorio, tražili su još, ali ona se pobunila i podigla ruke. "Dosta je - ne, zaista, ne mogu više da pevam. Promukla sam kao gavran." Ubrzo je Artur pozvao sluge da pogase baklje u dvorani i da osvetle gostima put do kreveta. Jedna od Morganinih dužnosti bila je da isprati neudate devojke koje su služile kraljicu u bezbednost dugačke spavaonice iza kraljičinih odaja, na suprotnom kraju zgrade od vojnika. Ali zadržala se na trenutak, očiju uperenih u Artura i Gvenvir, koji su se opraštali od Lanseleta. "Rekla sam ženama da ti pripreme najbolji krevet, Lanselete", rekla je Gvenvir, ali on se nasmejao i odmahnuo glavom. "Ja sam vojnik - dužnost mi je da obiđem konje i vojsku pre nego što legnem." Artur se nasmejao, držeći Gvenvir oko struka. Moramo da te oženimo, Lanse, kako ne bi provodio tako usamljeničke noći. Učinio sam te kapetanom svoje konjice, ali ne treba da provodiš noći spavajući sa njima!" Gvenvir je osetila bol u grudima kad je uhvatila Lanseletov pogled. Činilo joj se da gotovo može da mu pročita misli, da će on reći naglas, kao što je jednom rekao: Moje srce je toliko puno kraljice da u njemu nema mesta ni za jednu drugu gospu... Zadržala je dah, ali Lanselet je samo uzdahnuo i nasmešio joj se. Ne, pomislila je, ja sam udata žena, hrišćanka, greh je čak i misliti na to; moram otrpeti pokoru. A potom, osetivši kako joj se grlo steže tako da ne može da guta, osetila je još jednu nezvanu misao. Dovoljna je pokora to što moram biri razdvojena od onog koga volim... i glasno je jeknula, tako da ju je Artur iznenađeno pogledao. "Šta je bilo, ljubavi, jesi li se povredila?" "Samo... samo me je ubola igla", rekla je i odvratila pogled, pretvarajući se da traži iglu po naborima haljine. Videla je kako je Morgana gleda i ujela se za usnu. Uvek me gleda... a ima Vid; da li zna za sve moje grešne misli? Da li me zato tako ljutito posmatra? No, Morgana je uvek bila ljubazna prema njoj kao rođena sestra. A kada je bila trudna, u prvoj godini braka - kada je dobila groznicu i pobacila dete u petom mesecu - nije mogla da podnese blizinu nijedne gospe, a Morgana se starala o njoj gotovo kao majka. Zašto je sada tako nezahvalna? Lanselet im je ponovo poželeo laku noć i povukao se. Gvenvir je bila gotovo bolno svesna Arturove ruke oko svog struka i otvorene želje u njegovom pogledu. Pa, dugo su bili razdvojeni. Ali osetila je iznenadno, oštro gađenje. Ni jedan jedini put od tada nisam zatrudnela - zar on ne može da mi da dete? Oh, ali to je sigurno njena krivica - jedna babica joj je pričala da postoji bolest kod stoke, kada pobacuju mladunčad, s vremena na vreme, i da žena ponekad dobije tu bolest i ne može da nosi dete duže od mesec ili dva, najviše tri. Nekako, nepažnjom, mora da je dobila tu bolest, možda je ušla u mlekarnik u pogrešno vreme, ili je pila mleko krave koja je pobacila tele, uništivši time život Arturovog sina i naslednika... Za sve je ona kriva... Rastrzana krivicom, pošla je za Arturom u njihove odaje. "To nije samo šala, Gven", rekao je Artur, sedajući da se svuče. "Moramo oženiti Lanseleta. Jesi li videla kako se momci roje oko njega, i kako je dobar prema njima? Trebalo bi da ima svoje sinove. Setio sam se, Gven! Oženićemo ga Morganom!" "Ne!" Reč joj se otrgla pre nego što je razmislila, i Artur ju je iznenađeno pogledao. "Šta ti je? Zar to nije savršeno, pravi izbor? Moja draga sestra i moj najbolji prijatelj? A njena deca, pazi, biće svakako najbliži naslednici prestola, ako se desi da nam bogovi ne podare decu... Ne, ne, nemoj plakati, ljubavi", počeo je da je moli, a Gvenvir je znala, ponižena i posramljena, da joj se lice iskrivilo u plač. "Nisam hteo ništa da ti prebacim, najdraža ljubavi moja, deca dolaze kada Boginja poželi i samo ona zna kada ćemo imati decu i hoćemo li ih uopšte imati. A iako mi je Gaven veoma drag, ne želim da na presto posle moje smrti dođe Lotov sin. Morgana je dete moje majke, a Lanselet mi je rođak..." "Lanseletu svakako nije važno ima li sinove ili ne", rekla je Gvenvir. "On je peti - ili šesti - sin kralja Bana, a pri tom je i kopile." "Nikad nisam mislio da ću od tebe, baš tebe, čuti kako prebacuješ zbog porekla mom rođaku i najboljem prijatelju", rekao je Artur. "A on nije obično kopile, nego je začet u Velikom Braku..." "Paganski obredi! Da sam ja kralj Ban, izbacila bih sve to čarobnjačko đubre iz svog kraljevstva - a to bi i ti trebalo da učiniš!" Artur se nelagodno promeškoljio, zavlačeći se pod pokrivač. "Lanselet ne bi imao baš mnogo razloga da me voli, ako bih oterao njegovu majku iz svog kraljevstva. A zakleo sam se da čuvam Avalon, nad mačem koji su mi dali pred krunisanje." Gvenvir je pogledala veliki mač Ekskalibur, koji je visio na ivici kreveta u svojim magičnim kanijama prekrivenim mističnim simbolima koji kao da su svetleli bledim sjajem i podsmevali joj se. Ugasila je svetlo i legla kraj Artura. "Naš Gospod Hrist čuvaće te bolje od tih pokvarenih čarolija", rekla je. "Nisi baš morao da se petljaš sa njihovom divljom Boginjom i čarolijama pre nego što si postao kralj, zar ne? Znam da su takve stvari činjene u Uterovo vreme, ali ovo je hriščanska zemlja!" Artur se opet promeškoljio. "Mnogo je sveta u ovoj zemlji, Drevnog naroda koji je obitvao ovde davno pre nego što su došli Rimljani - ne možemo im oduzeti njihove Bogove. A... ono što se desilo pre nego što sam krunisan - pa, to se tebe ne tiče, moja Gvenvir." "Čovek ne može služiti dva gospodara", rekla je Gvenvir, čudeći se sopstvenoj smelosti. "Više bih volela da si u potpunosti hrišćanski kralj, gospodaru moj." "Dugujem pravdu čitavom svom narodu", rekao je Artur, "ne samo onima koji slede Hrista..." "Meni se čini", prekinula ga je Gvenvir, "da su oni tvoji neprijetelji, a ne Saksonci. Pravi rat za jednog hrišćanskog kralja samo je protiv onih koji ne poštuju Hrista." Artur se na to nelagodno nasmejao. "Sad si zvučala kao biskup Patricije. On bi više voleo da pokrstimo Saksonce nego da ih pobijemo, kako bi mogli da živimo u miru sa njima. Ja sam više kao oni sveštenici iz starih vremena, od kojih je zatraženo da pošalju misionare među Saksonce - znaš li šta su odgovorili, ženo moja?" "Ne, nisam nikada čula..." "Rekli su da neće slati misionare među Saksonce, jer bi tako bili prisiljeni da se u miru sretnu sa njima, makar pred Božjim prestolom." Artur se nasmejao od srca, ali Gvenvir se nije ni nasmešila, i on je uzdahnuo. "Pa, razmisli o tome, Gvenvir. Meni to izgleda kao najbolji mogući brak - moj najbolji prijatelj i moja sestra. Tako bi mi on postao brat, a njegovi sinovi bili bi moji naslednici..." Zagrlio ju je u tami i dodao: "Ali sada se moramo potruditi da nam ne trebaju drugi naslednici, ljubavi, osim onih koje ćeš mi ti podariti." "Bože pomozi", šapnula je Gvenvir, primićući mu se i pokušavajući da zaboravi sve drugo osim Artura koga je grlila. Pošto je ispratila devojke u krevet, Morgana je stajala kraj prozora. Elena, sa kojom je delila krevet, tiho joj se obratila: "Hodi da spavaš, Morgana; kasno je, mora da si umorna." Odmahnula je glavom. "Izgleda da mi je mesec večeras ušao u krv - uopšte mi se ne spava." Nije želela da legne i zatvori oči; čak i ako nema Vid, mučiće je mašta. Svuda unaokolo, ratnici povratnici spajali su se sa svojim ženama - uz mračan osmeh pomislila je kako to liči na Beltan u Avalonu... čak i neoženjeni vojnici, bila je sigurna, nekako su našli ženu za ovu noć. Svi, od kralja do konjušara, ležali su večeras u nečijem naručju, osim kraljičinih devica; Gvenvir je smatrala za dužnost da čuva njihovu nevinost, baš kao što je Balan rekao. A mene čuvaju sa kraljičinim devicama. Lanselet, na Arturovom venčanju... od toga nije ispalo ništa, mada ne njihovom krivicom. A Lanselet se držao dalje od dvora kad god je mogao... svakako zato da ne bi gledao Gvenvir u Arturovom zagrljaju! Ali sada je ovde... i kao i ona, noćas je sam, među vojnicima i konjanicima, i svakako sanja o kraljici, o jedinoj ženi u kraljevstvu koju ne može da ima. Jer svakako bi svaka druga žena na dvoru, udata ili ne, bila spremna da ga primi, baš kao i ona. Da nije bilo nezgode na Arturovom venčanju, imala bi ga tada; a pošto je on častan čovek, da je zatrudnela, oženio bi se njome. Mada ne verujem da bih začela, s obzirom na to šta sam pretrpela rađajući Gvideona... ali to ne bih morala da mu kažem. A usrećila bih ga, čak i ako mu ne bih rodila sina. Nekada me je želeo, pre nego što je video Gvenvir, a želeo me je i kasnije... da nije bilo nesreće, učinila bih da je zaboravi u mom zagrljaju... A ni ja nisam toliko ružna.. kada sam večeras pevala, mnogi vitezovi gledali su me sa željom... Mogla bih učiniti da me Lanselet poželi... "Zar nećeš u krevet, Morgana?" nestrpljivo je upitala Elena. "Neću još... mislim da ću malo prošetati napolju", odgovorila je Morgana, mada je kraljičinim damama to bilo zabranjeno, i Elena se trgla, sa onom pitomošću koja je Morganu često dovodila u očajanje. Upitala se da li je to primila od kraljice kao groznicu ili kao novu modu nošenja velova. "Zar se ne bojiš, sa tolikim muškarcima ulogorenim okolo?" Morgana se nasmejala. "Pa, zar ne misliš da mi je dosadilo da ležim sama?" Ali primetila je da je šala povredila Elenu, pa je dodala mnogo nežnije. "Ja sam kraljeva sestra. Niko me neće dodirnuti protiv moje volje. Zar zaista misliš da sam toliko privlačna da muškarac ne može da mi odoli? Meni je dvadeset šest godina, nisam privačna mlada devojka kao ti, Elena." Ipak je legla kraj Elene, ne svlačeći se. U tami i tišini, baš kao što se i plašila, njena mašta - ili je to bio Vid? - zasipala ju je slikama: Artur sa Gvenvir, muškarci sa ženama širom zamka, spojeni u ljubavi ili običnoj požudi. A Lanselet, je li i on sam? Ponovo ju je obuzelo sećanje, jasnije od mašte, i jasno je videla onaj dan, blistavo sunce na Toru, Lanseletove poljupce kako joj lutaju telom; i osetila je gorčinu žaljenja što je bila obavezna da se uzdrži. A onda, kada se Artur oženio Gvenvir, kada joj je umalo pokidao odeću i uzeo je tamo, u štalama - tada ju je želeo... Sada, oštro kao Vid, u umu joj se pojavila slika: Lanselet koji hoda dvorištem, sam, lica praznog od usamljenosti i osujećenja... Nisam koristila Vid niti magiju da ga privučem iz sebičnosti... došao mi je sam od sebe... Tiho, da ne bi probudila mladu devojku, izvukla se ispod Elenine ruke i izišla iz kreveta. Bila je samo izula cipele; sada se sagnula da ih obuje, a potom se iskrala iz sobe, krećući se bešumno kao utvara iz Avalona. Ako je to samo san stvoren u mojoj mašti, ako nije tamo, malo ću prošetati po mesečini da se smirim, a potom ću se vratiti u postelju, i ništa se loše neće desiti. Ali slika joj je trajala u umu i znala je da je Lanselet tamo sam, budan kao i ona. I on je iz Avalona... Sunčeve plime teku i u njegovoj krvi... Prokrala se kraj dremljivog stražara i bacila pogled na nebo. Mesec, u prvoj četvrti, jasno je sijao na popločani prostor ispred štala. Ne, nije tu; okolo, sa strane... Nije tu, pomislila je Morgana, samo sam sanjala, to je samo moja mašta. Umalo se okrenula da se vrati u postelju, iznenada obuzeta stidom; šta ako je stražar nađe ovde, i svi saznaju da se kraljeva sestra iskrala iz kuće, svakako u potrazi za kurvanjem, kada su svi pošteni ljudi već spavali... "Ko je to? Stani, pokaži se!" Glas je bio tih i grub; Lanseletov glas. Iznenada, ma koliko željna, Morgana se uplašila; Vid joj je pokazao istinu, ali šta sada? Lanselet je prineo ruku maču; u senci je izgledao strašno visok i mršav. "Morgana", tiho je rekla, i on je spustio ruku sa oružja. "Rođako, ti si?" Izišla je iz senke, a njegovo lice, oštro i uznemireno, smirilo se kad ju je pogledao. "Tako kasno? Jesi li pošla da me tražiš - ima li nekih problema? Artur... kraljica..." Čak i sada misli samo na kraljicu, pomislila je Morgana i osetila drhtaj u vrhovima prstiju i listovima nogu, bes i uzbuđenje. "Ne", rekla je, "sve je u redu - koliko ja znam. Nisam upućena u tajne kraljevske spavaće sobe!" On je porumeneo, videla se senka na licu u tami, i odvratio je pogled. "Nisam mogla da spavam", nastavila je Morgana. "Kako to da me pitaš šta radim napolju, kad ni ti nisi u krevetu? Ili te je Artur noćas odredio za stražara?" Osetila je da se Lanselet smeši. "Nije, kao ni tebe. Postao sam nemiran kad su svi oko mene pospali - možda mi se mesec uvukao u krv." Isto to je i ona rekla Eleni, i nekako joj se učinilo kao dobar simbol, znak da su im umovi usklađeni i da odgovaraju jedno drugom, baš kao što harfa, nedirnuta, zabruji kada se svira na drugom instrumentu. Lanselet je tiho govorio u tami kraj nje. "Nemiran sam u ovakvim noćima, mislim na mnoge noći ratovanja..." "I jedva čekaš da se vratiš u rat, kao svi vojnici?" Uzdahnuo je. "Ne. Mada je verovatno nedostojno da vojnik sanja o miru." "Ja ne mislim tako", tiho je rekla Morgana. "Jer zašto i vodiš rat, ako ne da bi jednog dana zavladao mir? Ako vojnik suviše voli svoj poziv, postaje samo alatka za ubijanje. Šta je dovelo Rimljane na naše mirno ostrvo, ako ne želja za porobljavanjem i bitkama?" Lanselet se nasmešio. "Tvoj otac je jedan od tih Rimljana, rođako. Kao i moj." "Ja ipak više cenim miroljubiva Plemena, koja su želela da u miru obrađuju svoje useve i obožavaju Boginju. Ja sam pripadnik majčinog naroda - i tvog." "Da, ali oni drevni junaci o kojima smo večeras govorili - Ahil i Aleksandar - smatrali su ratovanje jedinim zanimanjem za muškarca, i čak i sada, na našim ostrvima, ispalo je da svi muškarci misle samo na rat, a mir smatraju samo pauzom i ženskim poslom." Uzdahnuo je. "To su teške misli - nikakvo čudo da ne možemo da spavamo, Morgana. Večeras bih rado dao sve oružje ikada iskovano, i sve junačke pesme o Ahilu i Aleksandru, za jednu jabuku iz voćnjaka Avalona..." Odvratio je pogled. Morgana ga je ćutke uhvatila za ruku. "I ja bih, rođače." "Ne znam zašto toliko čeznem za Avalonom - nisam dugo živeo tamo", zbunjeno je govorio Lanselet. "A ipak mislim da je to najlepše mesto na čitavom svetu - ako se uopšte nalazi na ovom svetu. Mislim da ga je stara druidska magija ukolonila iz ovog sveta, jer je bio suviše dobar za nas nesavršene ljude, i bolje je da bude kao san o raju, nedostižan..." pribrao se i kratko nasmejao. "Moj ispovednik ne bi voleo da čuje ovakve reči!" Morgana se tiho nasmejala. "Znači li da si postao hrišćanin, Lanse?" "Ne baš dobar, na žalost", odogvorio je. "No, njihova vera mi se čini tako jednostavna i dobra da bih želeo da mogu da verujem u to - jer oni kažu: veruj u ono što nisi video, propovedaj ono što ne znaš, to je bolje nego verovati u ono što vidiš. Čak i Isus je, kažu, kad je ustao iz mrtvih, izgrdio čoveka koji je gurnuo prst u njegove rane kako bi proverio da nije samo utvara, jer mnogo je dostojnije verovati bez gledanja." "Ali svi ćemo ponovo ustati", tiho je rekla Morgana, "ponovo i ponovo i ponovo. Ne rađamo se samo jednom da bismo potom otišli u raj ili pakao, nego živimo ponovo i ponovo sve dok se ne izjednačimo sa Bogovima." On je oborio glavu. Sada kad su joj se oči privikle na tamu i mesečinu, mogla je jasno da ga vidi, liniju slepoočnice kako se izvija kraj oka, dugačku, usku bradu, meke i crne obrve i kovrdžavu kosu. Opet ju je srce zabolelo od tolike lepote. "Zaboravio sam da si ti sveštenica i da veruješ..." Držali su se za ruke; osetila je kako on izvlači svoju. "Ponekad ne znam u šta verujem. Možda sam predugo daleko od Avalona", rekla je. "Ni ja ne znam u šta verujem", odgovorio je on, "ali video sam toliko ljudi da umiru, i toliko žena i male dece tokom ovog dugog, predugog rata, da mi se čini sa sam se borio otkako sam dovoljno porastao da držim mač. A kada ih vidim da umiru, čini mi se da je vera zavaravanje, i da svi umiremo kao životinje i da potom ne postojimo više - kao pokošena trava i lanjski sneg." "Ali i to se ponovo vraća", šapnula je Morgana. "Je li? Ili je i to privid?" Glas mu je bio pun gorčine. "Čini mi se da ni u čemu nema smisla - da su sve priče o bogovima i Boginji smao bajke za malu decu. Oh, Bože, Morgana, zašto ovako govorimo? Trebalo bi da ideš na spavanje, rođako, a trebalo bi i ja..." "Otići ću ako želiš", rekla je, i još dok se okretala, obuzela ju je sreća, jer je osetila da ju je ponovo uhvatio za ruku. "Ne, ne - kada sam sam, obuzimaju me čudne misli i strašne sumnje, i ako već moram da ih imam, onda bolje da ih izgovorim kako bih čuo koliko su smešne. Ostani sa mnom, Morgana..." "Koliko god želiš", šapnula je i osetila da joj se oči pune suzama. Pružila je ruke da ga zagrli oko pojasa; osetila je njegove ruke oko sebe kako je stežu, a zatim puštaju. "Tako si mala - zaboravio sam koliko si sitna - mogao bih da ti prstima slomim vrat, rođako..." zavukao joj je prste u kosu, koju je samo ututkala pod veo. Sada ju je gladio, obmotavši jedan pramen oko prsta. "Morgana, Morgana, ponekad mi se čini da si ti jedino u mom životu što je uvek bilo dobro - kao jedna od vila iz legendi, vila koja dolazi iz nepoznate zemlje da govori smrtnicima o lepoti i nadi, a potom se povlači na zapadna ostrva i nikada se ne vraća..." "Ali ja neću otići", šapnula je. "Nećeš." U kraju popločanog dvorišta nalazila se kamena klupa na kojoj su ponekad jahači čekali svoje konje; povukao ju je tamo. "Sedi kraj mene..." i tu je zastao. "Ne, to nije mesto za damu..." i počeo je da se smeje. "A nije bila ni štala, onog dana - da li se sećaš, Morgana?" "Mislila sam da si ti zaboravio, kad te je onaj đavolji konj zbacio..." "Ne zovi ga đavoljim. Mnogo puta je spasao Arturu život u bitkama, i Artur ga smatra za svog anđela čuvara", rekao je Lanselet. "Oh, to je bio strašan dan. Učinio bih ti nažao, rođako, da sam te tada uzeo. Često sam želeo da ti se izvinim i da čujem od tebe da me ne kriviš i da mi ne uzimaš za zlo..." "Za zlo?" Podigla je pogled, obuzeta vrtoglavicom od navale osećanja. "Za zlo? Možda onima koji su nas prekinuli..." "Zaista?" Glas mu je bio sasvim blag. Obujmio joj je lice dlanovima i polako se nagnuo da je poljubi. Morgana se privila uz njega, razdvajajući usne pod njegovim. Bio je sveže obrijan, na rimljanski način, i osetila je bockanje od dodira njegovog lica na obrazu i toplu slast njegovog jezika u ustima. Privukao ju je još bliže, gotovo je podigavši sa zemlje, tiho mrmljajući. Poljubac je trajao sve dok na kraju, oklevajući, nije morala da se odvoji kako bi udahnula vazuduh, a on se tiho, začuđeno nasmejao. "Znači, evo nas opet... čini mi se kao da smo već bili ovde... i ovog puta ću odrubiti glavu svakome ko pokuša da nas prekine... ali stojimo usred dvorišta i ljubimo se kao da smo posluga! Šta ćemo sada, Morgana? Kuda da idemo?" Nije znala - kao da nije bilo dobrog mesta za njih. Nije mogla da ga povede u sobu koju je delila sa Elenom i još četiri dvorske dame, a Lanselet je još ranije rekao da najviše voli da spava među vojnicima. A nešto duboko u njoj govorilo joj je da ovo nije pravi način; kraljeva sestra i njegov najbolji prijatelj ne bi trebalo da lutaju okolo tražeći plast sena. Najbolji način, ako zaista znaju šta osećaju jedno prema drugom, bio bi da sačekaju jutro i zatraže Arturovu dozvolu da se venčaju... No, duboko u srcu, toliko duboko da nije bila svesna toga, znala je da Lanselet to ne želi; u trenutku strasti može da je poželi, ali to je sve. A da li da ga zbog trenutka strasti uhvati u zamku za ceo život? Plemenske svečanosti su poštenije, tada se muškarac i žena spajaju sa sunčevim i mesečevim plimama u krvi, po volji Boginje; i samo ako kasnije požele da stvore dom i podižu decu, postavlja se pitanje braka. Duboko u srcu znala je i da ni sama ne želi da se uda za Lanseleta, mada je osećala da bi za njegovo dobro, i Arturovo, čak i Gvenvirino, trebalo da ga neko odvede sa dvora. Ali to je bila samo prolazna misao. Obuzela ju je vrtoglavica od njegove blizine, od zvuka njegovog srca koje joj je tuklo tik uz obraz - želeo ju je; sada u njegovom srcu nije bilo ni pomisli na Gvenvir, niti na ikoga drugog sem nje. Neka sa nama bude po volji Boginje, muškarac i žena... "Znam", šapnula je i uhvatila ga za ruku. Iza štala i kovačnice vodila je staza prema voćnjaku. Trava je bila gusta i meka, i žene su tu ponekad sedele u sunčanim popodnevima. Lanselet je prostro svoj ogrtač po travi. Svuda oko njih lebdeo je neuhvatljivi miris zelenih jabuka i trave. Gotovo kao da smo u Avalonu, pomislila je Morgana. Lanselet kao da je opet pročitao njene misli, jer je promrmljao: "Noćas smo našli sebi delić Avalona", a potom ju je povukao da legne kraj njega. Skinuo joj je veo i počeo da joj gladi kosu, ali kao da mu se nije žurilo dalje, nego ju je samo nežno grlio i povremeno se saginjao da je poljubi u obraz ili čelo. "Trava je suva - nije bilo rose. Sasvim verovatno da će pre jutra pasti kiša", mrmljao je, milujući joj ramena i šake. Osećala je njegov dlan, žuljevit od mača i tvrd, tako tvrd da se iznenadila setivši se da je on pune četiri godine mlađi od nje. Znala je tu priču - rodio se kada je Vivijen već mislila da su je prošle godine plodnosti. Svojim dugačkim prstima mogao je da joj obuhvati čitavu šaku i potpuno je sakrije; poigravao se njenim prstima, pa prstenjem, a potom je premestio ruke na grudni deo njene haljine i počeo da je otkopčava. Osećala je vrtoglavicu i drhtala je, jer strast ju je prožimala kao plima koja preplavljuje plažu, naprosto se izgubila u njegovim poljupcima. Promrmljao je nešto što nije čula, ali nije ga pitala šta je rekao, jer reči joj više nisu bile važne. Morao je da joj pomogne da svuče haljinu. Odeća je na dvoru bila sloenija od one koju nose sveštenice, i Morgana se osećala trapavo i pomalo neprijatno. Hoće li mu se dopasti? Grudi su joj bile tako meke i mlitave, postale su takve otkako je rodila Gvideona; sećala se kakve su bile kad ih je on prvi put dodirnuo, male i čvrste. Ali on, izgleda, ništa nije primećivao. Poigravao se njenim dojkama, mazeći joj bradavice najpre prstima, a potom, vrlo nežno, usnama i zubima. Tu se potpuno izgubila, ništa nije postojalo osim njegovih ruku koje je dodiruju, vreline u njenim dlanovima dok mu je gladila ramena, leđa, grudi... zbog nečeg je mislila da su malje na muškim grudima oštre i grube, ali kod njega nije bilo tako; bile su meke i svilaste kao njena kosa. Kroz izmaglicu se setila da je prvi put bila sa mladićem od ciglih sedamnaest godina, koji je jedva znao šta da radi, pa je ona morala da ga vodi, da mu pokazuje šta dalje... i to je bio jedini put za nju, tako da je sada za Lanseleta bila gotovo devica... U naletu tuge, poželela je da joj je ovo zaista prvi put, kako bi mogla da se blaženo seća; trebalo je tako da bude, trebalo je tako da se desi... Privila je telo uz njega, pripijajući se, ječeći, nije mogla da podnese, sada, da čeka ni minut duže... Izgleda da on još nije bio spreman, mada ga je ona jedva čekala, telo joj je preplavila plima života i želje. Privijala se uz njega, gladno, ljubeći ga i izazivajući usnama. Šapnula je njegovo ime, naprosto preklinjući, sada već uplašena. On je nastavio da je nežno ljubi, milujući je i umirujući, ali njoj umirivanje nije bilo potrebno, čitavo telo joj je vrištalo za ispunjenjem, bila je u agoniji želje. Pokušala je da progovori, da ga moli, ali ispustila je samo jecavi uzdah. On ju je nežno grlio, još je milujući. "Šššš, ne, šššš, Morgana, čekaj, nemoj više - ne želim da te povredim ili da te obeščastim, nikad ne bih ni pomislio na to - evo, lezi kraj mene, pusti da te zagrlim, sve će biti dobro..." Očajna i zbunjena, pustila je da tako i učini, ali čak i dok joj je telo vrištalo za zadovoljstvom koje joj je pružao, u njoj je narastao gnev. Šta je sa tokom života između njihovih tela, između muškarca i žene, sa plimama koje Boginja doziva u njima? Činilo joj se da on prigušuje tu plimu, da pretvara njenu ljubav u igru i izigravanje. I to kao da mu nije smetalo, kao da je smatrao da tako treba da bude, da su oboje zadovoljni time... kao da su bila važna samo njihova tela, kao da nema drugog načina. Za sveštenicu, odraslu u Avalonu i naviklu na ogromne plime života i večnosti, ovo pažljivo i prenežno vođenje ljubavi bilo je gotovo svetogrđe, odbijanje da se predaju volji Boginje. A tada, obuzeta mešavinom zadovoljstva i poniženja, počela je da izmišlja izgovore za njega. On nije odrastao u Avalonu kao ona, nego je predat na usvojenje u dvor vojnika; postao je vojnik čim je dovoljno odrastao da drži mač, proveo je život po bojnim poljima, možda ne zna, možda je navikao samo na žene koje su mu pružale tek trenutno olakšanje, ili žene koje su želele da se poigravaju vođenjem ljubavi i nisu pružale ništa... Ne želim da te povredim ili da te obeščastim, rekao je, kao da veruje da bi u njihovom spajanju bilo nečeg lošeg ili nečasnog. Sada se malo odmakao od nje, ali i dalje ju je dodirivao, poigravao se njome, provlačio joj prste kroz fine malje između butina, ljubio joj vrat i grudi. Zatvorila je oči, privijena uz njega, ljuta i očajna - pa, pa, možda je to i zaslužila, ponela se kao kurva što mu je sama prišla, možda je ona kriva što se tako ponaša prema njoj... i bila je silno ošamućena što ga je pustila da se tako ponaša, pustila bi ga da joj radi sve što poželi, znajući da će, ako zatraži više, možda izgubiti i ovo, a želela ga je, i dalje ga je želela nepodnošljivom željom koja nikada neće biti sasvim utoljena. A on je uopšte nije želeo... u srcu je još čeznuo za Gvenvir, ili za nekom ženom koju bi mogao da ima ne dajući joj ništa osim praznog dodira kože... ženu koja bi bila zadovoljna da mu se poda, a da ne traži ništa sem malo zadovoljstva. Kroz bol i glad ljubavi osetila je i prezir, i to je bilo najbolnije - nije ga ništa manje volela, znala je da će ga zauvek voleti, ništa manje nego u ovom trenutku gladi i očajanja. Sela je i ponovo navukla haljinu, zakopčavajući je drhtavim prstima. On je ćutke sedeo i gledao je, pružajući ruke da joj pomogne. Posle dugog ćutanja, žalosno se oglasio: "Pogrešili smo, Morgana moja, ti i ja. Da li se ljutiš na mene?" Nije mogla da govori; grlo joj se stezalo od bola. Konačno je uspela da se primora da progovori: "Ne, nisam ljuta", rekla je, a znala je da bi trebalo da podigne glas i vikne na njega, da zahteva ono što nije mogao da joj pruži - ni njoj, a verovatno nijednoj drugoj ženi. "Ti si mi rođaka - ali nije učinjena nikakva šteta", rekao je drhtavim glasom. "Barem ne moram da krivim sebe zbog toga... nisam te obeščastio pred čitavim dvorom... ne bih to učinio ni za šta na svetu... veruj mni, rođako, veoma te volim..." Sada više nije mogla da uzdrži jecaje. "Lanselete, molim te, u ime Boginje, ne govori tako - kakva je šteta učinjena? Ovo je način Boginje, ono što smo oboje želeli..." On je uznemireno odmahnuo rukom. "Govoriš o Boginji i paganskim običajima... gotovo da me plašiš, rođako; trebalo bi da se uzdržavam od greha, a gledam te sa požudom, iako znam da to ne valja." I sam je počeo da se oblači drhtavim rukama. Kad je nastavio da govori, gotovo se gušio. "Greh mi se, izgleda, čini još strašniji - voleo bih da ne ličiš toliko na moju majku, Morgana..." To je bilo kao udarac u lice, kao okrutan i neočekivan udarac. Na trenutak nije mogla da progovori. Potom joj se načas učinilo da je obuzima gnev Boginje i osetila je da raste i nadnosi se nad njega, znajući da sija sjajem Boginje kao u barci za Avalon; osećala je kako se, inače mala i beznačajna, širi nad njim, i videla je moćnog viteza, kapetana kraljevske konjice, kako se povlači od nje, sitan i uplašen, kao što su svi muškarci mali pred Boginjom. "Ti si - ti si bedna budala, Lanselete", rekla je. "Nisi dostojan čak ni kletve!" Okrenula se i pobegla, ostavivši ga sa napola zakopčanim pantalonama, da gleda za njom, zapanjen i posramljen. Osećala je kako joj srce tuče. Želela je da vrisne na njega, prodorno kao galeb; a želela je i da se prepusti i zajeca u agoniji, u očajanju, da ga preklinje za dublju ljubav koju joj je uskratio, odbivši Boginju u njoj... U umu su joj sevali delići misli, stara priča o Boginji koju je jedan muškarac iznenadio i odbio, i kako su ga njeni lovački psi rastrgli zbog toga... a osećala je i tugu što je sve o čemu je sanjala ovih dugih godina sada bilo uništeno. Sveštenik bi rekao da je to cena greha. Slušala sam to dovoljno često od Igreninog kućnog sveštenika pre nego što sam otišla u Avalon. Jesam li u srcu veća hrišćanka nego što to priznajem? I opet joj se činilo da će joj srce prepući zbog propasti duboke ljubavi. U Avalonu se ovo ne bi moglo desiti - oni koji ovako prilaze Boginji nikada ne odbijaju njenu moć... Nemirno je koračala tamo-amo, u venama joj je ključao bes, a znala je da je niko ne može razumeti osim drugih sveštenica Boginje. Vivijen, čežnjivo je pomislila, Vivijen bi me razumela, ili Ravena, ili bilo koja od nas koje smo odrasle u Kući Devojaka... Šta sam radila sve ove godine, daleko od moje Boginje? Govori Morgana... Tri dana kasnije dobila sam od Artura dozvolu da napustim dvor i odjašem za Avalon; rekla sam samo da sam se zaželela Ostrva i Vivijen, moje usvojene majke. A za to vreme nisam razgovarala sa Lanseletom, osim što smo izmenjivali sitne svakodnevne učtivosti kad ne bismo mogli da izbegnemo susret. Čak i tada sam primetila da neće da me gleda u oči, i bila sam besna i posramljena, i pazila sam da se što ređe susrećemo... I tako sam uzela konja i odjahala na jug, kroz brda; i nisam se vratila u Karleon godinama, niti sam znala išta o događajima na Arturovom dvoru... ali to je priča za neko drugo vreme. 8. U proleće naredne godine, Saksonci su se skupljali pred obalama, i Artur je sa svojim ljudima proveo čitavu godinu okupljajući vojsku za bitku za koju su znali da im prestoji. Artur je poveo vojsku u bitku i odbio Saksonce, ali to nije bila onako odlučujuća bitka i pobeda kao što su se nadali; i sami su pretrpeli mnogo gubitaka, i biće im potrebno više od godinu dana da se oporave, ali nije imao dovoljno konja i vojnika da ih zauvek porazi, kao što se nadao. U ovoj bici Artur je ranjen, i rana u početku nije izgledala ozbiljna; ali kasnije se zagnojila i zapalila, pa je veći deo jeseni proveo vezan za krevet - prve pahulje već su padale preko zidova Karleona kada je najzad mogao da hoda po dvorištu, oslanjajući se o štap, a ožiljke će nositi do groba. "Proleće će biti u punom jeku kada budem mogao ponovo da uzjašem", mračno je rekao Gvenvir koja je stajala blizu dvorišnog zida, čvrsto umotana u plavi ogrtač. "Sasvim moguće", rekao je Lanselet, "a možda i duže, dragi gospodaru, ako se prehladiš pre nego što se rana sasvim zaceli. Hajde unutra, molim te - gledaj, eno pahulja na Gvenvirinom ogrtaču." "A i u tvojoj bradi, Lanse - ili su to samo prve sede?" upitao je Artur, šaleći se, i Lanselet se nasmejao. "Oboje, verujem - tu si ti u prednosti, kralju moj, tvoja brada toliko je plava da se u njoj sede neće ni videti kada dođu. Evo, osloni mi se na ruku." Artur bi ga najradije odbio, ali javila se i Gvenvir. "Ne, uzmi ga pod ruku, Arture, pokvarićeš sve naše fine obloge ako padneš - a kamenje je klizavo, jer sneg se topi čim padne." Artur je uzdahnuo i oslonio se o prijateljevu ruku. "Sad znam kako mora izgledati kada si star." Gvenvir je prišla da ga pridrži sa druge strane, i on se nasmejao. "Hoćete li me ovako voleti i pridržavati kada zaista budem imao sedu bradu i kosu i kad budem hodao sa štapom kao Merlin?" "Čak i kada ti bude devedeset, gospodaru", nasmejao se Lanselet. "Mogu lepo da zamislim, Gvenvir te pridržava za jednu, a ja za drugu ruku dok se zajedno teturamo ka tvom prestolu - svi ćemo imati oko devedeset!" Naglo se uozbiljio. "Brinem se zbog Talesina, gospodaru, postaje sve slabiji, a i vid ga izdaje. Zar ne bi trebalo da se vrati u Avalon i provede u miru poslednje godine?" "Svakako bi trebalo", rekao je Artur. "Ali on kaže da neće da me ostavi samog, da me savetuju jedino sveštenici..." "Zar možeš imati bolje savetnike od sveštenika, gospodaru?" planula je Gvenvir. Smetala joj je i sama reč Avalon; plašila se pomisli da se Artur zakleo da će štititi njihov paganski način života. Ušli su u salu gde je plamtela vatra, i Artur je načinio uvređen pokret kad ga je Lanselet spustio na stolicu. "Jeste, smestite starca kraj vatre i dajte mu da pije čaja - čudo da ste me uopšte pustili da obučem pantalone i cipele umesto spavaćice!" "Dragi gospodaru..." počela je Gvenvir, ali Lanselet joj je spustio ruku na rame. "Ne uzbuđuj se, rođako, svi muškarci su takvi, postanu detinjasti kad se razbole - on nema pojma koliko mu je dobro što ga neguje nežna gospa i ugađa mu odabranom hranom, čistom posteljinom i čajevima zbog kojih se buni... Ja sam svoju ranu odbolovao u vojnom logoru, a negovao me je mračan starac suviše hrom za bitku, i ležao sam u sopstvenoj nečisti jer nisam mogao da ustanem, a niko nije dolazio da mi pomogne; od hrane sam imao samo gorko pivo i tvrdi hleb. Prestani da gunđaš, Arture, ili ću se postarati da ubuduće neguješ svoje rane onako kako priliči pravom vojniku!" "Da, on bi to i uradio", rekao je Artur, toplo se osmehnuvši prijatelju. "Nisi mnogo plašljiv pred svojim kraljem, prinče Galahade..." Uzeo je koštanu kašiku iz ženine ruke i počeo da jede vino sa medom i udrobljenim hlebom. "Da, ovo je dobro i greje - ima unutra onih začina, zar ne, koje si naredila da poručim iz Londinijuma..." Kad je Artur ispraznio činiju, prišao im je Kaj. "Pa, kako je rana posle čitavog sata hodanja, gospodaru? Da li te i dalje jako boli?" "Ne toliko kao poslednji put, i to je sve što mogu da kažem", odgovorio je Artur. "Tek sada sam doznao šta je to pravi strah, strah da ću umreti neobavljenog posla." "Bog to ne bi dozvolio", brzo je rekla Gvenvir. Artur ju je potapšao po ruci. "I ja sam to sebi govorio, ali nešto duboko u meni stalno je ponavljalo da je to veliki greh ponosa, jer bojao sam se da ni ja ni bilo koji ćovek ne može biti pošteđen onoga što mu Bog nameni - dugo sam razmišljao o tome dok sam ležao, nesposoban da se podignem na noge." "Ne vidim šta je još ostalo neučinjeno, osim konačne pobede nad Saksoncima, gospodaru", rekao je Kaj, "ali sada moraš u krevet, umoran si od šetnje." Kada se Artur našao u postelji, Kaj mu je skinuo odeću i pregledao veliku ranu, koja je još pomalo krvarila kroz zavoje. "Poslaću po žene", rekao je, "i moraš ponovo staviti obloge - preterao si sa naporom. Dobro je što se nije otvorila dok si šetao." Kada su žene donele kotlove koji su se pušili i počele da pripremaju smeše bilja u vreloj vodi, natapajući u njima zavoje i spuštajući ih na ranu tako da se Artur trzao i besneo, Kaj je nastavio: "Da, ali čak i ovako si imao sreće, Arture. Da te je taj mač pogodio samo za pedalj u stranu, Gvenvir bi imala još jedan razlog za tugu, a ti bi bio nadaleko poznat kao uškopljeni kralj... kao u onoj devnoj legendi! Sigurno je znaš - kralja su ranili u slabine, i kako nestaje njegova moć, tako i njegova zemlja vene, sve dok ne naiđe neki mladić koji uspe da ponovo otvori stare izvore..." Gvenvir se stresla, a Artur se meškoljio od bola zbog vrelih obloga. "To nije priča koju treba pričati ranjeniku!" "Hteo sam da budeš svestan koliko si imao sreće, što tvoja zemlja neće uvenuti i postati sterilna", rekao je Kaj. "Do Uskrsa, mislim, kraljičina materica opet će imati posla, ako budete imali sreće..." "Daj Bože", rekao je Artur, ali Gvenvir se trgla i odvratila pogled. Još jednom je bila začela, i ponovo je sve pošlo naopako, toliko brzo da je jedva i primetila da nosi dete - hoće li uvek biti tako? Zar je jalova, je li to kazna Božja što se nije više trudila da od muža napravi pravog hrišćanina? Jedna žena podigla je oblog i pošla da ga zameni; Artur je pružio ruku ka Gvenvir. "Ne, neka moja gospa to uradi, njene ruke su nežnije", rekao je, i Gvenvir je uzela vrelu krpu - toliko vrelu da je opekla prste, ali primila je bol sa zadovoljstvom, kao pokoru. Ona je kriva, ona je kriva za sve; trebalo bi da je otera zbog jalovosti i da uzme ženu koja će moći da mu rodi dete. Pogrešio je što se uopšte oženio njome - imala je osamnaest godina i već je prošla doba najveće plodnosti. Možda... Da je Morgana ovde, zaista bih je molila za amajliju koja bi me učinila plodnom... "Čini mi se da su nam postale potrebne Morganine isceliteljske veštine", rekla je. "Arturova rana ne zarasta kako bi trebalo, a ona je poznata po isceliteljskom umeću, baš kao i sama Gospa od Avalona. Zašto ne pošaljemo glasnika u Avalon i zamolimo jednu od njih da dođe?" Kaj se namrštio na nju. "Ne vidim da ima potrebe za tim. Arturova rana se sasvim lepo zaceljuje - video sam i mnogo teže ranjenike da se sasvim oporavljaju." "Svejedno, rado bih video svoju dragu sestru", rekao je Artur, "ili svog prijatelja i dobročinitelja, Gospu od Jezera. Ali po onome što mi je Morgana rekla, mislim da ih nećemo videti zajedno..." "Poslaću poruku u Avalon", rekao je Lanselet, "i zamoliću majku da dođe, ako ti to želiš, Arture", Ali posmatrao je Gvenvir, i na trenutak se u se gledali u oči. Tokom meseci Arturove bolesti činilo joj se da je uvek bio uz nju i da joj je bio toliki oslonac da nije znala kako bi se snašla bez njega; u prvim danima, kad niko nije verovao da će Artur preživeti, bdeo je uz nju, neumoran, i tolika ljubav prema Arturu terala ju je da se stidi zbog svojih misli. On je Arturov rođak, baš kao i Gaven, jednako je blizak naslednik, jer sin je Igrenine rođene sestre; ako Arturu dođe kraj, on bi nam bio najbolji mogući kralj... u davna vremena, kralj je bio samo kraljičin muž... "Pa, da pošaljemo po Gospu Vivijen?" upitala je Gvenvir. "Samo ako želiš da je vidiš", uzdahnuo je Artur. "Mislim da mi sada treba samo ogromna količina onog strpljenja koje je pominjao biskup kad smo poslednji put razgovarali. Bog je zaista bio milostiv prema meni, jer ležim ubogaljen tek pošto smo oterali Saksonce, i ako nastavi da bude milostiv, moći ću da jašem kada ponovo budu došli. Gaven je na severu i sakuplja vojsku, zar ne, za Lota i Pelinora?" "Jeste." Lanselet se nasmejao. "Rekao je Pelinoru da njegov zmaj mora da čeka dok ne sredimo belog konja... mora povesti sve svoje snage i doći kad ga pozovemo. A Lot će takođe doći, mada je ostario - neće propustiti priliku da kraljevstvo ipak pređe na njegove sinove." I zaista će preći na njegove sinove, ako ja ne rodim naslednika Arturu, pomislila je Gvenvir; činilo joj se da svaka izgovorena reč, ma o čemu, predstavlja strelu uperenu u njenu srce, jer izneverila je prvu dužnost svake kraljice. Artur ju je voleo, mogli bi da budu srećni, samo kad bi na trenutak mogla da se oslobodi osećanja krivice zbog toga što mu nije rodila dete. Ponekad joj je bilo drago zbog Arturove rane, jer nije mogao ni da pomisli da legne sa ženom, i niko nije mogao ništa da joj prebaci; mogla je da ga pazi i mazi, da bude samo njen, što se retko dešava kada muž ne pripada ženi, nego svom kraljevstvu. Mogla je da ga voli, a da ne razmišlja uvek o svojoj krivici; kad bi je dodirnuo, mislila je na ljubav, a ne na strah i očajničku nadu. Hoće li me ovog puta konačno oploditi; a ako uspe, hoće li sve ići dobro ili ću opet pobaciti dragocenu nadu za kraljevstvo? Pazila ga je, negovala ga danju i noću kao majka bolesno dete, a kada je malo ojačao, sedela je kraj njega i pričala mu i pevala - mada nije imala Morganin umilni glas - zalazila je u kuhinju i spremala mu ono što bi bolesnik mogao poželeti da jede, kako bi povratio težinu posle strašne bolesti koja ga je ispijala čitavog leta. Ali čemu sva moja nega ako se ne postaram da mu podarim naslednika za kraljevstvo? "Voleo bih da je Kevin ovde", rekao je Artur. "Voleo bih da čujem malo muzike - ili Morgana; u dvoru uopšte nemamo prikladne muzičare!" "Kevin se vratio u Avalon", rekao je Lanselet. "Merlin mi je kazao da je otišao nekim svešteničkim poslom, toliko tajnim da nije mogao da mi kaže ništa više - čudim se što sveštenici dopuštaju da druidske misterije i dalje traju u hrišćanskoj zemlji." Artur je slegnuo ramenima. "Bio kralj ili ne, ja ne zapovedam ničijom savešću." "Boga treba poštovati onako kako on želi, Arture", rekla je Gvenvir, "a ne onako kako ljudi odaberu. Zato nam je i poslao Hrista." "Ali nije ga poslao u ovu zemlju", rekao je Artur, "a kada je sveti Josif došao u Glastonberi, i zabo svoj štap u zemlju, ovaj je procvetao, i stoga su ga druidi dočekali dobrodošlicom, a on se nije libio da učestvuje u njihovim obredima." "Biskup Patricije kaže da je to jeretička priča, puna zla", bila je uporna Gvenvir, "a sveštenici koji se klanjaju zajedno sa druidima trebalo bi da budu raščinjeni i prognani, baš kao i druidi!" "To se neće desiti dok sam ja živ", čvrsto je rekao Artur. "Zakleo sam se da ću štititi Avalon." Nasmešio se i pružio ruku ka velikom Ekskaliburu koji je visio u kanijama od purpurnog baršuna. "A i ti bi trebalo da budeš zahvalna zbog njihove magije, Gvenvir - da nisam imao uz sebe ove kanije, ništa me ne bi spaslo. Čak i ovako sam umalo na smrt iskrvario, i samo je magija to sprečila. Zar ne bi bila strašna nezahvalnost kad bih izdao njihovu dobru volju?" "Zar veruješ u to?" upitala je Gvenvir. "Stavljaš magiju i čarolija iznad volje Božje?" "Pa, mila", pomilovao ju je Artur po plavoj kosi, "zar veruješ da čovek može išta protiv volje Božje? Ako su me ove kanije spasle da ne iskrvarim, znači da Bog nije želeo da umrem. Meni se čini da je moja vera bliža Bogu od tvoje, ako se plašiš da neki čarobnjak može da pokvari ono što Bog odredi. Svi smo mi u Božjim rukama." Gvenvir je brzo pogledala Lanseleta; on se smešio, i na trenutak joj se činilo da im se oboma podsmeva, ali to je brzo minulo i bila je sigurna da je primetila samo prolaznu senku. "Pa, ako želiš muziku, Arture, doći će Talesin da ti svira; iako je ostario i više ne može da peva, i dalje je veoma vešt sa harfom." "Pozovi ga, onda", rekao je Artur i nasmejao se. "U Svetom Pismu se kaže da je stari kralj Saul zvao svog mladog svirača da mu muzikom olakša misli, a ja sam, evo, mladi kralj koji poziva starog muzičara da ga razvedri!" Lanselet je pošao u potragu za Merlinom, i kada se ovaj pojavio sa harfom, dugo su sedeli u sali i slušali muziku. Gvenvir se setila Morgane koja je tu svirala. Kad bi samo bila ovde, da mi da amajliju - pre nego što se moj kralj oporavi... a onda je pogledala preko vatre ka Lanseletu i osetila malaksalost. On je sedeo na klupi, zavaljen i zadubljen u muziku, ruku podignutih pod potiljak, dugačkih nogu pruženih tik do vatre. I drugi su se skupljali da slušaju muziku: Elena, Pelinorova kćer, bila je toliko odvažna da priđe i sedne kraj Lanesleta, ali on uopšte nije obraćao pažnju na nju. Lanseleta bi trebalo oženiti. Treba da pišem kralju Pelinoru i kažem mu da treba da uda Elenu za Lanseleta; ona mi je rođaka, liči na mene i slobodna je... ali znala je da to neće učiniti; ponavljala je u sebi da će biti dovoljno vremena kada Lanselet jednog dana sam kaže da želi da se oženi. Ako se Artur ne oporavi... Oh, ne, ne, ne smem tako da mislim... Krišom se prekrstila. No, pomislila je, davno je poslednji put bila u Arturovom naručju, a najverovatnije ionako ne može da joj napravi dete... Uhvatila je sebe kako se pita kako bi bilo leći sa Lanseletom - da li bi on mogao da joj da dete koje želi? Šta ako uzme Lanseleta za ljubavnika? Znala je da ima žena koje tako rade... Morgoza sada to više nije tajila; pošto je prošla godine kada bi mogla da začne, ponašala se jednako skandalozno kao Lot. Osetila je da rumeni i ponadala se da niko nije primetio kako gleda Lanseletove ruke, spuštene u krilo, pitajući se kako bi izgledalo da je te ruke miluju - ne, nije se usuđivala da misli o tome. Kada žena uzme ljubavnika, mora se postarati da ne zatrudni, da ne rodi dete koje bi je otkrilo ili osramotilo njenog muža, pa ako je jalova, to ne bi ni bilo važno... možda bi joj donelo sreću... Za ime Božje, otkuda njoj, pristojnoj hrišćanki, takve misli? Jednom ranije već su joj dolazile, i kada ih je pomenula na ispovesti, sveštenik je rekao da je sasvim prirodno da, pošto joj muž leži bolestan, misli na te stvari; ne sme se osećati kriva, nego treba da se još više moli i pazi na muža i misli samo kako je njemu još teže nego njoj. A Gvenvir je znala da je to dobar, ljubazan i razuman savet, ali je osećala da ga nije sasvim razumnela, nego je samo zapamtila da je ona grešna žena i da su joj misli grešne i zle. Inače bi je sveštenik svakako izgrdio i zadao joj tešku pokoru, i tada bi se osećala bolje i slobodnije... Lanselet mi nikada ne bi prebacivao zbog jalovosti... Shvatila je da je neko izgovorio njeno ime i zbunjeno je podigla glavu, kao da svi mogu da čuju njene misli. "Ne, dosta je muzike, gospodaru Merline", rekao je Artur. "Gledajte, smračuje se, a moja gospa je živa zaspala. Najverovatnije se premorila negujući me... Kaje, uredi da se postavi večera, a ja ću odmah leći i obedovaću u krevetu." Gvenvir je ustala, otišla do Elene i zamolila je da preuzme njeno mesto u sali; ona će ostati sa svojim gospodarem. Kaj je pošao da potraži sluge, a Lanselet je ostao da pomogne Arturu koji je hramao, oslanjajući se na štap, do svoje sobe. Lanselet mu je pomogao da legne, nežno kao prava negovateljica. "Ako mu išta zatreba preko noći, pošalji po mene, znaš gde ja spavam", tiho je rekao Gvenviri. "Mogu da ga podignem lakše od bilo koga drugog..." "Oh, ne, ne, mislim da to neće biti potrebno", odgovorila je, "ali ipak ti hvala." Bio je tako visok dok je stajao kraj nje; nežno joj je položio dlan na obraz. "Ako hoćeš da pođeš i spavaš sa svojim gospama, ostaću ja da ga pazim - izgledaš kao da ti je potrebna duga noć neprekidnog sna. Ponašaš se kao majka koja ne može da trene sve dok se ne uveri da će joj beba spavati čitavu noć ne budeći se. Mogu ja da pazim na Artura - nema potrebe da i ti sediš kraj njega! Mogu da spavam u sobi do njegove, da me lako dozove." "Tako si dobar", rekla je, "ali radije ću ostati uz njega." "Ali pošalji po mene ako mu zatrebam. Ne pokušavaj da ga sama podižeš", rekao je Lanselet. "Obećaj mi, Gvenvir." Kako je divno zvučalo njeno ime na njegovim usnama; mnogo lepše nego da je rekao kraljice ili moja gospo... "Obećavam ti, prijatelju." Sagnuo se i blago joj usnama dotakao čelo. "Izgledaš premoreno", rekao je. "Idi u krevet i lepo spavaj." Ruka mu se na trenutak zadržala na njenom obrazu, a kada ju je spustio, osećala je da će joj obraz biti hladan i bolan kao da je boli zub. Otišla je da legne kraj Artura. Neko vreme je mislila da on spava. No, na kraju je progovorio u tami. "On nam je najbolji prijatelj, zar ne, ženo moja?" "Ni rođeni brat ne bi bio bolji." "Kaj i ja smo odrasli kao braća, i veoma ga volim, ali istina je ono što kažu, da je krv gušća od vode, a krvni rođak je bliskiji nego što sam mogao i da zamislim dok nisam upoznao jednog..." Artur se promeškoljio u krevetu i uzdahnuo. "Gvenvir, želim nešto da ti kažem..." Preplašila se i srce je počelo da joj bije - je li video kako je Lanselet ljubi, hoće li je optužiti za neverstvo? "Obećaj mi da nećeš ponovo plakati, ne mogu to da podnesem", govorio je on. "Kunem ti se da ne želim da ti prebacujem - ali sada smo već više godina u braku, a za sve to vreme samo si dvaput začela - ne, ne, molim te, nemoj plakati, pusti da završim", molio je. "Moguće je da nisi ti kriva, nego ja. Imao sam druge žene pre tebe, kao i svi muškarci. I mada nisam ni pokušavao da od njih sakrijem ko sam, za sve ove godine nije došla nijedna od njih, niti neki njihov rođak, da kažu kako je ta i ta žena rodila moje kopile. Može biti da u mom semenu nema života, pa kada i začneš, dete ne stigne ni da oživi..." Oborila je glavu, puštajući da joj kosa sakrije lice. Zar i on sebe krivi? "Slušaj me dobro, Gvenvir moja - moramo imati dete, kraljevstva radi. Ako se ikada desi da mi rodiš naslednika, budi sigurna da neću postavljati pitanja. Što se mene tiče, svako dete koje rodiš priznaću i podići ću kao svog naslednika." Pomislila je da joj lice toliko gori da će joj kosa buknuti. Zar misli da je sposobna da ga prevari? "Nikada, nikada to ne bih mogla, gospodaru i kralju moj..." "Znaš kako to ide u Avalonu - ne, ne prekidaj me, ženo, pusti da završim - kada se muškarac i žena spoje, kaže se da su dete rodili Bogovi. Gvenvir, voleo bih da nam Bog pošalje dete, ko god izvršio Božju volju začevši ga - da li me razumeš? A ako se desi da to bude moj najdraži prijatelj i najbliži rođak, blagoslovio bih ga, kao i dete koje bi meni rodila. Ne, ne, ne plači, neću više govoriti", uzdahnuo je i pružio ruke ka njoj, privlačeći je sebi na rame. "Nisam dostojan tolike tvoje ljubavi." Posle nekog vremena je zaspao, ali Gvenvir je ležala budna, a suze su joj klizile niz lice. Oh, ne, mislila je, ljubavi moja, najdraži gospodaru moj. Ja nisam dostojna tvoje ljubavi, a sada si mi dao dozvolu da te prevarim. Iznenada, prvi put, pozavidela je i Arturu i Lanseletu. Oni su muškarci, žive aktivnim životom, moraju da odlaze u svet i rizikuju život u bitkama, ali muškarci ne moraju da donose ovako užasne odluke. Šta god činila, kakvu god odluku morala da donese, možda i malu, makar i kakvo meso da bude za večeru, to joj je opterećivalo dušu, kao da od toga zavisi sudbina kraljevstva. Sada je trebalo da sama odluči, a ne da se pokori volji Božjoj, da li da pokloni naslednika prestolu ili ne; i da li naslednik da bude od krvi Utera Pendragona ili - ili drugačije; kako ona, žena, da donese takvu odluku? Gvenvir je navukla krzneni pokrivač poreko glave i sklupčala se pod njim. Još koliko večeras, sedela je i gledala Lanseleta kako sluša harfu, i došla je na novu ideju. Odavno ga je volela, ali sada je počela da shvata da ga i želi; u srcu je bila ista kao Morgoza, koja se kurvala kad god bi poželela, sa muževljevim vitezovima, pa čak, kako se šaputalo, i sa lepim paževima i slugama. Artur je tako dobar, zaista ga je zavolela; ovde, u Karleonu, našla je sigurnost. Ne bi mogla da podnese da ljudi u zamku i okolini počnu da šapuću tajne o njenom ponašanju, kao što su već glasno govorili o Morgozinom. Gvenvir je želela da bude dobra, da joj duša ostane čista i vrline nedirnute, ali bilo joj je važno i da ljudi vide njene vrline i da je smatraju dobrom i savršenom kraljicom; ona lično nije otkrila ništa loše u Morgani, na primer, koja je živela uz nju pune tri godine, i bila je, koliko je Gvenvir znala, čedna koliko i ona sama. No, ipak se govorkalo da je Morgana veštica pošto je živela u Avalonu, i što se razumela u lekovito bilje i u Poruke, pa su ljudi na dvoru i u okolini šaputali da je Morgana u savezu sa vilinskim narodom, ili i sa đavolom; pa čak se i sama Gvenvir, ma koliko dobro poznavala Morganu, ponekad pitala može li biti neistina nešto što toliko ljudi veruje. A sutra će morati da se suoči sa Lanseletom i da dalje neguje Artura, znajući da joj je dao dozvolu - kako će ponovo pogledati Lanseletu u oči? On je poreklom iz Avalona, sin je Gospe od Jezera, može biti da ume pomalo da čita misli, pa će joj videti u očima šta misli. A onda ju je zapljusnuo bes, toliko dubok da se prepala, jer obuzeo joj je telo kao bujica. Ležala je u krevetu, besna i uplašena, misleći da više nikada neće smeti da iziđe iz sobe, od straha šta bi učinila. Sve žene na dvoru želele su Lanseleta - da, čak i Morgana; videla je svoju zaovu kako ga gleda, i zato je, kad je jednom davno Artur rekao da bi njih dvoje trebalo da se venčaju, bila toliko uznemirena - Morgana bi za Lanseleta svakako bila suviše otvorena. A možda su se ionako posvađali, jer poslednjih dan-dva pre Morganinog odlaska za Avalon primetila je da međusobno razgovaraju manje nego inače i da se ne gledaju u lice. Morgana joj je nedostajala, svakako... ali ipak joj je bilo milo što Morgana nije na dvoru, i nije želela da pošalje glasnika u Tintagel da vidi je li otišla tamo. Zamišljala je sebe kako ponavlja Morgani ono što joj je Artur upravo rekao; umrla bi od stida, ali pretpostavljala je da bi joj se Morgana samo nasmejala; Morgana bi svakako rekla da je na njoj da odluči hoće li uzeti Lanseleta za ljubavnika ili ne; ili, možda, da to treba Lanselet da odluči. Kao da ju je prožimao vreli plamen, nalik na pakleni, pri pomisli da se ponudi Lanseletu, a on da je odbije. Tada bi svakako umrla od sramote. Nije znala kako bi ikada više pogledala Lanseleta, ili Artura, ili bilo koju od svojih gospa koje nikada nisu bile u takvom iskušenju. Čak bi je bilo sramota i da se ispoveda o tome, jer time bi otkrila svešteniku da je Artur manje hrišćanin nego što bi trebalo. Kako da ikada više iziđe iz kuće, kako da napusti bezbednost i zaštitu koju su joj pružali ova soba i ovaj krevet? Ovde joj se nije moglo desiti ništa loše. Bilo joj je pomalo loše. Sutra će to reći svojim gospama, a one će pomisliti, baš kao i Lanselet, da je premorena od danonoćnog staranja oko Artura. Nastaviće da bude, kao i uvek, dobra i čestita kraljica i hrišćanka - nikada ne bi ni mogla da bude drugačija. Artur je bio uznemiren zbog rane i duge nepokretnosti, i to je sve; kada se oporavi, neće ni pomisliti tako nešto i svakako će joj biti zahvalan što ga nije poslušala i što ih je time oboje spasla od strašnog greha. Ali baš kad je trebalo da utone u san, setila se nečega što joj je rekla jedna od žena, još davno - nekoliko dana pre nego što je Morgana otišla sa dvora. Kazala je da bi Morgana trebalo da joj da amajliju... Pa, trebalo je; ako bi Morgana mogla da je začara tako da nema drugog izbora do da voli Lanseleta, onda bi bila oslobođena strašne odluke... Kada se Morgana vrati, pomislila je, razgovaraću sa njom. Ali Morgana nije bila na dvoru već više od dve godine, i može biti da nikada više neće ni doći. 9. Postala sam prestara za ovakva putovanja, pomislila je Vivijen dok je jahala kroz kišu pozne zime, pognute glave i čvrsto umotana u ogrtač. A onda ju je obuzela ozlojeđenost: Ovo bi trebalo da bude Morganina posao, ona je trebalo da bude Gospa od Avalona posle mene. Talesin joj je pre četiri godine rekao da je Morgana bila u Karleonu na Arturovom venčanju i da je postala Gvenvirina gospa i ostala tamo. Gospa od Jezera da poslužuje kraljicu? Kako se Morgana usudila da tako izda svoj predodređeni put? Pa ipak, kad je poslala u Karleon poruku da Morgana treba da se vrati u Avalon, glasnik se vratio sa vešću da je Morgana napustila dvor... mislili su da je otišla u Avalon. Ali nije stigla na Ostrvo. Niti je u Tintagelu sa Igrenom, niti na dvoru Lota od Orknija. Kuda je onda otišla? Ko zna kakvo ju je zlo snašlo dok je putovala sama. Možda su je zarobili razbojnici koji lutaju zemljom - možda je izgubila pamćenje ili je silovana, ubijena, bačena u neki jarak da joj nikada ne nađu ni kosti... Oh, ne, pomislila je Vivjan, da joj se desilo neko zlo, svakako bih to videla u ogledalu... ili Vidom... Ali ipak nije mogla da bude sigurna. Vid ju je sada često izdavao, i kada bi pokušala da ga upotrebi, pred očima joj se javljala samo izluđujuća siva magla, veo nepoznatog, koji se sada nije usuđivala da razdvoji. A Morganina sudbina bila je sakrivena negde pod tim velom. Boginjo, pomolila se kao i mnogo puta ranije, Majko, dala sam ti svoj život, vrati mi sada moje dete dok sam još živa... Ali čak i dok je govorila, znala je da neće biti odgovora, nego samo sivi veo nepoznatog, da će odgovor Boginje ostati skriven pod neprozirnim nebom. Da li se toliko umarala i kada je poslednji put putovala ovamo, pre pola godine? Sada joj se činilo da je uvek, pre ovoga, jahala lako kao devojka, a sada kao da joj je drmusanje na magarcu izmestilo svaku koščicu u mršavom telu, a hladnoća se uvlačila u nju i glodala je malim, ledenim zubima. Jedan od pratilaca okrenuo se ka njoj. "Gospo, vidim farmu pod nama. Izgleda da ćemo stići pre mraka." Vivijen mu se zahvalila, pokušavajući da ne zvuči onoliko zahvalno koliko se osećala. Nije mogla da pred pratnjom pokaže svoju slabost. Gavan ju je dočekao u uskom dvorištu čim je sjahala sa magarca, prihvativši je da ne bi zakoračila u bunjište. "Dobro došli, Gospo", rekao je. "Kao i uvek, drago mi je da vas vidim. Moj sin, Balin, i vaš sin biće ovde pre jutra - poslao sam u Karleon poruku da bi trebalo da dođu ovamo." "Je li toliko ozbiljno, stari prijatelju?" upitala je Vivijen, a Gavan je klimnuo glavom. "Teško da ćete je i poznati, Gospo", rekao je. "Sva se istopila, a strašno malo jede i pije, kaže da joj hrana pali utrobu. Sada više ne može dugo trajati, čak i uz sve vaše lekove." Vivijen je klimnula glavom i uzdahnula. "Bojala sam se toga", rekla je. "Kada ta bolest nekoga zahvati, nikada ne popušta. Možda mogu da joj malo olakšam." "Bože pomozi", rekao je Gavan, "jer lekovi koje ste nam ostavili kad ste bili prošli put sada malo pomažu. Budi se i plače noću kao malo dete, kada misli da je služavka i ja nećemo čuti. Čak nemam srca ni da se molim da ostane sa nama još malo, Gospo." Vivijen je opet uzdahnula. Kada je poslednji put bila ovde, pre pola godine, ostavila je svoje najjače lekove, i gotovo da je poželela da Priscila u jesen dobije groznicu i brzo umre, pre nego što lekovi prestanu da deluju. Malo šta je sad mogla da učini. Pustila je da je Gavan uvede u kuću i posadi kraj vatre, a služavka joj je usula činiju vrele supe iz kotla kraj ognjišta. "Dugo ste jahali po kiši, Gospo", rekao je on. "Sedite i odmorite se, a moju ženu videćete posle večernjeg obroka - ponekad u ovo doba dana uspe da malo odspava." "Ako može makar malo da se odmori, to je blagoslov, i neću da je uznemiravam", rekla je Vivijen, grejući smrznute šake na činiji i gnezdeći se na klupi bez naslona. Jedna služavka joj je svukla ogrtač i cipele, dok je druga došla sa ugrejanim peškirom da joj ugreje noge, a Vivijen je, zadigavši suknju kako bi mogla da ugreje koščata kolena, na trenutak uživala u udobnosti, zaboravivši tužni razlog zbog koga je došla. Utom se iz unutrašnje sobe začuo tihi krik, i služavka se trgla i stresla. "To je gospodarica", rekla je, "sirotica - mora da se probudila. Nadala sam se da će uspeti da odspava do večere. Moram da odem kod nje." "Idem i ja", rekla je Vivijen i pošla je za ženom u unutrašnju sobu. Gavan je sedeo kraj vatre, i videla je na njegovom licu izraz užasa kada je slabašni krik zamro. Uvek ranije, otkako se Priscila razbolela, Vivijen je na njoj nalazila tragove nekadašnje lepote, neku sličnost sa vedrom mladom ženom koja je usvojila njenog sina Balana. Sada su i lice i usne i izbledela kosa bili iste sivožute boje, i čak i plave oči delovale su nekako ugasle, kao da je bolest isisala iz nje svu boju. Kada je poslednji put došla kod nje, Priscila je barem deo dana provodila na nogama; sada se videlo da je vezana za postelju već mesecima... pola godine načinilo je ogromnu promenu. A ranije su Vivijenini lekovi i biljni napici mogli da joj pruže olakšanje i delimičan oporavak. Sada, znala je, sada je prekasno za svaku pomoć. Izbledele oči na trenutak su neusmereno lutale po sobi, a usne su se drhtavo pomerale preko poluotvorenih usta. Potom je Priscila ugledala Vivijen, žmirnula i progovorila šapatom. "Jeste li to vi, Gospo?" Vivijen joj je prišla i pažljivo je uzela za mršavu ruku. "Žao mi je što te zatičem tako bolesnu. Kako si mi, draga prijateljice?" Blede, ispucale usne izvile su se u grimasi za koju je Vivijen u prvi mah pomislila da predstavlja izraz bola; tek potom je shvatila da je to trebalo da bude osmeh. "Ne mogu ni da zamislim da bih mogla da budem još bolesnija", šaptala je Priscila. "Mislim da su me Bog i njegova Majka zaboravili. A ipak, milo mi je što te opet vidim i nadam se da ću doživeti da ponovo vidim i svoje drage sinove i da ih blagoslovim..." Umorno je uzdahnula, pokušavajući da se malo pomeri u postelji. "Leđa me strašno bole od ovolikog ležanja, a ipak, kad god me neko dodirne, kao da se noževi zarivaju u mene. I tako sam žedna, a ne usuđujem se da pijem jer se bojim bola..." "Pomoći ću ti koliko god mogu", rekla je Vivijen. Saopštila je posluzi šta joj sve treba, a potom je prebrisala rane od ležanja u postelji i isprala Priscili usta rashlađujućom tečnošću, kako joj, mada ne može da pije, barem usta ne bi bila suva. Potom je sela kraj nje, držeći je za ruku, ne mučeći bolesnicu rečima. Nešto posle sumraka, u dvorištu su se začuli zvuci i Prisila se trgla. Oči su joj bile grozničave. "Moji sinovi!" uzviknula je. I zaista, samo malo kasnije, u sobu su ušli Balan i Balin, saginjući se zbog niske tavanice. "Majko", rekao je Balan i pognuo se da poljubi Priscilu u ruku, a tek tada se okrenuo da se nakloni pred Vivijen. "Gospo." Vivijen je pružila ruku da pogladi po obrazu svog starijeg sina. Nije bio lep kao Lanselet; bio je krupan i nabijen, ali oči su mu bile tamne i krupne kao i njene, ili kao Lanseletove. Balin je bio sitniji, čvornovat, i imao je sive oči. Znala je da je svega deset dana stariji od njenog sina. Izgledao je kao Priscila nekada, plavokos i rumen. "Sirota moja mati", mrmljao je, gladeći Priscilu po ruci. "Ali sada je gospa Vivijen došla da ti pomogne, i brzo ćeš sasvim ozdraviti, zar ne? Tako si mršava, majko, moraš pokušati da jedeš više kako bi se što pre oporavila..." "Ne", šapnula je ona, "više nikada neću biti snažna, sve dok ne budem srela Isusa u raju, dragi sine." "Oh, majko, ne smeš tako da govoriš!" uzviknuo je Balin, a Balan je pogledao Vivijen i uzdahnuo. Obratio joj se savim tiho, kako ga ne bi čuli ni Priscila ni njen sin. "Ne shvata da ona umire, gospo - majko. Stalno tvrdi kako će se brzo oporaviti. Ja sam se iskreno nadao da će umreti u jesen, kada smo svi dobili groznicu, ali uvek je bila tako snažna..." Balan je odmahnuo glavom i Vivijen je primetila da su mu oči pune suza; brzo ih je otro. Malo kasnije, rekla je da treba da iziđu i ostave bolesnicu da se odmori. "Oprosti se sa sinovima, Priscila, i blagoslovi ih", rekla je, i Prisciline oči su se malo razvedrile. "Volela bih da se zaita oprostimo, pre nego što postane još gore - ne bih želela da me vide onakvu kakva sam izgledala jutros", promrmljala je, i Vivijen je videla užas u njenim očima. Nagnula se nad nju i nežno joj se obratila. "Mislim da mogu da ti obećam prestanak bolova, ako zaista želiš da se tako završi." "Molim te", šapnula je samrtnica, i Vivijen je osetila kako je njena mršava šaka steže sa razumevanjem. "U tom slučaju, ostavljam te sa tvojim sinovima", nežno je rekla Vivijen, "jer oni su obojica tvoji sinovi, draga moja, iako si rodila samo jednog od njih." Izišla je u spojašnju sobu i tu zatekla Gavana. "Neka mi donesu moje bisage", rekla je; kad su stigle, neko vreme ih je pretraživala. Potom se obratila domaćinu. "Sada joj je nešto lakše, ali malo čime mogu da joj pomognem, osim da joj prekratim patnje. Mislim da i ona to želi." "Znači, nema više nade - baš nikakve?" "Nema. U njoj je ostala samo patnja, i ne mogu ni da zamislim da bi vaš Bog želeo da ona i dalje pati." Gavan je bio potresen. "Često je govorila... kako bi volela da je imala hrabrosti da se baci u reku dok je još mogla da stigne donde..." "Znači, vreme je da ode u miru", tiho je rekla Vivijen, "ali hoću da znaš: sve što učinim, sve je po njenoj volji." "Gospo", odvratio je Gavan, "uvek sam vam verovao, a moja žena vas voli i veruje vam. Ne tražim ništa više. Ako se njene patnje sada završe, znam da će vas blagosiljati." Ali lice mu je potamnelo od bola. Pošao je za Vivijen kad je ona ponovo ušla u unutrašnju sobu. Priscila je tiho pričala sa Balinom; sada mu je pustila ruku i on je, plačući, prišao ocu. Potom je pružila mršavu ruku Balanu i nastavila drhtavim glasom: "I ti si mi bio dobar sin, momče. Uvek pazi na svog usvojenog brata i moli se za moju dušu." "Hoću, majko", rekao je Balan i sagnuo se da je zagrli, ali ona je drhtavo uzviknula od bola i straha kad je pošao ka njoj, pa ju je samo uhvatio za ruku i stegao je. "Evo sada tvog leka, Prisila", rekla je Vivijen. "Reci laku noć i spavaj..." "Tako sam umorna", šapnula je samrtnica. "Biće mi milo da zaspim... blagoslovena bila, Gospo, kao i tvoja Boginja..." "U njeno ime, koje pruža milost", promrmljala je Vivijen i podigla Priscili glavu kako bi mogla da pije. "Bojim se da pijem - gorko je, a kad god nešto progutam, strašno me boli..." šapnula je Priscila. "Kunem ti se, sestro, da kada ovo popiješ, nećeš više osećati nikakav bol", mirno je rekla Vivijen i nagnula činiju. Priscila je ispila i podigla ruku da dodirne Vivijenino lice. "Poljubi me i ti za zbogom, Gospo", rekla je, opet uz onaj avetinjski osmeh, i Vivijen je dodirnula usnama koščato čelo. Donosila sam život, a sada dolazim kao Smrt... Majko, činim za nju samo ono što će neko možda učiniti za mene jednog dana, pomislila je Vivijen i opet zadrhtala, podigavši oči i susrevši Balinov namršteni pogled. "Hodi", tiho je rekla, "pusti je da se odmori." Izišli su u spoljašnju sobu. Gavan je ostao u unutrašnjoj, držeći ženu za ruku; i u redu je, pomislila je Vivijen, da njih dvoje ostanu zajedno. Služavka je postavila večeru i Vivijen je sela da jede i pije, jer bila je umorna od dugog jahanja. "Jeste li dojahali iz Arturovog dvora u Karleonu za ovaj jedan dan, deco?" upitala je i nasmešila se - ta deca su odrasli muškarci! "Da, iz Karleona", rekao je Balan, i bilo je to grozno jahanje, po ovoj hladnoći i kiši!" Poslužio se usoljenom ribom i namazao maslac na hleb, a onda predao drvenu činiju Balinu. "Ti ništa ne jedeš, brate." Balin se stresao. "Nemam srca da jedem dok nam majka leži tako bolesna. Ali hvala Bogu da ste došli, Gospo, ona će se sad brzo oporaviti, zar ne? Vaši lekovi mnogo su joj pomogli poslednji put, bilo je to kao čudo, i sada će joj opet biti bolje, zar ne?" Vivijen je zurila u njega - je li moguće da ne shvata? Tiho mu se obratila. "Najbolje bi bilo da se ona što pre pridruži svome Bogu, Baline." On ju je iznenađeno pogledao. "Ne! Ona ne sme da umre!" uzviknuo je. "Gospo, recite mi da ćete joj pomoći, da je nećete pustiti da umre..." Vivijen je strogo odgovorila. "Ja nisam vaš Bog i ne darujem život i smrt, Baline. Zar bi želeo da ona još dugo ovako pati?" "Ali vi ste vični svim vrstama magije", ljutito se pobunio Balin. "Zašto ste došli ovamo, ako ne da je ponovo izlečite? Čuo sam da kažete kako možete da joj prekratite muke..." "Postoji samo jedan lek za bolest koja muči tvoju majku", rekla je Vivijen, spustivši mu ruku na rame da ga uteši, "a to je milosrđe." "Baline, dosta je bilo," rekao je Balan, spustivši mu ruku na drugo rame. "Zar zaista misliš da treba još da pati?" Ali Balin je naglo podigao glavu i prostrelio Vivijen pogledom. "Znači, koristili ste svoje veštičje trikove da je lečite dok je to valjalo vašem zlom savezniku - Boginji", vikao je, "a sada, kada vam više neće koristiti, pustićete je da umre..." "Smiri se, čoveče", rekao je Balan, a glas mu je sada bio grub i napet. "Zar nisi video - naša majka blagoslovila je i poljubila Gospu, ona je to želela..." Ali Balin je zurio u Vivijen i podigao je ruku kao da će je udariti. "Judo!" povikao je. "I ti si izdala poljupcem..." Okrenuo se i otrčao u unutrašnju sobu. "Šta ste to uradili? Ubica! Gnusni ubica! Oče! Oče, ovde je ubica i zla čarobnica!" Gavan, potpuno beo, pojavio se na vratima sobe, pokušavajući da ga utiša pokretima, ali Balin ga je gurnuo u stranu i upao u sobu. Vivijen je pošla za njim i videla je da je Gaven već sklopio oči pokojnici. Balin je to takođe video i okomio se na nju, nepovezano vičući. "Ubica! Izdajstvo, čarolije! Gnusna, zla veštice!" Gavan je obujmio sina kako bi ga smirio. "Ne smeš tako govoriti nad majčinim telom ženi kojoj je verovala i koju je volela!" Ali Balin je besneo i vikao, otimajući se da dopre do Vivijen. Pokušala je da progovori, da ga umiri, ali on nije slušao. Konačno je otišla u kuhinju i sela kraj vatre. Došao je Balan i uhvatio je za ruku. "Žao mi je što on to ovako prihvata, Gospo. On je pametan čovek, i kada šok prođe, biće ti zahvalan koliko i ja - sirota majka, toliko je patila, a sada se to okončalo, i zahvalan sam ti zbog toga." Oborio je glavu, pokušavajući da ne zajeca naglas. "Ona mi je... bila mi je kao majka..." "Znam, sine, znam", promrmljala je Vivijen, gladeći ga po kosi kao da je još onaj trapavi dečačić od pre dvadeset i više godina. "I treba da plačeš za svojom usvojenom majkom, bio bi bez srca i duše da ne plačeš..." I on se slomio i zajecao, klečeći kraj nje, lica zagnjurenog u njeno krilo. Došao je Balin i stao nad njih, lica tamnog od besa. "Znaš da nam je ubila majku, Balane, a ipak si njoj došao po utehu?" Balan je podigao glavu, savladavajući jecaje. "Učinila je po volji naše majke. Zar si toliko glup da ne vidiš - čak i uz Božju pomoć naša majka poživela bi možda još pola meseca. I zar zameraš što ju je neko poštedeo tih poslednjih bolova?" Ali Balin je bio neutešan. "Moja majka, moja majka je mrtva!" "Smiri se, i meni je bila usvojena majka", ljutito je rekao Balan, a onda mu se lice opustilo. "Oh, brate, brate, i ja sam u žalosti, zašto da se svađamo? Hodi, popij malo vina, njene patnje su prestale i sada je sa Bogom - bolje da se molimo za nju nego da se svađamo. Hajde, brate, hajde da jedemo i odmorimo se, i ti si umoran." "Ne", uzviknuo je Balin, "neću se odmarati pod krovom pod kojim se nalazi gnusna čarobnica koja mi je ubila majku!" Došao je i Gavan, bled i besan, i udario Balina preko usta. "Mir!" rekao je. "Gospa od Avalona naš je gost i prijatelj! Ne smeš kvariti gostoljubivost ove kuće takvim svetogrđem! Sedi, sine, i jedi, ili ćeš izgovoriti reči zbog kojih ćeš kasnije zažaliti!" Ali Balin je zurio u njega kao divlja životinja. "Neću ni jesti ni sedeti pod ovim krovom dok je pod njim i ova... ova žena." "Kako se usuđuješ da vređaš moju majku?" prasnuo je Balan. "Znači, svi ste protiv mene", uzviknuo je Balin. "Odlazim; neću da budem pod istim krovom koji štiti ubicu moje majke!" Okrenuo se i istrčao iz kuće. Vivijen se skljokala u stolicu. Balan je došao da je uhvati za ruku, a Gavan joj je nasuo pehar vina. "Pijte, Gospo - i primite izvinjenje zbog mog sina", rekao je. "On je van sebe; brzo će se srediti." "Da pođem za njim, oče, da ne bi možda naudio sebi?" upitao je Balan, ali Gavan je odmahnuo glavom. ""Ne, sine, ne, bolje ostani ovde, sa majkom. Njemu reči sada ne mogu pomoći." Vivijen je drhtala dok je pila vino. I nju je obuzela tuga za Priscilom i za vremenom kada su zajedno sedele, svaka sa svojim sinom u naručju... Priscila je bila tako lepa i vedra, smejale su se i igrale sa svojim bebama, a sada je Priscila ležala mrtva, a Vivijen joj je sopstvenom rukom pružila napitak smrti. To što je vršila Priscilinu volju samo joj je olakšavalo savest, ali nije umanjivalo tugu. Zajedno smo bile mlade, a sada ona leži mrtva, a ja sam stara, stara kao sama Smrt; a one lepe bebe koje su nam se igrale oko nogu - jedna je i sama seda, a druga bi me najradije ubila, kao gnusnu čarobnicu i ubicu... Činilo joj se da joj kosti zveckaju od ledene tuge. Stajala je kraj vatre, ali i dalje je drhtala i nije mogla da se zgreje. Umotala se u šal, a Balan je došao da je odvede na najbolju stolicu, da joj ušuška jastuk pod krsta, da joj doda čašu toplog vina. "Ah, i ti si je volela", rekao je. "Nemoj se mnogo brinuti zbog Balina, on će se brzo opametiti. Kada bude opet mogao da misli, znaće da si učinila veliku milost našoj majci..." prekinuo je i polako pocrveneo. "Da li se ljutiš na mene, Gospo, što i dalje majkom nazivam onu koja je upravo umrla?" "Ni najmanje", odgovorila je Vivijen, otpivši vino, i pomilovala sina po žuljevitoj šaci. Nekada je ta šaka bila tako mala i nežna da je mogla da je obujmi svojom, kao ružin pupoljak, a sada je on to mogao da učini sa njenom. "Boginja zna da ti je ona bila više majka nego ja." "Da, trebalo je da znam da ćeš me razumeti", odgovorio je Balan. "I Morgana mi je to rekla kada sam je poslednji put video na Arturovom dvoru." "Morgana? Je li ona sada kod Artura, sine? Je li bila tamo i kada si otišao?" Balan je tužno odmahnuo glavom. "Ne, poslednji put sam je video... pre više godina, Gospo. Otišla je sa Arturovog dvora, da razmislim... pre nego što je Artur dobio onu veliku ranu... pa, na Dugodnevicu su bile tri godine. Mislili smo da je kod tebe, u Avalonu." Vivijen je odmahnula glavom i pridržala se za doručje velike stolice. "Nisam videla Morganu još od Arturove ženidbe." Tek sad joj je palo na pamet: možda je otišla preko mora. "Šta je sa tvojim bratom, Lanseletom? Je li on na dvoru ili se vratio u Bretanju?" "Neće se on vraćati tamo sve dok je Artur živ, mislim", rekao je Balan, "mada u poslednje vreme često izbiva iz dvora..." A Vivijen je, delićem Vida, naslutila neizgovorene reči koje je Balan oćutao, ne želeći da prenosi ogovaranja; Kada je Lanselet na dvoru, ljudi primećuju kako ne može da odvoji pogled od kraljice Gvenvir, i dvaput je odbio Artura kad je ovaj hteo da ga oženi. Balan je žurno nastavio: "Lanselet je rekao da će srediti prilike u Arturovom kraljevstvu i uvek je nekuda na putu; ubio je više lutajućih razbojnika i rasturio više bandi nego ijedan od Arturovih saputnika. Kažu da vredi kao čitava legija, Gospo..." tu je Balan podigao glavu i tužno pogledao Vivijen. "Tvoj mlađi sin, majko, veliki je vitez, kao onaj Aleksandar iz starih legendi. Ima i takvih koji tvrde da je bolji vitez od samog Artura. Ja ti nisam toliki ponos, gospo." "Svi mi radimo ono što nam bogovi dodele, sine" nežno je rekla Vivijen. "Drago mi je što vidim da nisi ljubomoran na brata što je bolji vitez od tebe." Balan je odmahnuo glavom. "Pa, to bi bilo kao da sam ljubomoran na Artura što nisam ja kralj, majko", rekao je. "A Lanselet je skroman i dobar prema svima, i pobožan uz to - jesi li znala da je postao hrišćanin?" Vivijen je odmahnula glavom. "To me ne čudi mnogo", rekla je, sa prizvukom ljutnje u glasu koga nije bila svesna dok nije progovorila. "Tvoj brat se oduvek plašio onoga što ne razume, a Hristova vera pogodna je za one koji sebe smatraju grešnim..." Tu je prekinula. "Izvini, sine moj, nisam mislila ništa loše. Znam da je to i tvoja vera." Balan je zatreptao i nasmešio se. "Ovo je zaista čudo, Gospo, da se ti izvinjavaš zbog nečega što si rekla!" Vivijen se ugrizla za usnu. "Zar me zaista smatraš takvom, sine?" Klimnuo je glavom. "Da, uvek si bila najponosnija od svih žena - i činilo mi se da tako i treba da bude", rekao je. A Vivijen se ljutila na sebe što je spala na to - da se poverava svom sinu! Brzo je potražila drugu temu za razgovor. "Rekao si da je Lanselet dvaput odbio da se oženi? Šta misliš, šta čeka? Da li želi veći miraz nego što može da dobije od neke devojke?" Opet joj se učinilo da čuje Balanove neizgovorene misli: Ne može da dobije onu koju želi, jer ona je već udata za našeg kralja... - ali Balan je odgovorio drugačije: "Kaže da ne želi uopšte da se ženi i šali se da više voli svog konja nego što bi mogao da voli ženu koja ne može da ide sa njim u bitke. Kaže da će jednog dana uzeti za ženu neku saksonsku ratnicu. Niko ne može da se meri sa njegovim vojničkim veštinama, ni u ratu ni na turnirima koje Artur održava u Karleonu. Ponekad namerno izlazi na turnir bez štita, ili uzima drugog konja, kako ne bi imao preveliku prednost nad ostalima. Balin ga je jednom izazvao i pobedio, ali je odbio da primi nagradu, jer je otkrio da su Lanseletu pukle uzengije." "Znači, i Balin je dobar i častan vitez?" upitala je Vivijen. "Oh, da, majko, ne smeš suditi o mom bratu po ovom ispadu večeras", žurno je rekao Balan. "Kada se borio protiv Lanseleta, zaista nisam znao za koga od njih da navijam. Lanselet mu je lično ponudio nagradu, govoreći da ju je pošteno zasužio, pošto on nije smeo dozvoliti da izgubi kontrolu nad konjem - stvarno je tako rekao! Ali Balin nije hteo da je primi, i stajali su i učtivo raspravljali o tome kao junaci iz onih drevnih priča koje nam je Talesin pričao kad smo bili deca!" "Znači, možeš da se ponosiš obojicom braće", rekla je Vivijen, i razgvor je prešao na druge stvari; posle nekog vremena, Vivijen je ustala i rekla da želi da pomogne oko priprema za sahranu. Ali kada je ušla u unutrašnju odaju, utvrdila je da sve žene pomalo zaziru od nje i da je iz sela došao sveštenik. Dočekao ju je veoma učtivo, ali Vivijeni je ubrzo postalo jasno da je smatra za jednu od sestara iz obližnjeg manastira. I zaista, tako je i izgledala zbog tamne putne haljine, a nije želela da se večeras svađa sa njim. I tako, kada su joj ponudili gostinski krevet, prihvatila je i ubrzo je zaspala. No, sve o čemu je razgovarala sa Balanom sada joj se vraćalo u misli, kroz snove, i u jednom trenutku učinilo joj se da kroz sivu, ustalasanu maglu vidi Morganu kako trči kroz šumu neobičnog drveća, sa vencem od cveća kakvo ne raste u Avalonu, i u snu je rekla, baš kao i čim se probudila: 'Ne smem više da odlažem, moram je potražiti Vidom, ili onim što mi je od Vida ostalo.' Sutradan ujutro, prisustvovala je Priscilinoj sahrani. Balin se vratio i stajao je kraj groba, plačući, a pošto je svetkovina završena i svi su ušli u kuću da popiju za dušu, prišla mu je i nežno mu se obratila. "Zar me nećeš zagrliti i oprostiti mi, usvojeni sine? Veruj mi da delim tvoju tugu. Prisicla i ja smo bile prijateljice čitavog života; zar bih joj inače poverila da odgaja mog sina? A ja sam majka tvog usvojenog brata." Pružila je ruke, ali Balinovo lice otvrdlo je i postalo hladno; samo joj je okrenuo leđa i udaljio se. Gavan ju je pozvao da ostane nekoliko dana i odmori se, ali Vivijen je zatražila da joj pripreme magarca; rekla je da se mora vratiti u Avalon, i primetila je da je Gavan, iako je bio iskreno gostoljubiv, osetio olakšanje - ako neko kaže svešteniku ko je ona, zapravo, to bi moglo da pokvari zadušnice njegove žene. Utom im je prišao i Balan. "Hoćeš li da odjašem sa tobom do Avalona, Gospo? Ponekad na putu ima razbojnika." "Ne", rekla je, pruživši mu ruku i smešeći se. "Ja ne izgledam kao da nosim zlato sa sobom, a prate me pripadnici Plemena - možemo da se krijemo u brdima ukoliko dođemo u opasnost. A ne predstavljam ni iskušenje za onoga ko je pošao u potragu za ženom." Nasmejala se. "Pošto Lanselet želi da pobije sve razbojnike u ovoj zemlji, uskoro će biti onako kako se priča da je bilo u stara vremena, da devica od petnaest godina sa tovarom zlata može sama da putuje zemljom, a da je niko ni ne dodirne! Ostani ovde, sine, ožali svoju majku i pomiri se sa svojim usvojenim bratom. Ne smeš se svađati sa njim zbog mene, Balane." I tu je uzdrhtala kao od mraza, jer joj se u umu pojavila slika i učinilo joj se da čuje udar mačeva i da vidi svog sina kako krvari iz velike rane... "Šta se desilo, Gospo?" tiho ju je upitao on. "Ništa, sine - samo mi obećaj da ćeš se pomiriti sa Balinom." On je oborio glavu. "Hoću, majko. I reći ću mu da si mi to rekla, kako bi znao da se ne ljutiš na njega." "Boginje mi, svakako se ne ljutim", rekla je Vivijen, ali i dalje je osećala ledenu hladnoću, iako joj je zimsko sunce upiralo u leđa. "Neka te ona blagoslovi, kao i tvog brata, mada sumnjam da on želi ikakav blagoslov sem od sopstvenog Boga. Hoćeš li ti primiti blagoslov u ime Boginje, Balane?" "Hoću", rekao je, sagnuvši se da poljubi Vivijen u ruku; dugo je stajao i gledao za njom kad je odjahala. Dok je išla ka Avalonu, govorila je sebi da je ono što je videla bilo samo posledica umora i straha; u svakom slučaju, Balan je Arturov saputnik, i bilo je sasvim moguće da u nekom od ratova protiv Saksonaca bude i ranjen. Ali slika joj je i dalje bila u umu, kako se Balan i njegov usvojeni brat svađaju zbog nje, sve dok nije ljutito odmahnula rukom i poželela da više ne vidi sinovljevo lice sve dok ne bude mogla da ga vidi pred sobom, od krvi i mesa! Brinula je i zbog Lanseleta. On je odavno prošao godine za ženidbu. No, bilo je dosta muškaraca kojima nije stalo do braka, nego traže samo društvo svog pola, i često se pitala nije li Banov sin jedan od takvih. Pa, Lanselet ima pravo da ide svojim putem; pristala je na to kada je napustio Avalon. Ako pokazuje veliku odanost kraljici, barem ostali neće moći da ga zavitlavaju da voli dečake. Ali potom je prestala da misli na sinove. Nijedan od njih nije joj bio blizak kao Morgana, a Morgana... gde je ona? I dosad je bila uznemirena, ali sada, kad je čula vesti od Balana, plašila se za Morganin život. Pre večeri poslaće glasnika u Tintagel, gde je obitavala Igrena, kao i na sever, u Lotov dvor, kuda je Morgana možda otišla da bi bila sa svojim detetom... Videla je malog Gvideona, u ogledalu, jednom ili dvaput, ali nije obraćala mnogo pažnje na njega, sve dok dobro napreduje. Morgoza je bila pažljiva prema svoj deci, pošto je imala mnogo svoje, i biće dovoljno vremena da se misli na Gvideona kada dođe vreme za usvajanje. Tada bi mogao da dođe u Avalon... Uz pomoć dugogodišnje gvozdene discipline uspela je da izbaci iz misli čak i Morganu, i da stigne u Avalon u raspoloženju kakvo pristaje sveštenici koja je upravo ponudila napitak smrti svojoj staroj prijateljici - ozbiljna, ali ne obuzeta bolom, jer smrt je samo početak novog života. Priscila je bila hrišćanka. Verovala je da će do sada već biti u raju, sa svojim Bogom. Ali i ona će se ponovo roditi na ovom nesavršenom svetu, da traži savršenstvo Bogova, ponovo i ponovo... Balan i ja smo se rastali kao stranci, i tako i mora biti. Više mu nisam majka, a ne bi trebalo da želim više nego kad sam prestala da budem devica... Ali srce joj je ipak bilo puno tuge. Zaista, došlo je vreme da se odrekne vladavine nad Avalonom, da neka mlađa žena postane Gospa od Jezera, a ona da ostane samo žena mudrac, da savetuje i pomaže, ali da više ne poseduje tu strašnu moć. Odavno je bila svesna da je Vid napušta. No, nije mogla da odustane od moći sve dok ne bude mogla da je preda u ruke spremne da je prime. Smatrala je da može da čeka dok Morgana ne zaboravi gorčinu i vrati se u Avalon. Ali ako se Morgani išta desilo... Čak i ako nije, imam li pravo da i dalje budem Gospa ako me je Vid napustio? Na trenutak, kad se približila Jezeru, bilo joj je toliko hladno i bila je tako prokisla da, kada se posada čamca okrenula ka njoj, očekujući da prizove maglu, nije uspela da se seti čarolije. Zaista je krajnje vreme da predam drugoj svoje moći... A onda su joj se reči moći pojavile u umu i izgovorila ih je, ali veći deo te noći provela je budna, obuzeta užasom. Čim je svanulo, zagledala se u nebo; mesec je opadao, i sada ne vredi da gleda u ogledalo. Hoću li ikada išta videti u tom ogledalu, sad kad me je Vid napustio? Uz gvozdenu disciplinu, primorala je sebe da ne kaže ni reč o tome mladim sveštenicama koje su je služile. Ali kasnije je razgovarala sa drugim ženama mudracima. "Ima li u Kući Devojaka neka koja je još devica, koja još nije otišla ni u zasad ni kod vatri?" "Tu je Talesinova kćer", rekla je jedna od žena. Vivijen je na trenutak bila zbunjena - pa, Igrena je odrasla, udata i udovica, majka Vrhovnog kralja koji vlada u Karleonu, a Morgoza je takođe udata i ima mnogo sinova. Potom se pribrala. "Nisam znala da on ima kćer u Kući Devojaka", rekla je. Nekada, pomislila je, znala je svaku devojčicu primljenu u Kuću Devojaka, i ona je lično proveravala Vid i pogodnost za učenje druidske mudrosti kod svake od njih. Ali poslednjih godina to je zanemarila. "Recite mi. Koliko je stara? Kako se zove? Kada nam je došla?" "Zove se Ninijan", rekla je stara sveštenica. "Majka joj je Branven - da li je se sećaš? Branven je rekla da ju je začela sa Talesinom kraj Beltanskih vatri. Izgleda kao da je to bilo još nedavno, ali devojčica ima jedanaest ili dvanaest godina, možda i više. Dobro je dete i poslušna je, a sada nema mnogo devojčica između kojih možemo da biramo, Gospo! Nema ih više kao što su bile Ravena ili tvoja mala usvojenica, Morgana. A gde je sada Morgana, Gospo? Trebalo bi da nam se vrati!" "Zaista bi trebalo" rekla je Vivijen, suviše posramljena da bi rekla kako ne zna gde je Morgana, čak ni da li je još u životu. Kako se uopšte usuđujem da ostanem Gospa od Avalona kada čak ne znam ni ime svoje naslednice, niti koga sve ima u Kući Devojaka? Ali ako je ta Ninijan kćer Talesinova i sveštenice Avalona, onda svakako ima Vid. A čak i ako ga nema sama po sebi, Vivijen će je naučiti da vidi, ukoliko je još devica. "Postarajte se da mi dovedu Ninijan pre zore", rekla je, "tri dana od danas." I mada je u očima stare sveštenice videla da izgara od radoznalosti, zaključila je, ne bez zadovoljstva, da je i dalje Gospa od Avalona čije se odluke ne dovode u pitanje, jer starica je nije ništa pitala. Ninijan joj je došla sat pre zore, na kraju razdoblja mladog meseca; Vivijen je veći deo noći provela bez sna, ispitujući samu sebe. Znala je da okleva da odbaci svoju vlast, ali ako ne može da je preda u Morganine ruke, svakako će žaliti zbog toga. Prevrtala je u rukama mali nož koji je Morgana ostavila kada je pobegla iz Avalona, a onda ga je spustila i podigla oči da pogleda Talesinovu kćer. Stara sveštenica, baš kao i ja, gubi pojam o vremenu; njoj je svakako više od jedanaest ili dvanaest godina. Devojka je drhtala pred njom, i Vivijen se setila kako je i Morgana drhtala kad ju je prvi put videla kao Gospu od Avalona. Nežno joj se obratila. "Ti si Ninijan? Ko su ti roditelji?" "Ja sam Branvenina kćer, Gospo, ali ne znam ime svog oca. Rekla mi je samo da sam začeta kraj Beltanskih vatri." Pa, to je bilo sasvim razumno. "Koliko si stara, Ninijan?" "Navršiću četrnaest ove godine." "A jesi li bila već kod vatri, dete?" Devojka je odmahnula glavom. "Nisam još bila pozvana." "Imaš li Vid?" "Samo malo, čini mi se, Gospo", rekla je, i Vivijen je uzdahnula. "Dobro, to ćemo još videti, dete; hodi sa mnom." Povela ju je iz svoje izdvojene kućice, uzbrdo, skrovitom stazom ka Svetom Kladencu. Devojka je bila viša od nje, vitka i plavokosa, sa ljubičastim očima - pomalo liči na Igrenu kad je bila njenih godina, pomislila je Vivijen, mada je Igrenina kosa bila više crvenkasta nego zlatna. Odjednom joj se učinilo da vidi Ninijan u odeždi Gospe, i nestrpljivo je odmahnula glavom kako bi oterala neželjenu prikazu. To je svakako bilo samo slučajno sanjarenje... Dovela je Ninijan do jezerca, i tu se na trenutak zaustavila da pogleda u nebo. Pružila joj je nožić koji je dala Morgani kad je ova postala sveštenica i tiho joj se obratila. "Pogledaj u ogledalo, dete moje, i vidi u njemu onu koja tu obitava." Ninijan ju je pogledala sa oklevanjem. "Gospo, rekla sam vam da imam vrlo malo Vida..." Vivijen ju je odjednom razumela - devojka se plašila neuspeha. "Nije važno. Videćeš Vidom koji je nekada bio moj. Ne boj se, dete, nego pogledaj u ogledalo umesto mene." Nastupila je tišina, a Vivijen je posmatrala devojčinu pognutu glavu. Na površini jezerca naizgled je samo vetar talasao vodu, kao i uvek. A onda je Ninijan progovorila tihim, nesigurnim glasom. "Ah, vidim... spava u naručju sivog kralja..." I tu je zastala. Šta joj to znači? Vivijen nije uspela da razume reči. Želela je da se obrati Ninijan, da joj nametne Vid, ali se uzdržala, najvećim naporom u čitavom životu, i oćutala, znajući da čak i njene nemirne misli mogu da devojci pokvare Vid. Progovorila je jedva čujnim šapatom. "Reci mi, Ninijan, da li vidiš dan kada će se Morgana vratiti u Avalon?" Opet je nastupilo ćutanje. Blagi povetarac - predznak zore - pristigao je do njih, i staklasta površina vode opet se ustalasala. Konačno je Ninijan odgovorila. "Ona stoji u čamcu... kosa joj je sad potpuno seda..." i opet je ućutala, uzdišući kao od bola. "Vidiš li još nešto, Ninijan? Reci mi..." Devojčino lice zgrčilo se od bola i užasa. "Ah, krst... svetlo me peče, pehar u njenim rukama - Ravena! Ravena, zar ćeš nas ostaviti?" Kratko je jeknula od šoka i strepnje, i pala na tle, onesvešćena. Vivijen je nepokretno stajala, stegnutih šaka, a potom je duboko uzdahnula i sagnula se da podigne devojku. Zagnjurila je ruku u vodu i poprskala Ninijan po licu. Devojka je ubrzo otvorila oči, preplašeno pogledala Vivijen i briznula u plač. "Izvinite, Gospo - ništa nisam videla", jecala je. Tako. Govorila je, ali ne seća se šta je videla. Mogla sam je poštedeti ovoga, jer nije mnogo koristilo. Bilo je besmisleno ljutiti se na nju - učinila je samo ono što joj je naređeno. Vivijen ju je pogladila po rasutoj plavoj kosi. "Ne plači", rekla je. "Ne ljutim se na tebe. Da li te boli glava? Idi - idi i odmori se, dete moje." Boginja dodeljuje svoje darove po svojoj volji. Ali zašto si, Majko naša, odredila da vršim tvoju volju nesavršenim oruđima? Oduzela si mi moć da vršim tvoju volju; zašto si mi onda oduzela i onu koja je mogla da ti služi kad mene više ne bude? Pritiskajući dlanovima čelo, Ninijan je polako pošla niz stazu ka Kući Devojaka, a posle nekog vremena i Vivijen je krenula za njom. Jesu li Ninijanine reči bile samo buncanje? Mislila je da nisu - bila je sigurna da je devojka videla nešto. Ali to što je videla Vivijeni nije ništa značilo, a devojka je sada sve zaboravila, pa nije mogla da je dalje ispituje. Spava u naručju sivog kralja. Da li to znači da se Morgana nalazi u zagrljaju smrti? Hoće li im se Morgana vratiti? Ninijan je rekla samo: Ona stoji u čamcu... Znači, Morgana će se vratiti u Avalon. Kosa joj je sad potpuno seda. Znači, neće se brzo vratiti, ako se uopšte vrati. To je barem bilo jasno. Krst. Svetlo me peče. Ravena, Ravena, pehar u njenim rukama. To je svakako bio delirijum, pokušaj da se neka strašna vizija pretoči u reči. Ravena je mogla da nosi pehar, magijsko oružje vode i Boginje... da, Ravena je imala dovoljno moći da rukuje Posvećenim sudovima Obreda. Vivijen je sedela, zureći u zid svoje sobe, pitajući se znači li to da im je Morgana zauvek otišla. Ravena će nositi moć Gospe od Jezera. Činilo joj se da se devojčine reči ne mogu drugačije protumačiti. Čak i tako, to nije značilo ništa. Šta god činila, ostajem u mraku - bolje da sam se obratila Raveni, koja bi mi odgovorila samo ćutanjem! Ali ako je Morgana zaista u zagrljaju smrti ili je zauvek izgubljena za Avalon, nema druge sveštenice dorasle da ponese teret. Ravena je dala svoj glas Boginji radi proročanstava... zar da Boginju nema ko da služi zato što je Ravena odabrala ćutanje? Vivijen je sedela sama u svom obitavalištu, zureći u zid, mozgajući o Ninijaninim zagonetnim rečima. Jednom je ustala i sama se popela stazom, kako bi se zagledala u neme vode Kladenca, ali one su ostale sive, sive kao nepomično nebo. U jedan mah joj se učinilo da vidi neki pokret. "Morgana?" šapnula je i zagledala se duboko u nemo jezece. Ali lice koje je odatle gledalo u nju nije bilo Morganino - bilo je to mirno, nepomično lice same Boginje, krunisane golim trnjem... ...Da li to vidim sopstveni odraz, ili odraz Smrti?... Na kraju je odustala, premorena. Znala sam ovo još kad sam prvi put pošla stazom - doći će vreme kada će preostati samo očajanje, kada želiš da pokidaš veo nad svetinjom, i kada joj se obraćaš, a znaš da ti neće odgovoriti jer nije tamo, jer nikada nije bila tamo, nema Boginje nego postojiš samo ti, a sama si pred podsmehom odjeka iz praznine... Ovde nema nikoga, nikada i nije bilo nikoga, i Vid je samo san i zavaravanje... Dok se umorno spuštala niz brdo, primetila je mesečev srp na nebu. Ali sada joj više nije bilo važno, pošto je obredno ćutanje zasad bilo završeno. Šta da radim sa ovim izigravanjem Boginje? Sudbina Avalona leži u mojim rukama, a ostala sam sama sa staricama, decom i napola obučenim devojkama... sama, potpuno sama! A stara sam i umorna, i smrt čeka na mene... U kućici ju je dočekala vatra i pehar toplog vina kraj njene omiljene stolice, kako bi mogla da se zagreje. Umorno je sela, a jedna od služavki ćutke je prišla da joj skine cipele i omota joj ramena šalom. Nema nikoga sem mene. Ali i dalje imam svoje kćeri, nisam sasvim sama. "Hvala vam, deco", rekla je, neobično toplo, a jedna od sluškinja stidljivo je oborila pogled. Vivijen nije znala njeno ime - kako sam mogla postati tako nemarna? - ali bila je sigurna da se ova nalazi pod zavetom ćutanja. Druga je tiho odgovorila. "Počastvovane smo da te služimo, Majko. Hoćeš li poći da se odmoriš?" "Još ne", rekla je Vivijen, a potom dodala bez razmišljanja. "Pođi i zamoli sveštenicu Ravenu da dođe kod mene." Činilo joj se da je prošlo dugo vremena pre nego što je Ravena tiho ušla u sobu. Vivijen ju je dočekala klimanjem glave, a Ravena joj je prišla i naklonila se. Na Vivijenin znak, sela je preko puta nje. Vivijen joj je pružila pehar, još dopola pun toplog vina, i Ravena je otpila, zahvalivši se osmehom, pa ga je spustila kraj sebe. Konačno je Vivijen oprezno počela. "Kćeri moja, jednom si prekršila svoj zavet kad nas je Morgana napustila. Sada je tražim, a ne mogu da je nađem. Nije u Karleonu, nije u Tintagelu, nije sa Lotom i Morgozom u Lotiji... a ja starim. Nema nikoga da služi... Pitam te kao što bih pitala predstavicu Boginje: Hoće li se Morgana vratiti?" Ravena je ćutala. Na kraju je odmahnula glavom. "Znači li to da se Morgana neće vratiti? Ili da ne znaš?" upitala je Vivijen. No, mlađa sveštenica je samo načinila bespomoćan pokret. "Ravena", rekla je Vivijen, "znaš da moram predati svoje mesto, a nema nikoga da ga preuzme, nikoga ko je dovoljno dugo sveštenica, nikoga ko je dovoljno daleko dospeo - osim tebe. Ako nam se Morgana ne vrati, ti moraš biti Gospa od Jezera. Zavetovala si se na ćutanje i pridržavala si se toga. Sada je vreme da odustaneš od zaveta i da iz mojih ruku preuzmeš brigu o ovom mestu - nema drugog načina." Ravena je odmahnula glavom. Bila je visoka, nežno građena i - Vivijen je tek sada shvatila - ne više mlada; svakako je bila deset godina starija od Morgane - već se bliži četrdesetoj. A došla je ovamo kao devojčica, još joj ni grudi nisu propupele. Kosa joj je bila dugačka i tamna, a lice tamnoputo i oštro, sa krupnim očima pod gustim obrvama. Izgledala je izmoždeno i strogo. Vivijen je pokrila lice dlanovima i promuklo progovorila, kroz suze koje nije mogla da prolije. "Ja... ne mogu, Ravena." Trenutak kasnije, još zaklonjenog lica, osetila je na obrazu nežan dodir. Ravena je ustala i nagnula se nad nju. Nije progovorila, samo je čvrsto zagrlila Vivijen i na trenutak ju je tako držala, a Vivijen, osećajući uz sebe toplotu mlađe žene, počela je da jeca, shvativši da će zauvek plakati bez ikakvog olakšanja. A na kraju, kad je prestala zbog umora, Ravena ju je poljubila u obraz i ćutke se udaljila. 10. Igrena je jednom rekla Gvenvir da Kornvol leži na kraju sveta. Gvenvir se tako i činilo - kao da uopšte ne postoje krvoločni Saksonci, niti Vrhovni kralj. Niti Vrhovna kraljica. Ovde, u ovom dalekom kornvolskom manastiru, mada je po vedrom vremenu mogla da preko mora vidi oštre obrise Tintagela, ona i Igrena bile su samo dve hrišćanske gospe. Iznenadila je samu sebe kad je pomislila: milo mi je što sam došla. Ipak, kada ju je Artur zamolio da pođe, bojala se da napusti zatvorene zidove Karleona. Putovanje joj se činilo kao beskonačan košmar, čak i brza i udobna vožnja starim rimskim putem ka jugu; kada su napustili rimski put i počeli putovanje preko visokih, otvorenih močvara, Gvenvir se upaničeno grčila u svojoj kočiji, jedva sposobna da razabere šta joj je užasnije, visoko, otvoreno nebo ili dugi, dugi predeli pokriveni travom, bez drveća, iz kojih je probijalo oštro i hladno stenje nalik na kosti same zemlje. Dugo ne bi videla nikakvo živo biće osim gavrana koji su visoko kružili, čekajući da nešto umre, ili, u daljini, divljih ponija, koji su se zaustavljali da otresu zamršenom grivom pre nego što bi se udaljili galopom. A ipak, u ovom dalekom kornvolskom manastiru, sve je bilo mirno; milozvučno zvono odbijalo je sate, a ruže su rasle u zatvorenoj manastirskoj bašti i preplitale se na zidu od crvene cigle. Nekada je tu bila rimljanska vila. Sestre su, kako su joj rekle, podigle pod sa jedne od velikih odaja, jer je na njemu bio oslikan neki skandalozan paganski prizor - Gvenvir je bila radoznala kakav je to prizor bio, ali niko joj nije rekao, a ona se nije usuđivala da pita. Svuda oko sobe bili su naslikani mali delfini i neobične ribe, a u sredini je ostao pod od obične cigle. Ponekad je, po podne, sedela tamo sa sestrama i polako vezla, dok se Igrena odmarala. Igrena je umirala. Poruka je u Karleon stigla pre dva meseca. Artur je morao da putuje na sever, u Aborakum, kako bi nadgledao dogradnju tamošnjeg rimskog zida, pa nije mogao da ode kod nje, a nije bilo ni Morgane. Pošto Artur nije mogao da ide, a nije se moglo očekivati da Vivijen, s obzirom na godine, izdrži dugo putovanje, Artur je preklinjeo Gvenvir da ode i ostane sa njegovom majkom; pristala je tek posle mnogo ubeđivanja. Gvenvir je vrlo malo znala o negovanju bolesnika. Koja god bolest da je zahvatila Igrenu, barem je bila bezbolna - ali žena je bila kratkog daha i nije mogla da hoda, a da se ne zadiše i zakašlje. Sestra koja se starala o njoj rekla je da je to zagušenje pluća, ali nije iskašljavala krv i nije imala groznicu. Usne su joj bile blede, nokti modri, a članci su joj toliko otekli da je jedva mogla da stoji; izgledala je gotovo suviše iscrpljena da bi govorila i uglavnom je ostajala u postelji. Gvenvir se nije činila tako strašno bolesna, ali sestra je rekla da zaista umire, i da može poživeti još najviše oko nedelju dana. Bio je najlepši deo leta, a ovog jutra Gvenvir je iz manastirske bašte donela belu ružu i položila je na Igrenin jastuk. Igrena se sinoć nekako podigla na noge kako bi otišla na večernje, ali danas je bila toliko izmoždena da nije mogla da ustane. Ipak, nasmešila se Gvenvir i progovorila škripavim glasom. "Hvala ti, draga kćeri." Prinela je cvet licu, pažljivo mirišući latice. "Oduvek sam želela ruže u Tintagelu, ali tamo je tle suviše siromašno, malo šta može da raste na njemu... Živela sam tamo pet godina i nikada nisam odustala od pokušaja da napravim nekakvu baštu." "Kad ste došli da me povedete na venčanje, svakako ste videli baštu mog oca", rekla je Gvenvir, uz iznenadan nalet nostalgije za tom dalekom, zaklonjenom baštom. "Sećam se kako je bila lepa - podsetila me je na Avalon. Cveće je tamo tako divno, u dvorištima Kuće Devojaka." Na trenutak je zaćutala. "Je li poslata poruka Morgani u Avalon?" "Poslata je, majko. Ali Talesin nam je rekao da Morgana nije ni bila u Avalonu", odgovorila je Gvenvir. "Svakako je sa kraljicom Morgozom u Lotiji, a u ova vremena potrebno je strašno dugo da glasnik ode i vrati se." Igrena je duboko uzdahnula i ponovo počela da kašlje, a Gvenvir joj je brzo pomogla da sedne. Nešto kasnije, Igrena je uspela da promrmlja; "Ipak, Vid je trebalo da kaže Morgani da dođe kod mene - ti bi došla da znaš da ti majka umire, zar ne? Da, jer došla si ovamo, a ja ti nisam rođena majka. Zašto Morgana nije došla?" Ništa joj ne znači što sam tu, pomislila je Gvenvir. Ne želi ona mene. Niko ne mari jesam li ovde ili negde drugde. I od te pomisli zabolelo ju je srce. Ali Igrena ju je gledala sa očekivanjem, i morala je da odgovori nešto. "Možda Morgana nije dobila poruku. Možda je otišla negde u manastir i postala hrišćanka, pa je odbacila Vid." "Možda je tako... ja sam to učinila kad sam se udala za Utera", mrmljala je Igrena. "Ali ponekad mi se ipak nameće, i neželjen, i mislim da bih znala da je Morgana bolesna ili na samrti." Glas joj je bio uvređen. "Došao mi je Vid kad si se udavala... reci mi, Gvenvir, voliš li mog sina?" Gvenvir je odvratila pogled od bolesničinih bistrih, sivih očiju; može li Igrena da joj vidi u dušu? "Volim ga i verna sam mu, gospo." "Da, verujem da jesi... i jeste li srećni zajedno?" Igrena je na trenutak uhvatila Gvenvir za obe ruke i iznenada se nasmešila. "Pa, svakako jeste. A bićete i još srećniji, pošto mu konačno nosiš sina." Gvenvir je zinula i zagledala se u Igrenu. "Ja... nisam znala." Igrena se opet nasmešila, nežnim i toplim osmehom. Da, pomislila je Gvenvir, verujem; kada je bila mlada, bila je dovoljno lepa da Uter odbaci svu opreznost i potraži je uz pomoć magije i čarolija. "Često tako biva", govirila je Igrena, "mada nisi toliko mlada - čudim se da nisi i ranije rodila dete." "To nije zbog nedostatka želje, niti zbog nedovoljno molitvi, gospo", rekla je Gvenvir, toliko potresena da je jedva znala šta govori. Da li kraljica majka bunca? Ovo je bilo suviše okrutno za šale. "Kako... zašto mislite da sam... da sam noseća?" "Zaboravila sam da nemaš Vid", rekla je Igrena. "Mene je odavno napustio, a i odbacila sam ga, ali, kao što rekoh, ponekad mi se nametne, a nikada me nije prevario." Gvenvir je počela da plače, a Igrena je, uznemirena, pružila mršavu ruku da je pogladi po mišici. "Pa šta je to, kažem ti lepe vesti, a ti plačeš, dete?" Sad će mislii da ne želim dete, a ne mogu da podnesem da ona misli loše o meni... Gvenvir je odgovorila drhtavim glasom. "Za sve godine braka samo dvaput sam bila trudna, a i tada sam nosila dete samo mesec ili dva. Recite mi, gospo, da li..." Grlo joj se steglo i nije se usudila da izgovori reči. Reci mi, Igrena, hoću li roditi ovo dete, jesi li me videla sa Arturovim detetom na grudima? Da li bi njen sveštenik smatrao to za petljanje sa čarolijama? Igrena ju je potapšala po ruci. "Volela bih da mogu da ti kažem nešto više, ali Vid dolazi i odlazi po svojoj volji. Dao Bog da se sve dobro završi, draga moja; možda ne vidim dalje zato što, u vreme kada se tvoje dete rodi, neću više biti tu da ga vidim - ne, ne, dete, nemoj plakati", molila je. "Sporemna sam da se oprostim od ovog života još otkako dam videla Arturovo venčanje. Volela bih da vidim tvog sina, volela bih da držim u krilu Morganino dete, ako taj dan ikada dođe, ali Utera više nema, a moja deca su dobro. Možda me Uter čeka posle smrti, ili druga deca koju sam izgubila na rođenju. A ako ih nema..." Slegnula je ramenima. "Nema načina da saznam." Igrena je zatvorila oči. Umorila sam je, pomislila je Gvenvir. Ćutke je sedela dok joj svekrva nije zaspala, a onda je ustala i iskrala se u baštu. Bila je otupela; naprosto joj se činilo neverovatno da je trudna. Da je i pomislila na to, kašnjenje mesečnice pripisala bi napornom putovanju... jer tokom prve tri godine braka, svako kašnjenje smatrala je za znak trudnoće. Potom, u onoj godini kada je Artur prvo bio odsutan zbog bitke u Celidonskoj šumi i duge kampanje koja joj je prethodila, a potom ranjen i preslab da bi je dodirnuo, sve je ostalo isto. Konačno je shvatila da su njeni mesečni ritmovi nepravilni - nije bilo načina da ih pamti po mesečevim menama, jer ponekad bi prošla i dva ili tri meseca bez ikakvog znaka. Ali sada, kad joj je Igrena rekla, pitala se kako nije ranije pomislila na to; nije joj ni palo na pamet da sumnja u reči kraljice majke. Nešto duboko u njoj je reklo Čarolije, a drugi glas ju je uporno podsećao: Sve to potiče od đavola i nije mu mesto među ovim svetim ženama. Ali treći glas je govorio: Zašto bi bilo zlo reći mi takvu vest? To je isto, pomislila je, kao kad je anđeo sišao pred Devicu Mariju da joj najavi rođenje sina... i tu se Gvenvir na trenutak zaprepastila zbog sopstvene uobraženosti; i počela je da se kikoće od pomisli na sličnost između Igrene, stare i na samrti, i Božjeg anđela. Tog časa oglasilo se manastirsko zvono, i Gvenvir, mada je tu bila gost i nije imala nikakvih obaveza, pošla je u kapelu i klekla na svoje uobičajeno mesto među gostima. Ali jedva da je čula išta od službe, jer i srce i um bili su joj obuzeti najgrozničavijom molitvom koju je izgovorila čitavog života. Došao je odgovor na sve moje molitve. Oh, hvala ti, Bože i Isuse i Device Marijo! Artur je pogrešio. Nije on bio kriv. Nije bilo potrebe... i ponovo ju je obuzeo parališući stid kakav je osetila i kad joj je rekao ono, gotovo joj dajući dozvolu da ga prevari... I kako sam samo bila pokvarena što sam uopšte razmišljala o tome... ali sada, uprkos toj pokvarenosti, Bog ju je nagradio. Gvenvir je podigla glavu i počela da sa ostalima peva Magnifikat, tako usrdno da je opatica podigla glavu i oštro je pogledala. Ne znaju zašto sam tako zahvalna... ne znaju koliko treba da budem zahvalna... Ali ne znaju ni koliko sam bila pokvarena, jer razmišljala sam i na ovom svetom mestu o onome koga volim... I tada, uprkos radosti, ponovo ju je obuzeo bol: Sada će me gledati nabreklu od Arturovog deteta i misliće da sam ružna i debela i nikada me više neće pogledati sa ljubavlju i čežnjom. I uprkos srcu punom radosti, na trenutak je bila mala, sitna i mračna. Artur mi je dao dozvolu, i mogli smo leći zajedno, barem jednom, a sada više nikad... nikad... nikad... Zagnjurila je lice u šake i zaplakala, tiho, i više joj nije bilo važno da li je opatica gleda. Te noći, Igrena je toliko teško disala da uopšte nije mogla da se ispruži u postelji; morala je da sedi uspravno, poduprta mnogim jastucima, kako bi uopšte disala, i neprekidno je šištala i kašljala. Opatica joj je dala bočicu nečega što je trebalo da očisti pluća, ali Igrena je rekla da joj je od toga samo muka i nije htela da uzme još. Gvenvir je sedela kraj nje, ponekad zadremavši, ali bila je budna čim bi se starija žena promeškoljila, kako bi joj dodala gutljaj vode ili protresla jastuke i time joj barem malo olakšala muke. U sobi je gorela samo mala svetiljka, ali mesečina je bila jasna, a noć je bila toliko topla da su vrata ka bašti stajala otvorena. A izdaleka se čuo sveprisutni prigušeni zvuk mora iza bašte, koje je udaralo o stenje. "Čudno", promrmljala je Igrena nekako dalekim glasom, "nikada nisam pomislila da ću doći ovamo da umrem... Sećam se kako sam se strašno osećala, koliko sam bila usamljena, kada sam došla u Tintagel, kao da sam stigla na sam kraj sveta. Avalon je bio tako lep, tako divan, tako pun cveća..." "I ovde ima cveća", rekla je Gvenvir. "Ali ne onakvog kao kod moje kuće. Ovde je sve jalovo i tako stenovito", odgovorila je. "Jesi li nekada bila na Ostrvu, dete?" "Školovala sam se u manstiru na Inis Vitrinu, madam." "Na Ostrvu je tako divno. A dok sam putovala ovamo preko močvara, sve je bilo visoko, golo i prazno, i bojala sam se..." Igrena je načinila slabačak pokret ka njoj, a Gvenvir ju je uhvatila za ruku i uplašila se koliko je hladna. "Ti si dobro dete", rekla je Igrena, "što si došla čak ovamo, kad moja rođena deca nisu mogla. Sećam se koliko se plašiš putovanja - a sada si došla ovako daleko, iako si trudna." Gvenvir je počela da trlja između dlanova njene ledene šake. "Ne zamarajte se pričom, majko." Igrena je ispustila zvuk nalik na smeh, ali to se izgubilo u šištanju. "Zar misliš da je sada važno, Gvenvir? Pogrešno sam te procenila - čak i na dan tvog venčanja, otišla sam kod Talesina i upitala ga postoji li neki način da se Artur izvuče od tog braka." "Ja... nisam znala. Zašto?" Činilo joj se da Igrena okleva sa odgovorom, ali nije mogla da bude sigurna, možda se samo trudila da prikupi snagu kako bi nastavila. "Ne znam... možda sam pomislila da nećeš biti srećna sa mojim sinom." Opet ju je spopao napad kašlja, toliko snažan da je izgledalo da nikada neće doći do daha. Kada se malo smirila, javila se Gvenvir. "Sada zaista više ne smete da pričate, majko - hoćete li da dovedem sveštenika?" "Do đavola sa svim sveštenicima", jasno je rekla Igrena. "Ne dopuštam da se motaju oko mene - oh, nemoj me tako gledati, dete!" Na trenutak je nepomično ležala. "Mislila si da sam veoma pobožna, kad sam se povukla da poslednje godine provedem u manastiru. Ali kuda sam mogla da odem? Vivijen bi me primila u Avalon, ali nisam mogla da joj zaboravim da me je dala Gorloasu... Iza onog zida leži Tintagel, nalik na zatvor... meni je i bio zatvor. A ipak je to jedino mesto koje mogu nazvati svojim. I smatram da sam ga i zaslužila, s obzirom na to šta sam sve tamo pretrpela..." Ponovo duga bitka za dah. Potom je nastaivla: "Volela bih da je Morgana ovde... ona ima Vid, trebalo bi da zna da umirem..." Gvenvir je sedela, očiju punih suza. Nežno je trljala ledene ruke, koje su joj se sada činile krute i ledene kao kandže. "Sigurno bi došla da je znala, draga majko." "Ja nisam sigurna... poslala sam je pravo u Vivijenine ruke. Mada sam znala koliko Vivijen može da bude okrutna, da će iskoristiti Morganu kao što je iskoristila mene, za dobrobit ove zemlje i zbog svoje ljubavi prema moći", šaputala je Igrena. "Poslala sam je od sebe jer mi se činilo bolje, kada treba birati između dva zla, da malena bude u Avalonu i u rukama Boginje, a ne u rukama crnih sveštenika koji bi je naučili da smatra sebe zlom samo zato što je žena." Gvenvir je bila zaprepašćena. Još je trljala Igrenine ledene ruke i zamenila je vrele cigle koje su joj grejale noge; ali i stopala su joj bila hladna kao led, a kada ih je protrljala, Igrena je rekla da ih uopšte ne oseća. Smatrala je da mora pokušati još jednom. "Sada, kad vam se bliži kraj, zar ne želite da razgovarate sa Hristovim sveštenikom, draga majko?" "Rekla sam ti da neću", odvratila je Igrena, "jer bih, posla svih ovih godina ćutanja radi mira u kući, mogla konačno da im kažem šta mislim o njima... volela sam Morganu, toliko da sam je poslala kod Vivijen, da im barem ona umakne..." Ponovo je počela da šišti. "Artur", konačno je rekla. "On mi nikada nije bio sin... uvek je bio Uterov - samo nada za naslednika i ništa više. Volela sam Utera i rađala sam mu sinove jer mu je bilo strašno važno da ima sina koji će ići njegovim stopama. Naš drugi sin - koji je umro kad su mu presekli pupak - njega bih, čini mi se, mogla da volim, kao što sam volela Morganu... Reci mi, Gvenvir, je li ti moj sin ikada prebacio što mu još nisi rodila naslednika?" Gvenvir je pognula glavu, osećajući da je u očima peku suze. "Ne, bio je tako dobar... nijednom mi nije prebacio. Jednom mi je rekao da nije začeo sina ni u jednoj ženi, mada ih je imao mnogo, pa možda krivica i nije do mene." "Ako te voli zbog tebe same, onda je on neprocenjivi dragulj među muškarcima", rekla je Igrena, "i utoliko bolje što ćeš moći da ga usrećiš... Morganu sam volela zato što mi je ona bila sve što sam imala. Bila sam mlada i uplašena; nikada nećeš moći ni da zamisliš koliko sam bila nesrećna te zime kad sam bila trudna sa njom, sama i daleko od kuće, i još nedorasla. Bojala sam se da ću roditi čudovište, zbog silne mržnje koju sam osećala dok sam je nosila, ali ispala je prava lepotica, ozbiljna, pametna, nalik na vilinsko dete. Samo sam nju i Utera volela... gde je ona, Gvenvir? Gde je kad nije došla svojoj majci na samrti?" Gvenvir je bila puna saosećanja. "Svakako ne zna da ste bolesni..." "Ali, Vid!" uzviknula je Igrena, bacakajući se po jastuku. "Gde je ona, zar ne vidi da umirem? Ah, znala sam da je u strašnoj nevolji, još na Arturovom krunisanju, a ipak nisam ništa rekla, nisam htela da znam, mislila sam da mi je dosta bola i nisam ništa rekla kad sam joj bila potrebna... Gvenvir, reci mi istinu! Je li Morgana negde rodila dete, sama i daleko od svih koji je vole? Je li ti govorila o tome? Da li me mrzi, kad neće da mi dođe ni na samrti, samo zato što joj nisam na Arturovom krunisanju rekla koliko se plašim za nju? Oh, Boginjo... Odbacila sam Vid radi mira u kući, pošto je Uter bio Hristov sledbenik... Pokaži mi gde je sada moje dete, moja kćer...." Gvenvir je pokušala da je umiri. "Sada se morate smiriti, majko... mora biti po volji Božjoj. Ne smete ovde prizivati pagansku Boginju..." Igrena se naglo uspravila; uprkos bolesnom, oteklom licu i modrim usnama, tako je pogledala snaju da se Gvenvir iznenada setila: Ovo je Vrhovna kraljica ove zemlje. "Ne znaš šta govoriš", rekla je Igrena, glasom punim ponosa, sažaljenja i prezira. "Boginja je iznad svih ostalih Bogova. Vere se pojavljuju i nestaju, kao što su Rimljani ustanovili, a svakako će saznati i hrišćani, ali ona je iznad svih." Dozvolila je da je Gvenvir vrati na jastuke. "Volela bih da mi se noge ugreju", gunđala je. "Da, znam da si stavila vrele cigle, ali ne mogu da ih osetim. Jednom sam u nekoj drevnoj knjizi što mi je dao Talesin čitala o naučniku koga su naterali da popije kukutu. Talesin kaže da su ljudi uvek ubijali svoje mudrace. Baš kao što su ljudi na dalekom jugu razapeli Hrista na krst, tako su ovog mudrog i svetog čoveka naterali da popije kukutu, zbog neke klevete, a kraljevi su rekli da je njegovo učenje lažno. A dok je umirao, rekao je da mu se hladnoća penje od nogu, i to su mu bile poslednje reči... Ja nisam popila kukutu, ali osećam se kao da jesam... a sada mi hladnoća stiže do srca..." Stresla se i smirila, i Gvenvir je na trenutak pomislila da je prestala da diše. No, srce joj je još nesigurno tuklo. Igrena više nije govorila, ležala je na jastucima, šišteći, i nešto pre zore škripavo disanje konačno je prestalo. 11. Igrena je sahranjena u podne, posle kratke i sumorne službe; Gvenvir je stajala kraj groba, a suze su joj tekle niz lice dok je telo u čarašvu spuštano u otvorenu zemlju. Ipak, nije mogla da valjano žali za svekrvom. Njen život ovde bio je laž, nije bila prava hrišćanka. Ako je njihova vera u pravu, ona sada gori u paklu. A nije mogla da podnese tu misao, jer stalno joj je bilo na umu kako je Igrena bila dobra prema njoj. Oči su je pekle od neispavanosti i suza. Nisko nebo kao da je pojačavalo nejasni užas; bilo je teško, kao da će svakog časa linuti kiša. Ovde, unutar manastirskih zidova, bila je bezbedna, ali uskoro će morati da ode odavde i da danima jaše preko močvara, okružena pretećim, širokim nebom sa svih strana, nebom koje će počivati nad njom i nad detetom... Gvenvir se stresla i prekrstila šake preko stomaka, kao da uzalud pokušava da zaštiti dete od pretnji tog neba. Zašto se uvek toliko plašim? Igrena je bila paganka i podlegla je đavoljim trikovima, ali ja sam bezbedna, imam Hrista da me štiti. Čega se plašim pod širokim Božjim nebesima? Ali ipak se plašila, istim besmislenim strahom koji ju je tako često hvatao. Ne smem se plašiti. Ja sam Vrhovna kraljica čitave Britanije; jedina koja je još imala tu titulu sada spava ovde, pod zemljom... Vrhovna sam kraljica i nosim Arturovog sina. Zašto bih se plašila bilo čega na Božjem svetu? Sestre su završile sa pevanjem i udaljile se od groba. Gvenvir se opet stresla i čvršće se uvila u ogrtač. Sada mora valjano da se čuva, da dobro jede, da se mnogo odmara, da pazi da ništa ne pođe naopako kao ranije. Krišom je računala na prste. Ako je to bilo poslednji put pre polaska... ali ne, nije imala mesečnicu već više od deset nedelja i nije mogla da bude sigurna. Ipak, bila je sigurna da će se njen sin roditi negde oko Uskrsa. Da, to je dobro vreme; setila se kako je gospa Meleas rodila sina, bila je sredina zime, i vetar je zavijao oko zamka kao da svi đavoli čekaju da zgrabe dušu novorođenčeta; Meleas se nije smirila sve dok sveštenik nije došao u žensku sobu i krstio njenu bebu skoro pre nego što je zaplakala. Ne, Gvenvir je bila sasvim zadovoljna što se neće porađati usred zime. No, pošto će roditi odavno željeno dete, pristala bi da ga rodi i na samu kratkodnevicu! Oglasilo se zvono, i Gvenvir je utom prišla opatica. Nije joj se naklonila - ovozemaljska moć, rekla joj je jednom, na ovom mestu ne znači ništa - ali Gvenvir je ipak bila Vrhovna kraljica, pa je opatica učtivo klimnula glavom pre nego što je progovorila. "Hoćete li ostati ovde sa nama, gospo? Bili bismo veoma počastvovani ukoliko tako odlučite." Oh, samo kad bih mogla da ostanem! Ovde je tako mirno... Gvenvir je odgovorila ne krijući žaljenje. "Ne mogu. Moram da se vratim u Karleon." Ne mogu da odlažem da saopštim Arturu dobre vesti, vesti o njegovom sinu... "Vrhovni kralj mora da čuje za.... za smrt svoje majke", rekla je. A onda, znajući šta bi žena želela da čuje, brzo je dodala: "Budite uvereni da ću mu reći koliko ste lepo postupali sa njom. Imala je sve što bi mogla da poželi u poslednjim danima života." "Bilo nam je zadovoljstvo; svi smo voleli gospu Igrenu", rekla je stara monahinja. "Reći ćemo vašoj pratnji da bude spremna za polazak rano ujutro, ukoliko nam Bog pošalje lepo vreme." "Sutra? Zašto ne danas?" upitala je Gvenvir, a onda je zastala - ne, to bi zaista bila uvredljiva žurba. Nije ni znala koliko jedva čeka da saopšti lepe vesti Arturu, da zauvek prekine sa nemim prebacivanjem zbog jalovosti. Uhvatila je opaticu pod ruku. "Sada se morate mnogo moliti za mene i za bezbedno rođenje kraljevog sina." "Je li tako, gospo?" Opatičino naborano lice sinulo je od zadovoljstva što joj se poverava jedna Vrhovna kraljica. "I molićemo se za oboje. Sestrama će biti milo da misle kako smo prve koje se mole za novog kneza." "Poslaću darove manastiru..." "Božji darovi i molitve ne mogu se kupiti zlatom", dostojanstveno je rekla opatica, ali ipak je izgledalo da joj je milo. U sobi kraj Igrenine, gde je u poslednje vreme spavala, njena služavka muvala se okolo, pakujući bisage. Kad je Gvenvir ušla, ova je podigla pogled i počela da gunđa. "Ne odgovara dostojanstvu Vrhovne kraljice, madam, da putuje sa samo jednim slugom! Pa, to može žena svakog viteza! Treba da uzmete još jednog iz neke od obližnjih kuća, kao i gospu koja će putovati sa vama!" "Pozovi jednu od iskušenica da ti pomogne", rekla je Gvenvir. "Ali brže ćemo putovati ako nas je što manje." "U dvorištu sam čula da se Saksonci iskrcavaju na južnim obalama", gunđala je dalje žena. "Uskoro više neće moći uopšte da se putuje zemljom!" "Ne budi glupa", rekla je Gvenvir. "Saksonci na južnim obalama sklopili su ugovor o vernosti Vrhovnom kralju. Oni znaju šta sve mogu Arturove legije, saznali su to u Celidonskoj šumi. Zar misliš da žele da postanu hrana gavranovima? U svakom slučaju, brzo ćemo ponovo biti u Karleonu, a krajem leta preselićemo dvor u Kamelot, u Letnju zemlju - Rimljani su tu tvrđavu odbranili od svih varvara. Nikada nije bila zauzeta. Čak i sada ser Kaj je tamo i gradi veliku salu za Arturov Okrugli sto, kako bi svi saputnici i kraljevi mogli da sede zajedno za njim." Kao što se i nadala, to je ženi skrenulo misli. "To je blizu vašeg nekadašnjeg doma, zar ne, gospo?" "Da. Sa visina Kamelota, ostrvsko kraljevstvo mog oca je na strelomet. Zapravo, kao dete sam jednom i išla tamo", odgovorila je, setivši se kako je, kao devojčica, čak i pre nego što je otišla u manastirsku školu na Inis Vitrinu, bila u ruševinama stare rimljanske tvrđave. Tada je bilo malo šta da se vidi, osim starog zida, i sveštenik nije propustio da održi prigodno predavanje o tome kako zemaljska slava brzo bledi... Te noći sanjala je kako stoji na vrhu Kamelota; ali približavala joj se magla sa obale, pa je izgledalo kao da ostrvo pliva u moru oblaka. Sa druge strane videla je visoki Tor na Inis Vitrinu, krunisan prstenom od kamenja, mada je znala da su sveštenici porušili to kamenje pre više od sto godina. Nekim trikom Vida, učinilo joj se da na Toru stoji Morgana i podsmeva joj se, krunisana vencem od vrbovih izdanaka. A potom se Morgana stvorila kraj nje u Kamelotu i zajedno su gledale preko čitave Letnje zemlje, sve do Ostrva sveštenika, videći njen nekadašnji dom gde je kraljevao njen otac Leodegranc, kao i Ostrvo zmaja okruženo maglom. Ali Morgana je nosila neobičnu odeću i visoku, dvostruku krunu, i stajala je tako da Gvenvir nije mogla jasno da je vidi, nego je samo znala da je tu. Ja sam Morgana od vila, rekla je, i pokloniću ti sva ova kraljevstva da im budeš Vrhovna kraljica, ako klekneš i pokloniš mi se. Gvenvir se naglo probudila, a Morganin izazivački smeh još joj je odzvanjao u ušima. Soba je bila prazna i tiha, osim bučnog hrkanja služavke čiji je ležaj bio na podu. Gvenvir se prekrstila i legla da spava dalje. Ali na samoj ivici sna učinilo joj se da gleda u bistre, mesečinom obasjane vode nekog jezerca, a umesto njenog lica, odatle ju je gledalo Morganino, krunisano vrbovim prućem, kao kod žetvenih lutki koje su seljaci ponekad još pravili, i bilo je veoma udaljeno. I Gvenvir je opet morala da sedne i prekrsti se pre nego što se usudila da ponovo zaspi. Činilo joj se da se gotovo odmah probudila, ali sama je zahtevala da krenu u praskozorje. Čula je kišu kako pljušti po krovu dok se oblačila uz svetiljku, ali ako odlože polazak zbog kiše može se desiti da ostanu u manastiru i čitavu godinu. Bila je otupela i osećala je mučninu, ali sada je znala zbog čega, i krišom je pogladila još ravan trbuh kao da uverava sebe da je to istina. Nije uopšte bila gladna, ali je naterala sebe da pojede malo hleba i hladnog mesa... čekalo ju je dugo putovanja. A pošto se njoj nije nimalo putovalo po kiši, moglo se očekivati da će i razbojnici i Saksonci takođe radije ostati pod nekim krovom. Baš je nameštala kapuljaču svog najtoplijeg ogrtača, kad je ušla opatica. Posle nekoliko učtivih reči zahvalnosti za bogate poklone koje je Gvenvir predala manastiru za svoju i Igreninu dušu, optica je prešla na pravi razlog ove oproštajne posete. "Ko sada vlada Kornvolom, gospo?" "Pa... nisam sigurna", rekla je Gvenvir, pokušavajući da se seti. "Znam da je Vrhovni kralj predao Tintagel Igreni kada se oženio, kako bi imala svoj dom, i pretpostavljam da ga posle nje nasleđuje gospa Morgana, kćer Igrene i starog vojvode Gorloasa. Čak ne znam ni ko je tamo namesnik." "Ne znam ni ja", rekla je opatica. "Neki sluga ili vitez gospe Igrene, najverovatnije. Zato sam i došla da razgovaram sa vama, madam... zamak Tintagel pravi je dragulj, i trebalo bi da u njemu žive ljudi, ili će i u ovim krajevima izbiti rat. Ako se gospa Morgana uda i dođe da živi ovde, sve će biti dobro - verovatno; ne poznajem gospu, ali ako je Igrenina kćer, verujem da je dobra žena i dobra hrišćanka." Pogrešno veruješ, pomislila je Gvenvir, i opet joj se učinilo da čuje podsmešljivi smeh iz sna. Ali nije mogla da pred stranom osobom loše govori o Arturovoj sestri. "Prenesite moju poruku kralju Arturu, gospo", rekla je opatica. "Neko bi trebalo da dođe da živi u Tintagelu. Čula sam glasine koje su se širile ovim krajevima kada je Gorloas umro - da ima sina kopilana i još neke rođake, i možda bi neki od njih pokušali da ponovo pokore ovaj kraj. Dok je Igrena živela ovde, svi su znali da je Tintagel pod Arturovom zaštitom, ali sada bi valjalo da kralj pošalje ovamo nekog od svojih najboljih vitezova - možda da ga oženi gospom Morganom." "Reći ću to Arturu", odgovorila je Gvenvir. Razmišljala je o tome dok se spremala za polazak. Malo je znala od zemljoposedništvu, ali setila se kakav je haos vladao pre nego što je Uter krunisan, pa i pošto je umro, ne ostavivši naslednika; pretpostavljala je da bi se nešto slično moglo desiti u Kornvolu, ako ostane bez vladara. Morgana je bila vojvotkinja od Kornvola i trebalo bi da dođe i vlada. A onda se setila kako je Artur jednom rekao kako bi njegov najbolji prijatelj trebalo da se oženi njegovom sestrom. Pošto Lanselet nije bogat i nema svoje zemlje, bilo bi dobro kad bi oboje došli da zajedno vladaju Kornvolom. A sada ću roditi Arturu sina, i bilo bi najbolje da pošaljemo Lanseleta sa dvora, kako više nikada ne bih videla njegovo lice i pomislila na stvari na kakve udata žena i dobra hrišćanka ne sme da misli. Ipak, nije mogla da podnese pomisao da se Lanselet oženi Morganom. Je li ikada na ovom grešnom svetu postojala tako pokvarena žena kao ona? Putovala je lica zaklonjenog ogrtačem, ne slušajući razgovore vitezova u svojoj pratnji, ali posle nekog vremena shvatila je da prolaze kraj nekog spaljenog sela. Jedan od vitezova zatražio je od nje dozvolu da se malo zaustave, pa je pošao da potraži preživele; vratio se vrlo mračan. "Saksonci", rekao je ostalima i naglo prekinuo kad je primetio da ga i kraljica sluša. "Ne bojte se, madam, otišli su, ali moramo požuriti da ovo javimo Arturu. Ako bismo vam našli boljeg konja, da li biste mogli da jašete brže?" Gvenvir je osetila da joj se grlo steže. Upravo su izišli iz duboke doline, i nebo se nadvijalo nad njima, visoko i otvoreno, puno pretnji - osećala se onako kako se mora osećati neka zverčica u travi kad se nad njom nadvije senka sokola. Kad je odgovorila, osetila je da joj glas drhti kao u devojčice. "Sada ne mogu da jašem brže. Nosim dete Vrhovnog kralja i ne usuđujem se da ga izložim opasnosti." Opet joj se učinilo da vitez - bio je to Griflet, muž njene dvorske dame Meleas - okleva pre nego što će progovoriti, kao da se ugrizao za jezik. Konačno je rekao, jedva prikrivajući nestrpljenje. "Pa, madam, onda najbolje da vas otpratimo u Tintagel, ili u neki veći zamak u blizini, ili nazad u manastir, kako bismo mogli da jašemo punom brzinom i stignemo u Karleon pre svitanja. Ako nosite dete, svakako ne smete jahati noću! Hoćete li dozvoliti da jedan od nas otprati vas i vašu služavku u Tintagel ili nazad u manastir?" Volela bih da se opet nađem između zidova, ako u okolini ima Saksonaca... ali ne smem biti tolika kukavica. Artur mora čuti za svog sina. Tvrdoglavo je odgovorila. "Zar ne može jedan od vas da odjaše za Karleon, a ostali da me prate dalje? Ili unajmite glasnika koji će brzo odneti vest." Griflet je izgledao kao da bi najradije počeo da psuje. "Ne mogu verovati nijednom unajmljenom glasniku iz ovog kraja, madam, a ionako nas ima premalo čak i za miran kraj, jedva dovoljno da vas štitimo. Pa, ako mora biti tako, najverovatnije su Arturovi ljudi već dobili vesti." Okrenuo se, bled i stegnutih vilica, i izgledao je tako besan da ga je Gvenvir umalo pozvala natrag i pristala na njegov predlog; ali odlučno je rekla u sebi da ne sme biti kukavica. Sada, kad će roditi kraljevskog sina, mora se ponašati kao kraljica i hrabro jahati dalje. A ako se nađem u Tintagelu kad zemlju preplave Saksonci, moraću da čekam dok se rat završi i dok zemljom ponovo zavlada mir, a to bi moglo da potraje... a ako Artur ne sazna da nosim dete, možda će poželeti da me zauvek ostavi tamo. Zašto bi želeo da u Kamelot odvede jalovu kraljicu? Sasvim moguće da će poslušati savet onog starog druida koji me mrzi, Talesina, koji mu je prvi doglavnik, pa će me zameniti nekom ženom koja će mu rađati novog šmrkavca svakih deset meseci... Ali sve će biti dobro, samo kad Artur sazna... Činilo joj se da joj ledeni močvarni vetar prodire pravo u kosti; posle nekog vremena zatražila je da se ponovo zaustave kako bi prešla u kočije... smetalo joj je drmusanje na konju. Griflet je izgledao besan, i na trenutak je pomislila da će zaboraviti na učtivost i opsovati je, ali izdao je potrebna naređenja, i uskoro se našla u kočiji, zadovoljna zbog sporog napredovanja i navučenih zavesa koje su zaklanjale zastrašujuće nebo. Kiša je pred veče prestala i pojavilo se sunce, nisko nad močvarom. "Ovde ćemo postaviti šatore", rekao je Griflet. "Ovde, u močvari, bar možemo nadaleko da vidimo. Sutra ćemo izbiti na stari rimski put, pa ćemo moći da putujemo brže..." Potom je spustio glas i rekao ostalim vitezovima nešto što Gvenvir nije uspela da čuje, ali nije se pobunila, svesna da je besan zbog sporosti putovanja. No, svi su znali da trudnica može lako da pobaci ako brzo jaše, a ona je već dvaput pobacila - zar bi želeli da i ovog puta pobaci Arturovog sina? Loše je spavala pod šatorom, zemlja ju je onako mršavu stalno žuljala, ogrtač i ćebad bili su mokri, sve ju je bolelo od jahanja na koje nije navikla. Ali posle nekog vremena ipak je zaspala, uprkos kiši koja je lila i kapala kroz šator; probudio ju je zvuk jahača i poziv: Grifletov glas, grub i oštar. "Ko to jaše? Stoj!" "To si ti, Griflete? Poznao sam ti glas", dopro je uzvik iz tame. "Ja sam, Gaven, i tražim tvoju grupu - je li kraljica sa vama?" Gvenvir je prebacila ogrtač preko spavaćice i izišla iz šatora. "To si ti, rođače? Otkuda ti ovde?" "Nadao sam se da ću vas zateći u manastiru", rekao je Gaven, sjahavši. Iza njega su se u tami nazirali drugi jahači - četvorica ili petorica Arturovih vojnika, mada Gvenvir nije mogla da im razabere lica. "Pošto ste ovde, madam, pretpostavljam da je kraljica Igrena preminula..." "Umrla je pretprošle noći", rekla je Gvenvir, i Gaven je uzdahnuo. "Pa, to je Božja bolja", rekao je. "Ali zemlja je pod uzbunom, madam - pošto ste već ovde i toliko odmakli, pretpostavljam da morate nastaviti do Karleona. Da ste još u manastiru, trebalo je da vas ispratim, zajedno sa sestrama koje požele da potraže zaštitu, do zamka Tintagel, i da vas ostavim tamo dok zemlja opet ne bude bezbedna." "A sad možeš da uštediš sebi put", nervozno je rekla Gvenvir, ali Gaven je odmahnuo glavom. "Pošto je moja poruka sad beskorisna, a pretpostavljam da će sestre više voleti da ostanu iza manastirskih zidova, moram da odem u Tintagel sa porukom da svi Arturu verni vojnici smesta dođu. Saksonci se okupljaju blizu obale, sa više od stotinu brodova - stigle su vesti preko svetionika. Legija je u Karleonu, i tu se okuplja sva vojska. Kada je vest prispela u Lotiju, smesta sam odjahao da se pridružim Arturu; a on me je poslao u Tintagel da prenesem vesti i njima." Duboko je uzdahnuo. "Čak je i Merlin sada samo glasnik, kao i ja." "A ja sam kazao kraljici", rekao je Griflet, "da bi trebalo da ostane u Tintagelu, ali sada je prekasno da se vraćamo tamo! A pošto putevima ide vojska - Gavene, možda bi ipak trebalo da otpratiš kraljicu do Tintagela." "Ne", odlučno je rekla Gvenvir. "Sada moram da se vratim i ne bojim se da putujem kada se mora." Štaviše, ako Artura opet čeka rat, utoliko će mu biti važnija vest koju mu je nosila. Gaven je već nestrpljivo odmahivao glavom. "Ne mogu ići brzinom ženskog jahanja, osim ako je u pitanju sama Godpa od Jezera, koja jaše čitavog dana rame uz rame sa muškarcima! A vi ste vrlo loš jahač, gospo - ne, ne želim da vas vređam, niko ni ne očekuje da jašete kao vitez, ali ne smem da zakasnim..." "A kraljica je noseća i mora da putuje što je sporije moguće", jednako nestrpljivo mu je rekao Griflet. "Mogu li najsporiji od tvojih jahača da prate kraljicu, Gavene, kako bih ja pošao sa tobom u Tintagel?" Gaven se nasmešo. "Ne sumnjam da želiš da budeš u glavnom toku događaja, Griflete, ali ovo je tvoj zadatak i niko ti na tome ne zavidi", rekao je. "Možeš li da mi nađeš malo vina i hleba? Putovaću cele noći, kako bih bio u Tintagelu pred zoru. Imam poruku za Markusa, koji je vojskovođa Kornvola i treba da povede svoje vitezove. Ovo je možda velika bitka koju je Talesin predskazao, kada ćemo ili nestati ili zauvek oterati Saksonce iz ove zemlje! Ali svi muškarci moraju da dođu i da se bore uz Artura." "Sada će čak i ugovorne trupe biti uz njega", rekao je Griflet. "Jaši dalje ako moraš, Gavene, i neka te Bog čuva." Dvojica vitezova su se zagrlili. "Srešćemo se opet kada Bog odredi, prijatelju." Gaven se naklonio pred Gvenvir. Ona je pružila ruku da ga zaustavi. "Trenutak - je li moja rođaka Morgoza dobro?" "Kao i uvek, madam." "A moja zaova, Morgana - je li na sigurnom, na Morgozinom dvoru?" Gaven se iznenadio. "Morgana? Ne, madam, nisam video Morganu već godinama. Svakako nije dolazila u Lotiju, jer bi mi to majka kazala", odgovorio je, učtivo uprkos nestrpljenju. "A sada moram da krenem." "Neka Bog bude sa tobom", rekla je; stajala je potom i gledala ih kako nestaju u noći. "Zora je već blizu", kazala je. "Vredi li da pokušavamo da spavamo dalje, ili bolje da podignemo logor i krenemo za Karleon?" Grifletu kao da je bilo milo. "Istina, po ovoj kiši ionako ne bismo mnogo spavali", rekao je, "a ako možete da putujete, gospo, voleo bih da krenemo dalje. Bog zna šta nas sve čeka dok ne stignemo u Karleon." Ali kada je sunce izišlo nad močvarom, zamenivši kišu, izgledalo je da putuju zemljom kojom je rat već protutnjao. U ovo doba godine trebalo bi da su seljaci u poljima, ali mada su prošli kraj nekoliko izdvojenih planinskih imanja, nisu videli nijednu ovcu na ispaši, nisu čuli nijednog psa da zalaje, niti je ijedno dete izišlo da ih gleda; čak ni duž rimskog puta nisu sreli ni jednog jedinog putnika. Gvenvir je, drhteći, shvatila da se proširila vest o uzbuni, i oni koji nisu mogli da pomognu, zatvorili su se u kuće kako bi se sakrili od vojska sa obe strane. Hoće li putovanje ovom brzinom ugroziti moje dete? Znala je da može da bira između dva zla - da ugrozi i sebe i Arturovo dete ovim ubrzanim putovanjem ili da se zadrži na putu i možda padne u ruke Saksoncima. Zaključila je da Griflet više ne bi trebalo da ima razloga da se žali što ih ona usporava. No, dok je jahala, ne želeći da se skloni u kočiju kako mu ne bi dala razloga da se žali zbog sporosti, činilo joj se da svuda unaokolo lebdi strah. Bližilo se veče, a dan je bio dug, kada su ugledali osmatračnicu koju je još Uter sagradio nad Karleonom. Velika purpurna zastava Pendragona lepršala je u visini, i Gvenvir se prekrstila kad su prošli kraj nje. Sad kada se svi hrišćani skupljaju protiv varvara, je li prikladno da ovaj simbol drevne vere i đavola služi za prizivanje vojski jednog hrišćanskog kralja? Jednom je već pričala o tome sa Arturom, a on joj je rekao da se zakleo svom narodu kako će vladati nad njima kao Veliki zmaj, jednako nad hrišćanima i nehrišćanima, i nasmejao se, pruživši ruke sa zmijama tetoviranim preko lakata. Gadila se tih zmija, simbola koje nijedan hrišćanin ne bi smeo da nosi, ali on je ostao uporan. "Nosim ih kao simbol krunisanja, kada sam dobio Uterovo mesto nad ovom zemljom. Nećemo više govoriti o tome, gospo." I ništa što je pokušala nije ga moglo naterati na razgovor, niti da sasluša šta bi o tome imao da kaže sveštenik. "Sveštenici su jedno, a kraljevi drugo, Gvenvir moja. Voleo bih kad bismo sve delili, ali ti nećeš da se petljaš u ovo, i zato ne možemo da razgovaramo o tome. A što se tiče sveštenika, ovo nije njihov posao. Pusti, kažem ti." Glas mu je bio odlučan, ne besan, ali ipak je sagnula glavu i više nije govorila o tome. No, sada, dok je jahala pod zastavom Pendragona, stresla se. Ako naš sin treba da vlada hrišćanskom zemljom, je li prikladno da druidska zastava vijori nad zamkom njegovog oca? Polako su prolazili kroz vojne logore u ravnici oko Karleona. Neki vitezovi, koji su je dobro poznavali, prilazili su da pozdrave kraljicu, a ona im se smešila i mahala. Prošli su kraj Lotove zastave i kroz njegovu vojsku, severnjake sa kopljima i dugačkim sekirama, odevene u grubo bojenu odeću; na njihovoj zastavi nalazio se Morigan, Veliki Gavran rata. Gavenov brat, Gaheris, izišao je iz tog logora i naklonio joj se, prošavši kraj Grifletovog konja dok su nastavljali ka zamku. "Je li te moj brat našao, Griflete? Nosio je poruku za kraljicu..." "Sreo nas je pošto smo već putovali čitavog dana", rekla je Gvenvir, "i bilo je lakše da nastavimo dovde." "Poći ću sa vama u zamak - svi Arturovi saputnici pozvani su da većeraju sa kraljem", rekao je Gaheris. "Gaven je bio besan što je poslat kao glasnik, ali niko ne jaše brže od mog brata. Tvoja gospa je ovde, Griflete, ali priprema se da sa detetom pređe u novi zamak - Artur kaže da sve žene moraju tamo, jer ih je lakše braniti, a može odvojiti samo nekolicinu da štite zamak." U Kamelot! Gvenvir se srce steglo - jahala je čak od Tintagela kako bi saopštila Arturu vesti o detetu koje očekuje, a on će je sad spakovati i poslati u Kamelot? "Ne poznajem onu zastavu", rekao je Griflet, gledajući zlatnog orla koji se vijorio kao živ. Izgledao je vrlo star. "To je simbol Severnog Velsa", odgovorio je Gaheris. "Urijens je tu, sa svojim sinom Avalohom. Urijens tvrdi da je njegov otac preuzeo simbol od Rimljana, pre više od stotinu godina. Možda je to čak i tačno! Ljudi iz Urijensovih brda čvrsti su borci, mada ne bih to rekao njima u lice." "A čija je ono zastava?" upitao je Griflet, ali ovog puta, mada je Gaheris zaustio, odgovorila je Gvenvir. "To je zastava mog oca, Leodegranca, plavo polje sa zlatnim krstom." Ona sama je, kao mlada devojka u Letnjoj zemlji, pomogla majčinim gospama da izvezu tu zastavu. Pričalo se da je njen otac izabrao taj simbol pošto je čuo priču kako je jedan od rimskih imperatora video znak krsta na nebu pre jedne od svojih bitaka. Trebalo bi da se svi borimo pod tim znakom, a ne pod zmijama iz Avalona! Stresla se, a Gaheris ju je podozrivo pogledao. "Je li vam hladno, gospo? Moramo što pre u zamak, Griflete, Artur svakako jedva čeka svoju kraljicu." "Mora da ste umorni od jahanja, kraljice", rekao je Griflet, ljubazno je pogledavši. "Sad ćete brzo biti sa svojim gospama." Kada su se približili ulazu u zamak, susretali su sve više Arturovih saputnika koje je poznavala, a oni su joj mahali i pozdravljali je prijateljski, bez preterane učtivosti. Dogodine u ovo vreme, pomislila je, dolaziće da pozdrave svog kneza. Krupan i trapav muškarac, u kožnom oklopu i sa čeličnim šlemom, preprečio je put njenom konju - izgledalo je kao da je zapeo, mada se naklonio Gvenviri, ali ona je videla da je namerno stao pred nju. "Madam, sestro moja", rekao je, "zar me ne prepoznaješ?" Gvenvir se namrštila i zagledala se u njega, i malo kasnije ga je poznala. "To si ti..." "Meleagrant", rekao je on. "Došao sam da se borim uz našeg oca i tvog muža, sestro." Griflet mu se prijateljski nasmešio. "Nisam znao da vaš otac ima sina, kraljice. Svi su dobro došli da se bore uz Artura..." "Možda ćeš reći koju lepu reč o meni svom mužu, kralju, sestro", rekao je Meleagrant. Gvenvir ga je gledala i osećala blago gađenje. Bio je vrlo krupan, gotovo džin, i kao većina krupnih muškaraca delovao je deformisano, kao da mu je jedna strana tela jača od druge. Jedno oko svakako mu je bilo krupnije od drugog, i imao je tik; no, pokušavajući da bude pravedna, Gvenvir je pomislila kako fizičke mane nisu njegova krivica, a nije imala ništa protiv njega lično. Ali bilo je vrlo uobraženo nazvati je sestrom pred ovolikim ljudima, a sada ju je još ščepao za ruku i izgledalo je da će je poljubiti. Brzo je stegla pesnicu i otrgla se. Pokušala je da zvuči što odlučnije. "Kada zaslužiš, Meleagrante, moj otac svakako će te pomenuti Arturu i on će te načiniti jednim od svojih vitezova. Ja sam samo žena i ne mogu to da ti obećam. Je li moj otac ovde?" "Sa Arturom je, u zamku", nadureno je trekao Meleagrant, "a mene je ostavio kao psa, ovde napolju, sa konjima!" Gvenvir je sada bila sasvim odlučna. "Ne vidim zašto bi tražio išta više, Meleagrante. Dao ti je mesto sebi uz bok, jer nekada je veoma voleo tvoju majku..." Meleagrant ju je oštro prekinuo. "Svi u našoj zemlji znaju, baš kao i moja majka, da sam kraljevski sin, njegov jedini živi sin! Sestro, pomeni me našem ocu!" Brzo je povukla ruku da je ne bi opet uhvatio. "Pusti me, Meleagrante! Moj otac tvrdi da mu nisi sin, a kako ja da kažem išta drugo? Nisam poznavala tvoju majku - to se tiče samo tebe i mog oca!" "Ali moraš me saslušati", žurno je rekao Meleagrant, vukući je za rukav, i Griflet je morao da se postavi između njih. "Mirno, mirno, momče", rekao je, "ne možeš tako razgovarati sa kraljicom, ili će Artur narediti da mu uveče donesu tvoju glavu na poslužavniku! Siguran sam da će ti naš kralj i gospodar dati zasluženo mesto, a ako se budeš dobro borio u ovoj bici, svakako će te rado primiti među svoje saputnike. Ali ne smeš ovako uznemiravati kraljicu!" Meleagrant se okrenuo ka njemu, toliko viši od njega da je Griflet, mada i sam krupan i snažan, izgledao kao dete. "Ti ćeš mi zapovedati kako da razgovaram sa rođenom sestrom, ti mali crve?" Griflet je spustio ruku na mač. "Dobio sam zadatak da pratim moju kraljicu, momče, i obaviću zadatak koji sam dobio od Artura. Sklanjaj mi se sa puta da te ne bih prisilio da se skloniš!" "Ti i ko još?" iskezio se Meleagrant. "Ja, za početak", rekao je Gaheris, brzo stajući kraj Grifleta. Kao i Gaven, i on je bio krupan i jak, naizgled dvosturko veći od vitkog Grifleta. "I ja", javio se Lanselet iz tame iza njih, brzo prilazeći Gvenvirinom konju; osetila je da bi mogla da zaplače od olakšanja. Nikad joj se nije činio lepši nego sada; mada je bio vitak i lako građen, nešto u njegovom držanju nateralo je Meleagranta da se povuče. "Da li te ovaj čovek gnjavi, gospo Gvenvir?" Progutala je knedlu i klimnula glavom, postiđena što ne može da progovori. Meleagrant je i dalje režao. "A ko si mi pa ti, momče?" "Pazi se", rekao je Gaheris, "ne poznaješ gospodara Lanseleta?" "Ja sam Arturov kapetan konjice", rekao je Lanselet, mirno kao da se zabavlja, "i kraljičin zaštitnik. Imaš li nešto da mi kažeš?" "Hoću da razgovaram sa svojom sestrom", rekao je Meleagrant, ali Gvenvir ga je prekinula piskavim glasom. "Nisam ja njegova sestra! Ovaj čovek tvrdi da je sin mog oca, jer je njegova majka neko vreme bila jedna od kraljevih miljenica! On nije sin mog oca, nego niskorođeni klovn kome je mesto na njivi, mada je moj otac bio dovoljno ljubazan da mu da mesto u svom domaćinstvu!" "Najbolje da nam se skloniš sa puta", rekao je Lanselet, prezrivo odmerivši Meleagranta, i bilo je lako videti da Meleagrant zna ko je Lanselet i da nimalo ne želi da se sukobi sa njim. Povukao se, preteći i dalje. "Zažalićeš jednog dana zbog ovoga, Gvenvir", gunđao je, ali se sklonio i pustio ih da prođu. Lanselet je bio elegantno obučen, kao i uvek, u purpurnu tuniku i ogrtač; kosa mu je bila pažljivo ošišana i očešljana, a lice glatko izbrijano. Ruke su mu bile bele i glatke koliko i Gvenvirine, mada je znala koliko su čvrste i snažne. Bio je lepši nego ikada. A došao je u pravi čas da je spase od ružnog sukoba sa Meleagrantom. Nasmešila se - nije mogla da se uzdrži; kao da se nešto pokrenulo duboko u njoj. Ne, sada ne smem tako da ga gledam, biću majka Arturovog sina... "Sigurno ne želiš da pređeš kroz glavnu salu, gospo, u tom ofucanom jahaćem odelu", rekao je. "Jeste li uglavnom putovali po kiši? Hajde da te provedem, zajedno sa poslugom, kroz sporedna vrata; tako možeš poći pravo u svoje odaje i osvežiti se, pa da se sretneš sa Arturom u sali kad se presvučeš, ugreješ i osušiš - ali ti drhtiš! Da li ti je hladno zbog vetra, Gvenvir?" Odavno je imao dozvolu da joj se obraća po imenu, bez onog 'moja kraljice', ili 'gospo', ali nikada joj se to nije učinilo tako divno. "Uviđavan si prema meni, kao i uvek", rekla je i pustila da joj on povede konja. "Griflete", rekao je Lanselet, "idi i reci našem kralju da je kraljica bezbedno stigla u svoje odaje. A ti, Gaherise, sigurno jedva čekaš da se vratiš među svoje saputnike. Ja ću otpratiti kraljicu." Na ulazu joj je pomogao da sjaše, a ona je bila svesna samo njegovog dodira. Oborila je pogled, izbegavajući njegove oči. "Velika sala puna je Arturovih saputnika", rekao je, "i vlada opšta zbrka - Okrugli sto odnet je pre tri dana, troja kola su ga odvukla za Kamelot, a Kaj je pošao da ga sastavi u novoj sali. Sada je poslat jahač da pozove Kaja nazad, kao i sve one koji mogu da odu iz Letnje zemlje..." Uplašeno ga je pogledala. "Gaven nam je rekao da se Saksonci iskrcavaju - je li to onaj rat koga se plašio Artur?" "Godinama smo svi znali da do toga mora doći, Gven", tiho je odgovorio on. "Zbog ovoga je Artur obučavao legije, a ja sam radio sa konjicom. Kada se ovo završi, možda ćemo imati mir za kojim svi čeznemo, čitavog mog života, a i Uterovog." Naglo ga je zagrlila. "Možeš poginuti", šapnula je. Sada je prvi put skupila hrabosti da učini tako nešto. Stajala je privijena uz njega, zagnjurivši mu lice u rame, i osetila je da ju je i on zagrlio. Uprkos strahu, iskusila je slast zbog toga. Progovorio je drhtavim glasom. "Svi smo znali da se ovo jednog dana mora desiti, draga moja. Srećom, imali smo godine da se spremimo i imamo Artura da nas povede - da li si uopšte svesna koliko je on dobar vođa i koliko nam je svima drag? Mlad je, ali on je najveći Vrhovni kralj koga smo imali još od drevnih vremena, i sa njim na čelu svakako ćemo oterati Saksonce - a što se ostalog tiče, to je volja Božja, Gvenvir." Nežno ju je potapšao po ramenu. "Sirota mala, tako si umorna, hajde da te povedem kod tvojih gospi." Ali osećala je da mu ruke drhte, i posramila se što mu se bacila u naručje kao neka vojnička kurva. U njenim odajama vladala je zbrka. Meleas je pakovala odeću u kutije, a Elena je nadgledala služavke. Elena je pritrčala da je zagrli. "Rođako, tako smo se brinule što putuješ drumovima - nadali smo se da ćeš dobiti poruku pre nego što napustiš manastir, pa ćeš biti bezbedna u Tintagelu..." "Ne", rekla je Gvenvir. "Igrena je umrla. Gaven nas je sreo kad smo već putovali čitav dan, a osim toga, moje mesto je uz muža." "Gospo", upitala je Meleas, "je li se Griflet vratio sa vama?" Gvenvir je klimnula glavom. "Dopratio me je dovde. Sigurno ćeš ga videti za večerom - Gaheris mi je rekao da su svi Arturovi saputnici pozvani na večeru sa kraljem..." "Ako se to može nazvati večerom", rekla je Meleas. "Meni pre liči na podelu vojničkih sledovanja - ovo mesto postalo je običan vojni logor, a biće i gore. Ali Elena i ja smo učinile sve što smo mogle da očuvamo red." Inače uvek nasmešena, punačka ženica sada je delovala zabrinuto i umorno. "Spakovala sam sve vaše haljine i stvari koje bi vam mogle zatrebati ovog leta, pa ste spremni da već ujutro odjašete za Kamelot. Kralj je rekao da moramo smesta tamo, jer sve je spremno za useljenje, pošto se Kaj svojski potrudio. Ali nismo mislili da ćemo otići ovako, na brzinu i gotovo kao pod opsadom." Ne, pomislila je Gvenvir, posle toliko jahanja ne pristajem da ponovo pođem na put! Moje mesto je ovde, a moj sin ima pravo da se rodi u očevom zamku. Neću dopustiti da me šalju tamo-amo kao komad prtljaga! "Smiri se, Meleas", rekla je, "možda ipak ne moramo toliko da žurimo. Pošalji nekoga po vodu i nađi mi neku haljinu koja nije natopljena i izgužvana od blata i putovanja. A ko su sve ove žene?" Te žene, kako se pokazalo, bile su supruge nekih saputnika i kraljeva podređenih Arturu, koje će sa njima poći u Kamelot; bilo je najlakše da putuju u grupi, a tamo će biti bezbedne od Saksonaca. "To je blizu tvog doma", rekla je Elena, kao da će to svakako prelomiti Gvenvir da pođe. "Možeš da posetiš ženu svog oca, kao i svoju malu braću i sestre. Ili će, dok je Leodegranc u ratu, tvoja maćeha biti sa nama u Kamelotu." To ne bi godilo nijednoj od nas, pomislila je Gvenvir, a onda se postidela. Poželela je da prekrati raspravu sa nekoliko reči, trudna sam, ne mogu da putujem, ali grozila se uzbuđenja i navale pitanja koje bi to svakako izazvalo. Artur treba da sazna prvi. 12. Kada je Gvenvir ušla u veliku salu, koja je delovala golo i pusto bez velikog Okruglog stola i svih onih zastava i tapiserija, Artur je sedeo za improvizovanim stolom kraj vatre, okružen nekolicinom saputnika, a ostali su bili oko njih. Toliko je bila željna da mu saopšti vest, ali nije mogla da se istrči pred čitavim dvorom! Moraće da sačeka do večeras, kad budu sami u krevetu - to je bilo jedino vreme kada je pripadao samo njoj. Ali kada je podigao pogled i video je, ustao je i prišao da je zagrli. "Gven, najdraža moja!" rekao je. "Nadao sam se da će te Gavenova poruka zadržati na sigurnom, u Tintagelu..." "Ljutiš se što sam se vratila?" Odmahnuo je glavom. "Ne, naravno. Znači, putevi su još bezbedni, i imala si sreće", rekao je. "Ali ovo svakako znači da je moja majka..." "Umrla je pre dva dana i sahranjena je u manastiru", rekla je Gvenvir, "a ja sam smesta pošla da ti javim vest. A jedino što ti imaš da mi kažeš jeste da mi prebaciš što nisam ostala u Tintagelu zbog rata!" "Ne prebacujem ti, draga ženo", nežno je rekao, "nego se brinem za tvoju bezbednost. Ali ser Griflet je dobro pazio na tebe, kao što vidim. Hodi i sedi sa nama." Poveo ju je ka klupi i posadio je kraj sebe. Srebro i grnčarija su nestali - pretpostavljala je da je i to poslato u Kamelot, i upitala se šta se desilo sa lepom crvenom činijom iz rimljanskih vremena, koju je kao venčani poklon dobila od maćehe. Zidovi su bili goli i sve je delovalo pusto, a oni su jeli iz običnih drvenih činija, grubo izdeljanih i svakako kupjenih na lokalnoj tržnici. "Ovde već izgleda kao da je bilo bitke!" rekla je, zamačući komad hleba u činiju. "Činilo mi se mudro da sve pošaljem za Kamelot", rekao je, "a onda smo čuli glasine o iskrcavanju Saksonaca i nastala je zbrka. Tvoj otac je ovde - svakako ćeš želeti da se pozdraviš sa njim." Leodegranc je sedeo u blizini, mada ne u najbližem krugu oko Artura. Prišla je da ga poljubi, a pod rukama je osetila njegova koščata ramena - otac joj se oduvek činio vrlo krupan, a sada je iznenada izgledao star i izmožden. "Rekao sam gospodaru Arturu da nije trebalo da te šalje na takvo putovanje u ova vremena", rekao je. "Oh, da, svakako je lepo od Artura što je želeo da neko bude kraj samrtničke postelje njegove majke, ali on ima dužnosti i prema svojoj ženi, a Igrena ima neudatu kćer koja je mogla da bude kraj nje - gde je to vojvotkinja od Kornvola kad nije mogla ona da ode?" "Ne znam gde je Morgana", odgovorio je Artur. "Moja sestra je odrasla žena i svoj je gospodar. Ne mora da traži moju dozvolu da bi otišla nekuda." "Da, sa kraljevima je uvek tako", svadljivo je rekao Leodegranc, "vladaju svima osim svojim rođakama. Alienor je ista takva, i imam tri kćeri, nisu još dorasle za udaju, a misle da mogu da vladaju mojim domaćinstvom! Videćeš ih u Kamelotu, Gvenvir. Poslao sam ih tamo, u bezbednost, a najstarija, Izota, dovoljno je velika - možda bi htela da je učiniš svojom dvorskom damom, kad ti je već polusestra? A pošto nemam živih sinova, želim da zamolim Artura da je uda za jednog od svojih najboljih vitezova kad doraste za to." Gvenvir je začuđeno odmahnula glavom pri pomisli na Izotu - zar je njena polusestra dovoljno odrasla da dođe na dvor? Pa, imala je barem sedam godina kad se Gvenvir udala - sada je već odrasla devojka od dvanaest ili trinaest. Elena nije bila ništa starija kad su je doveli u Karleon. Ako bi ga zamolila, Artur bi svakako dao Izotu nekom od svojih najboljih vitezova, možda Gavenu, ili možda - pošto će Gaven jednog dana postati kralj Lotije - Gaherisu, koji je kraljev direktan rođak. "Sigurna sam da ćemo Artur i ja naći nekoga za moju sestru", rekla je. "Lanselet je još neoženjen", predložio je Leodegranc, "a i vojvoda Markus od Kornvola. Mada bi svakako bilo mnogo zgodnije kad bi se Markus oženio gospom Morganom, onda bi imala nekog ko bi joj pazio zamak i branio zemlju. A mada je, koliko znam, dotična gospa poreklom sa Avalona, vojvoda Markus svakako bi umeo da je ukroti." Gvenvir se nasmešila pri pomisli na Morganu, ukroćenu i bezbedno udatu za nekoga koga joj oni pronađu. Zašto bi Morgana radila po svome? Nijedna druga žena ne postupa po svojoj volji, čak je i Igrena, kraljeva majka, bila udata onako kako su njeni rođaci smatrali za najbolje. Artur bi trebalo da upotrebi svoju vlast i dobro uda Morganu pre nego što ih ova sve ostramoti! Gvenvir je ovom prilikom rešila da zaboravi kako je Artur pominjao Morganinu udaju za Lanseleta, i kako se ona protivila tome. Ah, bila sam sebična... ne mogu da ga imam za sebe i zato se unapred ljutim na njegovu ženu. Ne, rekla je u sebi, bila bi srećna da se Lanselet oženi, samo ako je devojka pogodna i čedna! "Mislio sam da je vojvotkinja od Kornvola jedna od tvojih dvorskih dama", rekao je Leodegranc. "Bila je", odgovorila je Gvenvir, "ali je otišla pre nekoliko godina da poseti neku rođaku i nikada se nije vratila." I tu se ponovo upitala: gde li je Morgana? Nije u Avalonu, nije u Lotiji sa Morgozom, nije bila u Tintagelu sa Igrenom - možda je u Donjoj Britaniji, ili je otišla na hodočašće u Rim, ili je u vilinskoj zemlji, ili u samom paklu, mada je Gvenvir u to sumnjala. Ovako ne može dalje - Artur ima pravo da zna gde obitava njegova najbliža rođaka, sada kad mu je majka umrla! Ali Morgana bi svakako došla kod majke na samrti, samo da je mogla. Vratila se da sedne kraj Artura. Lanselet i kralj crtali su po drvenom stolu vrhovima bodeža, rasejano se služeći iz iste činije. Ugrizla se za usnu - mogla je mirno da ostane i u Tintagelu, pošto je Arturu svejedno je li ona tu ili ne - i povukla bi se na klupu kraj svojih gospi, ali Artur je podigao pogled i nasmešio joj se, pruživši ruku. "Ne, draga moja, nisam mislio da te oteram - zaista moram da razgovaram sa kapetanom svoje konjice, ali ima mesta i za tebe." Dao je znak jednom slugi. "Donesi još mesa za moju gospu. Laneselet i ja smo počistili ovu činiju - a mislim da negde ima i svežeg hleba, ako ga je ostalo, jer bez Kaja kuhinja je u haosu." "Mislim da sam dovoljno jela", rekla je Gvenvir, oslanjajući mu se o rame, a on ju je odsutno pomilovao. Osećala je Lanseletovo telo, snažno i čvrsto, sa druge strane, i između njih je bila mirna i bezbedna. Artur se nagnuo napred, još je gladeći po kosi jednom rukom, a drugom je držao bodež kojim je crtao. "Vidi, možemo li da provedemo konje ovuda? Bili bismo brzi, a kola sa zalihama i prtljagom mogla bi da idu okolo, ravnicom; jahači bi tako bili mnogo brži - Kaj je naložio da se peče hleb za putovanje i da se skladišti, još od pre tri godine, od bitke u Celidonskoj šumi. Verovatno će se iskrcati ovde..." Pokazao je jedno mesto na grubo nacrtanoj mapi. "Leodegrance, Urijense, hodite da vidite ovo..." Prišao je njen otac, sa još jednim čovekom, vitkim, tamnoputim i kočopernim, mada mu je kosa bila seda, a lice izborano. "Kralju Urijense", rekao je Artur, "pozdravljam te kao prijatelja mog oca i svog. Da li si upoznao moju gospu Gvenvir?" Urijens se naklonio. Glas mu je bio prijatan i melodičan. "Zadovoljstvo mi je da vas vidim, madam. Kada se zemlja smiri, dovešću moju ženu, ako smem, da vam je predstavim u Kamelotu." "Biće mi milo", rekla je Gvenvir, osećajući da joj je glas neiskren - nikada nije naučila da ubedljivo izgovara ove učtive besmislice. "To neće biti ovog leta, čeka nas mnogo posla", rekao je Urijens i nagnuo se nad Arturovu mapu. "U Ambrozijevo vreme proveli smo vojsku ovim putem - nismo imali toliko konja, osim zaprežnih, ali mogu da prođu tuda. Morate paziti na močvare dok prolazite južno od Letnje zemlje..." "Nadao sam se da neću morati da se pentram tuda", rekao je Lanselet. Urijens je odmahnuo glavom., "Sa toliko konja, to bi bilo najbolje." "Na tim bregovima konji će se sklizati i lomiti noge", protivio se Lanselet. "I to je bolje, ser Lanselete, nego da se i ljudi i konji i kola zaglibe - bolje brda nego močvare", rekao je Urijens. "Gledajte, ovde leži stari rimski zid..." "Ne mogu ništa da vidim tu gde su toliki ljudi škrabali", nestrpljivo je rekao Lanselet. Otišao je do ognjišta i izvukao dugačak štap, ugasio mu zažareni kraj i počeo da crta po podu ugarakom. "Evo, ovde je Letnja zemlja, a ovde su jezera i rimski zid... imamo, recimo, trista konja i dvesta ovde..." "Toliko?" sa nevericom je upitao Urijens. "Ni Cezarove legije nisu imale više!" "Sedam godina smo ih obučavali, zajedno sa vojnicima koji će ih jahati", rekao je Lanselet. "Zahvaljujući tebi, dragi rođače", rekao je Artur. Lanselet se okrenuo i nasmešio se. "Zahvaljujući tebi, kralju moj, koji si imao mudrosti da predvidiš šta ćemo sve moći sa njima." "Neki vojnici još ne znaju da se bore jašući", primetio je Urijens. "Što se mene tiče, borio sam se dovoljno dobro predvodeći pešake..." "A to je sasvim dovoljno", dobroćudno ga je prekinuo Artur, "jer nemamo dosta konja za sve koji bi hteli da se bore jašući, kao ni dovoljno sedala i uzengija, mada sam uposlio sve sarače u kraljevstvu, i dobro sam ih plaćao za naporan posao, pa sam zbog povećanih nameta ispao pohlepni tiranin." Nasmejao se i pogladio Gvenvir po leđima. "Sve ovo vreme jedva da sam imao dovoljno zlata da kupim svojoj gospi svile za vez! Sve je otišlo na konje, kovače i sedla!" Iznenada se uozbiljio i namrštio. "A sada je vreme da se isproba sve što smo učinili i sve što možemo učiniti - Saksonci su ovog puta prava poplava, prijatelji moji. Ako ne možemo da ih zaustavimo, a dvostruko su brojiniji od nas, u ovoj zemlji će siti biti jedino gavrani i vukovi!" "To je prednost konjice", ozbiljno je rekao Lanselet. "Naoružan jahač može da se bori sa pet ili deset pešaka. Videćemo, i ako smo bili u pravu, zaustavićemo Saksonce jednom zauvek. Ako ne uspemo - pa, izginućemo braneći svoj dom i zemlju koju volimo, kao i naše žene i decu." "Da", tiho je rekao Artur, "tako će biti. Jer šta smo uopšte radili otkako smo dovoljno porasli da držimo mač, Galahade?" Nasmešio se Lanseletu, jednim od svojih retkih, ljupkih osmeha, i Gvenvir je osetila ubod bola. Meni se nikad ne smeši tako, pomislila je. No, kada čuje vest koju mu nosim... Lanselet mu je na trenutak odgovorio osmehom, a onda je uzdahnuo. "Dobio sam poruku od svog polubrata, Lajonela - Banovog najstarijeg sina. Rekao je da će isploviti za tri dana - ne", prekinuo je i počeo da računa na prste, "već su isplovili - glasnik je kasnio. Ima četrdeset brodova i nada se da će uspeti da razbije saksonsku flotu, i da ih što više natera na stenje, ili južno, ka kornvolskoj obali, gde neće moći da se zgodno iskrcaju. Tada će se njegova vojska iskrcati i odmarširati do nas. Treba da mu pošaljem glasnika i javim tačno mesto gde ćemo se naći." Pokazao je mapu na podu. Utom se na ulazu u sobu začulo komešanje i glasovi, i kroz rasute klupe i stolove prošao je jedan visok, mršav, prosed muškarac. Gvenvir nije videla Lota od Lotije još od bitke u Celidonskoj šumi. "Pa, nisam očekivao da ću ikada videti Arturovu salu ovako, bez Okruglog stola - šta je, Arture, rođače, igraš se kockica sa svojim školskim drugovima?" "Okrugli sto je već odnesen u Kamelot, rođače", odgovorio je Artur, ustajući, "sa svim ostalim nameštajem i ženskom opremom - ovo ovde je vojni logor, i čekamo jutro da pošaljemo poslednje žene u Kamelot. Većina ih je već tamo, zajedno sa svom decom." Lot se naklonio pred Gvenvir. "Pa, znači da Arturova sala zaista ostaje prazna. Ali je li bezbedno da žene i deca putuju u ovo ratno vreme?" "Saksonci još nisu prodrli ovako duboko u kopno", rekao je Artur, "i nema nikakve opasnosti ukoliko odmah pođu. Odrediću pedeset vojnika - a to je nezahvalan posao - da ostanu sa njima i čuvaju Kamelot. Kraljici Morgozi dobro je tamo gde se nalazi, u Lotiji - i drago mi je što je i moja sestra sa njom!" "Morgana?" Lot je odmahnuo glavom. "Već godinama nije dolazila u Lotiju. Vidi, vidi. Pitam se kuda li je otišla. I sa kim? Uvek sam mislio da u toj devojci ima nečega! Ali zašto u Kamelot, gospodaru Arture?" "Zato što ga je lako braniti", rekao je Artur. "Pedeset vojnika može da ga brani do Hristovog povratka. Ako bih ostavio žene ovde u Karleonu, trebalo bi da iz bitke povučem dvesta vojnika. Ne znam zašto je moj otac odredio Karleon za svoje uporište - nadao sam se da ćemo pre dolaska Saksonaca uspeti da preselimo dvor u Kamelot, a tada bi morali da marširaju kroz čitavu Britaniju da bi doprli do nas, i mogli bismo da sami izaberemo mesto gde ćemo ih dočekati. Ako ih zavedemo u močvare i jezera Letnje zemlje, gde predeo nije nikada isti dve godine uzastopce, tada bi blato i močvare obavili pola posla umesto lukova, strela i sekira, a mali narod Avalona dokrajčio bi ih svojim vilinskim strelama." "Svakako će doći i do toga", rekao je Lanselet, ustajući sa poda gde je na kolenima proučavao mapu. "Avalon je već poslao trista vojnika, i doći će ih još, kažu. A kad sam poslednji put razgovarao sa Merlinom, rekao je da su poslali jahače i u tvoju zemlju, gospodaru Urijense, kako bi sav Drevni narod što obitava u tvojim brdima došao da se bori uz nas. I tako imamo legiju, jahače za borbu u ravnici, oklopljene i naoružane kopljima, od kojih svaki može da se nosi sa deset Saksonaca. Potom imamo mnoštvo pešaka, opremljenih lukovima i mačevima, koji mogu da se bore u brdima i dolinama. A imamo i mnogo pripadnika Plemena, sa džilitima i sekirama, i Drevni narod, koji može da se bori iz zasede i da neprimećen ubija neprijatelja svojim vilinskim strelama. Mislim da možemo da spremni dočekamo sve Saksonce iz čitave Galije i sa svih obala kontinenta!" "A upravo to ćemo i morati da uradimo", rekao je Lot. "Borim se sa Saksoncima još od Ambrozijevih vremena - baš kao i ovde prisutni Urijens - i nikada nisam morao da čekam ovoliku njihovu vojsku." "Otkako sam krunisan, znao sam da dolazi ovaj dan - Gospa od Jezera upozorila me je na to kad mi je dala Ekskalibur. A sada je poslala sav narod Avalona da se bori pod zastavom Pendragona." "Svi ćemo biti tu", rekao je Lot, ali Gvenvir se stresla, a Artur ju je zabrinuto pogledao. "Draga moja, jahala si čitavog dana, kao i juče, a u zoru moraš da kreneš dalje. Da li da pozovem tvoje gospe da te odvedu u krevet?" Odmahnula je glavom, kršeći ruke u krilu. "Ne, nisam umorna, ne - Arture, nedostojno je da se narod Avalona, kojim vladaju čarobnjaci, bori uz hrišćanskog kralja! A ako ih okupiš pod tom paganskom zastavom..." "Kraljice moja", blago je rekao Lanselet, "zar da narod Avalona sedi i gleda kako im domovi padaju u ruke Saksoncima? Britanija je i njihova zemlja - boriće se kao i mi, da se odbrane od varvara. A Pendragon je i njihov kralj." "Baš to mi se ne dopada", rekla je Gvenvir, pokušavajući da zvuči smireno, a ne kao devojčica koja se usuđuje da progovori na ratnom veću. Na kraju krajeva, pomislila je, Lot je ptihvatio Morgozu kao jednog od svojih savetnika, a Vivijen se nikada nije ustezala da govori o državnim poslovima! "Ne sviđa mi se što treba da se borimo rame uz rame sa narodom Avalona. Ova bitka treba da predstavlja uporište civilizacije, Hristovih sledbenika, potomaka Rima, protiv onih koji ne priznaju našeg Boga. Drevni narod nam je neprijatelj, baš kao i Saksonci, i ovo neće biti hrišćanska zemlja sve dok svi oni ne budu mrtvi ili proterani u brda, zajedno sa svojim demonskim bogovima! I ne dopada mi se, Arture, što si odabrao da se boriš pod paganskom zastavom. Trebalo bi da uzmeš, kao Urijens, Hristov krst za simbol, kako bismo mogli da razlikujemo prijatleje od neprijatelja!" Lanselet ju je zaprepašćeno gledao. "Jesam li ti onda i ja neprijatelj, Gvenvir?" Odmahnula je glavom. "Ti si hrišćanin, Lanselete." "Moja majka je ista ona Gospa od Jezera koju si optužila da je veštica", rekao je, "a ja sam odrastao u Avalonu, i Drevni Narod je moj narod. Moj otac, koji je hrišćanski kralj, takođe je sklopio Veliki Brak sa Boginjom, svoje zemlje radi!" Bilo je jasno da je ljut. Artur je položio ruku na balčak Ekskalibura, koji je počivao u kanijama od zlata i purpurnog baršuna. Pri pogledu na njegovu ruku spuštenu na magične simbole kanije i na zmije koje su mu se uvijale oko zgloba, Gvenvir je skrenula oči. "Kako će nam Bog podariti pobedu", rekla je, "ako ne odbacimo sve simbole čarobnjaštva i ne borimo se pod njegovim krstom?" "Pa, ima nečega u tome što kaže kraljica", pomirljivo je rekao Urijens, "ali ja nosim svoje orlove u ime svojih očeva i Rima." "Nudim ti svoju zastavu sa krstom, Kralju Arture", rekao je Leodegranc, "ako je želiš. Ponesi je svoje kraljice radi." Artur je odmahnuo glavom. Samo po rumenilu na obrazima Gvenvir je videla da je ljut. "Zakleo sam se da ću se boriti pod kraljevskom zastavom Pendragona, i to ću i učiniti makar me koštalo života. Ja nisam tiranin. Ko god želi, može da nosi Hristov krst kao svoj simbol, ali Pendragonova zatava je simbol pod kojim će se boriti svi narodi Britanije - hrišćani, druidi, Drevni narod. Kao što je zmaj vladar svih životinja, tako je Pendragon vladar svih naroda! Svih, kažem!" "A Urijensovi orlovi i Veliki Gavran Lotije boriće se uz zmaja", rekao je Lot, ustajući. "Zar Gaven nije ovde, Arture? Treba da razgovaram sa svojim sinom, i mislio sam da ću ga zateći ovde, uz tebe!" "Nedostaje mi koliko i tebi, tečo", rekao je Artur. "Ne znam kuda da se okrenem bez njega, ali morao sam da po njemu pošaljem poruku u Tintagel, jer niko nije brži jahač od njega." "Oh, imaš ti dovoljno ljudi oko sebe", gorko je rekao Lot. "Vidim da je Lanselet uvek na tri koraka od tebe, spreman da ispuni upražnjeno mesto." Lanselet je porumeneo, ali je brzo odgovorio. "Uvek je tako, rođače, svi Arturovi saputnici se bore za čast da budu najbliži kralju, a kada je Gaven ovde, čak i Kaj, koji je Arturov usvojeni brat, i ja, koji sam kraljičin zaštitnik, moramo da odstupimo." Artur je ponovo pogledao Gvenvir. "A sada, kraljice moja, zaista moraš poći da se odmoriš. Savetovanje može potrajati do duboko u noć, a ti moraš biti spremna za polazak u praskozorje." Gvenvir je stegla pesnice. Ovog puta, samo ovog puta, daj mi hrabrosti da govorim... "Ne", odlučno je rekla. "Ne, gospodaru moj, neću poći na put u zoru, ni u Kamelot, niti ikuda drugde na licu zemaljskom." Artur je opet porumeneo od besa. "Otkuda to, madam? Ne možeš se zadržavati ovde kad je zemlja u ratu. Rado bih ti omogućio dan ili dva odmora pre nego što nastaviš put, ali moramo požuriti da te smestimo na bezbedno mesto pe nego što dođu Saksonci. Kažem ti, Gvenvir, kada svane, tvoj konj i prtljag biće spremni. Ako ne možeš da jašeš, putovaćeš u kočiji ili će te nositi u stolici, ali poći moraš." "Neću!" ljutito je rekla. "I ne možeš me naterati, osim ako me postaviš na konja i vežeš za sedlo!" "Bože sačuvaj", rekao je Artur. "Ali zašto to, gospo?" Bio je uznemiren, ali pokušavao je da zvuči vedro i raspoloženo. "Sva ona silna vojska napolju spremna je da sluša moja naređenja, a evo pobune na mom rođenom ognjištu, od moje rođene žene!" "Tvoja vojska mora da sluša naređenja", očajnički je rekla Gvenvir. "Oni nemaju razloga da ostanu ovde! Ja ću ostati makar samo sa jednom služavkom i babicom, gospodaru, ali neću putovati nikuda - čak ni do obale reke - dok se ne rodi naš sin!" Eto, rekla sam... tu, pred svim ovim muškarcima... Artur je sad shvatio, i umesto da izgleda presrećan, kao da se obeshrabrio. Odmahnuo je glavom. "Gvenvir..." počeo je, pa prekinuo. Lot se nasmejao. "Jeste li trudni, madam? Pa, čestitam! Ali to ne sme da vas spreči da putujete. Morgoza je jahala svaki dan, sve dok se nije toliko raskrupnjala da konj nije mogao da je nosi, a na vama se još ne vidi da ste noseći. Naše babice kažu da svež vazduh i kretanje koriste trudnoj ženi, a kada je moja omiljena kobila ždrebna, ja je jašem sve do šest nedelja pred ždrebljenje!" "Ja nisam kobila", hladno je rekla Gvenvir, "i dvaput sam pobacila. Hoćeš li me ponovo izložiti toj opasnosti, Arture?" "Ipak, ne možeš ostati ovde. Ovo mesto ne se može dobro braniti", uznemireno je rekao Artur, "a svakog časa ćemo možda morati da izjašemo sa vojskom! A nije pošteno ni tražiti od tvojih gospi da ostanu uz tebe i rizikuju da ih zarobe Saksonci. Siguran sam da ti neće škoditi, mila moja, jer u grupi koja je prošle nedelje pošla za Kamelot bilo je i trudnih žena - a ti ne možeš ostati ovde bez ijedne gospe, ovo će biti samo vojni logor, moja Gven!" Gvenvir je pogledala svoje gospe. "Zar nijedna od vas neće ostati ovde sa svojom kraljicom?" "Ja ću ostati, rođako, ako Artur dozvoli", rekla je Elena. "Ja sam njena rođaka i mogu da izdržim sve što može da izdrži Gvenvir, čak i da živim u vojnom logoru sa samim muškarcima." Prišla je i uhvatila Gvenvir za ruku. "Ali zar ne možeš da putuješ u kočiji? Kamelot je toliko bezbedniji." Lanselet je takođe prišao Gvenviri. Sagnuo se nad nju i tiho rekao: "Gospo, preklinjem te da pođeš sa ostalim ženama. Ovaj kraj će možda biti uništen za nekoliko dana, čim dođu Saksonci. U Kamelotu ćeš biti blizu očeve zemlje. Moja majka takođe je u Avalonu, na dan putovanja odande - ona je poznata isceliteljka i babica, i siguran sam da će doći i starati se o tebi, ili čak i ostati uz tebe kad se beba rodi. Ako pošaljem majci poruku da dođe kod tebe, hočeš li poći?" Gvenvir je pognula glavu, pokušavajući da ne zaplače. Opet moram da radim kako mi se naredi, kao i svaka žena, bez obzira na ono što želim! Sad je čak i Lanselet navalio da je natera da izvrši naređenje. Setila se kako je putovala ovamo iz Letnje zemlje - čak i uz Igrenu bila je užasnuta, a danas je čitav dan jahala iz Tintagela, preko užasnih močvara - sad je konačno bila bezbedna, unutar zidova, i činilo joj se da više nikada neće imati snage da napusti zaklon. Možda kad ojača, kad bude držala sina u naručju... tada bi se možda odvažila na putovanje, ali sada ne... a Lanselet joj je ponudio pomoć svoje majke, čarobnice! Zašto je i pomislio da bi pustila vešticu blizu svog sina? Artur je mogao da popusti zakletvama i vezama sa Avalonom, ali njenog sina pagansko zlo nikada neće ni dodirnuti. "Ljubazno od tebe, Lanselete", tvrdoglavo je rekla, "ali nikuda ne idem dok mi se ne rodi sin." "Čak i ako te odvedemo u sam Avalon?" upitao je Artur. "Ti i naš sin tamo biste bili na najsigurnijem mogućem mestu." Stresla se i prekrstila se. "Device Marijo, Bože sakloni!" šapnula je. "Radije bih pošla pravo u vilinsku zemlju!" "Gvenvir, slušaj me.." počeo je on, a onda je uzdahnuo i digao ruke, i znala je da je pobedila. "Neka bude po tvome. Ako ti se putovanje čini opasnije od ostanka ovde, neću te terati da pođeš..." "Zašto je puštaš da to radi, Arture?" ljutito je upitao Gaheris. "Lepo ti kažem, treba da je spakuješ na konja i pošalješ je, htela ona to ili ne! Kralju moj, zar ćeš popustiti pred ženskim buncanjem?" Artur je umorno odmahnuo glavom. "Mir, rođače", rekao je. "Lako je videti da nisi oženjen. Gvenvir, radi kako želiš. Elena može da ostane sa tobom, kao i jedna služavka, babica i tvoj sveštenik, ali niko više. Svi ostali moraju da pođu u zoru. A sada moraš da ideš u svoje odaje. Gven, nemam više vremena za ovo!" Gvenvir mu je podnela obraz za poljubac i izišla, uopšte se ne osećajući kao da je odnela pobedu. Ostale žene krenule su u praskozorje. Meleas je preklinjala da ostane sa kraljicom, ali Griflet nije pristao. "Elena nema ni muža ni dete", rekao je. "Neka ona ostane. No, da sam ja kralj Pelinor, ne bih ostavio kćer ovde, bez obzira na kraljicu. Ti ideš, gospo moja." I Gvenvir se učinilo da ju je prostrelio pogledom. A Artur joj je jasno rekao da će glavni deo dvorca biti odvojen za vojsku, kao i da se ona mora držati svojih odaja, zajedno sa Elenom i služavkama. Većina nameštaja bila je poslata za Kamelot; dovukli su krevet iz gostinskih odaja, i spavala je u njemu sa Elenom. Artur je noći provodio sa vojskom, i jednom dnevno je slao nekoga da se raspita za nju, ali retko ga je viđala. Isprva je očekivala da će svakog dana izjahati u bitku sa Saksoncima, ili da će se bitka odigrati ovde, ali prolazio je dan za danom, pa nedelja za nedeljom, a vesti nisu pristizale. Dolazili su usamljeni jahači i glasnici, ali ona je, zatvorena u svojim odajama i maloj bašti, čula samo one vesti koje su mogle da prikupe služavka i babica, uglavnom krnje i izobličene ogovaranjen. Vreme joj se oteglo; ujutro je imala mučnine i želela je samo da leži u krevetu, mada joj je kasnije bivalo bolje, pa bi nemirno šetkala baštom, nemajući drugog posla do da zamišlja Saksonce na obali i da misli na svoje dete... Rado bi šila novu opremu za bebu, ali nije imala vune za predenje, a veliki razboj već je bio odnet. No, ostao joj je mali razboj, i oprema za predenje i vez koju je nosila sa sobom u Tintagel, pa je počela da planira da istka zastavu... Artur joj je jednom obećao da, ukoliko mu rodi sina, može da traži kakav god poklon želi, i nameravala je da ga zamoli da odbaci pagansku zastavu Pendragona i uzme Hristov krst. Tako će ova zemlja postati zaista hrišćanska, a Arturova legija će biti pod zaštitom Device Marije. Dok ju je smišljala, bila je najlepša moguća - plava, protkana zlatom i njenom neprocenjivom purpurnom svilom za odeždu Device Marije. Nije imala drugog posla, pa ju je šila od jutra do večeri, i uz Eleninu pomoć brzo je rasla. A u svaki bod utkaću molitve da Artur bude bezbedan i da ovo bude hrišćanska zemlja od Tintagela do Lotije... Jedno popodne posetio ju je Merlin, časni Talesin. Oklevala je - je li u redu da pusti da joj se približi taj stari paganin i obožavalac demona, sad kad nosi Arturovog sina, koji će jednog dana biti kralj hrišćanske zemlje? Ali kad je susrela starčev ljubazni pogled, setila se da je on Igrenin otac i da će njenoj bebi biti pradeda. "Neka te Večnost blagoslovi, Gvenvir", rekao je, šireći ruke u znak blagoslova. Ona se prekrstila, a onda se upitala nije li ga time uvredila, ali on je to, izgleda, shvatio kao razmenu blagoslova. "Kako ti je, gospo, ovako zatvorenoj?" upitao je, osvrćući se po sobi. "Pa, ovde si kao u tamnici! Bilo bi ti bolje u Kamelotu, ili u Avalonu, ili na ostrvu Inis Vitrina - tamo si bila na školovanju kod monahinja, zar ne? A tamo bi barem imala svežeg vazduha i kretala bi se! Ova soba je tako mala!" "Imam dovljno vazduha u bašti", rekla je Gvenvir, rešivši u sebi da vetri posteljinu svakog dana i da služavka mora da provetri i počisti sobu prepunu njihovih sitnica - svakako je bila premala za četiri žene. "Onda pazi, dete, da se svakog dana šetaš na svežem vazduhu, čak i ako pada kiša - vazduh je lek za sve bolesti", rekao je on. "Verujem da ti je ovde dosadno. Ne, dete, nisam došao da ti prebacujem", nežno je dodao. "Artur mi je rekao srećnu vest, i radujem se zbog tebe, kao i svi mi. A ja se naročito radujem - malo koji čovek doživi da dočeka svoje praunuke." Njegovo izborano lice kao da je sijalo od dobronamernosti. "Ako ikako mogu da ti pomognem, samo naredi, gospo moja. Da li ti šalju dobru, svežu hranu, ili samo vojnička sledovanja?" Gvenvir ga je uveravala da ima sve što poželi - svakog dana stizala joj je kotarica najboljeg jestiva - ali nije mu rekla da jedva ima apetita. Pričala mu je o Igreninoj smrti i kako je sahranjena u Tintagelu, i kako je poslednje što je učinila bilo da joj kaže za dete. Vid je jedva pomenula, ali je uznemireno upitala starca: "Ser, znate li gde obitava Morgana, kada nije došla čak ni kod majke na samrti?" On je polako odmahnuo glavom. "Žao mi je, ali ne znam." "Ali to je nečuveno, da se ne javi rođacima kuda je otišla!" "Možda je - kao što čine neke sveštenice Avalona - otišla na neki magijski pohod, ili se zatvorila kako bi potražila vizije", glasno je razmišljao Talesin, mada je i on delovao uznemireno. "U tom slučaju mi ne bi rekli, ali sve mislim, da je u Avalonu, tamo gde moja kćer obitava sa sveštenicama, to bih znao. A ne znam." Uzdahnuo je. "Morgana je odrasla žena i ne mora tražiti ničiju dozvolu da odlazi i dolazi." Tako joj i treba, pomislila je Gvenvir, neka pati zbog sopstvene tvrdoglavosti i bezbožnog načina na koji sprovodi svoju volju! Stegla je pesnice i nije odgovorila druidu, pazeći da drži oči oborene kako ne bi primetio koliko je besna... on lepo misli o njoj, i ne bi volela da bude drugačije. I nije primetio, jer Elena mu je pokazivala zastavu. "Vidite, evo kako provodimo svoje zatvoreničke dane, dobri oče." "Brzo raste", nasmešio se Merlin. "Vidim da niste ostavile vremena - kako ono kažu vaši sveštenici, đavo nalazi posla za dokone ruke - niste ostavile vremena đavolu da se bavi vama, vredne ste kao pčele. Već se nazire divna šara." "A dok ga tkam, ja se molim", rekla je Gvenvir kao da se brani. "Sa svakim bodom molim se da Artur i Hristov krst likuju nad Saksoncioma i njihovim paganskim Bogovima! Nećete mi prebaciti, gospodaru Merline, što se bavim ovim, iako ste naložili Arturu da se bori pod paganskom zastavom?" Merlin je blago odgovorio. "Molitva nikada nije uzaludna, Gvenvir. Zar misiš da mi ne znamo ništa o molitvama? Kad je Artur dobio svoj veliki mač Ekskalibur, bio je položen u kanije u koje je sveštenica ugradila molitve i čini radi bezbedosti i zaštite, i postila je i molila se pet dana, dok je radila na njemu. A svakako si primetila da i kad biva ranjen, gubi vrlo malo krvi." "Više bih volela da ga štiti Hrist, a ne čarolije", vatreno je odgovorila Gvenvir, a starac se na to nasmešio. "Bog je jedan i samo jedan - sve ostalo se svodi na to da neznalice pokušavaju da stave Boga u oblik koji mogu da razumeju. Na ovom svetu ništa se ne dešava bez blagoslova Jedinog, koji će nam podariti pobedu ili poraz, već kako nađe za shodno. I Zmaj i Devica simboli su onoga što je veće od nas." "Ali zar se ne biste naljutili kad bi zastava Pendragona bila poderana, a umesto nje podignut simbol Device?" upitala je Gvenvir. On je stajao tik do nje, i sad je pružio izboranu šaku da pogladi blistavu svilu. "Ovako lepa stvar", nežno je rekao, "i načinjena sa toliko ljubavi; kako bih mogao da je prezrem? Ali ima onih koji vole simbol Pendragona onoliko koliko ti voliš Hristov krst - zar bi im uskratila njihove svetinje? Oni iz Avalona - druidi, sveštenici i sveštenice - znali bi da je zastava samo simbol, i da simbol ne znači ništa, nego je sve u stvarnosti. Ali mali narod, ne, oni ne bi razumeli, a oni moraju imati svog zmaja kao simbol kraljeve zaštite." Gvenvir je pomislila na mali narod Avalona i u dalekim brdima Velsa, čiji su ratnici došli noseći bronzane sekire i male lukove i strele, tela grubo premazanih bojom. Stresla se od užasa što tako divalj narod treba da se bori uz hrišćanskog kralja. Merlin je primetio njen drhtaj i pogrešno ga protumačio. "Ovde je hladno i vlažno", rekao je. "Moraš više izlaziti na sunce." Ali tada je shvatio i blago ju je obgrlio oko ramena. "Drago dete, moraš zapamtiti - ovo je zemlja svih nas, ma kojim Bogovima se klanjali, i ne borimo se protiv Saksonaca zato što oni ne poštuju naše Bogove, nego zato što žele da spale i opljačkaju naše zemlje i otmu nam sve što imamo. Borimo se da očuvamo mir u našim zemljama, gospo, bile one paganske ili hrišćanske, i zato se toliko mnoštvo okupilo uz Artura. Zar bi više volela da je on tiranin koji tera duše da robuju njegovom Bogu, što se čak ni imperatori nisu usuđivali da čine?" Ali ona je samo drhtala, i Talesin je rekao da mora da ide, ali da mu ona slobodno javi ukoliko joj išta ustreba. "Je li bard Kevin u zamku, gospodaru Merline?" upitala je Elena. "Da, mislim da jeste - trebalo je da se setim. Poslaću ga da vam malo svira dok sedite ovde kao u manastiru." "To bi nam veoma prijalo", rekla je Elena, "ali ja sam, zapravo, htela da pitam smem li da pozajmim njegovu harfu... ili vašu, gospodaru." On je malo oklevao sa odgovorom. "Kevin vam ne bi pozajmio svoju harfu - njegova gospa je ljubomorna na žene." Nasmešio se. "A što se tiče moje, ona je posvećena Bogovima i niko drugi ne sme da je dodirne. Ali gospa Morgana nije ponela svoju harfu kada je otišla; još je u njenim odajama. Da uredim da vam je donesu, gospo Elena? Umete li da svirate na njoj?" "Ne baš najboje", rekla je Elena, "ali dovoljno da je ne oštetim, a tako ćemo imati šta da radimo kad se umorimo od šivenja." "To važi za tebe", rekla je Gvenvir. "Ja sam oduvek smatrala da je nepristojno da žena svira na harfi." "Onda je svakako nepristojno", rekla je Elena, "ali mislim da ću poludeti ovako zatvorena ako ne budem imala šta da radim, a ionako nema nikoga ko bi me video, makar da igram naga kao Saloma pred Herodom!" Gvenvir se zakikotala, a onda se pribrala i uplašila - šta li će Merlin pomisliti? Ali starac se od srca nasmejao. "Poslaću vam Morganinu harfu, gospo, i slobodno se bavite svojom nepristojnom razonodom - mada zaista ne vidim čega nepristojog ima u sviranju!" Te noći Gvenvir je sanjala kako Artur stoji kraj nje, i da su zmije na njegovim podlakticama oživele i počele da gamižu ka njenoj zastavi, ostavljajući je prekrivenu sluzi i zagađenu... Probudila se dahćući i grcajući, i čitavog dana nije imala snage da napusti postelju. To popodne, Artur je došao da je poseti i stajao je kraj nje vrlo uznemiren. "Ne vidim da ti ova zatvorenost išta koristi, gospo moja", rekao je. "Voleo bih da si bezbedna u Kamelotu! Dobio sam vesti od kraljeva Donje Britanije - nasukali su trideset saksonskih brodova na stenje, a za desetak dana krećemo i mi." Ugrizao se za usnu. "Voleo bih da se sve ovo završi, da svi budemo bezbedni u Kamelotu. Moli se Bogu, Gven, da dospemo donde." Seo je na krevet kraj nje, i ona ga je uhvatila za ruku, ali dodirnula je prstom jednu od istetoviranih zmija i povukla se, uz jecaj užasa. "Šta je bilo, Gven?" šapnuo je, privlačeći je u naručje. "Sirota moja mala, razbolela si se u ovom zatvoru... toga sam se i bojao!" Borila se da savlada suze. "Sanjala sam... sanjala sam... oh, Arture", počela je da moli, uspravivši se u krevetu i odgurnuvši pokrivače. "Ne mogu da podnesem da mislim na to, da ćeš pustiti tog lažnog zmaja da sve pokrije, kao u mom snu... Pogledaj šta sam ti napravila!" Ustala je i, bosonoga, povukla ga obema rukama ka razboju. "Vidi, bezmalo je gotova, za tri dana može da bude spremna..." On ju je opet zagrlio. "Voleo bih da ti to nije toliko važno, Gvenvir. Izvini, poneću je u bitku zajedno sa zastavom Pendragona, ako želiš, ali ne mogu pogaziti zavet koji sam dao." "Bog će te kazniti ako se budeš pridržavao zaveta datog paganima, a ne njemu!", uzviknula je. "Oboje će nas kazniti..." On je odgurnuo njene ruke. "Sirota moja, bolesna si i uznemirena - nikakvo čudo, kad živiš ovde. A sada, avaj, sada je prekasno da te pošaljem odavde, čak i kad bi pristala da ideš, jer možda na putu ka Kamelotu već ima saksonskih bandi. Pokušaj da se smiriš, ljubavi", rekao je i pošao ka vratima. Potrčala je za njim i uhvatila ga za ruku. "Nisi ljut...?" "Ljut? Kad si toliko bolesna i izmučena?" Poljubio ju je u čelo. "Ali nećemo više govoriti o ovome, Gvenvir. A sada moram da idem, očekujem glasnika koji treba da stigne svakog časa. Poslaću Kevina da ti svira. Njegova muzika će te razvedriti." Opet ju je poljubio i otišao, a Gvenvir se ponovo grozničavo posvetila zastavi. Kevin je došao sutradan predveče, teško se poštapajući; harfu je držao prebačenu preko ramena, i tako je još više ličio na nekog stravičnog grbavca. Gvenvir se učinilo da je na ulazu gadljivo nabrao nos, i iznenada je ugledala sobu njegovim očima, prepunu rasutih ženskih sitnica, punu ustajalog vazduha. Podigao je ruku u druidskom blagoslovu i Gvenvir se trgla - to je mogla da prihvati od Talesina, ali Kevinov pokret ispunio ju je užasom, kao da će začarati i nju i bebu paganskim činima; krišom se prekrstila i upitala se da li ju je video. Elena mu je prišla i učtivo mu se obratila. "Dozvolite da vam pomognem sa harfom, gospodaru." Slegnuo je ramenima kao da hoće da je otera, ali njegov bogati pevački glas bio je potpuno učtiv. "Zahvaljujem, ali niko ne sme da dodirne Moju Gospu. Ako je već sam teglim, mada se jedva krećem uz pomoć štapa, zar ne mislite da imam razloga za to, madam?" Elena je pognula glavu kao izgrđeno dete. "Nisam mislila ništa loše, ser." "Naravno. Niste mogli znati", odgovorio je on, a Gvenvir se učinilo da se bolno zgrčio dok je spuštao harfu na pod. "Je li vam udobno, gospodaru? Da donesemo pehar vina da osvežite grlo pre nego što zapevate?" upitala je Gvenvir, i on je učtivo prihvatio ponudu. Potom je primetio zastavu sa krstom na razboju i obratio se Eleni. "Vi ste kćer kralja Pelinora, zar ne, madam? Da li to tkate zastavu pod kojom će vaš otac poći u bitku?" Gvenvir je brzo odgovorila umesto nje. "Elenine ruke vešte su koliko i moje, ali zastava je za Artura." Odgovorio je pomalo odsutno, kao da se divi prvim dečijim pokušajima predenja. "Divna je, i biće lepa tapiserija u Kamelotu kada stignete tamo, madam. Ali siguran sam da će Artur poneti zastavu Pendragona, kao i njegov otac pre njega. No, gospe ne vole da govore o bitkama. Da li da vam sviram?" Položio je ruke na strune i počeo da svira; Gvenvir je slušala, očarana, i služavka se takođe prikrala da osluškuje, svesna veličanstvenog talenta. On je dugo svirao dok je padala tama; dok ga je slušala, Gvenvir se našla u svetu gde nije bilo važno jesu li ljudi pagani ili hrišćani, jesu li u ratu ili miru, nego je važan samo ljudski duh, koji plamti u večnoj tami kao večita baklja. Kad su zvuci harfe konačno utihli, Gvenvir nije mogla da progovori i primetila je da Elena tiho plače. Trebalo joj je vremena da smogne glasa. "Ne mogu da izrazim rečima šta si nam pružio, gospodaru Kevine. Reći ću samo da ću se zauvek sećati ovoga." Kevinov neobični osmeh kao da se podsmevao i njenim i njegovim osećanjima. "Madam, u muzici onaj ko daje prima isto onoliko koliko i onaj ko sluša." Okrenuo se ka Eleni. "Vidim da imate harfu gospe Morgane. Znači, i vi znate da sam rekao istinu." Ona je klimnula glavom. "Ja sam samo nespretan početnik u muzici", rekla je ipak. "Volim da sviram, ali nikom nije prijatno da me sluša - zahvalna sam ostalim ženama što imaju strpljenja dok se borim sa strunama." "To nije tačno, znaš da volimo da te slušamo", rekla je Gvenvir, a Kevin se nasmešio. "Možda je harfa jedini instrument koji ne može zvučati loše bez obzira na nespretnog svirača - pitam se nije li zato posvećena Bogovima." Gvenvir je stegla usne - zar je morao da pokvari lepotu večeri pominujući svoje paklene Bogove? Ipak je on samo bogalj; da nije muzike, nikad mu ne bi bilo dozvoljeno da sedi sa uglednim ljudima - negde je čula da je rođen kao obično seljačko derište. Nije htela da ga uvredi kad im je pružio toliko zadovoljstva, ali odvratila je pogled; neka Elena ćaska sa njim ako želi. Ustala je i prišla vratima. "Ovde je vrućina kao u paklu", nervozno je rekla i otvorila ih. Preko neba, sada tamnog, letela su plamena koplja, dolazeći sa severa. Na njen krik pritrčale su i Elena i služavka, pa je čak i Kevin dohramao do vrata. "Oh, šta je ovo, šta ovo znači?" vrisnula je. Kevin joj je tiho odgovorio. "Severnjaci kažu da je to sevanje kopalja u zemlji divova; kada se vidi na zemlji, predskazuje veliku bitku. I zaista, upravo nas to čeka - bitka u kojoj će Arturova legija, madam, možda odlučiti, uz pomoć svih Bogova, hoćemo li živeti kao civilizovani ljudi ili ćemo zauvek nestati u tami. Trebalo je da odete u Kamelot, gospo Gvenvir. Nije dobro da u ovakvom trenutku Vrhovni kralj brine zbog žena i dece." Gvenvir se okomila na njega. "Šta ti znaš o ženama i deci - ili o bitkama, druidu?" "Pa, ovo mi neće biti prva bitka, kraljice moja", pomirljivo je rekao on. "Moja Gospa je poklon od kralja kome sam svirao na ratnim harfama kako bi pobedio. Zar mislite da je trebalo da se sklonim u bezbednost sa devojkama i evnusima u suknjama koji se nazivaju hrišćanskim sveštenicima? Ne ja, madam. Čak ni Talesin, ma koliko da je star, neće pobeći od bitke." Nastupilo je ćutanje, a na nebesima su i dalje plamtela svetla sa severa. "Ako dozvolite, kraljice, moram poći mom gospodaru Arturu da razgovaram sa njime i sa gospodarom Merlinom o značaju ovih vatri za bitku koja nas čeka." Gvenvir se osećala kao da joj je zario nož u trbuh. Čak i ovaj seljački bogalj sme da bude sa Arturom, a ona, njegova žena, mora da čuči ovde, daleko od pogleda, mada nosi u sebi nadu za kraljevstvo! Mislila je da će, ako ikada zanese Arturu sina, svakako dobiti dostojno mesto uz njega i da će joj ukazivati veliko poštovanje, a ne da će se ponašati prema njoj kao prema beskorisnoj ženi koju je morao da uzme zbog miraza u konjima! Ali, eto, bila je potisnuta u kraj jer nije mogao da je se otarasi, i čak je i njenu zastavu odbio kao nepotrebnu. Kevin ju je zabrinuto gledao. "Jeste li bolesni, kraljice moja? Gospo Elena, pomozite joj!" Pružio je ruku ka Gvenvir, ali ona je videla samo izobličen zglob oko koga su se uvijale plavo tetovirane zmije... trgla se i zamahnula na njega, jedva svesna šta čini, pa je Kevin, ionako nepostojan na nogama, izgubio ravnotežu i srušio se na kameni pod. "Dalje od mene", uzviknula je, dahćući. "Ne dodiruj me tim užasnim zmijama - paganine, prokletniče, ne polaži te zmije na moje dete..." "Gvenvir!" Elena je žurno prišla, ali umesto da je pridrži, sagnula se nad Kevinom i pomogla mu da ustane. "Gospodaru, ne proklinjite je - bolesna je i ne zna šta čini." "Oh, ne znam?" vrisnula je Gvenvir. "Zar misliš da ne znam kako me svi gledate - kao budalu, kao da sam slepa i gluva? I ne možeš me umiriti lepim rečima dok se šunjaš sveštenicima iza leđa da govoriš Arturu o paganskim zakletvama i činima, koje će nas sve predati u ruke zlim čarobnjacima i vešticama... odlazi odavde, ili će se moja beba roditi izobličena jer sam gledala tvoje prokleto lice..." Kevin je zažmurio i stegao pesnice, ali tiho se okrenuo i počeo da sa mukom namešta harfu na rame. Nespretno je posegnuo za štapom; Elena mu ga je dodala, i Gvenvir je čula njen šapat. "Oprostite joj, gospodaru, bolesna je i ne zna..." Kevinov melodičan glas bio je oštar. "To dobro znam, gospo. Zar mislite da nikada ranije nisam čuo ovako umilne reči od neke žene? Izvinite, hteo sam samo da vam pružim zadovoljstvo", rekao je, i Gvenvir, lica zagnjurenog u dlanove, čula je zvuk štapa i vučenja nogu dok je bolno odlazio iz sobe. Ali čak i kad je otišao, nije podizala lice - oh, ukleo ju je tim zlim zmijama, osećala je kako je ujedaju po čitavom telu, svetla na nebu nanosila su joj bol, osećala je kako joj plamte u mozgu... Vrisnula je, pokrila lice rukama i pala, grčeći se, dok su je svetla prožimala... malo se pribrala kad je čula Elenin vrisak. "Gvenvir! Rođako, pogledaj me, reci nešto! Oh, neka nam sveta Devica pomogne... pošaljite po babicu! Gledajte, krv..." "Kevin", vrištala je Gvenvir. "Kevin je prokleo moje dete..." I panično se podigla, dok ju je prožimao bol, i počela da lupa pesnicama o kameni zid. "Oh, Bože, pomozi mi, pošaljite po sveštenika, sveštenika, možda on može da poništi kletvu..." Ne obraćajući pažnju na potok vode i krvi koji joj je tekao niz butine, odvukla se do zastave koju je tkala, neprekidno se grozničavo krsteći, a onda je sve nestalo u tami i košmaru. Prošli su dani dok nije postala svesna da je bila opasno bolesna, da je umalo na smrt iskrvarila pošto je pobacila dete od četiri meseca, suviše malo i slabo da bi disalo. Artur. Sada će me sigurno mrzeti. Nisam uspela da mu rodim sina... Kevin, Kevin me je prokleo tim zmijama... Lebdela je u strašnim snovima o kopljima i zmijama, i kada je jednom došao Artur i pokušao da je pogladi po glavi, užasnuto se odmakla od zmija koje kao da su gamizale po njegovim rukama. Čak i kada je bila van opasnosti, nije povratila snagu, nego je ležala potpuno bezvoljno, ne krećući se, a suze su joj tekle niz lice. Nije imala snage ni da ih obriše. Ne, bilo je pogrešno misliti da ju je Kevin prokleo, to mora da je bilo ludilo groznice... ovo joj nije prvi pobačaj, i ako je iko kriv, onda je kriva ona, što je ostala ovde gde nije imala svežeg vazduha, gde nija imala dobru hranu ni društvo svojih dvorskih dama. Došao je sveštenik, pa se i on složio da je nije Kevin prokleo... Bog ne bi koristio ruke paganina da je kazni. "Ne smete tako brzo prebacivati krivicu na druge", ozbiljno je rekao. "Ako je iko kriv, svakako ste to vi. Imate li na savesti neki greh koji niste ispovedili, gospo Gvenvir?" Da nije ispovedila? Ne. Odavno je ispovedila svoju ljubav prema Lanseletu i bila je razrešena, i otada se trudila da misli samo na svog gospodara. Ne, nije zbog toga... a ipak je bila kriva. "Nisam uspela da ubedim... nisam bila dovoljno snažna da ubedim Artura da odbaci paganske zmije i zastavu Pendragona", tiho je rekla. "Zar bi Bog kaznio moje dete zbog toga?" "Samo vi znate šta vam leži na savesti, gospo. I ne govorite o kažnjavanju deteta... ono se sada nalazi u Hristovom naručju... kažnjeni ste vi i Artur, ako je u pitanju kazna, u šta nisam sasvim siguran", dodao je skromno. "Šta sad da radim? Šta da uradim pa da Bog pošalje Arturu sina koji će naslediti Britaniju?" "Jeste li zaista učinili sve što možete da se postarate da Britanija ima hrišćanskog kralja? Ili ste odustali od reči koje ste znali da morate izgovoriti, pošto želite da ugodite svom mužu?" strogo je pitao sveštenik. A kada je otišao, ona je ostala da leži i gleda zastavu. Znala je da svetla sa severa plamte na nebu svake noći, predskazujući veliku bitku koja predstoji; no, jednom je rimski imperator ugledao na nebu krst, i to je promenilo sudbinu Britanije. Kad bi mogla da Arturu pokaže takav znak... "Hodite, pomozite mi da ustanem", rekla je ostalim ženama. "Moram završiti zastavu kako bi je Artur poneo u bitku." To veče Artur je došao u njene odaje, baš kad je završavala poslednje bodove, a žene su palile svetiljke. "Kako ti je sada, draga moja? Milo mi je što vidim da si ustala i što ti je dovoljno dobro da radiš", rekao je i poljubio je. "Najdraža, ne smeš toliko da žališ... nijedna žena ne bi uspela da rodi zdravo dete pod ovim uslovima, sa bitkom koja preti - trebalo je, trebalo je da te pošaljem u Kamelot. Još smo mladi, Gvenvir moja. Bog će nam možda poslati još mnogo dece." Ali videla je bolan izraz na njegovom licu i znala je da je tužan koliko i ona. Stegla ga je za ruku i povukla da sedne kraj nje, na klupu kraj razboja. "Zar nije lepa?" upitala je glasom deteta koje moli za pohvalu. "Veoma je lepa. Mislio sam da nikada neću videti nešto ovako lepo tkano", položio je ruku na purpurne kanije Ekskalibura koji je uvek bio uz njega, "ali ovo je još lepše." "A utkala sam u nju molitve za tebe i tvoje saputnike", rekla je, ulagujući se. "Arture, slušaj me - šta misliš, je li moguće da nas je Bog kaznio zato što nismo prikladni da podarimo ovom kraljevstvu još jednog kralja, ti i ja, ukoliko se ne zareknemo da ćemo mu verno služiti, ne na paganski način nego na novi, Hristov? Sve sile paganskog zla ujedinile su se protiv nas, i moramo se protiv njih boriti krstom." Položio je ruku na njenu. "Hajde, draga, to je glupo. Znaš da poštujem Boga koliko god mogu..." "Ali i dalje se ta paganska zastava sa zmijama vije nad tvojom vojskom", uzviknula je i počela da trese glavom. "Draga moja, ne mogu pogaziti reč datu Gospi od Avalona koja me je postavila na presto..." "Bog te je, niko drugi, postavio na presto", vatreno ga je prekinula. "Ah, Arture, ako me voliš, učini to, ako želiš da nam Bog pošalje još jedno dete! Zar ne vidiš kako nas je oboje kaznio uzevši sebi našeg sina?" "Ne smeš tako da govoriš", odlučno je rekao on. "Tako misliti o Bogu sujeverna je glupost. Došao sam da ti kažem da se Saksonci konačno okupljaju, i da moramo krenuti da ih presretnemo na planini Badon. Voleo bih da ti je dovoljno dobro da odeš u Kamelot, ali to nije moguće - zasad..." "Ah, znam dobro da sam ti samo na smetnji", gorko je uzviknula. "Nikad ti ništa nisam ni značila - šteta što nisam umrla zajedno sa svojim detetom." "Ne, ne, ne smeš tako da govoriš", nežno je rekao. "Uveren sam da ću, uz pomoć mog Ekskalibura i mojih saputnika, odneti pobedu. I moraš se moliti za nas danju i noću, Gvenvir moja." Ustao je i nastavio. "Nećemo poći pre zore. Pokušaću da dođem i oprostim se od tebe noćas, pre no što pođemo, zajedno sa tvojim ocem, Gavenom i možda Lanseletom - on te je pozdravio. Gvenvir, on se veoma zabrinuo kad je čuo da si se razbolela. Hoćeš li moći da razgovaraš sa njima ako dođu?" Pognula je glavu i odgovorila sa gorčinom. "Učiniću po volji svom kralju i gospodaru. Da, neka dođu, mada se čudim što tražiš od mene da se molim - ne mogu čak ni da te ubedim da odbaciš tu pagansku zastavu i umesto nje podigneš Hristov krst... A Bog svakako zna šta ti je u srcu, jer Bog te nije pustio da pođeš u bitku verujući da će tvoj sin naslediti ovu zemlju, pošto još nisi odlučio da od nje napraviš hrišćansko kraljevstvo..." On joj je naglo pustio ruku, i osetila je njegov pogled na sebi. Konačno se sagnuo, uhvatio je ispod brade i naterao je da podigne lice. "Draga moja gospo", tiho je rekao, "najdraža moja ljubavi, zar zaista veruješ u to?" Nije mogla da govori, samo je klimnula glavom, brišući nos rukavom kao dete. "Kažem ti, draga gospo, i neka i Bog čuje, da ne verujem da on tako postupa i ne verujem da mu je stalo do toga kakvu zastavu nosim. Ali ako ti je to toliko važno..." Zastao je i progutao knedlu. "Gvenvir, ne mogu podneti da te vidim toliko uznemirenu. Ako ponesem u bitku zastavu Hrista i Device, hoćeš li prestati da tuguješ i hoćeš li se moliti Bogu za mene od sveg srca?" Pogledala ga je, preobražena, srca punog divlje radosti. Zar će joj zaista to učiniti? "Oh, Arture, molila sam se, toliko sam se molila..." "E pa", uzdahnuo je Aretur, "kunem ti se, Gvenvir - poneću samo tvoju Hristovu zastavu u bitku, i to će biti jedini simbol koji će se vijoriti nad mojim legijama. Neka tako bude, amen." Poljubio ju je, ali Gvenvir se učinilo da je veoma tužan. Zgrabila ga je za obe ruke i poljubila ih, i prvi put joj se činilo da zmije na njegovim rukama ne znače ništa, da su samo izbledele slike, i da je stvarno poludela kad je mislila da mogu nauditi njenom detetu. Pozvao je štitonošu, koji je čekao pred vratima, da uđe i uzme zastavu, i da je podigne nad logorom. "Krećemo na marš sutra ujutro", rekao je, "i svi treba da vide zastavu moje gospe sa Devicom Marijom i krstom kako se vijori nad Arturovom legijom." Štitonoša je bio zapanjen. "Ser - gospodaru - a šta ćemo sa Pendragonovom zastavom?" "Odnesi je u skladište i reci da je negde sklone. Poći ćemo pod simbolom Boga." Štitonoša je poslušao, a Artur se nasmešio Gvenviri, ali u tom osmehu nije bilo zadovoljstva. "Doći ću da te posetim u sumrak, zajedno sa tvojim ocem i nekim tvojim rođacima. Večeraćemo ovde; narediću da donesu hranu za nas. Elena ne treba da se brine kako će nas nahraniti. Do viđenja, draga ženo", i izišao je. Večera je na kraju održana u jednoj od malih sala, jer Gvenvirine odaje nisu bile dovoljno prostrane da im tu bude udobno. Gvenvir i Elena obukle su najbolje haljine koje su im ostale u Karleonu i uplele su trake u kosu; bilo je uzbudljivo imati nekakvu svečanost posle mračnog zatvoreništva proteklih nedelja. Gozba - mada, zapravo, nije bila ništa bolja od vojnih sledovanja - bila je postavljena na sklopivim stolovima. Većina Arturovih starijih savetnika već je prešla u Kamelot, uključujući i biskupa Patricija, ali na večeru su pozvani Merlin, Talesin, pa kralj Lot, kralj Urijens od Velsa, vojvoda Markus od Kornvola, Lanseletov stariji polubrat, kao i Lajonel od Bretanje, Banov najstariji sin i naslednik. Lanselet je takođe bio tu i ugrabio je trenutak da priđe Gvenvir i poljubi joj ruku, gledajući je u oči sa beznadežnom nežnošću. "Jesi li se oporavila, gospo moja? Brinuo sam za tebe." Poljubio ju je, zaklonjen senkama, zapravo samo joj je dotakao slepoočnicu mekim usnama. Došao je i kralj Leodegranc, namršten i užurban, i poljubio je u čelo. "Žao mi je što si bolesna i žao mi je što si izgubila dete, ali Artur je trebalo da te spakuje za Kamelot u kočiji - tako bih ja postupio sa Alienor, da je počela da mi protivureči", gunđao je. "A sada, eto, vidiš da ti ostanak nije ništa koristio!" "Ne smete je grditi", nežno je rekao Talesin, "dovoljno je patila, gospodaru. Ako joj Artur ne prebacuje, ne treba to da čini ni njen otac." Elena je taktično promenila temu. "Ko je, zapravo, vojvoda Markus?" "On je rođak Gorloasa od Kornvola, koji je umro pre nego što je Uter došao na presto", rekao je Lanselet, "i zamolio je Artura da, u slučaju da pobedimo na planini Badon, zadrži Kornvol, oženivši se našom rođakom Morganom." "Taj starac?" zapanjeno je upitala Gvenvir. "Mislim da bi bilo dobro da Morgana dobije starijeg muža - ni ona nije neka lepotica pa da privuče mladića", rekao je Lanselet. "Ali pametna je i učena, a osim toga, vojvoda Markus je ne traži za sebe već za svog sina Drustana, koji je jedan od najboljih vitezova Kornvola. Artur ga je sada proizveo za jednog od svojih saputnika, u predvečerje bitke. Mada je sasvim verovatno da će se, ako se Morgana ne vrati na dvor, Drustan oženiti kćerkom starog bretonskog kralja Hela..." Nasmejao se. "Dvorska ogovaranja o venčanjima - zar nemamo o čemu drugom da razgovaramo?" "Pa", odvažno je rekla Elena, "mogli biste da nam pričate i o svom venčanju, ser Lanselete." On je otmeno pognuo glavu. "Onog dana kad mi vaš otac ponudi vas, gospo Elena, neću ga odbiti. Ali vaš otac bi vas sigurno rado udao za čoveka bogatijeg od mene, a pošto je moja gospa već udata", naklonio se Gvenviri, ali primetila mu je tugu u očima, "nimalo se ne žurim sa ženidbom." Elena je pocrvenela i oborila pogled. "Pozvao sam Pelinora da nam se pridruži", rekao je Artur, "ali on je rešio da ostane u logoru sa vojskom, da ih pripremi za pokret. Neka kola već kreću. Gledajte", pokazao je ka prozoru. "Severna koplja ponovo plamte!" "Zar bard Kevin neće biti sa nama?" upitao je Lanselet. "Pozvao sam ga da dođe ukoliko može", rekao je Talesin. "Ali odgovorio je da ne želi da uvredi kraljicu svojim prisustvom. Zar si se svađala sa njim, Gvenvir?" Oborila je pogled pre nego što je odgovorila. "Grubo sam mu se obratila kad sam bila bolesna i u velikim bolovima. Ako ga vidite, gospodaru Merline, hoćete li mu preneti da bih želela da ga zamolim za oproštaj?" Pošto je Artur bio uz nju, a njena zastava se vijorila nad njegovim logorom, osećala je ljubav i blagost prema svima, čak i prema bardu. "Mislim da on zna da si govorila obuzeta svojim mukama", nežno je rekao Talesin, i Gvenvir se upitala šta mu je rekao mlađi druid. Vrata su se naglo otvorila i u odaju su ušli Lot i Gaven. "Pa šta je ovo, gospodaru Arture?" s vrata je počeo Lot. "Pendragonova zastava, koju smo se zarekli da sledimo, ne stoji više nad logorom, i Plemena su veoma uznemirena - reci mi, šta si to učinio?" Artur je pod svetlom baklji bio veoma bled. "Samo to, rođače - mi smo hrišćanski narod i borićemo se pod zastavom Hrista i Device Marije." Lot se namrštio na njega. "Strelci iz Avalona se premišljaju da li da te napuste, Arture. Podigni svoju Hristovu zastavu, ako ti savest tako nalaže, ali ostavi uz nju i Pendragonovu zastavu sa zmijama mudrosti, ili će ti se vojska rasuti i izgubiti jedinstvo koje nas je okupljalo tokom ovog dugog čekanja! Zar da odbaciš sve što si stekao? Pikti su svojim vilinskim strelama pobili mnogo Saksonaca, i mogu da ih pobiju još mnogo. Preklinjem te, ne uklanjaj olako njihovu zastavu i ne odbijaj njihovo savezništvo!" Artur se nelagodno nasmešio. "Baš kao onaj imperator koji je video znak na nebu i rekao: Pod ovim znakom ćemo pokoravati, tako ćemo i mi. Ti, Urijense, koji se držiš rimskog orla, ti znaš tu priču." "Znam je, kralju moj", rekao je Urijens, "ali je li mudro odreći se naroda Avalona? Kao i ja, gospodaru Arture, i ti nosiš zmije na rukama, u znak zemlje starije od krsta." "Ali ako odnesemo pobedu, ovo će biti nova zmelja", rekla je Gvenvir. "A ako izgubimo, više neće biti važno." Lot ju je prezrivo pogledao. "Trebalo je da znam da je ovo tvoje delo, kraljice." Gaven je nemirno prišao prozoru i pogledao dole, u logor. "Vidim kako se kreću između vatri, pripadnici malih naroda - iz Avalona, i iz tvoje zemlje, Urijense. Arture, rođače moj", prišao je kralju, "Preklinjem te, kao najstariji od tvojih saputnika, vrati Pendragonovu zastavu na polje radi onih koji žele da je slede." Artur je malo oklevao, ali kad je pogledao Gvenvirine blistave oči nasmešio joj se. "Zakleo sam se ovako. Ako preživimo bitku, naš sin će vladati zemljom pod znakom krsta. Neću da utičem ni na čiju savest, ali kao što je rečeno u Svetom Pismu - ja i moja kuća služićemo Gospodu." Lanselet je duboko uzdahnuo i malo se odmaknuo od Gvenvir. "Gospodaru i kralju moj, podsećam te, ja sam Lanselet od Jezera i poštujem Gospu od Avalona. U njeno ime, kralju moj, koja ti je prijatelj i dobročinitelj, molim te - dozvoli mi da ja ponesem u bitku Pendragonovu zastavu. Tako ćeš održati zavet, a nećeš pogaziti reč datu Avalonu." Artur je opet oklevao. Gvenvir je nestrpljivo odmahnula glavom, a Lanselet je pogledao Talesina. Shvativši ćutanje kao odobravanje, Lanselet se već spremao da iziđe iz odaje kad se javio Lot. "Arture, ne! Iovako se dosta priča kako ti je Lanselet miljenik i naslednik! Ako on ponese Pendragonovu zastavu, svi će misliti da si mu prepustio svoj simbol i nastupiće rascep u kraljevstvu, na tvoje sledbenike pod krstom i Lanseletove pod zmajem." Lanselet se okomio na Lota. "Ti nosiš svoju zastavu - kao i Leodegranc, kao i Urijens, kao i vojvoda Markus od Kornvola - zašto ja ne bih nosio zastavu Avalona?" "Ali zastava Pendragona je zastava čitave Britanije ujedinjene pod Velikim Zmajem", rekao je Lot, a Artur je uzdahnuo i klimnuo glavom. "Moramo se boriti pod jednim simbolom, a taj simbol će biti krst. Žao mi je što moram da te odbijem, rođače", dodao je i uhvatio ga za ruku, "ali to ne smem da ti dozvolim." Lanselet je stajao stegnutih usana, vidljivo uzdržavajući gnev, a onda je prišao prozoru. Lot je nastavio iza njegovih leđa. "Čuo sam od mojih severnjaka - oni kažu da su ovo koplja Saksonaca koji nas čekaju, da se glasaju divlji labudovi i da nas sve čekaju gavrani..." Gvenvir je čvrsto držala Artura za ruku. "Pod ovim znakom ćeš pokoravati", tiho je rekla, i Artur ju je stegao za ruku. "Mada su protiv nas sve sile pakla, a ne samo Saksonci, gospo, uz pomoć svojih saputnika ne mogu izgubiti. A pogotovo uz tvoju, Lanselete", rekao je Artur i pokušao da privuče Lanseleta bliže njima dvoma. Lanselet je na trenutak nepokretno stajao, lica još otvrdlog od besa, a onda je duboko uzdahnuo. "Neka bude tako, kralju Arture. Samo..." Oklevao je, i Gvenvir, koja je stajala tik uz njega, osetila je da je uzdrhtao čitavim telom. "Ne znam šta će reći u Avalonu kada čuju za ovo, gospodaru i kralju moj." Na trenutak je u odaji vladala potpuna tišina, a plamena koplja sa severa i dalje su letela nebom. A onda je Elena navukla zavese, sakrivši predznak, i veselo uzviknula: "Hodite i sednite za večeru, gospodari! Jer ako u zoru polazite u boj, ne smete poći gladni, a mi smo učinile za vas sve što smo mogle!" No, dok su sedali za trpezu, dok su Lot, Urijens i vojvoda Markus razgovarali sa Arturom o strategiji i postavljanju trupa, Genvir je uhvatila pogled Lanseletovih tamnih čiju i videla je da su pune tuge i užasa. 13. Kada je Morgana otišla iz Arturovog dvora u Karleonu, zamolivši za dozvolu samo koliko da poseti Avalon i svoju usvojenu majku, mislila je jedino na Vivijen - tako nije morala da razmišlja na ono što se desilo njoj i Lanseletu. Kad god bi pustila misli da joj dolutaju do tog događaja, naprosto je gorela od stida; ponudila mu se, potpuno iskreno, na stari način, a on je želeo da se sa njom samo igra, kao dete, podsmevajući joj se kao ženi. Nije znala je li besna na njega ili na sebe - da li zato što se on poigrao sa njom, ili zato što ga je bila toliko željna... Stalno je žalila zbog grubih reči koje mu je uputila. Zašto ga je tako izvređala? On je onakav kakvim ga je načinila Boginja, ništa gori i ništa bolji od toga. No, dok je putovala ka istoku, sve više je smatrala da je ona kriva; davne Gvenvirine reči, mala i ružna kao da je od vilinskog naroda, nisu joj izbijale iz glave. Da je imala više da pruži, da je lepa kao Gvenvir... da se zadovoljila onim što je mogla da pruži... a onda bi joj misli pošle drugim pravcem - on ju je uvredio, i nju, a preko nje i Boginju... tako izmučena, putovala je preko zelenih bregova. Posle nekog vremena počela je da misli na ono što je čeka u Avalonu. Napustila je Sveto ostrvo bez dozvole. Odbacila je čin sveštenice, ostavljajući za sobom čak i mali bodež koji je dobila pri posvećenju; a otada je uvek spuštala kosu duboko na čelo kako bi sakrila istetovirani polumesec. Sada je u jednom usputnom selu trampila mali posrebreni prsten za plavu boju kakvu koriste pripadnice Plemena, i osvežila je izbledeli znak. Sve ovo mi se desilo zato što sam pogazila zavete Boginji... a onda se setila šta joj je Lanselet rekao u očajanju, da ne postoje ni Bogovi ni Boginje, nego su to samo oblici koje ljudi daju, obuzeti strahom, onome što ne mogu da razumeju. Ali čak i da je to tačno, njena krivica nije ništa manja. Jer bilo da Boginja ima oblik koji joj pripisuju, ili je to samo još jedno ime za ogromne, nepoznate sile prirode, ipak je napustila hram i način života i mišljenja kome je bila obavezna, i zanemarila je velike plime i ritmove zemlje. Jela je hranu zabranjenu sveštenicama, ubijala je životinje, ptice i biljke, ne zahvaljujući se onom deliću Boginje koji je žrtvovan njenog dobra radi, živela je ne razmišljajući, dala se muškarcu ne proveravajući pre toga volju Boginje u sunčanim plimama, samo iz zadovoljstva i požude - ne, nikako ne može očekivati da se naprosto vrati i da sve bude kao ranije. A dok je putovala preko bregova, kroz dozrevajuće useve i oplođujuću kišu, bila je svesna, sa sve jačim bolom, koliko se udaljila od učenja Vivijen i Avalona. Razlika je dublja nego što sam mislila. Čak i oni koji obrađuju zemlju, kada su hrišćani, vode život daleko od zemlje; kažu da im je njihov Bog dao vlast nad svim biljkama i životinjama koje postoje. A mi, koji obitavamo u bregovima i močvarama, šumama i dalekim poljima, mi znamo da ne vladamo mi prirodom, nego ona vlada nad nama, od trenutka kada požuda uzbudi slabine naših očeva, kada se materice naših majki pokrenu da nas iznesu na svet, pod njenu vlast, kao i životinje i biljke koji se moraju žrtvovati da bismo imali hranu i odeću i snagu da živimo... sve, sve to je pod vlašću Boginje, i bez njenog blagoslova niko od nas ne bi mogao da udahne dah života, nego bi sve uvenulo i umrlo. A čak i kada dođe trenutak smrti, kako bi drugi mogli da preuzmu naše mesto na zemlji, i to je njeno delo, nje koja nije samo Zelena Gospa plodne zemlje, nego i Tamna Gospa semena koje leži skriveno pod snegovima, i gavrana i sokola koji donose laganu smrt, i crva koji polako rade da unište ono čemu je prošlo vreme, pa čak i Naša Gospa truleži, uništenja i smrti na kraju svega... Prisećajući se svega toga, Morgana je na kraju uspela da shvati i da je to što se desilo sa Lanseletom, na kraju krajeva, samo sitnica; njen najveći greh nije bio sa Lanseletom nego u njenom sopstvenom srcu, što je zaboravila Boginju. Zar je važno šta sveštenici misle da je dobro, čedno, grešno ili sramno? Njen ranjeni ponos bio je samo zdravo pročišćenje. Boginja će se postarati za Lanseleta, na svoj način, kada dođe vreme. To se mene ne tiče. U tom trenutku činilo joj se da bi bilo najbolje da nikada nije ni ugledala svog rođaka. Ne; ne može očekivati da se tek tako vrati na položaj odabrane sveštenice... ali Vivijen će se možda sažaliti na nju i pustiće je da se iskupi za grehe prema Boginji. U tom času činilo joj se da bi bila zadovoljna samo da obitava u Avalonu, čak i kao sluškinja ili ponizna radnica u poljima. Osećala se kao bolesno dete, koje jedva čeka da zagnjuri glavu majci u krilo i isplače se... poslaće po svog sina i urediće da ga usvoje u Avalonu, među sveštenicima, i nikada više neće odstupiti od puta kome je naučena... I kada je prvi put ugledala Tor, visok i ponosan, zelen i neporeciv, kako se uzdiže nad bregovima koji su ležali pred njom, suze su joj linule niz obraze. Vraćala se kući, tamo gde pripada, uz Vivijen, staće u prsten od kamenja i moliće se Boginji da uspe da ispravi svoje greške, da se vrati na mesto sa koga su je odvukli ponos i samosvest. Činilo joj se da Tor igra žmurke sa njom, čas se video, visok iza bregova kao uzbuđeni penis, čas se skrivao iza malih brda, čas nestajao u vlažnoj magli; ali na kraju je stigla do obala Jezera, tamo gde je stigla i pre mnogo godina sa Vivijen. Sive vode, pod večernjim svetlom, ležale su prazne pred njom. Trska je pod crvenskastim nebom delovala tamno i golo, a obale Ostrva sveštenika tek su se nazirale u večernjoj izmaglici. Ali ništa se nije micalo na vodi, iako je uložila čitavo srce i um u vatreni napor da dosegne Sveto ostrvo, da prizove barku... Čitav sat nepokretno je stajala, a onda se oko nje sklopila tama, i znala je da nije uspela. Ne... barka neće doći po nju, ni ove noći niti ikada više. Došla bi po sveštenicu, po Vivijeninu odabranu, voljenu usvojenicu; ali neće doći po begunicu koja je živela po dvorovima i četiri godine radila po svome. Jednom ranije, u vreme posvećivanja, izbačena je iz Avalona, i položila je test koji je značio da može postati sveštenica - da će umeti da se vrati bez pomoći. Nije mogla da prizove barku; strašno se plašila da glasno uzvikne reč moći koja bi je prizvala kroz maglu. Nije mogla da joj naredi, ona koja je odbacila pravo da se naziva detetom Avalona. Dok je voda gubila boju i dok su se poslednji zraci sunca stapali sa večernjom izmaglicom, Morgana je žalosno gledala ka dalekoj obali. Ne, nije se usuđivala da pozove čamac; ali postojao je još jedan put u Avalon, sa druge strane Jezera, kuda može da prođe tajnom stazom kroz močvaru, pa u skriveni svet. Bolna od usamljenosti, počela je da ide obalom, vodeći konja. Prisustvo ogromne životinje u sumraku, koja je frktala iza nje, predstavljalo je slabu utehu. Ako ne uspe ni to, provešće noć na obali Jezera; neće joj biti prvi put da spava sama, na otvorenom. A ujutro će već naći put. Sećala se onog usamljeničkog putovanja, bez prerušavanja, ka Lotovom dvoru daleko na severu, pre više godina. Omekšala je od dobrog života i luksuza na dvoru, ali uspeće ponovo, ako bude morala. Sve je bilo tako mirno; nisu se čula zvona sa Ostrva sveštenika, niti pevanje iz manastira, niti ptice; kao da se kretala kroz začaranu zemlju. Morgana je ubrzo našla mesto koje je tražila. Bilo je sve mračnije, i svaki grm i svako drvo poprimali su preteći izgled, nalik na čudne stvari, čudovišta i zmajeve. Ali Morgani se polako vraćala navika iz vremena kada je živela u Avalonu; bila je svesna da joj ovde ništa neće nauditi, ako sama ne smera neko zlo. Počela je da napreduje skrovitom stazom. Na pola puta moraće da prođe kroz maglu; inače bi je staza odvela samo do manastirske kuhinje. Naterala je sebe da ne misli više na tamu, nego da se upusti u meditaciju, usmeravjući se na mesto kuda želi da stigne. Tako je svaki korak predstavljao čaroliju, vodeći je spiralnim plesom kao da se penje uz Tor, ka kamenom prstenu... kretala se sasvim tiho, poluzatovrenih očiju, pažljivo čineći svaki korak. Osećala je hladnu maglu oko sebe. Vivijen nije smatrala za tako veliko zlo što je legla sa svojim polubratom i rodila dete s njim... dete rođeno od stare kraljevske loze Avalona, sa više prava na presto od samog Artura. Da je rodila dete Lanseletu, ono bi moglo da bude odgajeno ovde, u Avalonu, i da postane jedan od najvećih druida. A šta će sad biti sa njenim sinom? Zašto je predala Gvideona Morgozi u ruke? Ja sam neprirodna majka, pomislila je Morgana. Trebalo je da pošaljem po svog sina. Ali nije mogla da pogleda Artura u oči i da mu kaže za dete. Nije želela da je sveštenici i dvorske dame gledaju i kažu Ovo je žena koja je rodila dete Rogatom Bogu, na stari, paganski način, kao u plemenima koja boje lica, nose rogove i jure sa jelenima kao životinje... Dečaku je dobro tamo gde je, Arturov dvor nije mesto za njega, a šta bi i radila sa trogodišnjim dečakom koji je prati u stopu? Ili Artura? Ali ponekad je mislila na njega, sećajući se večeri kada su joj ga prinosili, okupanog i sitog, kada je sedela držeći ga i pevušeći mu, ne misleći ni na šta, čitavog tela ispunjenog bezumnom srećom... kada je inače bila toliko srećna? Samo jednom, pomislila je, kad sam ležala sa Lanseletom pod suncem na Toru, kada smo lovili barske ptice po obalama Jezera... a onda je zatreptala i shvatila da je dosad već morala da stigne mnogo dalje, da je trebalo da iziđe iz magle i nađe se na čvrstom tlu Avalona. I zaista, močvara je nestala - okruživalo ju je drveće, i staza je bila čvrsta, a nije se našla ni u svešteničkim kuhinjama. Sada bi morala da se nalazi na livadi iza Kuće Devojaka, iza koje se uzdiže voćnjak; treba da smisli šta da kaže kad je nađu, čime da dokaže narodu Avalona da ima prava da bude tu. A ima li prava? Nekako joj se činilo da je manje mračno; možda izlazi mesec - pre tri ili četiri dana bio je pun, uskoro će biti dovoljno svetlo da nađe pravi put. Nije mogla očekivati da svako drvo i svaki grm budu isti kao kad je živela ovde i poznavala svaki korak svake staze. Morgana je čvršće uhvatila konja za uzde, iznenada uplašena da će se izgubiti na nekada poznatom putu. Ne, zaista je postajalo svetlije, sada je sasvim jasno videla drveće i grmlje. Ako mesec izlazi, zašto ga ne vidi nad drvećem? Da li je nekako uspela da se okrene, hodajući poluzatovrenih očiju, provlačeći se stazom koja vodi kroz maglu i između svetova? Kad bi našla makar jedno poznato mesto! Sada više nije bilo oblaka - videlo se nebo, i izmaglica je nestala, ali nije uspevala da nazre nijednu zvezdu. Možda je suviše dugo bila daleko od svega ovoga? Nije nigde videla mesec, mada je odavno trebalo da se nađe na nebu... A onda kao da joj je ledena voda potekla niz leđa i pretvorila joj krv u tečni led. Onog dana kad je pošla u potragu za korenjem i biljkama, kada je želela da pobaci dete koje je nosila... zar je ponovo zalutala u začaranu zemlju koja nije ni Britanija ni tajni svet u koji je druidska magija prenela Avalon, nego ona još starija, mračnija zemlja u kojoj ne postoje ni zvezde ni sunce...? Naredila je ustreptalom srcu da se smiri; opet je uhvatila konja za uzde i oslonila se o njegov topao, znojav bok, osećajući čvrstinu mišića i kostiju, slušajući meko, frktavo disanje, stvarno i određeno. Ako se samo malo smiri i bolje pogleda, svakako će naći put... Ali u njoj je narastao strah. Ne mogu da se vratim. Ne mogu da se vratim u Avalon, nisam dostojna, ne mogu da nađem put kroz maglu... I onog dana kad je bila posvećena osetila je na trenutak isti strah, ali je umela da ga odlučno odbaci. No, tada sam bila mlađa i nedužna. Nisam izdala Boginju niti tajna učenja, nisam izdala život... Borila se da savlada narastajuću plimu panike. Strah je najgori od svega. Strah te ostavlja na milost i nemilost svakoj slučajnosti. Čak i divlje životinje mogu da nanjuše strah i da te napadnu, dok bi od nekog odvažnog pobegle. Zato najhrabriji muškarci mogu bezbedno da jure sa jelenima, sve dok im se na koži ne oseća strah... da li zato premazuju tela jakom plavom bojom od bilja, da bi prikrili miris straha? Možda su najhrabriji muškarci i žene oni u čijem umu se ne stvaraju slike onoga što im se može desiti ukoliko stvari pođu naopako. Ovde ništa nije moglo da joj naudi, čak i ako je zalutala u vilinsku zemlju. Jednom je već bila tamo, ali žena koju je srela nije joj ničim naudila niti pretila. Taj narod je stariji i od druida, ali i oni žive po pravilima i volji Boginje, i možda bi je čak i odveli na pravi put. Dakle, nema čega da se plaši; u najgorem slučaju, neće sresti nikoga, pa će provesti noć sama među drvećem. Sada je videla svetlo - da li je to svetiljka koja gori u Kući Devojaka? Ako jeste, pa, uskoro će biti kod kuće, a ako nije, moći će da upita one koje sretne kuda treba da pođe. Ako je zautala na Ostrvo sveštenika, možda će se sveštenik na koga naiđe uplašiti od nje kao da je vilinska žena. Upitala se da li te žene ponekad dolaze da izazivaju sveštenike; bilo je sasvim moguće da ovde, u samim nedrima Boginje, neki sveštenik sa više mašte od drugih može da oseti puls ovog mesta, da uvidi kako je njegov način života poricanje sila života koje teku u svakom otkucaju sveta. Oni poriču život umesto da ga potvrđuju, od života srca i prirode do života koji teče u korenu između muškarca i žene... Da sam ja Gospa od Avalona, u noćima mladog meseca slala bih devojke među sveštenike u manastiru, kako bih im pokazala da se sa Boginjom ne sme šaliti niti je odbijati, da su oni muškarci i da žene nisu zlo delo njihovog izmišljenog đavola, nego da će Boginja postupiti sa njima po svome... da, na Beltan ili na Kratkodnevicu... Ili bi ti ludi sveštenici oterali devojke, smatrajući ih za demone koji su došli da im iskušavaju veru? Na trenutak joj se učinilo da čuje Merlinov glas: Neka svaki čovek bude slobodan da služi Bogu koji mu se najviše dopada... Zar čak i onom, upitala se, koji poriče i sam život zemlje? Ali znala je šta bi Talesin odgovorio: Čak i njemu. Sada je kroz drveće mogla jasno da razabere oblik baklje koja je plamtela žutom i plavom svetlošću na kraju dugačke motke. Na trenutak je ostala zaslepljena, a onda je ugledala čoveka koji je držao baklju. Bio je mali i tamnoput, ni sveštenk ni druid. Oko bokova je imao komad tačkaste jelenje kože, a preko ramena neku vrstu grubog plašta; ličio je na pripadnika nekog od Plemena, samo što je bio viši. Kosa mu je bila dugačka i tamna, i u njoj je nosio venac od obojenog lišća; jesenjeg lišća, mada jesen još nije stigla. Morganu je to zbog nečeg preplašilo. Ali glas mu je bio tih i blag kad joj se obratio drevnim narečjem. "Dobro došla, sestro; da li si zalutala? Hodi ovuda. Daj da ti ja vodim konja - poznajem puteve." Pomislila je da to zvuči kao da su je očekivali. Morgana je pošla za njim, kao u snu. Staza je postajala sve čvršća i lakša za hodanje, a svetlost baklje razbila je maglovitu tamu. On je vodio konja, ali povremeno bi se okrenuo da joj se nasmeši. Potom ju je uhvatio za ruku, kao da vodi dete. Zubi su mu bili veoma beli, a oči, tamne pod sjajem baklje, bile su vedre. Sada se videlo još baklji; u jednom trenutku, nije primetila kada, predao je njenog konja nekom drugom i poveo je u krug baklji - nije se sećala kada je ušla među zidove, ali našla se u velikoj sali u kojoj su se gostili muškarci i žene, sa vencima u kosi. Neki su imali vence od jesenjeg lišća, ali bilo je i žena sa vencima od ranog prolećnog cveća, malih bledih pupoljaka koji se kriju pod lišćem čak i pre nego što se sneg otopi. Odnekuda se čula harfa. Njen vodič još je bio kraj nje. Poveo ju je ka glavnom stolu i tu je, ne čudeći se, prepoznala ženu koju je jednom već videla, a ta žena imala je u kosi venac od vrbovih pupoljaka. Njene sive oči delovale su bezvremenski i sveznajuće, kao da je mogla da vidi i zna sve. Vodič je posadio Morganu na klupu i dodao joj pehar. Bio je od nekog njoj nepoznatog metala... piće u njemu bilo je slatko i meko, i imalo je ukus treseta i vresa. Žedno je otpila i shvatila je da pije prebrzo posle dugog gladovanja; osetila je vrtoglavicu. Potom se setila stare priče - ako zalutaš u vilinsku zemlju, ne smeš da piješ niti da jedeš njihovu hranu... ali to je bila samo stara priča i ništa više; oni joj ne bi naudili. "Kakvo je ovo mesto?" upitala je. "Ovo je zamak Čeriot", odgovorila joj je gospa, "i dobro si došla u njemu, Morgana, kraljice Britanije." Morgana je odmahnula glavom. "Ne, ne, nisam ja kraljica. Moja majka je bila Vrhovna kraljica, ali ja sam samo vojvotkinja od Kornvola..." Gospa se nasmešila. "Sve je to jedno. Umorna si i dugo si putovala. Jedi i pij, mala sestro, a sutra će te neko odvesti tamo kuda želiš da odeš. Sada je vreme za gozbu." Na tanjiru pred njom bilo je voća i hleba, mekog tamnog hleba od neke njoj nepoznate žitarice, ali činilo joj se da ga je nekad ranije već okusila... primetila je da čovek koji ju je doveo ovamo nosi zlatne narukvice, isprepletane kao žive zmije... protrljala je oči, pitajući se da ne sanja, a kada je ponovo pogledala, to su bile samo narukvice, ili možda tetovirana šara, kao ona koju je Artur dobio prilikom proglašenja za kralja. Ponekad, kad bi ga pogledala, baklje su tako bacale svetlost da joj se činilo kako nad čelom ima senku jelenjih rogova; a gospa je bila krunisana i ukrašena zlatom, ali drugi put bi izgledalo da ima samo venac od vrbe, a oko vrata ogrlicu od školjki, malih, jezerskih školjki posvećenih Boginji i prepolovljenih tako da liče na žensko telo. Sedela je između njih, a odnekuda se čula harfa, muzika nežnija čak i od one u Avalonu... Više nije bila umorna. Slatko piće oslobodilo joj je um od zamora i tuge. Kasnije joj je neko dodao harfu, pa je i ona svirala i pevala; glas joj još nikada nije bio tako mek, jasan i umilan. Dok je svirala, počela je da sanja, i činilo joj se da sva lica oko nje liče na ljude koje je ranije poznavala... Kao da je hodala obalama sunčanog ostrva i svirala neobično izvijenu harfu; a potom kao da je sedela u prostranom kamenom dvorištu i slušala mudrog druida u neobičnoj, dugačkoj odeždi, koji ju je učio da koristi kompas i spravu za nalaženje zvezda, a neke pesme i zvuci otvarali su zaključana vrata i podizali kamene krugove, i ona ih je sve naučila, i ovenčali su je zlatnom zmijom... Gospa je rekla da je vreme za počinak - sutra će neko povesti na pravi put i nju i njenog konja. Te noći je spavala u čistoj sobi obloženoj lišćem - ili su to bile tapiserije koje su se pokretale i menjale, pričajući priče o svemu što je ikada bilo? Videla je i samu sebe, utkanu u tapiseriju, sa harfom u ruci, sa Gvideonom u krilu, a videla je i sebe sa Lanseletom - poigravao se njenom kosom i držao je za ruku, i pomislila je da bi trebalo nečega da se seti, nekog razloga zbog koga bi trebalo da je ljuta na Lanseleta; ali nije uspevala da se seti šta bi to moglo biti. Kada je gospa rekla da će to veče biti svečanost i da bi Morgana mogla da ostane sa njima dan ili dva i da pleše sa njima, pristala je... činilo joj se da je prošlo vrlo dugo otkako je poslednji put plesala i bila vesela. Ali kada je razmislila kakva bi to svečanost mogla da bude, nije uspevala da se seti... Ravnodnevica je još bila daleko, a nije mogla da vidi ni mesec ni sunce, pa da proceni uz pomoć onoga što je naučila. Stavili su joj u kosu cvetni venac, od blistavog letnjeg cveća, jer, kako je gospa rekla, ti nisi neiskusna devojka. Noć je bila bez zvezda, i smetalo joj je što ne može da vidi mesec, baš kao što preko dana nije videla ni sunce. Da li je potrajalo jedan dan, ili dva, ili tri? Zbog nećeg joj i nije bilo važno; jela je kad ogladni, spavala kad se umori i tu gde je umor stigne, sama, ili bi legla u krevet, mek kao trava, sa nekom od gospinih devojaka. Jednom se iznenadila kad ju je devojka - pomalo je ličila na Ravenu - zagrlila oko vrata i počela da je ljubi; uzvraćala joj je poljupce bez čuđenja i stida. Sve je bilo kao u snu, gde su moguće i najčudnije stvari, i to ju je čudilo, pomalo, ali nekako kao da nije bilo važno, živela je u začaranom snu. Ponekad se pitala šta se desilo sa njenim konjem, ali kad je pomenula polazak, gospa je rekla da još ne treba da razmišlja o tome, jer oni bi želeli da još malo ostane sa njima... jednom, mnogo godina kasnije, kad je pokušavala da se seti šta joj se sve dešavalo u zamku Čeriot, setila se da je ležala u gospinom krilu i sisala joj sa grudi, i nije joj bilo čudno što ona, odrasla žena, leži u majčinom krilu, i što je ljube i maze kao bebu. Ali to je svakako bio san, jer bila je ošamućena od slatkog, jakog vina... A ponekad joj se činilo da je gospa, zapravo, Vivijen. Jesam li se razbolela, pitala bi se tada, da li ležim u groznici i sanjam sve ove čudne stvari? Izišla je sa gospinim devojkama u potragu za biljem i korenjem, i izgleda da uopšte nije bilo važno koje je godišnje doba. A na svečanosti - je li to bilo te noći ili neke druge? - plesala je uz harfe, i ponovo je svirala za plesače, a njena svirka bila je puna i tuge i sreće. Jednom, dok je tražila cveće i bobice za vence, zapela je o nešto; izbeljene kosti neke životinje. Oko vrata je još imala komadić kožne vrpce sa nekakvom crvenom krpicom - nalik na vrećicu u kojoj je ponela najvažnije stvari kad je pošla iz Karleona. Šta li se desilo mom konju, pomislila je, da li ga neguju ovde u štalama? Nigde u vilinskom zamku nije primetila štale, ali pretpostavljala je da negde ipak postoje. Za sada je bilo dovoljno plesati, pevati, puštati da vreme prolazi... Jednom ju je onaj čovek što ju je doveo ovamo izdvojio iz kruga plesača. Nikada mu nije saznala ime. Sada, kada nije mogla da vidi ni sunce ni mesec, mogu li njihove plime tako snažno da odjekuju u njoj? "Imaš uz sebe nož", rekao je on. "Moraš ga skloniti, ne mogu da podnesem njegovu blizinu." Odvezala je kožnu vrpcu oko pojasa na kojoj se nalazio nož i odbacila ga, ne gledajući gde je pao. Potom joj je on prišao, i njegova tamna kosa stopila se sa njenom; usne su mu bile slatke, kao bobice i kao snažno piće od vresa. Sam ju je svukao. Ona se odavno navikla na hladnoću - nije joj smetalo to što je na travi hladno, što je naga pod njegovim telom. Dodirnula ga je; bio je topao, čitavo telo bilo mu je toplo, njegova muškost bila je vrela i snažna, ruke kojima joj je rastavljao butine bile su snažne i željne. Dočekala ga je gladnom dobrodošlicom, čitavim telom, kao da je devica; kretala se zajedno sa njim i osetila je ritam puisiranja zemljine plime oko sebe. A onda se uplašila... nije želela da je on oplodi, bilo joj je tako teško kad je rađala Gvideona, još jedno dete svakako bi je ubilo. Ali kad je zaustila da progovori, on joj je nežno položio prste na usne i znala je da može da joj pročita misli. "Nemoj strahovati od toga, mila gospo, plime nisu dobre za to... ovo je vreme zadovoljstva, a ne plođenja", blago je rekao, i poverovala mu je; i da, imao je rogovlje nad čelom, opet je ležala sa Rogatim, i kao da su zvezde padale u šumi svuda oko njih, ili su to bili samo svici? Jednom je šetala kroz šumu sa devojkama, pa je naišla na jezerce i nagnula se nad njega, i ugledala je Vivijenino lice kako je gleda kroz vodu. Vivijen je sada bila proseda, čak puna sedih vlasi, i na licu je imala mnogo novih bora. Otvorila je usne; kao da je zvala. Koliko dugo sam ovde, upitala se Morgana. Najmanje četiri ili pet dana, možda čak i čitavu sedmicu. Svakako moram da pođem. Gospa je rekla da će me neko odvesti do Avalona... Otišla je do gospe i rekla joj da sada mora da ode. Ali već je padala noć - sutra će svakako biti dovoljno vremena... Drugi put je u vodi ugledala Artura, i njegovu vojsku kako se okuplja... Gvenvir je delovala umorno i nekako starija; opraštala se od Lanseleta držeći ga za ruku, a on ju je poljubio u usta. Da, gorko je pomislila Morgana, on voli takve igre. Gvenvir svakako odgovara da je on voli i obožava, a da joj ničim ne ugrozi čast... ali bilo je lako zaboraviti i na njih. A onda se jedne noći naglo probudila, čuvši izdaleka strašan krik, i na trenutak joj se činilo da stoji na Toru, u središtu kamenog prstena, i da sluša užasan krik kako odzvanja kroz svetove - glas koji je čula samo jednom otkako je odrasla, promukli, neravnomeran glas, ogrubeo od nekorišćenja, glas Ravene, koja je prekidala ćutanje samo kada su Bogovi imali poruku koju se nisu usuđivali da predaju nikome drugom... Ah, Pendragon je izdao Avalon, zmaj je odleteo... zastava sa zmajem ne lebdi više pred saksonskim ratnicima... plačite, plačite, ako Gospa bude morala da krene iz Avalona, jer svakako se više neće vratiti... a potom plač, jecanje u nagloj tami... I tišina. Morgana je sedela u blagoj tami, a um joj se izbistrio prvi put otkako je stigla u ovu zemlju. Predugo sam bila ovde, pomislila je, došla je zima. Sada moram da odem, sada, pre kraja ovog dana... ne, ne mogu ni to da kažem, ovde sunce ne izlazi niti zalazi... moram da odem sada, odmah. Znala je da bi trebalo da zatraži svog konja, a onda se setila: konj je odavno ležao mrtav u šumi. Obuzeo ju je užas. Koliko dugo sam bila ovde? Potražila je svoj nož, a onda se setila da ga je sama bacila. Brzo je navukla haljinu - delovala je izbledelo. Nije se sećala da ju je prala, kao ni rublje, ali ništa nije izgledalo odveć prljavo. Odjednom se upitala da nije poludela. Ako se obratim gospi, ona će me opet ubediti da ne idem... Žurno je uplitala kosu... zašto ju je nosila raspuštenu, ona, odrasla žena? I uputila se stazom za koju je znala da će je odvesti u Avalon. Govori Morgana... Sve do dana današnjeg ne znam koliko sam dana i noći provela u vilinskoj zemlji - čak i moj um se zamagli kada pokušavam da prebrojim. Ma koliko se trudila, uspevam samo da utvrdim kako ih je bilo ne manje od pet i ne više od trinaest. A nisam sigurna ni koliko je vremena prošlo u spoljašnjem svetu, ili u Avalonu, dok sam bila tamo, ali pošto ljudi pažljivije od vilinskog naroda mere vreme, znam da je proteklo oko pet godina. Možda - a sve sam sigurnija u to kako starim - možda je ono što mi smatramo za proticanje vremena samo navika koju smo ugradili u svoju krv i kosti, navika da brojimo: prste novorođenčeta, izlaske i zalaske sunca, tako često mislimo koliko dana mora da prođe ili koliko meseci pre nego što kukuruz sazri ili pre nego što se dete rodi ili pre nego što se održi neki odavno čekani skup; i sve posmatramo kroz promene godina i sunca, što je prva sveštenička tajna. U vilinskoj zemlji nisam bila svesna proticanja vremena, i zato vreme za mene nije teklo. Jer kada sam izišla iz njihove zemlje, primetila sam bore na Gvenvirinom licu, a Elenina divna mladost počela je da gasne; ali moje ruke nisu bile mršavije, na mom licu nije bilo bora, i mada u mojoj porodici kose rano počinju da sede - Lanselet je već imao sede vlasi sa devetnaest godina - moja kosa bila je crna i nedirnuta vremenom kao gavranovo krilo. Počela sam da mislim kako je, kad su druidi odvojili Avalon od sveta u kome se sve broji i računa, to počelo da se dešava i ovde. Vreme ne protiče u Avalonu neprimećeno kao u snu, kao u vilinskoj zemlji. Primećujemo ga. Vidimo mesec i sunce Boginje, i osećamo ritmove kamenog prstena, i zato nas vreme nije sasvim napusitlo. Ali ne teče isto kao drugde, mada bi neko pomislio da se sunce i mesec ponašaju uvek isto, da bi trebalo da se kreću kao i u spoljašnjem svetu... ali nije tako. Poslednjih godina dešava mi se da provedem u Avalonu mesec dana, a kada se vratim napolje, utvrdim da je prošlo čitavo godišnje doba. I to sam često činila poslednjih godina, jer nisam imala strpljenja da sačekam događaje u spoljašnjem svetu; i kada su ljudi primetili da ostajem stalno mlada, još više su verovali da sam vila ili veštica. Ali to je sve bilo mnogo, mnogo kasnije. Jer kada sam čula strašan Ravenin krik koji je prodro između svetova, dosežući moj, um iako sam boravila u bezvremenskom snu vilinskog sveta, pošla sam... ali ne u Avalon. 14. U spoljašnjem svetu sunce je blistavo sijalo kroz retke oblake nad Jezerom, a izdaleka se čuo blagi zvuk crkvenih zvona. U prisustvu tog zvuka Morgana se nije usuđivala da podigne glas kako bi uzviknula reč moći koja bi prizvala barku, niti da uzme oblik Boginje. Gledala je sebe u ogledalu površine Jezera. Koliko dugo je provela u vilinskoj zemlji? Sad, kad joj um više nije bio začaran, znala je - mada je mogla da se priseti svega dva ili tri dana - da je bila tamo dovoljno dugo da joj se lepa tamna haljina iskrza tamo gde se vukla po tlu; negde je izgubila nož, ili ga je sama bacila - nije bila sigurna. Sada se sećala nekih stvari koje su joj se tamo desile kao da su deo sna ili ludila, i pocrvenela je od stida. Ali kroz sve se provlačilo sećanje na muziku umilniju nego što je ikada čula u svetu ili u Avalonu, ili ma gde drugde osim kada je stigla na ivicu predela Smrti dok je rađala sina... tada je gotovo poželela da pređe granicu, samo da bi izbliza čula tu muziku. Sećala se zvuka sopstvenog glasa dok je pevala uz vilinsku harfu - nikada nije tako lepo svirala i pevala. Volela bih da se vratim tamo i da ostanem zauvek. I umalo se okrenula da se vrati, ali mučio ju je Ravenin preplašeni krik. Artur je izdao Avalon i zavet pod kojim je primio mač i bio uveden u najveće svetilište druida. A postoji opasnost po Vivijen ukoliko pođe iz Avalona - polako, pokušavajući da sredi misli, Morgana se prisećala. Pošla je iz Karleona - činilo joj se pre svega nekoliko dana, krajem leta. Nikada nije stigla u Avalon, a sada joj je izgledalo da neće ni stići... tužno je pogledala crkvu na vrhu Tora. Kad bi samo mogla da se prokrade u Avalon... ali staze su je vodile samo u vilinsku zemlju. Znači, negde je izgubila nož i konja; sad se setila da je videla izbledele kosti, i stresla se. Kad je malo bolje pogledala, crkva na Toru bila je nekako drugačija, sveštenici mora da su je dograđivali, a svakako nisu mogli toliko da je dograde za mesec ili dva... Uplašeno je stegla ruke u pesnice. Moram nekako saznati koliko je meseci proteklo dok sam lutala sa gospinim devojkama i uživala sa vilinskim muškarcem koji me je tamo odveo... Ali ne, nemoguće da je to trajalo više od dve ili najviše tri noći... žurno je razmišljala, ne znajući da je to početak zbrke koja će beskonačno rasti i koju nikada neće uspeti da razreši. A sada, razmišljajući o tim noćima, osetila je strah i stid, drhteći od sećanja na zadovoljstvo kakvo nikada ranije nije iskusila, dok je ležala u naručju vilinskog muškarca - a sada, kad se oslobodila njihovih čarolija, to joj se činilo kao nešto sramotno, nešto učinjeno u snu. A milovanja koja je razmenjivala s vilinskim devojkama, nešto o čemu ranije nije ni sanjala - uz to, bilo je nečega i sa samom gospom... sad, kad je malo razmislila, gospa je prilično ličila na Vivijen, i to ju je takođe postidelo... u vilinskoj zemlji osećala se kao da je čitavog života čeznula za tim stvarima, a u spoljašnjem svetu se ne bi usudila da ih učini, ne bi čak ni pomislila na to. Uprkos toplom suncu, počela je da drhti. Nije znala koje je godišnje doba, ali na ivici Jezera videla je krpice neotopljenog snega, zaklonjene trskom. Za ime Boginje, je li moguće da je prošla čitava zima i da je opet proleće? A ako je u spoljašnjem svetu proteklo dovoljno vremena da Artur isplanira izdaju Avalona, onda je svakako proteklo više vremena nego što se usuđivala da pomisli. Izgubila je nož, konja i sve ostalo što je nosila sa sobom. I cipele su joj bile iznošene, nije imala hrane, i bila je sama na obalama neprijateljske zemlje, daleko od bilo kog mesta gde bi je prepoznali kao kraljevu sestru. Pa, i ranije je umela da trpi glad. Licem joj je preleteo nagoveštaj osmeha. Ovde je bilo velikih kuća i manastira gde bi, kao prosjakinja, mogla da dobije hleba. Mogla bi da se vrati na Arturov dvor - možda bi uz put naišla na neko selo u kome su potrebne usluge babice, pa bi mogla da svojom veštinom zaradi hranu. Poslednji put čežnjivo je pogledala obalu sa druge strane Jezera. Da li bi se usudila da ponovo pokuša da izgovori reč moći koja bi je uvela u Avalon? Ako bi razgovarala sa Ravenom, možda bi mogla da sazna kakva to tačno opasnost preti... zaustila je da uzvikne reč, a onda se predomislila. Nije mogla da se suoči ni sa Ravenom; sa Ravenom koja se tako dosledno pridržavala zakona Avalona, koja nije učinila ništa čime bi osramotila odeždu sveštenice. Kako da pogleda Ravenine bistre oči, noseći u sebi sećanja na ono što je činila u spoljašnjem svetu i u vilinskoj zemlji? Ravena bi joj u trenutku pročitala misli... na kraju su se obale Jezera i obrisi crkve izgubili u suzama, a ona je okrenula leđa Avalonu i našla rimski put koji vodi ka jugu, kraj rudnika i sve do Karleona. Tek posle tri dana putovanja srela je još nekog putnika. Prve noći spavala je u napuštenoj ovčarskoj kolibi, bez večere, samo sa zaklonom od vetra. Drugog dana naišla je na farmu sa koje su svi otišli, sem malounog guščara; ali on ju je pustio da sedi kraj ognjišta, i izvadila mu je trn iz noge, pa joj je dao deo svog hleba. Prelazila je i veće razdaljine bez hrane. No, kako se približavala Karleonu, zaprepastilo ju je kad je naišla na dve spaljene kuće, i useve kako trunu u poljima... kao da su ovuda prošli Saksonci! Ušla je u jednu od kuća, koja je izgledala kao da je opljačkana, jer malo šta je ostalo unutra; u jednoj sobi našla je stari, izbledeli ogrtač, suviše ofucan, verovatno, da bi ga uzeli čak i pljačkaši; no, bio je od tople vune, i Morgana se umotala u njega, mada je sada još više ličila na prosjakinju; hladnoća joj je smetala više od gladi. Pred veče su se pojavile kokoške u napuštenom dvorištu; živina robuje navikama, a ove još nisu shvatile da ovde neće dobiti hranu. Morgana je uhvatila jednu i zavrnula joj vrat, a na uništenom ognjištu zapalila je vatru; ako bude imala sreće, niko neće primetiti dim kako se izvija iz ruševina, ili će pomisliti da je to delo duhova. Očistila je kokošku i ispekla je na zelenom štapu iznad vatre. Bila je toliko matora i žilava da joj je bilo teško da je savlada čak i svojim snažnim zubima, ali toliko dugo je gladovala da joj nije bilo važno, i isisala je srž iz kostiju kao da je posredi najfinija divljač. U jednoj od pomoćnih zgrada našla je komad stare kože. Iz onoga što je verovatno bila radionica odnet je svaki delić alata i metala, ali ostalo je nešto rasute kože, pa je Morgana u to umotala ostatke kokoške. Trebalo je i da popravi cipele, ali nije imala nož. Pa, možda će u nekom selu moći da pozajmi jedan na nekoliko minuta. Kakvo ju je ludilo navelo da baci svoj nož? Bilo je nekoliko dana posle punog meseca, i kada je napustila uništenu farmu primetila je inje na kamenom pragu, a na nebu se nalazio bledi dnevni mesec. Dok je prelazila preko dvorišta, noseći zavežljaj sa mesom i debeli štap - svakako ga je neki pastir izdeljao pa ostavio - začula je divlje kokodakanje, pa je potražila gnezdo i pojela tek sneseno jaje, sirovo i još toplo. Sada je bila sasvim sita i zadovoljna. Vetar je bio oštar i hladan; brzo je hodala, zadovoljna što ima ogrtač, ma koliko ofucan i izbledeo. Jutro je već prilično odmaklo, i počela je da razmišlja da li da sedne ukraj puta i pojede malo hladnog pečenja, kad je iza sebe na putu začula topot kopita kako je sustiže. Prva pomisao bila joj je da nastavi mirno dalje - gledala je svoja posla i imala je jednako pravo da ide putem kao i svaki drugi putnik. A onda se setila uništene farme, pa se predomislila i sišla sa puta, sakrivši se iza žbunja. Nije bilo načina da predvidi kakvi to ljudi idu iza nje, jer Artur je bio toliko zauzet Saksoncima da nije imao vremena za održavanje mira u zemlji i zaštite na putevima. Ako joj se putnik učini bezopasan, može ga upitati za novosti; ako ne, pa, ostaće skrivena dok se on ne udalji. Bio je samo jedan konjanik, na visokom, vitkom konju, umotan u sivi ogrtač; jahao je sam, bez sluge i bez tovarnog konja. Ali iza sebe je nosio veliki paket - ne, nije ni to; on je bio pogrbljen u sedlu - i tada je shvatila ko to mora biti, i izišla je iz zaklona. "Kevine harfisto!" rekla je. On je zaustavio konja; životinja je bila dobro uvežbana i nije se propela. Pogledao je Morganu, mršteći se, usana izvijenih u prezriv osmeh - ili je to bilo samo zbog ožiljaka? "Nemam ništa za tebe, ženo..." i tu je naglo prekinuo. "Boginje mi! Pa to je gospa Morgana... otkuda ti ovde, madam? Prošle godine sam čuo da si bila u Tintagelu, kraj majke na samrti, ali kada je Vrhovna kraljica otišla na jug posle sahrane rekla je da nisi bila tamo..." Morgana se zateturala i osnonila se o štap. "Moja majka - mrtva? Nisam čula..." Kevin je sjahao, oslanjajući se o konjski bok dok nije preneo težinu na štap. "Sedi ovde, madam - zar nisi čula? Pa gde si bila, za ime Boginje? Vest je stigla čak i do Vivijen u Avalonu, ali ona je sada suviše stara i krhka za tako daleki put." Tamo gde sam bila, pomislila je Morgana, ne dopiru vesti. Možda onda kad sam viedela Igrenino lice u šumskom jezercu, možda me je dozivala, a ja je nisam čula. Srce joj se grčilo od bola; odavno se udaljila od Igrene - rastale su se kada je njoj bilo jedanaest godina i kad su je poslali u Avalon - ali sada ju je rastrzao bol, kao da je još ona mala devojčica koja je plakala dok je napuštala Igreninu kuću. Oh, moja majka, a ja nisam znala... Sedela je na ivici puta, a suze su joj tekle niz lice. "Kako je umrla? Jesi li čuo?" "Od srca, verujem; pre godinu dana, u proleće. Veruj mi, Morgana, čuo sam da je bilo sasvim prirodno i da su to već godinama očekivali." Morgana u prvi mah nije mogla da ovlada glasom kako bi progovorila; uz bol, osetila je i užas, jer očito je obitavala van ovog sveta mnogo duže nego što je mislila da je moguće... Kevin je rekao pre godinu dana, u proleće. Znači, dok je bila u vilinskoj zemlji proteklo je više od jednog proleća! Jer u leto, kada je napustila Arturov dvor, Igrena nije bila ni bolesna! Nije bilo pitanje koliko je meseci bila odsutna, već koliko godina! Može li navesti Kevina da joj kaže, a da mu ne otkrije gde je bila? "U bisagama imam vina, Morgana - ponudio bih te njime, ali moraš ga sama uzeti... u poslednje vreme nešto teže hodam. Izgledaš mršava i bleda, jesi li i gladna? I otkuda da te sretnem ovako nasred puta, odevenu", gadljivo je nabrao nos, "gore od svake prosjakinje?" Morgana je brzo potražila pogodan odgovor. "Obitavala sam... u samoći, daleko od sveta. Nisam videla ljudsko biće ni sama ne znam koliko dugo. Čak sam izgubila i pojam o vremenu." A to je bilo tačno, jer ma kakav narod obitavao u vilinskoj zemlji, to svakako nisu bila ljudska bića. "To mogu da ti poverujem", rekao je Kevin. "Verujem da čak nisi čula ni za veliku bitku..." "Vidim da je čitav ovaj kraj spaljen." "Oh, to je bilo pre tri godine", rekao je Kevin, a Morgana se na to trgla. "Neke ugovorne trupe prekršile su zavet i prošle ovuda, paleći i pljačkajući. Artur je u toj bici ozbiljno ranjen i proveo je u postelji pola godine." Primetio je Morganin izraz lica i pogrešno protumačio njenu zabrinutost. "Sada mu je sasvim dobro, ali za sve to vreme nije stao na noge - verujem da su mu nedostajale tvoje isceliteljske veštine, Morgana. Potom je Gaven doveo čitavu Lotovu vojsku sa severa i imali smo mir pune tri godine. A onda, prošlog leta, imali smo veliku bitku na planini Badon - Lot je tu poginuo - da, to je bila pobeda o kojoj će bardovi pevati stotinama godina. Mislim da nije ostao u životu nijedan saksonski vođa od Kornvola do Lotije, osim onih koji su priznali Artura za kralja. Nije bilo ničeg sličnog još od Cezarovih vremena. A sada zemljom vlada mir - i Artur." Morgana je ustala i prišla bisagama. Našla je mešinu sa vinom. "Uzmi i hleb i sir", rekao je Kevin. "Bliži se podne i ješću sa tobom." Kada ga je poslužila i otvorila svoj zavežljaj sa ostacima kokoške, ponudivši ga, on je odmahnuo glavom. "Hvala ti, ali ja sada više ne jedem meso, pod zavetom sam... čudim se da te vidim da jedeš meso, Morgana, ti, visoka sveštenica..." "Da nije toga, gladovala bih", rekla je Morgana, i ispričala mu otkuda joj kokoška. "Ali otkako sam otišla iz Avalona nisam se pridržavala te zabrane. Jedem sve što stigne pred mene." "Ja lično mislim da i nije važno jedemo li meso, ribu ili žito", rekao je Kevin, "mada hrišćani silno drže do svojih postova - ili barem taj Patricije koji je sada Arturov biskup. Ranije su sveštenici koji su živeli sa nama u Avalonu pominjali Hristove reči kako ne prlja usta ono što ulazi u njih, nego ono što iz njih izlazi, i kako stoga ljudi treba ponizno da jedu sve što im Bog podari. A čuo sam i da Talesin tako kaže. Ali što se mene tiče - svakako znaš da, na određenom nivou misterija, ono što se pojede veoma utiče na um - sada se ne usuđujem da jedem meso, jer me čini pijanim kao previše vina!" Morgana je klimnula glavom - i ona je imala slično iskustvo. Kada je pila sveto bilje, nije mogla da jede ništa sem hleba i voća; čak i od sira i sočiva bilo joj je muka. "Ali kuda si se sad uputila, Morgana?" Kad mu je rekla, zurio je u nju kao da je poludela. "U Karleon? Zašto? Tamo nema ničega - ili možda ni ne znaš, mada mi je teško da poverujem u to... Artur ga je predao jednom od vitezova koji su se dobro pokazali u bici. Na dan Duhova preselio je čitav dvor u Kamelot - ovog leta biće godinu dana kako živi tamo. Talesinu se to nije dopalo, što je otvorio dvor na hrišćanski praznik, ali učinio je to da ugodi svojoj kraljici. Sad je u svemu sluša." Morgana se začudila mračnom izrazu njegovog llica. "Ali ako nisi čula za bitku, svakako nisi čula ni da je Artur izdao narod Avalona i Plemena." Morgana je zaustavila pehar na pola puta do usana. "Zato sam i došla, Kevine. Čula sam da je Ravena prekinula ćutanje i predskazala nešto takvo..." "Bilo je to više od proročanstva", rekao je bard. Nelagodno je protegnuo nogu, kao da mu dugo sedenje u jednom položaju nanosi bol. "Artur je izdao - šta je tačno učinio?" Morgani je zastao dah. "Nije ih valjda predao u ruke Saksoncima...?" "Znači, nisi čula. Plemena su se zaklela da slede zastavu Pendragona, još na Arturovom krunisanju, kao i na Uterovom pre toga... a došao je i mali narod iz vremena pre Plemena, noseći svoje bronzane i kremene sekire i vilinske strele - oni ne trpe hladno gvožđe, baš kao ni vilinski narod. Svi, svi su bili zakleti da slede Velikog Zmaja. A Artur ih je izdao... uklonio je simbol zmaja, mada smo ga preklinjali da pusti neka Gaven ili Lanselet ponesu tu zastavu u boj. Ali on se zakleo da će na planinu Badon nositi samo svoju zastavu sa krstom i Devicom. I tako je i učinio." Morgana je užasnuto zurila u njega, sećajući se Arturovog proglašenja za kralja. Čak se ni Uter nije tako obavezao narodu Avalona! I izdao je zavet? "I Plemena su ga napustila", šapnula je. Kevin je odgovorio obuzet dubokim gnevom. "Neki su bili blizu toga; deo Drevnog Naroda iz velških brda zaista je otišao kući kad se zavijorio krst - kralj Urijens nije mogao da ih zaustavi. Što se tiče ostalih - pa, tog dana smo bili svesni da nas Saksonci drže između čekića i nakovnja. Mogli smo ili da pođemo u bitku uz Artura i njegove vitezove, ili da živimo pod vladavinom Saksonaca, jer to je bila ona velika bitka kakva je bila predskazana. A on je nosio sveti mač Ekskalibur, deo Posvećenih sudova Obreda. Sasvim moguće da je i Boginja znala da će joj biti gore ukoliko zemljom budu vladali Saksonci. I tako se borio i Boginja mu je podarila pobedu." Ponudio je mešinu sa vinom Morgani, a kada je ona odmahnula glavom, iskapio ju je. "Vivijen je trebalo da dođe iz Avalona i optuži ga za kršenje zaveta", nastavio je, "ali nije želela da to učini pred čitavim narodom. I tako sam se uputio za Kamelot, da ga podsetim na datu reč. Ako to ne pomogne, Vivijen se zarekla da će lično doći u Kamelot, na dan kada prima molioce iz naroda, a Artur se zakleo da će ih lično primati i presuđivati, na Duhove. Tada će, rekla je, stati pred njega kao običan molilac, podsetiti ga na zavet i reći će mu šta se zbiva sa onima koji pogaze datu reč." "Neka bi Boginja dala da se Gospa od Jezera nikada toliko ne ponizi", rekla je Morgana. "I ja bih radije razgovarao s njim grubo, a ne biranim rečima, ali to nije moj izbor", rekao je Kevin. Pružio joj je ruku. "Hoćeš li mi pomoći da ustanem? Mislim da moj konj može da nas nosi oboje, a ako ne može, čim stignemo do grada, nabavićemo ti jednog. Trebalo bi da budem otmen kao veliki Lanselet, i da te pustim da jašeš sama, ali..." pokazao je svoje ubogaljeno telo. Morgana ga je povukla na noge. "Snažna sam, mogu da hodam. Ako budemo išta kupovali u gradu, bolje da nađemo cipele i nož. Nemam uz sebe ni novčića, ali vratiću ti dug čim budem mogla." Kevin je slegnuo ramenima. "Ti si mi sestra po Avalonu - ono što je moje, to je i tvoje, takav je zakon. Nećemo više govoriti o plaćanju." Morgana je osetila da crveni od stida što je Kevin podseća na stara pravila. Stvarno sam bila van sveta. "Da ti pomognem da uzjašeš. Hoće li konj mirno stajati?" On se nasmešio. "Kad ne bi hteo, bio bi mi od vrlo male koristi na ovakvim usamljeničkim putovanjima! Hajdemo - voleo bih da sutra stignemo do Kamelota." U gradu ugneždenom među brdima našli su zanatliju da popravi Morganine cipele, i kupili su stari, bronzani bodež; čovek koji im ga je prodao rekao je da od velike bitke nije bilo finijeg sečiva. Kevin joj je kupio i pristojan ogrtač, rekavši da onaj koji je našla na farmi nije dobar ni za konjsko ćebe. Ali prilično su se zadržali, i kada su se ponovo našli na putu, već je ozbiljno vejalo, i rano se smračilo. "Trebalo je da ostanemo u gradu", rekao je Kevin. "Mogao sam sviranjem na harfi da zaradim večeru i prenoćište za oboje. Da sam sam, spavao bih pod nekom živicom ili zidom, umotan u ogrtač. Ali jedna gospa iz Avalona ne može tako." "Zašto misliš da nikad nisam tako spavala?" upitala je Morgana. On se nasmejao. "Pa, da znaš da mi izgledaš kao da si u poslednje vreme često tako spavala! Ali ma koliko požurivali konja, ne možemo večeras stići u Kamelot - moramo negde potražiti zaklon." Posle nekog vremena, kroz sve jaču vejavicu, razabrali su obrise neke napuštene zgrade. Čak ni Morgana nije mogla da uđe u nju bez saginjanja; najverovatnije je to bila štala, ali toliko dugo bez životinja da nije više bilo ni zadaha, a krov od šindre bio je uglavnom čitav. Sapeli su konja i upuzali unutra. Kevin joj je pokretom naložio da raširi stari ogrtač na prljavi pod, pa su se umotali i legli jedno kraj drugog. Ali bilo je toliko hladno da je na kraju, kad je čuo kako Morgani cvokoću zubi, Kevin zaključio kako moraju uzeti oba ogrtača za pokrivač i leći tik jedno do drugog kako bi se ugrejali. "Ako ti se neće smučiti od blizine ovog mog izobličenog tela", dodao je, a ona je osetila u njegovom glasu bol i bes. "Od onoga što je na tebi izobličeno, Kevine, znam samo da tim slomljenim prstima stvaraš lepšu muziku nego ja, pa čak i nego Talesin, sa zdravim šakama", odgovorila je i privila se uz njega da se zgreje. Konačno je osetila da bi mogla da zaspi, glave oslonjene o njegovo rame. Čitavog dana je hodala i bila je umorna; duboko je spavala, ali se probudila čim se kroz pukotine u zidu probila prva svetlost. Bila je sva ukočena od ležanja na podu, i kada se osvrnula po blatnjavim zidovima oko sebe osetila je užas. Ona, Morgana, sveštenica iz Avalona, vojvotkinja od Kornvola, da leži ovako u štali, izgnana iz Avalona... hoće li se ikada vratiti? A bila je i na gorim mestima od ovog, u zamku Čeriot u vilinskoj zemlji, daleko od svakog hrišćanstva i paganstva, van dveri ovoga sveta... ona koju je Igrena tako pažljivo vaspitavala, ona, sestra Vrhovnog kralja, školovana kod Gospe od Jezera, prihvaćena od strane Boginje... sada je sve to odbacila. Ne, nije odbacila, bilo joj je oduzeto kad ju je Vivijen poslala na proglašenje kralja i kad je zanela dete sopstvenog brata. Igrena je mrtva, moja majka je umrla, i ne mogu se više vratiti u Avalon, nikada u ovom svetu... beznadežno se rasplakala, prigušujući jecaje ogrtačem. Kevinov glas bio je promukao i nežan u polutami. "Plačeš za majkom, Morgana?" "Za majkom - i za Vivijen - a uglavnom najviše zbog sebe." Morgana nije bila sigurna je li to rekla naglas. Kevin ju je zagrlio, a ona mu je spustila glavu na grudi i plakala je i plakala sve dok joj suze nisu presušile. "Govorila si istinu, Morgana", rekao je on mnogo kasnije, još joj gladeći kosu, "ne gadiš me se." "Kako bih mogla", odgovorila je, privijajući se uz njega, "kad si tako dobar prema meni?" "Ne misle sve žene tako", rekao je on. "Čak i kada priđem Beltanskim vatrama, desi se da čujem - jer ima sveta koji misli da neko ko je hrom mora biti i gluv i nem - čujem ih mnoge, čak i devojke koje pripadaju Boginji, kako šapuću saveštenici da ih postavi daleko od mene, kako ne bih mogao da ih vidim kada dođe vreme da se udaljimo od vatri..." Morgana je naglo sela. "Da sam ja bila ta sveštenica, oterala bih tu ženu od vatri, jer se usudila da zahteva u kakvom obliku Bog treba da joj priđe... šta si ti učinio, Kevine?" On je slegnuo ramenima. "Pošto nisam hteo da kvarim obred niti da mučim neku ženu takvim izborom, udaljio sam se tako tiho da niko nije ni primetio. Čak ni Bog ne može da promeni ono što vide na meni i što o meni misle. Još pre nego što su mi druidski zakoni zabranili da ležem sa ženama koje se daju za novac, nisam mogao da ih platim dovoljno da bi me prihvatile. Možda bi trebalo da postanem hriščanski sveštenik, jer oni, koliko čujem, uče svoje sveštenike tajni života bez žene. Ili bi trebalo da žalim što su pljačkaši koji su me obogaljili zaboravili i da me uškope, pa bi mi bilo svejedno. Izvini - ne bi trebalo da govorim o tome. Ali pitam se da li si pristala da legneš kraj mene zato što si mislila da u ovom bogaljastom telu nema muškosti, pa nisi tako razmišljala o meni..." Morgana ga je slušala, užasnuta agonijom gorčine u njegovim rečima, ranama nanetim njegovoj muškosti. Znala je koliko života postoji u njegovim rukama, koliko je osetljiv kao muzičar. Čak i pre Boginje, može li žena da gleda samo u izobličeno telo? Setila se kako se bacila Lanseletu u naručje, i setila se koliko joj je bio ranjen ponos, i znala je da se ta rana nikada neće sasvim zaceliti. Polako se sagnula i poljubila ga u usta, a zatim u ožiljke na ruci. "Nikada ne sumnjaj u to, za mene si ti muškarac, i Boginja me je navela da ovo učinim." Ponovo je legla i okrenula se ka njemu. On ju je oštro pogledao pod sve jačim svetlom. Na trenutak se trgla kad mu je ugledala lice - zar misli da ga ona sažaljeva? Ne; ona deli svest o njegovim patnjama, što je sasvim drugačije. Pogledala ga je pravo u oči... da, da mu lice nije toliko puno gorčine, toliko izobličeno patnjom, bio bi lep; crte su mu pravilne, oči tamne i nežne. Sudbina mu je slomila telo, ali ne i duh - kukavica ne bi mogao da izdrži zadatke kakve postavljaju druidi. Pod plaštom Boginje, kao što mi je svaka žena sestra, kćer i majka, tako mi je svaki muškarac otac, ljubavnik i sin... Moj otac je umro pre nego što sam stigla da ga upamtim, a sina nisam videla otkako je prohodao... ali ovom muškarcu ću pružiti ono što Boginja želi... Ponovo je poljubila šaku prekrivenu ožiljcima i stavila je sebi pod haljinu, pravo na grudi. Bio je neiskusan - što joj se učinilo čudno za čoveka njegovih godina. Ali kako bi i moglo biti drugačije? pomislila je. Ovo je prvi put da činim ovo po svojoj slobodnoj volji, i da taj dar bude primljen jednostavno, kao što je i ponuđen. To je zacelilo nešto u njoj. Čudno što joj je tako sa muškarcem koga jedva poznaje i prema kome oseća samo ljubaznost. Čak i tako neiskusan, bio je pažljiv i nežan sa njom, i osetila je kako u njoj izvire ogromna i neizreciva nežnost. "Čudno", rekao je on kasnije, tihim, zamišljenim glaom. "Znao sam da si sveštenica i da si mudra, ali nekako nisam ni pomislio da si i lepa.," Promuklo se nasmejala. "Lepa? Ja?" Ali bila mu je zahvalna što je, makar i na trenutak, to pomislio. "Morgana, reci mi - gde si bila? Ne bih te ispitivao, ali šta god da je, teško ti leži na srcu." "Ne znam", izletelo joj je. Nije ni pomislila da će mu reći. "Van sveta, izgleda - pokušavala sam da stignem u Avalon - a nisam uspevala da uđem, put mi je, izgleda, zatvoren. Dva puta sam već bila... drugde. U drugoj zemlji, u zemlji snova i čarolija - u zemlji gde vreme stoji i ne stoji, i nema ničeg sem muzike..." Tu je zaćutala; hoće li harfista pomisliti da je poludela? Pogladio ju je prstom po ivici oka; prst mu je bio hladan, jer su zbacili pokrivače sa sebe; sada ju je pažljivo ušuškao u ogrtač. "I ja sam jednom bio tamo i čuo sam njihovu muziku..." rekao je, dalekim, zamišljenim glasom, "i na tom mestu nisam bio ni izdaleka ovako ubogaljen, i njihove žene mi se nisu smejale... Jednog dana, možda, kada prestanem da se bojim ludila, ponovo ću otići tamo... pokazali su mi skrivene puteve i rekli su da mogu da dođem, zbog moje muzike..." Ponovo je zapao u dugo ćutanje. Ona se stresla i odvratila pogled. "Bolje da ustanemo. Ako nam se konj nije smrzao noćas, danas ćemo stići u Kamelot." "A ako stignemo zajedno", tiho je dodao Kevin, "verovaće da si došla sa mnom iz Avalona. Njih se ne tiče gde si izbivala - ti si sveštenica, i tvoja savest se ne tiče nikoga živog, čak ni njihovih biskupa, pa čak ni samog Talesina." Morgana je poželela da ima da odene pristojnu haljinu; stići će na Arturov dvor obučena kao prosjakinja. Pa, tu se ništa nije moglo. Kevin ju je gledao dok je uređivala kosu, a onda je pružio ruke, pa mu je pomogla da ustane; ali ponovo je u njegovom pogledu primetila gorčinu. Navikao je da podiže oko sebe stotinu ograda gorčine i gneva. Ipak, dok su izlazili kroz niska vrata, dodirnuo joj je ruku. "Nisam ti se zahvalio, Morgana..." Nasmešila se. "Oh, ako treba da se zahvaljuje, onda je to obostrano, prijatelju - ili ne bih smela tako da te zovem?" Prsti prekriveni ožiljcima na trenutak su se stegli oko njenih... a onda je ugledala divlji plamen, i njegovo lice okruženo vatrom, izobličeno u vrisku, i oganj svuda oko njega... oganj... ukočila se i otrgla ruku, užasnuto zureći u njega. "Morgana!" uzviknuo je. "Šta je bilo?" "Ništa, ništa - samo grč u nozi", slagala je i izbegla je da ga dodirne kada je pružio ruku ka njoj. Smrt! Smrt na lomači! Šta je to značilo? Čak ni najgori izdajnici ne umiru tom smrću... ili sam videla samo ono što mu se desilo kao detetu? Ma koliko kratak, trenutak Vida ju je potresao, kao da je sama izgovorila reč koja ga je oterala u takvu smrt. "Hodi", rekla je, gotovo grubo. "Idemo odavde." 15. Gvenvir nikada nije želela da se petlja sa Vidom; zar nije u Svetom Pismu rečeno da nijedan čovek ne zna šta mu donosi dan? Pa ipak, tokom protekle godine, otkako su preselili dvor u Kamelot, jedva da je i pomislila na Morganu, a ovog jutra se probudila setivši se da ju je sanjala - u snu ju je Morgana uzela za ruku, povela ju je ka Beltanskim vatrama i naložila joj da kraj njih legne sa Lanseletom. Kada se sasvim probudila, mogla je da se nasmeje glupom snu. Snove svakako šalje đavo, jer ona je uvek sanjala zle stvari, kakve ne bi smela ni da zamisli hrišćanska žena, a najčešće je sanjala Morganu. Pa, ona je otišla sa našeg dvora, i ne moram više da mislim na nju... ne, ne želim joj zlo, želim da se pokaje za svoje grehe i da nađe mir u manstiru... ali negde daleko odavde. Sad, kad je Artur napustio paganstvo, Gvenvir je osećala da bi mogla da bude čak i srećna, samo da nije tih snova u kojima je Morgana navodi na sramotne stvari. A sada ju je san progonio dok je sedela i vezla oltarske prekrivače za crkvu; toliko ju je progonio da joj se činilo grešno da veze zlatni krst misleći na Lanseleta. Spustila je vez i prošaptala molitvu, ali misli su joj nastavile istim tokom. Artur, kad ga je zamolila na Božić, obećao je da će zabraniti Beltanske vatre u čitavoj zemlji; smatrala je da bi to učinio i ranije, samo ga je Merlin sprečavao. Svakome bi bilo teško, razmišljala je, da ne voli starca - bio je tako blag i dobar; da je samo hrišćanin, bio bi bolji od svakog sveštenika. Ali Talesin je rekao da ne bi bilo lepo prema seljacima ako im se oduzme jednostavna vera u Boginju koja im čuva polja i useve, i plodnost životinja i žena. Oni su ionako malo kada mogli da greše, ulagali su sve snage u oranje i žetvu, kako bi imali dovoljno hrane da ne gladuju; nije se moglo očekivati da će se đavo petljati sa takvim ljudima, ako đavola uopšte ima. Ali Gvenvir mu je odgovorila: "Verovatno mislite da oni ne greše kada prilaze Beltanskim vatrama i slede paganske obrede, ležući sa onima sa kojima nisu u braku..." "Bog zna koliko je u njihovim životima malo radosti", mirno je odgovorio Talesin. "Zar je zaista tako loše što četiri puta u godini, pri smeni godišnjih doba, mogu da se provesele i rade ono što im čini zadovoljstvo? Ne bih imao mnogo razloga da volim Boga koji bi to proglasio grešnim. Da li ih ti smatraš grešnim, kraljice?" Smatrala ih je; tako bi morala da misli svaka hrišćanka - ići u polja, plesati naga i leći sa prvim muškarcem koji se pojavi... sramno, kvarno i grešno. Talesin je uzdahnuo i odmahnuo glavom. "Pa ipak, kraljice moja, niko nije gospodar tuđe savesti. Čak i ako misliš da je to sramota i greh, zar zaista misliš da znaš šta je dobro za druge? Čak ni mudraci ne znaju sve, a možda Bogovi imaju i druge svrhe sem onih koje mi, sa ovo malo mudrosti, možemo da uvidimo." "Ako umem da razlikujem dobro i zlo - a znam, jer nas sveštenici uče tome, i Bog nas uči u Svetom Pismu - zar ne bi trebalo da se plašim kazne Božje ukoliko ne stvorim zakone koji će odvraćati moj narod od greha?" upitala je Gvenvir. "Bog bi krivicu svalio na mene ukoliko dozvolim zle stvari koje mogu da sprečim, i da sam ja kralj, već bih ih odavno zabranila." "Pa, gospo, onda mogu reći samo da je sreća za ovu zemju što ti nisi kralj. Kralj mora da štiti svoje podanike od stranaca, od napadača, i da vodi narod u bitke - kralj se mora prvi postaviti između svoje zemlje i opasnosti, baš kao što seljak ustaje da brani svoja polja od pljačkaša. Ali nije njegova dužnost da određuje šta srce sme da oseća." Vatreno mu se usuprotivila. "Kralj je zaštitnik svog naroda, a zašto da im štiti tela, ako pusti da im duše padnu u ruke đavolu? Slušajte, gospodaru Merline; ja sam kraljica, a majke iz ove zemje šalju svoje kćeri da me služe i da se uče dvorskom ponašanju - razumete li? Pa, kakva bih ja kraljica bila kad bih puštala da se kćeri drugih žena nedostojno ponašaju i zatrudne, ili - kao što je činila kraljica Morgoza, kako čujem - da puštam svoje gospe u kraljev krevet, ukoliko poželi da se provodi sa njima? Majke mi poveravaju svoje kćeri, jer znaju da ću ih štititi..." "To je drugo, poveravaju ti devojke suviše mlade da bi znale šta žele, prema kojima treba biti strog kao majka da bi valjano odrasle", rekao je Talesin. "Ali kralj vlada nad odraslim ljudima." "Bog nije rekao da treba da vlada jedan zakon za dvor, a drugi za prost narod! On želi da se svi pridržavaju njegovih zapovesti - a šta bi bilo da nema zakona? Šta mislite, šta bi bilo sa ovom zemljom kad bi moje gospe izlazile u polja i nedostojno se ponašale? Zašto bi se takve stvari dešavale čak i nadomak crkvenih zvona?" Talesin se nasmešio. "Sve mi se čini da, čak i da nema zakona koji to zabranjuje, ti ne bi izlazila u polja na Beltan, gospo moja. Primetio sam već - nimalo ne voliš da izlaziš na otvoreno." "Ja sam vaspitana kao hrišćanka, savetuju me sveštenici, i odlučila sam da ne idem", oštro mu je odvratila. "Ali, Gvenvir", rekao joj je vrlo blago, gledajući je bledoplavim očima usađenim u izborano lice, "razmisli malo. Pretpostavimo da se donese zakon protiv toga, a da ti po savesti osećaš da je to ipak ispravna stvar, prepustiti se Boginji, priznajući time da je ona iznad svih nas, iznad tela i duše? Ako tvoja Boginja želi da tako činiš, zar bi dopustila da te donošenje nekakvog zakona udalji od Beltanskih vatri? Razmisli, draga gospo: pre manje od dvesta godina - zar ti biskup Patricije nije pričao o tome? - ovde, u Letnjoj zemlji, bilo je izričito zakonom zabranjeno poštovati Hrista, jer bi se time rimskim bogovima oduzimalo njihovo drevno pravo. A bilo je hrišćana koji su radije umirali nego da učine takvu sitnicu, da zapale malo mirisa pred nekim idolom - da, vidim da si čula tu priču. Hoćeš li dopustiti da tvoj Bog bude tiranin kao rimski imperatori?" "Ali Bog je stvaran, on postoji, a ti idoli su delo ljudskih ruku", odvratila je Gvenvir. "Ne baš, isto važi i za Devicu Mariju koju je Artur poneo u bitku; to je slika koja pruža mir umu vernika. Meni je, kao druidu, strogo zabranjeno da posedujem sliku bilo kog Boga, jer sam, tokom mnogih života, naučio da mi nisu potrebne - mogu da mislim na Boga kao da se nalazi u meni. Ali oni koji se jednom rađaju ne mogu tako, i zato im je potrebna Boginja u okruglom kamenju i jezercima, kao što je tvom prostom narodu potrebna slika Device Marije i krsta, koju neki vitezovi nose na štitu, kako bi se znalo da su krišćanski vitezovi." Gvenvir je znala da u tom rasuđivanju postoji neka greška, ali nije mogla da se raspravlja sa Merlinom; u svakom slučaju, on je ipak samo starac i paganin. Kada rodim Arturu sina - jednom mi je rekao da tada mogu da zatražim od njega sve što poželim; e, tada ću ga zamoliti da zabrani Beltanske |