Prevela Zvezdana Šelmić Knjiga treća KRALJ-JELEN 1. U ovo doba godine, u Lotiji je izgledalo da sunce jedva ikada zalazi; kraljica Morgoza se probudila kada su kroz zavese prodrli prvi zraci, ali bilo je toliko rano da su galebovi tek počeli da se meškolje. No, već je bilo dovoljno svetla kako bi razabrala maljavo, mišićavo telo mladića koji je spavao kraj nje... a tu povlasticu je uživao većim delom zime. On je bio jedan od Lotovih vlastelina i bacao je čežnjive poglede na kraljicu još i pre Lotove smrti. A tokom strašne tame protekle zime, bilo bi previše zahtevati od nje da spava sama u ledenim kraljevskim odajama. Nije Lot bio tako dobar kralj, razmišljala je, čkiljeći zbog sve jače svetlo. No, vladao je dugo - još otkako je Uter Pendragon preuzeo presto, i narod se navikao na njega; bilo je sveta dobro zašlog u srednje godine koji nije pamtio nikakvog drugog kralja. Već je bio na prestolu, pomislila je, kad se mladi Lohlan rodio... a i ona je tada bila na prestolu. Ali ta pomisao bila je manje prijatna, i brzo ju je odbacila. Oca je trebalo da nasledi Gaven, ali on je jedva posećivao svoju rodnu zemlju posle Arturovog krunisanja, i narod ga nije poznavao. Ovde, u Lotiji, gde je vladao mir, Plemena su bila sasvim zadovoljna vladavinom jedne kraljice, a ukoliko im zatreba vojskovođa, imali su mladog Agravena. Od pradavnih vremena narodom su vladale kraljice, kao što je Boginja vladala ostalim Bogovima, i bili su zadovoljni takvim poretkom. Ali Gaven je ostao uz Artura... čak i pošto je Lanselet došao na sever nešto pre Beltana - rekao je da proverava postavljanje svetionka duž obale kako se brodovi ne bi razbijali o stenje. Ali Morgoza je pre pomislila da je došao kako bi u Arturovo ime proverio šta se dešava u Lotiji, i ima li onih koji su nezadovoljni vladavinom Vrhovnog kralja. Tada je čula za Igreninu smrt - pre toga, vesti nisu stigle u Lotiju. Ona i Igrena nisu bile bliske ni kada je Morgoza bila mlađa, jer uvek je zavidela starijoj sestri na lepoti, i nikad joj nije oprostila što je Vivijen nju odabrala za Utera Pendragona; ona bi bila bolja Vrhovna kraljica od te glupače, tako pokorne, pobožne i pune ljubavi. A kad se sve kaže i učini, i kad se pogase svetla, svi muškarci su isti, i nad svima je smešno lako vladati, jer su dovoljno glupi da zavise od onoga što žena može da im da. Ona je dobro vladala iza Lotovog prestola; a vladala bi i bolje sa Uterom, jer se ne bi tako glupo spetljala sa sveštenicima. No, kada je čula za Igreninu smrt, iskerno ju je ožalila i požalila je što nije imala vremena da ode u Tintagel pre no što je ova umrla. Sada je imala tako malo prijateljica..,. Njene služavke uglavnom je birao Lot, i to po lepoti i spremnosti da mu uskoče u krevet, a naviše je cenio žene koje ne razmišljaju i ne pričaju mnogo; ona mu je, rekao je jednom, bila sasvim dovoljna u tome. Savetovao se sa njom o svemu i cenio je njenu mudrost, a pošto mu je rodila četiri sina, vratio se onome što je najviše voleo u krevetu - lepim ženama bez mnogo pameti. Morgoza mu nikada nije gunđala zbog toga i bilo joj je milo što je pošteđena daljih trudnoća. A ako bi poželela da se poigra sa nekom bebom, imala je uz sebe usvojenog Gvideona; Lotove žene uvek su bile trudne - Gvideon je imao sasvim dovoljno drugova kraljevske krvi! Lohlan se promeškoljio kraj nje, promrmljao nešto i sanjivo je zagrlio, i ona je za sada prestala da razmišlja. Nedostajao joj je - dok je Lanselet bio na dvoru, poslala je Lohlana da spava među ostalim mladićima. Mada, što se Lanseleta tiče, mogla je zadržati Lohlana u krevetu, ili spavati sa psima! Pa, sad se opet vratio; Lot joj nikada nije prebacivao zbog takvih razonoda, baš kao ni ona njemu. No, kada je uzbuđenje minulo i pošto se Lohlan spustio stepeništem do zahoda napolju, Morgoza je iznenada pomislila kako joj Lot nedostaje. On, doduše, u ovim aktivnostima nikada nije bio naročito dobar... bio je već star kad se udala za njega. Ali kad bi to obavili, umeo je da razumno priča sa njom, i ustanovila je da joj nedostaju godine u kojima su se budili zajedno, ležali u krevetu i pričali o svemu što treba obaviti i o svemu što se dešavalo u kraljevstvu, kao i u čitavoj Britaniji. Kada se Lohlan vratio odozdo, sunce se već podiglo i vazduh je bio pun galebova. Čula je razne zvuke u prizemlju, a odnekud je dopirao miris svežeg hleba. Privukla ga je koliko da ga na brzinu poljubi. "Pođi što pre, mili", rekla je. "Hoću da odeš pre nego što se pojavi Gvideon - on je sad već veliki momak i počinje da primećuje stvari." Lohlan se nasmejao. "Taj momak sve primećuje još od vremena kad ga je dadilja nosala okolo. Dok je Lanselet bio ovde, pratio je svaki njegov korak - čak i za vreme Beltana. Ali mislim da ne treba da se brineš - on nije dovoljno odrastao da misli na to." "Nisam baš tako sigurna", odgovorila je Morgoza i pogladila ga po obrazu. Gvideon je navikao da ništa ne učini dok nije siguran da ga neće ismejati kao premladog. Onako opsednut sobom, nije mogao da podnese da mu kažu kako je suviše mali za nešto - čak i kad su mu bile samo četiri godine, dobio je napad besa kad su mu zabranili da ide u potragu za ptičjim gnezdima po liticama. I umalo je poginuo pokušavajući da u stopu prati starije dečake. Setila se tog događaja, i drugih sličnih, kad mu je govorila kako to i to više nikada ne sme da radi, a on bi se uozbiljio, onako mali, i odgovarao: "Da, ali ja ću to ipak uraditi, i ne možeš me sprečiti." Jedini odgovor koji je pomagao bio je: "Nećeš, inače ću te lično istući." A zapravo nije ni bilo važno hoće li dobiti batine ili neće - samo je postajao još tvrdoglaviji, dok stvarno ne bi postala spremna da ga prebije; a jednom, kada se strašno iznervirala, uplašila se same sebe što je tako jako udarila bespomoćno dete. Nijedan njen sin, čak ni tvrdoglavi Garet, nije bio toliko nemoguć. Gvideon je radio po svome, uvek, i kada je postao stariji morala je da pređe na prefinjenije metode: "Ne smeš, ili ću reći tvojoj dadilji da ti skine pantalone i išiba te pred svima kao da si beba od četiri ili pet godina." To je pomagalo, neko vreme - jer mali Gvideon je veoma držao do svog dostojanstva. Ali sada je opet radio po svome i nije bilo načina da ga spreči u tome; bio bi potreban snažan muškarac da ga ispraši onako kako zaslužuje, a on je umeo da svakog ko bi mu naudio natera da zažali zbog toga, ranije ili kasnije. Pretpostavljala je da će postati ranjiviji kada počne da mari šta devojke misle o njemu. Bio je tamnoput, od vilinskog roda, kao i Morgana, ali sasvim pristao, baš kao Lanselet. A možda će se pokazati da je njegova nezainteresovanost za žene samo spoljašnjost, kao kod Lanseleta. Razmišljala je malo o tome, osećajući ubod poniženja. Lanselet... najlepši muškarac koga je godinama videla, i jasno mu je stavila do znanja da ni kraljica nije van njegovog domašaja... ali Lanselet se pravio da ne razume i namerno ju je sve vreme zvao 'tetka' - neko bi po njegovom ponašanju pomislio da je ona zaista zašla u godine, da je Vivijenina bliznakinja, a ne dovoljno mlada da joj bude kćer! Doručkovala je u krevetu, razgovarajući sa sluškinjama o onome što se tog dana mora obaviti. Dok se izležavala, zavaljena u jastuke - doneli su joj svežeg hleba, a u ovo doba godine bilo je puno maslaca - u sobu je ušao Gvideon. "Dobro jutro, majko", rekao je. "Bio sam napolju i doneo sam ti sveže jagode. A u kuhinji imaju pavlake. Ako hoćeš, otrčaću da ti donesem malo." Pogledala je jagode, još orošene u drvenoj činiji. "Baš lepo od tebe, sine", rekla je i uspravila se u krevetu da ga čvrsto zagrli. Dok je bio malo mlađi, voleo je da se uvuče među pokrivače kraj nje, a ona ga je hranila hlebom i medom, i ušuškavala ga u krzna kao malo dete; nedostajao joj je dodir toplog dečijeg tela, ali pretpostavljala je da je on to zauvek prerastao. On se ispravio i zagladio kosu - mrzeo je neurednost. Kao i Morgana, veoma je pazio na urednost. "Rano si izašao, mili", rekla je. "Zar samo zbog svoje stare, usvojene majke? Ne, ne želim pavlaku. Hoćeš li da se ugojim kao matora krmača?" On je malo nakrenuo glavu, nalik na krhku pticu, i zamšljeno pogledao Morgozu. "Svejedno", rekao je. "Ti bi bila lepa i da si debela. Ima na ovom dvoru žena - Mara, na primer - nije ništa krupnija od tebe, a svi drugi, i muškarci i žene, zovu je Debela Mara. Ali ti nekako ne izgledaš toliko krupna, jer ko god te pogleda, vidi samo tvoju lepotu. Možeš slobodno da jedeš pavlaku ako želiš, majko." Kako detaljan odgovor za jedno dete! No, on polako postaje muškarac. Verovatno će biti nalik na Agravena, neće biti mnogo visok - uvek će se videti da potiče od Drevnog Naroda. A, uostalom, u poređenju sa onim ogromnim Garetom uvek će izgledati kao dete, čak i kad mu bude dvadeset godina! Videlo se da se vrlo pažljivo umio i očešljao; a videlo se i da je sveže podšišan. "Kako lepo izgledaš, mili", rekla je dok je dečak pažljivo birao najlepšu jagodu iz činije. "Jesi li se sam ošišao?" "Ne", rekao je on. "Naterao sam komornika da to učini; rekao sam mu da mi je dosadilo da izgledam kao kućni pas. Lot je uvek bio podšišan i glatko obrijan, baš kao i Lanselet dok je bio kod nas. Hoću da izgledam kao čovek." "Ti uvek tako izgledaš, mili", rekla je, zagledana u malu, smeđu šaku koja je držala jagodu. Bila je sva izgrebana od trnja i gruba, kao kod svakog živahnog dečaka, ali primetila je da je pažljivo oribana, i da nokti nisu prljavi i izlomljeni, nego pažljivo podsečeni. "Ali zašto si jutros obukao prazničnu tuniku?" "Zar sam obukao prazničnu?" upitao je sa nedužnim izrazom lica. "Pa, izgleda da jesam. Znaš..." zastao je, i znala je da, ma kakve razloge imao, a svakako je imao dobre, ona ih nikada neće saznati. On je konačno mirno odgovorio. "Pokvasio sam moju svakidašnju u rosi dok sam ti brao jagode, gospo." Potom je naglo nastavio. "Mislio sam da ću mrzeti ser Lanseleta, majko. Garet je neprestano pričao o njemu kao o božanstvu." Morgoza se setila da je Gvideonu, mada nije plakao pred njom, prepuklo srce kada je Garet otišao na jug, u dvor kralja Artura. Nedostajao je i Morgozi - Garet je bio jedina osoba na svetu koja je imala nekakav uticaj nad Gvideonom, i mogao je da ga utera u red sa svega par reči. Otkako je Garet otišao, Gvideon nije hteo nikoga da sluša. "Mislio sam da će se pokazati kako je on uobražena budala", nastavio je Gvideon, "ali on to uopšte nije. Ispričao mi je o svetionicima više nego što je Lot ikada znao. I rekao je da, kada još porastem, treba da dođem na Arturov dvor i postanem vitez, ukoliko se pokažem kao dobar i častan čovek." Duboko usađene tamne oči zamšljeno su svetlucale. "Sve žene su rekle da ličim na njega - i pitale su, a ja sam bio ljut što nisam znao šta da im odgovorim. Majko", nagnuo se napred, otkrivši neobično ranjiv izraz lica, "reci mi istinu - je li Lanselet moj otac? Mislio sam da je to možda razlog što ga Garet toliko voli..." A ti nisi prvi koji postavlja sebi to pitanje, mili, pomislila je Morgoza, gladeći dečakovu meku kosu. Neobično detinjasto, njegovo lice ju je navelo da joj glas bude nežniji nego ikada. "Ne, mali moj. Od svih ljudi u kraljevstvu, Lanselet sigurno nije tvoj otac - postarala sam se da to proverim. Onu godinu kada si ti začet, Lanselet je proveo u Donjoj Britaniji, boreći se uz svog oca, kralja Bana. I ja sam na to pomislila, ali ti ličiš na njega zato što je Lanselet sestrić tvoje majke, isto kao što je i moj." Gvideon ju je sumnjičavo gledao, i Morgoza kao da je mogla da mu pročita misli: rekla mu je upravo ono što bi odgovorila i da mu Lanselet jeste otac. "Možda ću jednog dana otići u Avalon", rekao je Gvideon, "a ne na Arturov dvor. Da li moja prava majka sada boravi u Avalonu, pomajko?" "Ne znam." Morgoza se namrštila... taj njen usvojeni sin opet ju je naterao da govori sa njim kao da je odrastao; često joj je to činio. Sinulo joj je da je, posle Lotove smrti, Gvideon jedini u njenoj kući sa kojim povremeno razgovara kao jedna odrasla osoba sa drugom. Oh, da, Lohlan je dovoljno odrastao u krevetu, noću, ali sa njim nije mogla da razgovara ništa ozbiljnije nego kao sa pastirima i sluškinjama! "Iziđi sada, Gvideone, mili, treba da se obučem..." "Zašto bih izišao? upitao je on. "Dovoljno dobro znam kako izgledaš, znam to još od kako mi je bilo pet godina." "Da, ali sada si stariji", rekla je, i opet ju je obuzelo osećanje bespomoćnosti. "Neprikladno je da ostaneš u sobi dok se oblačim." "Zar ti je toliko stalo do prikladnosti, pomajko?" upitao je, značajno pogledavši udubljenje na jastuku gde je ležao Lohlan. Morgoza je osetila da je obuzimaju osujećenost i gnev - umeo je da je uvuče u takve rasprave kao da je odrastao, ili kao da je čak i druid! Oštro je uzvratila. "Tebi ne moram da podnosim račune o onome što činim, Gvideone!" "Zar sam rekao da moraš?" Pretvorio se u oličenje povređene nevinosti. "Ali ako sam stariji, onda treba da naučim više o ženama nego što sam znao kad sam bio beba, zar ne? Hoću da ostanem i da pričam sa tobom." "No, pa ostani, kad već hoćeš", rekla je, "ali okreni mi leđa, jer neću da piljiš u mene, ser Bezočni!" On se poslušno okrenuo, ali kada je ustala i dala služavki znak da joj donese haljinu, oglasio se: "Ne, obuci onu plavu haljinu, majko, onu što je tek sišla sa razboja, i uzmi ogrtač boje šafrana." "Sad ćeš mi još i savetovati kako da se oblačim? Šta se to dešava?" "Volim da te vidim odevenu kao pravu gospu i kraljicu", ubedljivo je odgovorio. "I reci im da ti naprave onu visoku frizuru, sa zlatnom dijademom, hoćeš li, majko? Meni za ljubav?" "Eto, hoćeš da se udesim kao za svečanosti Dugodnevice, pa da sedim i češljam vunu u svojim najlepšim haljinama - sve žene će mi se smejati, dete!" "Neka se smeju", uzvratio je Gvideon. "Zar se ne bi lepo obukla meni za ljubav? Ko zna šta se sve može desiti danas? Možda će ti kasnije biti milo što si me poslušala." Morgoza se nasmejala i predala se. "Oh, neka bude po tvome - ako hoćeš da se obučem kao da je praznik, neka bude tako... napravićemo svoj mali praznik! A sada mi se čini da će kuvari morati da spreme kolače sa medom za tu izmišljenu svečanost..." Ipak je on dete, pomislila je, i samo pokušava da mi izmami malo slatkiša. Ali doneo mi je jagode, zar ne? "Pa, Gvideone, da naredimo da za večeru bude kolača sa medom?" On se okrenuo. Morgoza nije stigla da se zakopča, i primetila je kako se njegov pogled za trenutak zadržao na njenim belim grudima. Znači, nije baš toliko dete. "Ja veoma volim kolače sa medom", rekao je, "ali možda bi trebalo spremiti i ribu." "Ako treba da imamo ribe", odgovorila mu je, "moraćeš opet da se presvučeš i da odeš da je sam upecaš. Muškarci su svi zauzeti setvom." On joj je brzo odgovorio. "Zamoliću Lohlana da ode - njemu će to biti provod. A i potreban mu je, zar ne, majko, jer zadovoljna si njime, čini mi se." Glupost! pomislila je Morgoza. Neću valjda da crvenim pred dečakom njegovih godina! "Ako hoćeš da pošalješ Lohlana u ribolov, učini tako, mili. Danas verovatno možemo i bez njega." Pomislila je da bi volela da zna šta Gvideon, zapravo, ima na umu, jer i sam se svečano obukao i zahtevao je da se i ona udesi i spremi dobru večeru. Pozvala je glavnu domaćicu. "Gospodar Gvideon bi za večeru želeo kolač sa medom. Postaraj se za to." "Dobiće kolač", odgovorila je domaćica i nežno pogledala dečaka. "Kako je sladak, pravi mali anđeo." Anđeo! Nikad ne bih ni pomislila da ga tako nazovem, pomislila je Morgoza, ali nije ništa rekla. Naredila je ženama da joj naprave visoku frizuru. Verovatno nikada neće saznati šta je Gvideon naumio. Dan je polako odmicao, sasvim običan. Morgoza se ponekad pitala ima li Gvideon Vid, ali nikada to ničim mije nagovestio, a kada ga je jednom otvoreno pitala, ponašao se kao da ne zna o čemu je reč. Ako ga i ima, pomislila je, barem jednom bi ga uhvatila kako se hvališe time. No, dobro. Iz ko zna kakvih detinjastih razloga, Gvideon je poželeo svečanost i ubedio ju je da pristane na to. Otkako nema Gareta, dečak je verovatno veoma usamljen - imao je malo čega zajedničkog sa ostalim Lotovim sinovima. A nije bio ni zaljubljen u oružje i viteške poslove kao Garet, nije imao ni Morganin dar za muziku, mada je imao lep glas, i ponekad je uzimao male gajde kakve sviraju pastiri i svirao neobične, žalobne melodije. Ali to nije bila strast kao kod Morgane, koja bi, kad god bi mogla, po čitav dan provela sa harfom, srećna i zadovoljna. Ipak, imao je brz i oštar um. Lot je pre tri godine poslao po učenog sveštenika iz Ione, i ovaj je živeo kod njih u učio dečaka da čita; trebalo je da u učenju učestvuje i Garet, ali Gareta knjige nisu zanimale. Poslušno se borio sa slovima i latinskim, ali kao ni Gaven - a bogami kao ni Morgoza - nije umeo da se usmeri na pisane znake niti na tajanstveni jezik onih starih Rimljana. Agraven je bio dovoljno brz - on je preuzeo da se bavi pisanijima i računima za čitavo imanje, jer imao je dara za brojeve; ali Gvideon je upijao svaku reč. Za godinu dana umeo je da čita jednako dobro kao sveštenik, a govorio je latinski kao da je sin nekog od drevnih imperatora, pa se tada Morgoza prvi put upitala ima li ipak nečega u onome što govore stari druidi - da se svi rađamo ponovo i ponovo, i u svakom životu učimo sve više i više. Svaki otac bi bio ponosan na takvog sina, pomislila je. A Arturu njegova kraljica još nije rodila dete. Jednog dana - da, jednog dana ću imati šta da kažem Arturu, a tada ću držati u šaci našeg kralja. Uživala je u toj pomisli. Čudila se što Morgana nikada nije iskoristila uticaj koji je mogla imati na Artura - mogla ga je naterati da joj ugovori brak sa najbogatijim od nižih kraljeva, mogla je steći dragulje, moć... ali Morgani nije bilo stalo do takvih stvari, nego samo do njene harfe i do gluposti koje pričaju druidi. Barem ona, Morgoza, može bolje iskoristiti moć do koje je tako neočekivano došla. Sedela je u glavnoj dvorani, neobično fino odevena, češljala vunu od prolećne striže i odlučivala: Gvideonu je neophodan nov ogrtač - on tako brzo raste da mu stari jedva dopire do kolena, a ove godine će svakako rasti još više. Treba li možda da mu da Agravenov stari ogrtač, a da Agravenu napravi novi? Gvedon je došao, u svojoj prazničnoj tunici boje šafrana, i sa uživanjem počeo da njuška miris kolača sa medom, punog začina, koji je dopirao u odaju, ali nije ni pokušao da predloži da ga što pre načnu, što bi svakako učinio pre samo nekoliko meseci. U podne joj se obratio: "Majko, uzeću malo hleba i sira, pa idem da obiđem ograde - Agraven mi je rekao da proverim da li su sve čitave." "Ne u tim prazničnim cipelama", rekla je Morgoza. "Naravno. Ići ću bos", rekao je Gvideon, brzo otkopčavajući obuću da je ostavi kraj ognjišta; tuniku je podigao pod pojasom, pa mu je bila visoko iznad kolena, uzeo je štap i nestao, a Morgoza je ostala da se mršti za njim - uopšte nije ličilo na Gvideona da tako lako posluša, bez obzira na to šta je Agraven želeo! Šta je danas sa tim dečakom? Lohlan se vratio oko podneva sa lepom, krupniom ribom, toliko teškom da Morgoza nije mogla da je podigne; zadovoljno ju je pogledala - biće je dovoljno za sve koji sede za glavnim stolom, a ostaće i hladnog ribljeg pečenja za naredna tri dana. Očišćena, začinjena biljem, ležala je spremna za pećnicu kad se vratio Gvideon, opet čist i očešljan, i ponovo se obuo. Pogledao je ribu i nasmešio se. "Da, ovo će zaista ličiti na svečanost", zadovoljno je rekao. "Jesi li obišao sve ograde, brate?" upitao je Agraven, koji je upravo stigao iz štala gde se starao o jednom bolesnom konju. "Jesam, i uglavnom su sve u dobrom stanju", rekao je Gvideon, "ali na samom vrhu severnog kraja, gde smo jesenas napasali ovce, postoji veliki otvor, gde je sve kamenje iz ograde popadalo. Moraš uputiti ljude da to srede pre nego što ponovo pošalješ stoku na ispašu u taj kraj, jer sve će se razbežati pre nego što stigneš da vikneš na njih." "Išao si sam čak tamo?" Morgana se namrštila na njega. "Ti nisi koza - mogao si da padneš i slomiš nogu u ponoru, a niko te ne bi našao danima! Koliko puta sam ti govorila - kada ideš na severne litice, uvek povedi sa sobom i jednog pastira!" "Imao sam razloga da idem sam", odvratio je Gvideon sa onim tvrdoglavim izrazom lica, "i video sam ono što sam želeo da vidim." "Šta ima tamo da se vidi zbog čega vredi rizikovati da se povrediš i danima čekaš pomoć?" ljutito je upitao Agraven. "Nikad još nisam pao", rekao je Gvideon, "a kada se i to desi, samo ću ja patiti. Šta se tebe tiče koliko rizikujem?" "Ja sam ti stariji brat i glava ove kuće", rekao je Agraven, "i ima da me poštuješ, inače ću te prebiti!" "Možda bih ti pri tom razbio glavu, pa bi unutra ušlo i malo pameti", odvratio je Gvideon. "Činjenica je da se sama od sebe nikada neće naći tamo unutra." "Ti, pokvareni mali..." "Ah, samo kaži", povikao je Gvideon, "rugaj mi se zbog porekla, ti... ja ne znam ime svog oca, ali znam ko je tvoj otac, i ako mogu da biram, više mi se dopada moj položaj!" Agraven je zakoračio ka njemu, ali Morgoza je brzo ustala i zakolonila Gvideona. "Ne izazivaj dečaka, Agravene." "Ako se uvek bude krio iza tvoje suknje, majko, zar je čudno što ga ne mogu naučiti poslušnosti?" pobunio se Agraven. "Tome bi mogao da me nauči samo neko mnogo bolji od tebe", rekao je Gvideon, i Morgoza se trgla od gorčine u njegovom glasu. "Mir, dete - ne govori tako sa svojim bratom", brzo je rekla, i Gvideon se povukao. "Izvini, Agravene - nisam smeo da budem tako nepristojan." Nasmešio se, onim ljupkim, krupnim očima pod dugačkim trepavicama, slika i prilika poslušnog deteta. Agraven je i dalje gunđao. "Ja mislim samo na tvoje dobro, bezobrazniče mali - zar misliš da hoću da ti polomim kosti? I otkuda ti samo pomisao da se sam vereš po liticama?" "Pa", rekao je Gvideon, "inače ti ne bi znao za rupu u ogradi, i možda bi poslao tamo na ispašu ovce, ili čak i koze, i sve bi se razbežale. A ja nikada ne cepam odeću, zar ne, majko?" Morgoza je morala da se nasmeje, jer to je bilo tačno - Gvideon je umeo da čuva odeću. Ima takvih dečaka. Garet bi obukao novu tuniku i za jedan sat već bi bila izgužvana, zamrljana i prljava; Gvideon se verao po severnim liticama u svojoj svečanoj odeći, a izgledala je kao da je tog časa preuzeta od pralje. Gvideon je odmerio Agravena, koji je nosio radno odelo. "Ali ti ne možeš takav sesti za sto sa majkom, koja je obukla svoje najlepše haljine. Idi i uzmi svoju lepu tuniku, brate. Zar ćeš sesti da večeraš u tom odelu, kao seljak?" "Ne dam da mi zapoveda mali uobraženko", gunđao je Agraven, ali se ipak uputio ka svojoj sobi, a Gvideon se nasmešio od nekog tajanstvenog zadovoljstva. "Agravenu je potrebna žena, majko", rekao je. "U proleće je naprasit kao bik, a osim toga, ti više ne treba da mu tkaš i krpiš odeću." Morgozi je to bilo smešno. "Svakako si u pravu, ali ne želim još jednu kraljicu pod svojim krovom. Nijedna kuća nije dovoljno velika da bi u njoj vladale dve žene." "Onda mu nađi ženu niskog porekla, i vrlo glupu", rekao je Gvideon, "pa će jedva čekati da joj ti naređuješ šta da radi, jer će se bojati da će napraviti neku grešku pred otmenim svetom. Nijalova kćer sasvim bi odgovarala - veoma je lepa, a Nijalovi su bogati, mada ne previše, jer im je pre šest godina, u onoj strašnoj zimi, pocrkalo pola stoke. Donela bi dobar miraz, jer Nijal se plaši da neće moći da je uda. Devojka je imala boginje kad joj je bilo šest godina, i zato ne vidi dobro, a nije baš ni puno bistra. Ume sasvim lepo da tka i prede, ali nema vida ni pameti ni za šta bolje, pa joj neće smetati ako stalno bude bila trudna." "Vidi, vidi, ti si već postao pravi provodadžija", oprezno je rekla Morgoza. "Agraven bi trebalo da te postavi za svog savetnika, kad si tako pametan." Ali pomislila je da je dečak u pravu. Trebalo bi da uskoro porazgovara sa Nijalom. "Sasvim bi mogao", ozbiljno je odgovorio Gvideon, "ali ja se ne bih toga primio, majko. Hteo sam da ti kažem, dok sam bio na liticama, video sam... ali evo lovca Donilka, on će ti reći." I zaista, krupni lovac je upravo ulazio u odaju, i duboko se naklonio pred Morgozom. "Gospo", rekao je, "na putu su jahači, i približavaju se velikoj kući - imaju nosiljku opremljenu nalik na barku sa Jezera, a sa njima je grbavac sa harfom, i sluge u odeždi Avalona. Biće ovde za pola sata." Avalon! Morgoza je primetila Gvideonov potajni osmeh i znala je da se on spremao za ovo. Ali nikada nije ni pomenuo da ima Vid! Koje dete se ne bi hvallisalo time? Pomisao da je on to umeo da krije, da uživa utoliko više što je njegova veština samo njemu poznata, učinila joj se jeziva, toliko da se na trenutak trgla, gotovo u strahu od svog usvojenog sina. A znala je da je on to primetio i da mu nije neprijatno. "Baš dobro", rekao je, "što imamo kolač sa medom i ribu, i što smo svi odeveni svečano, pa možemo dostojno dočekati goste iz Avalona, zar ne, majko?" "Da", rekla je Morgoza, zureći u svog usvojenog sina. "Stvarno, baš dobro, Gvideone." Dok je stajala u glavnom dvorištu kako bi dočekala jahače, prisetila se dana kada su Vivijen i Talesin došli u daleki zamak Tintagel. Talesin je svakako odavno prestareo za takva putovanja, iako je još u životu. Čulo bi se da je umro. A Vivijen više nije putovala u pantalonama i čizmama kao muškarci, kako bi jahala punom brzinom. Gvideon je ćutke stajao kraj nje. U žutoj tunici, i tek očešljan, veoma je ličio na Lanseleta. "Ko su nam gosti, majko?" "Najverovatnije Gospa od Jezera", rekla je Morgoza, "i Merlin čitave Britanije, Glasnik Bogova." "Pričala si da je moja majka bila sveštenica Avalona", rekao je Gvideon. "Ima li njihov dolazak neke veze sa mnom?" "Ma hajde, samo nemoj izigravati kao da ima stvari koje ne znaš!" obrecnula se Morgoza, ali se brzo savladala. "Ne znam zašto su došli, mili; ja nemam Vid. Ali to je sasvim moguće. Hoću da ti poslužuješ vino, i da slušaš i učiš, ali da nisi progovorio ni reč dok te nešto ne upitaju." Pomislila je da bi tako nešto teško palo njenim pravim sinovima - Gaven, Gaheris i Garet bili su bučni i radoznali, i bilo je teško naučiti ih dvorskom ponašanju. Njih trojica liče na velike, dobroćudne pse, a Gvideon je više nalik na mačku, tih, brz, probirljiv i oprezan. I Morgana je kao dete bila takva... Vivijen je pogrešila što je odbacila Morganu, sve i ako je bila ljuta na nju što je zatrudnela... i zašto joj je to bilo važno? I ona je rađala decu, uklučujući i onog prokletog Lanseleta, koji je doveo Arturovo kraljevstvo u takav haos da smo čak i mi čuli koliko ga kraljica voli. Utom se upitala zašto stalno misli kako Vivijen nije želela da Morgana rodi to dete. Morgana jeste u svađi sa Avalonom, ali možda je to Morganino delo, a ne Gospino. Zadubila se u misli, i Gvideon je morao da joj dodirne ruku i poluglasno je podseti. "Tvoji gosti, majko." Morgoza se duboko naklonila pred Vivijen, koja je izgledala kao da se smanjila. Ranije je izgledalo da uopšte ne stari, ali sada je delovala izmoždeno, bila je izborana, a oči su joj duboko upale. Ali i dalje se onako ljupko smešila, a glas joj je bio dubok i milozvučan kao i ranije. "Ah, milo mi je što te vidim, sestrice", rekla je, privukavši Morgozu u zagrljaj. "Koliko je vremena prošlo? Ne volim da pomišljam na protekle godine! Kako si mladolika, Morgoza! Tako lepi zubi, a kosa ti je blistava kao i uvek. Upoznala si harfistu Kevina na Arturovom venčanju, pre nego što je postao Merlin čitave Britanije." Izgledalo je da je i Kevin ostario, jer bio je pogrbljen i čvornovat, nalik na drevno hrastovo drvo; što je sasvim prikladno, pomislila je, za nekoga ko toliko drži do hrastova; osetila je kako joj se usne izvijaju u blagi osmeh sitne pakosti. "Dobro nam došli, majstore hartfisto - trebalo je da kažem gospodaru Merline. Kako je časni Talesin? Je li još u svetu živih?" "Živ je", rekla je Vivijen pošto je još jedna žena izišla iz nosiljke. "Ali sada je star i osetljiv, i više ne može da pođe na ovakav put." Potom je nastavila: "Ovo je Talesinova kćer, dete hrastovih gajeva - Ninijan. Ona ti dođe polusestra, Morgoza." Morgoza se malo zbunila kad je mlada žena prišla da je zagrli, progovorivši umilnim glasom: "Radujem se što sam upoznala sestru." Ninijan je tako mlada! Imala je lepu, crvenkasto-zlatnu kosu i plave oči pod dugačkim, svilastim trepavicama. Vivijen je nastavila: "Ninijan putuje sa mnom, sad kad sam stara. Ona je jedina sem mene koja obitava na Avalonu, a da je od stare kraljevske krvi." Ninijan je bila odevena kao sveštenica; kosa joj je bila očešljana preko čela, ali plavi polumesec, oznaka sveštenice, sveže obojen, jasno se video. Govorila je kontrolisanim glasom sveštenice, punim moći; ali delovala je mlada i bespomoćna dok je stajala kraj Vivijen. Morgoza je pokušala da se priseti da je domaćica i da su joj ovo gosti; osećala se kao mala sudopera pred ovom sveštenicom i druidom. A onda se ljutito prisetila da su obe ove žene njene polusestre, a što se Merlina tiče, pa on je samo grbavac! "Budite dobrodošli u Lotiju i u moj dom. Ovo je moj sin Agraven, koji vlada ovde dok je Gaven na Arturovom dvoru. A ovo je moj usvojeni sin, Gvideon." Dečak se ljupko naklonio otmenim gostima, ali pozdravio ih je samo učtivim mrmljanjem. "Lep momak, i poodrastao", rekao je Kevin. "Znači, to je Morganin sin?" Morgoza je podigla obrve. "Vredi li išta poricati nekome ko poseduje Vid, gospodaru?" "Morgana mi je to rekla, kad je čula da sam se zaputio na sever, u Lotiju", rekao je Kevin, i licem mu je preletela senka. "Znači, Morgana sada obitava u Avalonu?" upitala je Morgoza, a Kevin je odmahnuo glavom. Morgoza je primetila da se i Vivijen uzmemirila. "Morgana je na Arturovom dvoru", rekao je Kevin. "Ima posla u spoljašnjem svetu", dodala je Vivijen, stežući usne. "Ali vratiće se u Avalon kada dođe vreme. Tamo je čeka položaj koji mora preuzeti." "Govorite li o mojoj majci, Gospo?" tiho je upitao Gvideon. Vivijen je pogledala pravo u njega i odjednom je delovala visoko i dostojanstveno - stara veština sveštenica, pomislila je Morgoza, ali Gvideon to još nije video. A kada je Gospa progovorila, glas joj je ispunio čitavo dvorište. "Zašto me pitaš, dete, kada sasvim dobro znaš odgovor? Ne zbijaj šale sa Vidom. Poznajem te bolje nego što slutiš, a na ovom svetu još ima stvari za koje ne znaš!" Gvideon je ustuknuo, otvorenih usta, i odjednom je opet postao samo dete. Morgoza je podigla obrve; znači, i dalje postoji nešto čega se on može uplašiti! Barem jednom nije pokušao da se izvuče ili pruži objašnjenje na svoj lukavi način. Ponovo se vratila u svoju ulogu. "Izvolite unutra", rekla je. "Sve je pripremljeno da vas dočekamo, sestre moje i gospodaru Merline." Kad je ugledala crveni stoljnjak na glavnom stolu, čaše i fine tanjire postavljene po njenom nalogu, pomislia je, čak i ovde, na kraju sveta, naš dvor nije svinjac! Povela je Vivijen ka svom sedištu, a Kevina je smestila do nje. Dok se Ninijan uspinjala na podijum, malo se saplela, i Gvideon se smesta stvorio kraj nje, spreman da pruži ruku i izgovori par učtivih reči. Vidi, vidi, naš Gvideon je konačno počeo da primećuje lepe žene. Ili je to samo lepo vaspitanje i želja da se iskupi pošto ga je Vivijen izgrdila? Bila je potpuno svesna da odgovor nikada neće saznati. Riba je bila savršeno spravljena, lako se odvajala od kostiju, a kolača sa medom bilo je toliko da će svi ukućani dobiti po malo; Morgoza je poslala po dodatno burence piva, kako bi i za manjim stolovima svi dobili po piće. Bilo je puno sveže ispečenog hleba, mleka, maslaca, kao i ovčijeg sira. Vivijen je jedva jela, kao i uvek, ali hvalila je hranu. "Dočekala si nas zaista kraljevski. Ni u Kamelotu me ne bi bolje ugostili. Nisam očekivala ovakvu dobrodošlicu, jer stigli smo bez najave", rekla je. "Jeste li bili u Kamelotu? Jesi li videla moje sinove?" upitala je Morgoza, ali Vivijen je odmahnula glavom i namrštila se. "Ne, još ne. Mada ću se uputiti tamo na dan koji Artur naziva Duhovi, po ugledu na sveštenike", odvratila je, a Morgozi se zbog nečega učinilo da joj se leđa ježe; ali zbog gostiju nije imala vremena da razmisli o tome. "Video sam vaše sinove na dvoru, gospo", rekao je Kevin. "Gaven je zadobio malu ranu na planini Badon, ali lepo se zacelila i ožiljak je sakriven bradom... počeo je da nosi kratku bradu po ugledu na Saksonce, ne zato što želi da liči na njih, nego da ne bi morao da se brije svakog dana i time ozleđuje ožiljak. Možda će na taj način uvesti na dvor novu modu! Gaherisa nisam video - on je na jugu, obezbeđuje obalu. Garet će postati vitez na velikoj svečanosti koju Artur priređuje na Duhove. On je jedan od najkrupnijih i najpoverljivijih ljudi na dvoru, mada ga ser Kaj i dalje podbada i naziva ga 'ser Lepi' zbog njegovog lepog lica." "Trebalo je da odavno postane Arturov vitez!" ljubomorno je rekao Gvideon, a Kevin je malo ljubaznije pogledao dečaka. "Tako, znači, spreman si da braniš svog rođaka, dečko? On svakako zaslužuje da postane vitez, i već sada se tako i ponašaju prema njemu. Ali Artur je želeo da mu ukaže čast na prvoj velikoj svečanosti u Kamelotu, pa će ga proglasiti vitezom uz sve počasti koje kralj može da ukaže. Budi miran, Gvideone, Artur dobro zna koliko je on častan, baš kao što zna i za Gavena. A on je jedan od najmlađih vitezova." Gvideon se oglasio još stidljivije: "Poznajete li moju majku, gospodaru harfisto? Gospu M-Morganu?" "Da, momče, dobro je poznajem", blago je odgovorio Kevin, i Morgoza je pomislila kako taj ružni čovek ima barem divan glas. "Ona je jedna od najlepših gospi na Arturovom dvoru, i jedna od najljupkijih, a svira na harfi dobro kao neki bard." "Hajde, hajde", rekla je Morgoza, smešeći se, iznenađena očitom ljubavlju u harfistovom glasu. "Lepo je pričati bajke da bi se zabavilo dete, ali mora se imati na umu i istina. Morgana lepa? Izgleda sasvim obično! Igrena je bila lepa dok je bila mlada, svi muškarci su to znali, ali Morgana uopšte ne liči na nju." Kevinov glas bio je pun poštovanja. "Druidi imaju jednu drevnu izreku... lepota nije samo u licu, nego leži iznutra. Morgana je zaista veoma lepa, kraljice Morgoza, mada njena lepota ne liči na vašu ništa više nego što vrba liči na zumbul. A ona je jedina osoba na dvoru čijim rukama bih ikada poverio Moju Gospu." Pokazao je rukom ka svojoj harfi, koja je bila otpakovana i postavljena kraj njega. Morgoza je shvatila znak i upitala Kevina da li bi ih počastvovao jednom pesmom. On je uzeo harfu i zapevao; neko vreme u dvorani je vladala potpuna tišina, tako da su se čuli samo harfa i bardov glas. Dok je pevao, svi iz druge sale su se primakli što su više mogli kako bi slušali pesmu. Ali kada je završio, i kad je Morgoza dala znak ostalima da se raziđu - mada je dopustila Lohlanu da ostane, pod uslovom da ćuti i ne miče se od vatre - rekla je: "I ja volim muziku, gospodaru Harfisto, i pružili ste nam zadovoljstvo kakvog ću se dugo sećati. Ali niste prešli sav taj dugi put od Avalona do severa samo da bih ja mogla da večeram sa harfistom. Molim vas, recite mi zašto ste tako neočekivano došli ovamo." "Nismo došli baš neočekivano", rekla je Vivijen, smešeći se, "jer zatekli smo vas svečano odevene i spremne da nas poslužite vinom, ribom i kolačima od meda. Znali ste za moj dolazak, a pošto ti imaš samo nagoveštaj Vida, mogu samo da nagađam ko je to mogao da te upozori." Ironično je pogledala Gvideona, a Morgoza je na to klimnula glavom. "Ali nije mi rekao zašto, jedino je tražio da pripremim sve što treba za svečanost, a ja sam mislila da je to samo dečiji hir." Gvideon je stajao tik uz Kevina kad je ovaj počeo da pakuje harfu, i pružio je ruku ka instrumentu, oklevajući. "Smem li samo da dodirnem strune?" "Smeš", blago je odgovorio Kevin, i Gvideon je dodirnuo nekoliko žica tako da su zabrujale. "Nikada nisam video tako finu harfu." "I nećeš više. Mislim da ne postoji bolja od ove, čak ni u Velsu, gde imaju čitavu školu bardova", rekao je Kevin. "Moja Gospa je dar od jednog kralja, i nikad se ne odvajam od nje. A baš kao i mnoge žene", dodao je, učtivo se naklonivši Vivijeni, "sa godinama postaje sve lepša." "Volela bih da mi glas postaje umilniji kako godine protiču", nasmešila se Vivijen, "ali Tamna Majka je odlučila drugačije. Samo njena besmrtna deca pevaju sve lepše svake godine. Neka Moja Gospa nikada ne peva slabije nego danas." "Voliš li muziku, gospodaru Gvideone? Umeš li da sviraš na harfi?" "Ja nemam harfu da učim", rekao je Gvideon. "Kol, koji je jedini harfista na dvoru, sada ima tako krute prste da retko kada dodirne strune. Nismo imali muziku već skoro dve godine. Pomalo sviram ma malim gajdama, a Aran - on je bio Lotov gajdaš u ratovima - naučio me je da sviram u gajde od roga... eno ih tamo. Otišao je sa kraljem Lotom na planinu Badon, i kao i Lot, nije se više vratio." "Donesi mi te gajde", rekao je Kevin, a kada ih je Gvideon doneo sa mesta gde su visile na zidu, obrisao ih je krpom, izduvao prašinu iznutra, a zatim ih primeo usnama i postavio izobličene prste na niz rupa izdubljenih u cevi. Odsvirao je kratku melodiju za ples, a potom je spustio instrument. "Nisam vešt u ovome", rekao je, "prsti mi nisu dovoljno brzi. Pa, Gvideone, ako voliš muziku, u Avalonu će te naučiti i tome - hajde, da čujem kako sviraš na ovim gajdama." Gvideonu su usta bila suva - Morgoza je primetila kako brzim pokretom oblizuje usne - ali uzeo je gajde i oprezno dunuo u njih. Potom je počeo da svira neku sporu melodiju, i Kevin je malo kasnije klimnuo glavom. "Dosta je", rekao je. "Ti si ipak Morganin sin - bilo bi čudno da uopše nisi nadaren. Mnogo čemu ćemo moći da te naučimo. Ima u tebi građe za barda, ali mnogo je verovatnije da ćeš postati sveštenik ili druid." Gvideon je zažmirkao i umalo nije ispustio gajde; uspeo je da ih prihvati krajem tunike. "Za barda? Kako to mislite? Recite mi jasnije!" Vivijen je prodorno osmotrila. "Kucnuo je čas, Gvideone. Ti si potomak druida i nosiš krv dve kraljevske loze. U Avalonu će ti biti pružena drevna znanja i tajne mudrosti, kako bi jednog dana mogao da poneseš zmaja." Morgoza ga je gledala kako guta knedle, privikavajući se na tu pomisao. Pretpostavljala je da će pomisao na tajna znanja privući Gvideona više od svega što bi mogli da mu ponude. Počeo je da muca. "Rekli ste... dve kraljevske loze..." Vivijen je blago odmahnula glavom kad je Ninijan zaustila da odgovori, pa je devojčin odgovor bio kratak. "Sve će ti biti objašnjeno kada dođe pravi čas, Gvideone. Ako treba da postaneš druid, prvo što ćeš naučiti jeste kada da ćutiš i da ne postavljaš nikakva pitanja." On ju je ćutke pogledao. Vredelo je truda - samo kad sam dočekala dan kada će Gvideon od divljenja ostati bez reči! pomislila je Morgoza. Pa, to je i nije čudilo; Ninijan je bila veoma lepa - ličila je na Igrenu u njenim godinama, pa i na nju, samo što joj je kosa bila plava, a ne riđa. "Ovoliko mogu odmah da ti kažem", tiho je rekla Vivijen. "Majčina majka tvoje majke bila je Gospa od Jezera, i poticala je od duge loze sveštenica. Igrena i Morgoza takođe nose krv plemenitog Talesina, pa tako i ti. Mnoge kraljevske loze na ovim ostrvima, i među druidima, postoje i dalje u tebi, i ako si dostojan, čeka te velika sudbina. Ali moraš se pokazati dostojan - nećeš postati kralj samo zato što si od kraljevske krvi, nego zbog hrabrosti, mudrosti i dalekovidosti. Pazi, Gvideone, onaj koji nosi zmaja mora biti veći kralj od onoga koji sedi na prestolu, jer presto se može osvojiti silom, oružjem ili veštinom, ili kao što ga je stekao Lot, rođenjem u pravom krevetu i začećem od pravog kralja. Ali Veliki Zmaj može se steći jedino sopstvenim naporima, ne samo u ovom životu, nego i u prethodnim. Ovo što ti govorim je Misterija." "Ja... ne razumem!" priznao je Gvideon. "Naravno!" oštro je odgovorila Vivijen. "Baš kao što sam rekla - to je Misterija, i mudri druidi su je ponekad proučavali tokom mnogih života, a razumeli su je ponekad manje i od tebe. Neću da kažem da bi trebalo da razumeš, nego da treba da slušaš i čuješ, i da naučiš da se pokoravaš." Gvideon je opet progutao knedlu i pognuo glavu. Morgoza je primetila kako mu se Ninijan smeši, a on je duboko uzdahnuo i seo kraj njenih nogu, ćutke slušajući, i prvi put ne pokušavajući da brzo i ma šta odgovori. Možda mu je upravo potrebna obuka za druida, pomislila je Morgoza. "Znači, došli ste da mi kažete da sam dovoljno dugo odgajala usvojenog Morganinog sina, i da je došlo vreme da pođe u Avalon i bude poučavan druidskim znanjima. Ali niste prešli čitav taj dugi put samo da mi to kažete - mogli ste poslati nekog nižeg druida da preuzme dečaka. Već godinama sam znala da Morganinom sinu ne bi pristajalo da provede život među pastirima i ribarima. A gde bi drugde ležala njegova sudbina do u Avalonu? Molim vas, recite mi i ostalo - oh, da, postoji još nešto, vidim vam po licima." Kevin je zaustio da odgovori, ali Vivijen je počela oštrim glasom. "Zašto bih ti govorila sve svoje misli, Morgoza, kad ti pokušavaš sve da preokreneš u svoju korist i korist svojih sinova? Čak i u ovom času, Geven je najbliži prestolu Vrhovnog kralja, ne samo zbog porekla, nego i po Arturovoj ljubavi. A još kad se Artur oženio sa Gvenvir, predvidela sam da mu ona neće rađati decu. Pomislila sam da će najverovatnije umreti na porođaju, pa nisam htela da se uplićem u onu kratku sreću koju bi Artur doživeo sa njom - a potom bismo mu našli pogodniju ženu. Ali predugo sam oklevala, a sada on neće da je otera, mada je jalova - a ti u tome vidiš samo prliku za napredovanje tvojih sinova." "Nemoj smatrati da je jalova, Vivijen." Kevinovo lice bilo je puno gorčine. "Bila je trudna pre planine Badon, i nosila je to dete punih pet meseci - mogla ga je i roditi. Mislim da je pobacila zbog vrućine, zbog zatvorenosti u zamku, kao i zbog svog straha od Saksonaca... i zato što ju je žalio; mislilm da je Artur izdao Avalon i odbacio zastavu sa zmajem." "Znači, nije u pitanju samo to što nema dece", rekla je Ninijan. "Gvenvir je i inače nanela veliko zlo Arturu. Ona je odana sveštenicima, i već je mnogo uticala na kralja. Ako se jednog dana desi da rodi dete koje uspe da odraste... to bi bilo najgore od svega." Morgoza je pomislila da će se ugušiti. "Gaven..." "Gaven je hrišćanin, kao i Artur", oštro je rekla Vivijen. "On samo želi da u svemu ugodi Arturu!" "Ne znam da li je Artur zasta odan hrišćanskom Bogu", rekao je Kevin, "ili je to sve samo zbog Gvenvir, kako bi joj ugodio, jer je žali..." "Je li za vladara pogodan čovek koji pogazi zakletvu zbog jedne žene?" upitala je ljutito Morgoza. "Je li Artur, znači, pogazio zakletvu?" "Čuo sam ga", odgovorio je Kevin, "kako kaže da su mu Hrist i Devica Marija podarili pobedu na planini Badon, pa sada više neće da ih odbacuje. A čuo sam i više, kada je razgovarao sa Talesinom - rekao je da je Devica Marija jednaka Velikoj Boginji, i da mu je ona podarila pobedu kako bi spasao zemlju... i da je zastava Pendragona pripadala njegovom ocu, a ne njemu..." "Ipak", rekla je Ninijan, "nije imao prava da je potpuno odbaci. Mi iz Avalona doveli smo Artura na presto, i duguje nam..." Morgoza ju je nestrpljivo prekinula. "Zar je važno koja zastava vijori nad kraljevom vojskom? Vojnicima je potrebno nešto da im raspali maštu..." "Kao i obično, propustila si srž stvari", rekla je Vivijen. "Upravo ono što postoji u njihovim snovima i mašti mi iz Avalona moramo da kontrolišemo, ili će borba protiv Hrista biti izgubljena, a njihove duše će robovati lažnoj veri! Simbol zmaja treba uvek da je pred njima, jer on označava težnju čovečanstva da se razvija, a ne da misli samo na grehe i pokajanje!" "Ne znam..." zamišljeno je rekao Kevin, "možda bi bilo dobro da postoje te niže misterije za neuke, a onda bi mudri mogli da se upute u viša znanja. Možda je čovečanstvu bilo suviše lako da dospe do Avalona, pa ga stoga nisu cenili." "Znači, ti bi pristao da sediš i gledaš kako Avalon nestaje sve dublje u magli, kao vilinska zemlja?" upitala je Vivijen. "Gospo", odlučno je počeo da se brani Kevin, "ja samo kažem da je možda već prekasno da se to spreči - Avalon će uvek postojati za ljude koji umeju da ga potraže, ma koliko vremena prošlo. Ako ne mogu da nađu put do Avalona, to je možda znak da nisu spremni za njega." "Ipak", rekla je Vivijen onim strogim glasom, "ja ću zadržati Avalon u spoljašnjem svetu, ili ću umreti pokušavajući to!" U sali je zavladala tišuina, i Morgoza je shvatila da se smrzla. "Potpali vatru, Gvideone", rekla je i počela da doliva vino. "Popij malo, sestro, hoćeš li? I vi, gospodaru harfisto." Ninijan je preuzela dolivanje, a Gvideon je nepomično sedeo, kao da sanja ili je u transu. Morgoza mu se obratila. "Gvideone, poslušaj šta sam ti rekla...". Ali Kevin je pružio ruku da bi joj naredio da ćuti. Šapatom je progovorio. "Dečko je u transu. Govori, Gvideone." "Sve je u krvi", šapnuo je on, "krv, prosuta kao žrtva na drevnim oltarima, krv prosuta po prestolu..." Ninijan se zateturala i prosula ostatak vina iz pehara pravo preko Gvideona u Vivijenino krilo. Brzo je ustala, uplašena, a Gvideon je zatreptao i stresao se kao kučence. "Šta..." počeo je da muca. "Izvinite... da vam pomognem." Uzeo je mešinu od Ninijan. "Oh, liči na prolivenu krv, idem da iz kuhinje donesem krpe". Žurno se udaljio, koračajući kao svaki živahan momak. "Pa, eto vam vaše krvi", gadljivo je rekla Morgoza. "Hoće li se i moj Gvideon izgubiti u snovima i bolesnim priviđenjima?" Vivijen je odgovorila, brišući lepljivo vino sa haljine. "Ne potcenjuj nadarenost drugih samo zato što ti nemaš Vid, Morgoza!" Gvideon se vratio sa krpama, ali kad se sagnuo da počne da briše vino, zateturao se, i Morgoza mu je uzela krpu i dala znak jednoj služavci da dođe i obriše sto i ognjište. Gvideon je izgledao bolestan, ali, mada bi u običnoj situaciji počeo da glumata kako bi privukao njenu pažnju, sada se brzo okrenuo kao da se stidi. Poželela je da ga zagrli i uteši, jer on je bio njena poslednja beba kad su svi ostali odrasli i otišli, ali znala je da joj se ne bi zahvalio i zato je ostala nepomična, zureći u svoje prepletene prste. Ninijan mu je pružila ruku, ali tek ga je Vivijen povratila, strogo i nepomično gledajući u njega. "Reci mi istinu: otkada imaš Vid?" On je oborio pogled. "Ne znam... nisam znao šta je to." Ušeprtljao se, pazeći da je ne gleda u oči. "I krio si to, zbog ponosa i zbog želje za moći, zar ne? Sada te je to nadvladalo, a moraš i ti da nadvladaš njega. Nismo došli prerano - nadam se da nismo zakasnili. Ne drže te noge? Onda sedi ovde i budi miran." Na Morgozino zaprepašćenje, Gvideon je ćutke seo kraj nogu dveju sveštenica. Ninijan mu je stavila ruku na teme, a on se naslonio na nju. Vivijen se obratila Morgozi. "Kao što sam ti već rekla, Gvenvir neće roditi sina Arturu, ali on neće da je otera. Najviše zato što je ona hrišćanka, a njihova vera zabranjuje mužu da otera ženu..." Morgoza je slegnula ramenima. "Pa šta? Ona je jednom pobacila, ili možda i više puta. A sada više nije tako mlada. Život žene je pun nesigurnosti." "Da, Morgoza", rekla je Vivijen. "Jednom si već pokušala da iskoristiš tu nesigurnost života, kako bi tvoj sin postao naslednik prestola - zar ne? Upozoravam te, sestro - ne uplići se u ono što su bogovi odredili!" Morgoza se nasmešila. "Sve mi se čini da si me dugo učila - ili je to bio Talesin? - da je sve što se dešava zapravo volja bogova. Da je Artur umro pre nego što je nasledio Uterov presto, ne sumnjam da bi bogovi našli drugog ko bi im služio umesto njega." "Nisam došla ovamo da raspravljam o teologiji, glupačo", planula je Vivijen. "Da je bilo po mome, zar misliš da bih ti poverila brigu o životu i smrti kraljevske loze Avalona?" Morgoza je odgovorila jednako žučno. "Boginja je odlučila da ne bude po tvome, sve mi se čini. Dosadio mi je ovaj razgovor o starim proročanstvima... ako uopšte postoje bogovi, u šta nisam nimalo sigurna, ne verujem da traće vreme uplićući se u ljudske poslove. I neću da čekam da oni učine ono što je meni jasno da se mora učiniti - ko može reći da Boginja ne dela mojim rukama?" Primetila je da je Vivijen šokirana - da, jednako je pobožna kao i Igrena, jer veruje u svu tu priču o bogovima. "Što se tiče kraljevske loze Avalona, možeš videti da sam je dobro odgajala." "Meni izgleda kao zdrav i snažan momak", rekla je Vivijen, "ali možeš li se zakleti da ga nisi okužila iznutra, Morgoza?" Gvideon je podigao glavu. "Moja pomajka je bila dobra prema meni", oštro je rekao. "Gospa Morgana je ta koja nije mislila na svog sina - ni jedan jedini put nije došla da vidi jesam li uopšte živ!" Kevin ga je strogo prekinuo. "Rečeno ti je da govoriš samo kad ti se neko obrati, Gvideone. A ti ne znaš ništa o Morganinim razlozima i namerama." Morgoza je oštro pogledala bogaljastog malog barda. Je li se Morgana poveravala ovom izobličenom nedonoščetu, dok sam ja morala da saznam njenu tajnu uz pomoć čini i Vida? Osetila je da je obuzima gnev, ali tada se oglasila Vivijen. "Dosta je. Dobro si ga odgajala dok ti je to odgovaralo, Morgoza, ali primećujem da nisi zaboravila da je on za jedno koleno bliži prestolu nego Artur u njegovim godinama, a za dva kolena bliži od tvog sina Gavena! Što se tiče Gvenvir, ne vidim da će ona odigrati ikakvu ulogu u sudbini Avalona - ne može biti da je potpuno lišena Vida, jer jednom je prodrla kroz maglu i našla se na obalama Avalona. Možda bi, kad bi dobila sina i kad bi shvatila da je to delo veštine i volje Avalona..." Pogledala je Ninijan. "Ona može da začne - uz pomoć dobre čarobnice, koja bi je sprečila da pobaci." "Za to je prekasno", rekao je Kevin. "Njeno je delo što je Artur izdao Avalon i odbacio zastavu sa zmajem. Činjenica je da ona nije preterano pametna." "Činjenica je da ti ne možeš da je smisliš, Kevine", rekla je Ninijan. "Zašto?" Harfista je oborio pogled i zagledao se u svoje zgrčene, ožiljcima prošarane šake. "Tačno je", konačno je rekao. "Ne mogu da pošteno sudim o Gvenvir - i ja sam samo čovek. Ali čak i kad bih je voleo, rekao bih da ona nije kraljica za kralja koji mora vladati uz pomoć Avalona. Ne bih žalio kad bi joj se desila neka nesreća. Jer kad bi i rodila Arturu sina, ona bi mislila da je to Hristova milost, makar i sama Gospa od Jezera stajala kraj njene postelje. Mogu samo da se molim da je ne zadesi takva sreća." Morgoza se nasmešila kao mačka. "Gvenvir pokušava da bude veća hrišćanka od samog Hrista", rekla je, "ali ja pomalo poznajem njeno Sveto Pismo, jer Lot je doveo ovamo sveštenika iz Ione kako bi poučavao dečake. Njena Biblija kaže da će biti proklet onaj ko otera svoju ženu, osim zbog neverstva. A čak i ovde, u Lotiji, čuli smo - da kraljica nije baš tako čedna. Artur je često odsutan zbog ratova, a svi znaju koliko ona voli tvog sina, Vivijen." "Ne znaš ti Gvenvir", rekao je Kevin. "Ona je neshvatljivo pobožna, a Lanselet je toliko dobar prijatelj Arturu da mislim da Artur ne bi preduzeo ništa protiv njih, osim ako bi ih zatekao u krevetu pred čitavim dvorom." "Čak i to bi se moglo udesiti", rekla je Morgoza. "Gvenvir je suviše lepa da bi je druge žene volele. Svakako neko iz njene blizine može da napravi otvoreni skandal, primoravši time Artura da..." Vivijen je gadljivo iskrivila lice. "Koja žena bi tako izdala drugu ženu?" "Ja bih", rekla je Morgoza, "ako bih bila ubeđena da je to za dobrobit čitavog kraljevstva." "Ja ne bih", oglasila se Ninijan, "a Lanselet je častan čovek, i Arturov najbolji prijatelj. Ne verujem da bi izdao Artura zbog Gvenvir. Ako želimo da uklonimo Gvenvir, moramo potražiti drugi način." "Ima još nešto", umorno je rekla Vivijen. "Gvenvir, koliko mi znamo, nije učinila ništa loše - ne možemo je odvojiti od Artura dogod se pridržava pogodbe, sve dok je Arturu verna žena. Ako se napravi skandal, u njemu mora biti istine. Avalon se zarekao na istinu." "Ali ako postoji istinski skandal?" upitao je Kevin. "Onda ona mora da snosi posledice", rekla je Vivijen, "ali ja neću da učestvujem ni u kakvim lažnim optužbama." "Ipak, ona ima barem jednog neprijatelja", zamišljeno je rekao Kevin. "Leodegranc od Letnje zemlje je nedavno umro, a za njim i njegova mlada žena, zajedno sa detetom. Sada je Gvenvir njihova kraljica; ali Leodegranc je imao rođaka - čoveka koji tvrdi da mu je sin, ali ja u to ne verujem - i mislim da bi taj voleo da postane kralj na stari način, koji poštuju Plemena - da spava sa kraljicom." "Dobro je što taj običaj ne vlada na Lotovom dvoru, zar ne?" oglasio se Gvideon. Ipak, govorio je tiho, pa su mogli da se pretvaraju da ga nisu čuli. Besan je što ne obraćamo pažnju na njega, pomislila je Morgoza. Treba li da se naljutim što me kuče grize tek izniklim zubima? "Po starim običajima", rekla je Ninijan, mršteći lepo čelo, "Gvenvir nije udata ni za koga dok mu ne rodi prvog sina, a ako drugi čovek može da je uzme od Artura..." "Da, to je pitanje", nasmejala se Vivijen. "Artur može da zadrži ženu, koristeći oružje. A nimalo ne sumnjam da bi to svakako i učinio." Naglo se uozbiljila. "Jedino u šta možemo biti sigurni jeste da će Gvenvir ostati jalova. Ako se desi da opet začne, postoje čarolije koje će obezbediti da ne iznese trudnoću do kraja. Što se tiče Arturovog naslednika..." zastala je i pogledala Gvideona, koji je i dalje sedeo kao sanjivo dete, glave položene u Ninijanino krilo. "Evo ovde sina kraljevske loze Avalona - i sina Velikog Zmaja." Morgoza je zadržala dah. Nijednom joj, tokom svih ovih godina, nije palo na pamet da to što je Morgana zatrudnela sa polubratom nije samo splet nesrećnih okolnosti. Sada je shvatila koliko je Vivijenin plan bio složen i bila je zapanjena tim lukavstvom - da se posle Artura na presto dovede Arturov sin, a pri tom i dete Avalona. Šta biva sa Kraljem Jelenom kada odraste mladi jelen...? Morgoza za trenutak nije znala je li to njena pomisao, ili odjek misli sveštenica Avalona koje su sedele kraj nje; često je imala te uznemirujuće, krnje trenutke Vida, mada nikada nije naučila da ih kontroliše - iskreno rečeno, nije joj ni bilo važno. Gvideon je raširio oči; nagnuo se napred, otvorenih usta. "Gospo", rekao je kao bez daha, "je li istina... da sam ja... sin Vrhovnog kralja?" "Jeste", odgovorila je Vivijen, stežući usne, "mada sveštenici to nikada neće priznati. Za njih je to najveći od svih grehova, da čovek napravi sina kćeri svoje majke. Oni su rešili da postanu svetiji od same Boginje, koja je majka svima nama. Ali tako je." Kevin se okrenuo; polako i uz napor, sbog obogaljenog tela, kleknuo je pred Gvideona. "Prinče i gospodaru moj", rekao je, "sine kraljevske loze Avalona i sine sina Velikog Zmaja, došli smo da te odvedemo u Avalon, gde ćeš se pripremiti za sudbinu koja te čeka. Ujutro moraš biti spreman za polazak." 2. 'Ujutro moraš biti spreman za polazak...' Bilo je kao ružan san kad su otvoreno rekli ono što sam ja skrivala tolike godine, čak i tokom vremena kada niko nije ni pomislio da ću preživeti njegovo rođenje... Mogla sam da odem u smrt, a da niko ne sazna da sam rodila dete svog brata. Ali Morgoza je saznala moju tajnu, a Vivijen je znala... postoji stara izreka, troje mogu da sačuvaju tajnu samo ako dvoje od njih leže u grobu... Vivijen je planirala ovo, iskoristila me je kao što je iskoristila Igrenu! Ali san je sada počeo da se rastače, talasajući se i muteći kao da se sve dešava pod vodom. Borila sam se da ga zadržim, da čujem, ali činilo mi se da je tamo i Artur i da je isukao mač i krenuo na Gvideona, a dete je dohvatilo Ekskalibur i izvuklo ga iz kanija... Morgana je naglo sela u svom krevetu u Kamelotu, grčevito stežući ćebe. Ne, pomislila je, ne, to je samo san, samo san. Čak ne znam ni ko sedi uz Vivijen u Avalonu, verovatno Ravena, a ne ta plavokosa žena koja toliko liči na moju majku koju često viđam u snovima. A ko zna postoji li takva žena na ovom svetu ili u Avalonu, ili je to samo zbrkano sećanje na moju majku? Ne sećam se nikoga imalo nalik na nju iz Kuće Devojaka... Trebalo bi da sam tamo. Ja bi trebalo da sam uz Vivijen, a svojom voljom sam se odrekla toga... "Gledajte", doviknula je Elena od prozora. "Već dolaze jahači, a još su puna tri dana do Arturove velike svečanosti!" Ostale žene su se iskupile oko Elene, gledajući polje oko Kamelota; već je bilo prošarano šatorima i paviljonima. "Eno zastave mog oca", rekla je Elena. "Eno i njega, jaše sa mojim bratom, Lamorakom - on je dovoljno odrastao da postane Arturov vitez. Pitam se hoće li ga Artur primiti." "On nije bio dovoljno odrastao da se bori na planini Badon, zar ne?" upitala je Morgana. "Nije bio, ali se ipak borio, kao i svi muškarci dovoljno odrasli da drže mač, i svi dečaci", ponosno je odgovorila Elena. "Onda ne sumnjam da će ga Artur proglasiti za viteza, makar samo da bi ugodio Pelinoru", rekla je Mortgana. Velika bitka na planini Badon vodila se pre godinu dana, na Duhove, i Artur se zarekao da će na taj dan uvek održavati veliku svečanost i okupljati sve svoje vitezove; na Duhove će primati i sve molioce i deliti pravdu. I svi podređeni kraljevi iz malih zemalja dolaziće pred Vrhovnog kralja da obnove savezništvo. "Moraš otići kod kraljice da joj pomogneš da se obuče", rekla je Morgana Eleni, "a i ja moram da pođem. Čeka me mnogo posla, ako će velika svečanost početi za samo tri dana!" "Ser Kaj će se već postarati za sve", pobunila se Elena. "Da, on će se postarati za ishranu i smeštaj mnoštva gostiju", vedro je odvratila Morgana, "ali ja treba da obezbedim cveće za salu, i da se postaram da srebrni pehari budu uglačani, i najverovatnije ću ja morati da pravim kolače sa bademom i sve slatkiše - Gvenvir će imati druga posla." I zaista, Morgani je bilo drago što će imati toliko posla; tako neće misliti na onaj užasan san. U poslednje vreme, kada bi sanjala o Avalonu, očajnički ga je gonila od sebe... nije znala da je Kevin odjahao na sever, u Lotiju. Ne, pomislila je, a ne znam ni sada, jer to je bio samo san. Ali kasnije tokom dana, kada je u dvorištu srela starog Talesina, naklonila mu se, a kada je pružio ruku da je blagoslovi, stidljivo mu se obratila. "Oče..." "Da, drago dete?" Pre deset godina, pomislila je, naljutila bih se što mi se Talesin uvek obraća kao da sam dete od sedam godina, koje će mu se sledećeg časa popeti u krilo i početi da ga vuče za bradu. Sada ju je, začudo, to umirivalo. "Hoće li Kevin, Merlin, biti ovde za Duhove?" "Pa, ne znam, dete", rekao je Talesin uz prijatan osmeh. "Otišao je na sever, u Lotiju. Ali znam koliko te on voli i da će se vratiti čim uzmogne. Mislim da ga ništa ne može odvojiti od ovog dvora dok si ti tu, mala Morgana." Zna li čitav dvor da smo bili ljubavnici? Mislila sam da sam bila opreznija. Morgana je ljutito odgovorila starcu. "Da, svi na dvoru govorkaju kako Kevin harfista dolazi i odlazi kako mu ja naredim - a to uopšte nije tačno." Talesin se opet nasmešio. "Drago dete, nikada se nemoj stideti ljubavi. A to Kevinu mnogo znači, što neko tako ljubazan, ljubak i lep kao ti..." "Zar mi se podsmevaš, oče?" "Zašto bih, malena? Ti si kćer moje drage kćeri, i volim te; sigurno znaš da te smatram najlepšom i najnadarenijom od svih žena. A Kevin, nesumnjivo, misli o tebi još lepše, a ti si jedina na ovom dvoru sem mene, i svakako jedina žena, sa kojom može da razgovara o muzici. Ako ne znaš da za Kevina sunce izlazi i zalazi kad ti dođeš ili odeš, onda si jedina na dvoru koja to ne zna. Zaslužila si da budeš sjaj njegovih dana i noći. Merlinu od Britanije uopšte nije zabranjeno da se ženi, ukoliko to poželi. On nije kraljevske krvi, ali je plemenit u srcu, i jednog dana će biti Vrhovni druid, ukoliko ga hrabrost ne izda. A onog dana kada bude zatražio tvoju ruku, mislim da ga ni Artur ni ja nećemo odbiti." Morgana je pognula glavu i zagledala se u tle. Oh, pomislila je, kako bi to bilo dobro, samo kad bih mogla da volim Kevina onako kako on voli mene. Cenim ga, drag mi je, uživam i u krevetu sa njim, ali brak? Ne, pomislila je, ne, ma koliko mi bio odan. "Ne želim da se udajem, oče." "Pa, svakako ćeš učiniti po svojoj voji, dete", blago je rekao Talesin. "Ti si gospa i sveštenica. Ali nisi baš mlada, a pošto si napustila Avalon - ne, ne prebacujem ti, samo mi se čini da bi bilo dobro kad bi odlučila da se udaš i zasnuješ svoj dom. Ne bih voleo da čitavog života služiš Gvenvir. Što se tiče Kevina harfiste, on će svakako doći ovamo ako uzmogne, ali on ne jaše brzo kao drugi muškarci. Dobro je što ga ne prezireš zbog telesnih mana, drago dete." Kad je Talesin otišao, Morgana je pošla ka pivari, duboko zamišljena. Želela je da zaista voli Kevina onako kako je Talesin verovao da ga voli. Zašto sam prokleta osećanjima prema Lanseletu? Dok je pripremala mirisnu ružinu vodu kojom će gosti prati ruke i kojom će se zaslađivati slatkiši, razmišljala je o tome. Pa, kad je Kevin tu, barem neće imati razloga da čezne za Lanseletom - mada joj to ionako ne bi koristilo, mračno je pomislila. Želja mora biti obostrana ili je besmislena. Odlučila je da Kevina, kada ponovo stigne na dvor, dočeka toplo, kako bi samo mogao da poželi. Svakako neće smetati da pođem u krevet sa njim... Avalon sam zauvek izgubila... razmisliću o tome. Moj san se zasad pokazao tačan, on je u Lotiji... a mislila sam da me je Vid napustio... Kevin se vratio u Kamelot veče uoči Duhova; čitavog dana, reke naroda slivale su se u Kamelot i okolinu, kao da se istovremeno održavaju po dva prolećna i žetvena sajma. Bila je to najveća svečanost ikada održana u ovim krajevima. Morgana je dočekala Kevina zagrljajem i poljupcem od kojih su bardove oči sinule, i povela ga je u gostinske odaje, pomogla mu da skine ogrtač i putničke cipele, poslala ih po slugi da se očiste, i dala mu trake da ukrasi harfu. "Oh, Moja Gospa će biti lepša od kraljice", rekao je Kevin, smejući se. "Zar nisi ljubomorna na svoju jedinu suparnicu, Morgana, ljubavi?" Nikad ranije je nije tako nazvao, i Morgana je prišla tik kraj njega, pustivši ga da je zagrli oko struka. On je tiho nastavio. "Nedostajala si mi." Za trenutak joj je zagnjurio lice u grudi. "I ti meni, mili", rekla je, "i kada večeras svi odu na počinak, to ću ti i dokazati... šta misliš, zašto sam udesila da imaš sopstvenu gostinsku sobu, kad čak i Arturovi najdraži saputnici moraju da budu po dvojica u sobi, a ponegde i dvojica u krevetu?" "Mislio sam da je to zato što niko neće da deli sobu sa mnom." "Recimo da je to radi dostojanstva Avalona", rekla je Morgana, "mada čak i Talesin mora da deli sobu sa biskupom..." "Ne zavidim mu", rekao je Kevin. "Radije bih spavao u štali, sa ostalim magarcima!" "Ja bih najviše volela da Merlin od Britanije ima sopstvenu sobu, makar ne bila veća od pregrade za jednog od tih magaraca", rekla je Morgana. "Ali dovoljno je velika za tebe i Moju Gospu, i", nasmešila se i značajno pogledala postelju, "za mene, usuđujem se da kažem." "Uvek ćeš biti dobro došla, a ako Moja Gospa bude ljubomorna, okrenuću je licem prema zidu." Poljubio ju je i na trenutak čvrsto zagrlio svom snagom svojih žilavih ruku. Potom ju je pustio i nastavio. "Mislim da bi volela da znaš - putovao sam sa tvojim sinom u Avalon. On je napredan momak, bistar, i ima tvoj dar za muziku." "Sanjala sam ga pre neko veče", priznala je. "Sanjala sam ga kako svira u gajde, nalik na Gavenove." "Onda si sanjala istinu", rekao je Kevin. "Dopao mi se, a ima i Vid. U Avalonu će učiti za druida." "A potom?" "Potom? Oh, mila", rekao je Kevin, "stvari moraju da idu svojim tokom. Ali ne sumnjam da će od njega ispasti dobar bard i čuveni mudrac - ne brini za njega." Blago joj je dodirnuo rame. "Ima tvoje oči." Rado bi ga dalje ispitivala, ali žurno je potražila drugu temu. "Gozba će biti tek sutra", rekla je, "ali večeras će Arturovi najbliži prijatelji biti pozvani na večeru. Garet će sutra biti proglašen za viteza, a Artur, koji Gavena voli kao brata, odlučio je da mu priredi porodični prijem." "Garet je dobar čovek i dobar vitez", rekao je Kevin, "i rado ću mu ukazati počast. Ne volim previše kraljicu Morgozu, ali njeni sinovi su dobri ljudi i veliki Arturovi prijatelji." Iako je to bila porodična večera, za Arturovim stolom je bilo mnogo rodbine: Gvenvir i njena rođaka Elena, kao i Elenin otac, kralj Pelinor, i njen brat Lamorak; Talesin i Lanselet, i trojica Lanseletove polubraće - Balan, sin Gospe od Jezera, Bors i Lajonel, sinovi Bana od Donje Britanije. Bio je tu i Garet, a kao i uvek, Gaven je stajao iza Arturove stolice. Artur se bunio kad su ušli u salu. "Sedi bar večeras sa nama, Gavene - ti si mi rođak, i kralj Orknija, i ne volim što stojiš iza mene kao sluga!" Gaven je kratko odgovorio: "Ponosan sam što stojim i služim svog kralja i gospodara." Artur je na to pognuo glavu. "Osećam se kao jedan od onih drevnih imperatora", požalio se. "Zar mi treba danonoćna zaštita čak i u sopstvenom dvorcu?" "Zbog dostojanstva svog prestola, ser, vi ste jednaki tim imperatorima, pa i veći", bio je uporan Gaven, i Artur se bespomoćno nasmejao. "Svojim vitezovima ništa ne mogu da odbijem." "Znači", poluglasno je rekao Kevin Morgani, jer sedeli su jedno do drugog, "ne čini to iz uobraženosti ili ponosa, nego samo da bi udovoljio svojim vitezovima..." "Mislim da je zaista tako", tiho je odgovorila Morgana. "On upravo ovo najviše voli, da sedi u svojoj sali i posmatra mir koji je sam stvorio; ma koliko nedostataka imao, Artur zaista voli red i mir i vladavinu zakona." Kasnije je Artur zatražio tišinu i pozvao k sebi mladog Gareta. "Večeras ćeš bdeti u crkvi kraj svog oružja", rekao je, "a ujutro, pre mise, vitez koga sam odabereš proglasiće te za mog viteza. Dobro i časno si me služio, ma koliko da si mlad. Ako želiš, lično ću te proizvesti u viteza, ali razumeću ako poželiš da ti tu čast ukaže tvoj brat." Garet je nosio belu tuniku; kosa mu se kovrdžala oko lica kao zlatni oreol. Delovao je gotovo kao dete, visoko dete od gotovo metar i devedeset, sa ramenima poput mladog bika. Na obrazima je nosio meke zlataste malje, previše tanke da bi ih brijao. Kad je odgovorio, malo je mucao od žustrine. "Ser, molim vas - ne želim da uvredim ni vas ni mog brata, ali - ako se složi - može li me vitezom proglasiti ser Lanselet, kralju i gospodaru moj?" Artur se nasmešio. "Pa, ako Lanselet pristane, nemam ništa protiv." Morgana se setila dečačića koji je Lanseletom prozvao drvenu lutku što mu je ona izdeljala. Koliko malo ljudi, pomislila je, uspe da ostvari san svog detinjstva? "Biću počastvovan, rođače", ozbiljno je rekao Lanselet, i Garetovo lice je sinulo kao da ga je obasjala baklja. Potom se Lanselet naglašeno učtivo obratio Gavenu. "Ali i ti treba da mi daš dopuštenje, rođače - ti si ovom momku umesto oca, a ne želim da ti umanjim prava..." Gaven je u neprilici pogledao jednog, pa drugog, i Morgana je primetila da Garet grize usne - verovatno je tek sad shvatio da se njegova želja mogla shvatiti i kao uvreda brata; osim toga, sam kralj mu je ponudio da ga proizvede za viteza, a on je tu čast odbio. Ipak je on samo dete, uprkos svoj visini, snazi i veštini sa oružjem! "Ko bi želeo da ga ja proglasim vitezom", progunđao je Gaven, "kada je sam Lanselet pristao da to obavi?" Lanselet je zagrlio oba brata. "Učinili ste mi veliku čast, obojica. Hajde, momče, pođi", rekao je i pustio Gareta, "uzmi oružje i idi u crkvu, a ja ću posle ponoći doći da bdim sa tobom." Gaven je gledao mladića kako žurno odlazi, nespretnim dugim koracima. "Ti bi trebalo da si jedan od onih drevnih Grka", kazao je, "iz priča koje su nam pričali dok smo bili mali. Kako se ono zvao - Ahil, valjda - onaj koji je voleo samo mladog Patrokla, i nije mario za sve lepotice iz Troje - sam Bog zna da te svi mladići na dvoru obožavaju. Šteta što ne mariš mnogo za grčki način ljubavi!" Lanselet je strašno pocrveneo. "Ti si mi rođak, Gavene, i možeš to da mi kažeš - ne bih to otrpeo ni od koga dugog, čak ni kao šalu." Gaven se opet glasno nasmejao. "Da, šala - za nekoga ko priznaje odanost samo našoj čednoj kraljici..." "Kako se usuđuješ!" planuo je Lanselet, okomio se na njega i tako snažno ga ščepao za ruku da mu ju je mogao i slomiti. Gaven se otimao, ali Lanselet, mada je bio niži rastom, povukao je ruku unazad, režeći kao pobesneli vuk. "Mir! Bez svađe u kraljevskoj dvorani!" Kaj se ubaco između njih dvojice, i Morgana je požurila da pomogne. "Pa, Gavene, šta bi onda rekao svim onim sveštenicima koji tvrde da više od svega na svetu vole Devicu Mariju? Zar bi rekao da su na grčki način odani svom Hristu? Uostalom, kažu nam da se Isus nikada nije ženio i da je jednog od svoje dvanaestorice sledbenika zagrlio na poslednjoj večeri..." Gvenvir je tiho kriknula. "Morgana, molim te! Kakvo svetogrđe!" Lanselet je pustio Gavenovu ruku; Gaven je ostao da trlja modricu, a Artur ih je namršteno posmatrao. "Vas dvojica ste kao deca, bockate se i podbadate - zar da pošaljem Kaja da vas išiba u kuhinji? Hajde, lepo se pomirite! Nisam čuo kakva je šala bila u pitanju, ali ti, Lanse, svakako ne bi smeo da je tako ozbiljno primiš!" Gaven se nasmejao. "Samo sam se šalio, Lanse - znam da te juri toliko žena da ono što sam rekao ne može biti istina." Lanselet je na to slegnuo ramenima i nasmešio se, nalik na nakostrešenu pticu. Kaj se isto nasmejao. "Svi muškarci na dvoru zavide ti zbog lepote, Lanse." Protrljao je ožiljak koji mu je ružno izvijao gornju usnu. "Ali to možda i nije toliki blagoslov, a, rođače?" Sve se završilo dobroćudnim smehom, ali kasnije je Morgana u dvorištu videla Lanseleta kako šetka, još nakostrešen. "Šta je bilo, rođače, šta te muči?" Uzdahnuo je. "Voleo bih da odem sa dvora." "Kraljica te nikada neće pustiti." "Čak ni sa tobom, Morgana, neću da razgovaram o njoj", kruto je odvratio, i sad je na Morganu bio red da uzdahne. "Nisam je čuvar tvoje savesti, Lanselete. Ako ti Artur ne zamera, zašto bih ti ja prebacivala i jednom jedinom rečju?" "Ne razumeš!" planuo je on. "Ona je data Arturu kao roba sa pijace, kao deo pogodbe oko konja, jer njen otac je želeo da srodstvo sa kraljem uđe u cenu! A ona mu je suviše odana da bi se pobunila... "Nisam rekla ništa protiv nje, Lanselete", podsetila ga je Morgana. "Optužbe silaze sa tvojih, a ne sa mojih usana." Mogla bih ga navesti da me poželi, pomislila je, ali od toga joj je umalo pripala muka. Jednom je igrala tu igru, a on je se, uprkos želji, uplašio, kao što se plašio Vivijen; plašio je se toliko da ju je gotovo mrzeo, upravo zbog te želje. Ako mu kralj naredi, uzeće je, ali i to bi se uskoro pretvorilo u mržnju. Uspeo je da je pogleda u oči. "Proklela si me, i... i veruj mi, sad sam proklet." Stari bes i prezir iznenada su se istopili. On je takav kakav je. Uhvatila ga je za obe ruke. "Rođače, ne muči se zbog toga. To se desilo pre mnogo godina, i ne verujem da ijedan Bog ili Boginja slušaju ljutite reči mlade devojke koja misli da joj se neko podsmeva. A ja sam bila upravo to." On je duboko uzdahnuo i ponovo se ushodao. "Večeras sam mogao da ubijem Gavena. Drago mi je što si nas prekinula, makar i onom jeretičkom šalom. Ja... čitavog života sam morao to da trpim. Kao dečak, na Banovom dvoru, bio sam lepši nego Garet sada, a na dvoru Donje Britanije, kao i na mnogim drugim mestima, takav dečak mora više da se čuva od devojke. Ali nijedan muškarac to ne vidi niti razume ako nije sam doživeo, i misli da je to dobra stvar za prostačke šale. Nekada sam i ja tako mislio, a onda sam, neko vreme, čak smatrao da drugačije i ne može biti..." Nastupilo je dugo ćutanje dok je on mračno posmatrao popločano dvorište. "I zato sam počeo da se oprobavam sa ženama, bilo kakvim - Bože pomozi mi, čak i sa tobom, koja si mi rođaka i koja si zavetovala devičanstvo Boginji - ali malo koja je mogla makar malo da me uzbudi, sve dok nisam video... nju." Morgani je bilo milo što nije izgovorio Gvenvirino ime. "A od tog trenutka druge nisu postojale. S njom znam da sam muškarac." "Ali ona je Arturova žena..." "Bože! Bože!" Lanselet se naglo okrenuo i udario pesnicom o zid. "Zar misliš da me to ne muči? On mi je prijatelj; da je Gvenvir udata za bilo koga drugog na licu zemaljskom, oteo bih je i poveo sa sobom..." Po pokretima grla Morgana je videla da guta knedle. "Ne znam šta će biti sa nama. A Artur mora imati naslednika. Sudbina čitave Britanije važnija je od naše ljubavi. Volim ih oboje - i strašno se mučim, Morgana, strašno se mučim!" Kolutao je očima; Morgani se na trenutak učinilo da u njima nazire ludilo. Godinama kasnije se pitala. Jesam li mogla išta da kažem, išta da učinim te noći? "Sutra ću moliti Artura", rekao je Lanselet, "da me pošalje na nekakav težak pohod - da zauvek sredim Pelinorovog zmaja, da pokorim divlje severnjake iza Rimskog zida - svejedno šta, Morgana, bilo šta, bilo šta što će me odvesti odavde... " i na trenutak, pošto je u njegovom glasu naslutila tugu dublju od suza, Morgana je poželela da ga zagrli i njiše na grudima kao bebu. "Mislim da bih večeras umalo zaista ubio Gavena, da nas nisi prekinula", nastavio je Lanselet. "A on se samo šalio, mada bi umro od užasa da je samo znao..." Lanselet je odvratio pogled i nastavio šapatom. "Ne znam je li to što je on rekao istina. Poveo bih Gvenvir i otišao odavde, pre nego što se skandal pročuje po svim dvorovima sveta, da volim ženu svog kralja, pa ipak... zapravo ne mogu da ostavim Artura... ne znam da li je možda volim samo zato što sam se time približio njemu." Morgana je podigla ruku da ga prekine. Neke stvari nije želela da zna. Ali Lanselet je uopšte nije primećivao. "Ne, ne, moram nekome reći, inače ću umreti - Morgana, znaš li kako sam prvi put legao sa kraljicom? Odavno sam je voleo, još otkako sam je ugledao u Avalonu, ali mislio sam da ću provesti život, ne ostvarivši taj san - Artur mi je prijatelj i nisam hteo da ga izdam. A ona, ona - nemoj nikada pomisliti da me je izazivala! Ali... bilo je to po Arturovoj volji. Na sam Beltan..." I sve joj je ispričao, a Morgana je ukočeno stajala i mogla je da misli samo na jedno: Znači, tako je amajlija delovala... bolje da me je Boginja kaznila leprom umesto da sam to dala Gvenviri! "Ali još ne znaš sve", šaputao je on. "Dok smo ležali zajedno - nikad, nikad mi nije bilo tako, tako..." Mučio se da rečima izrazi ono što Morgana nije htela da zna. "Ja... ja sam dodirnuo Artura - dodirnuo sam ga. Volim je, o, Bože, volim je, nemoj me pogrešno shvatiti, ali da ona nije Arturova žena, da nije bilo toga... ne verujem da bi ona..." Zagrcnuo se i nije uspeo da završi rečenicu, a Morgana je nepokretno stajala, bez reči od užasa. Je li to osveta Boginje - da ona, koja beznadežno voli ovog čoveka, postane poverenica i njemu i ženi koju on voli, da joj budu povereni svi tajni strahovi koje on nikome drugome ne može reći, sve nerazumljive strasti koje se kovitlaju u njemu? "Lanselete, ne bi trebalo meni da govoriš sve to. Neki muškarac - možda Talesin, možda sveštenik..." "Šta sveštenik može znati o tome?" očajnički ju je upitao. "Mislim da se nijedan muškarac nikada nije ovako osećao - sam Bog zna da sam se naslušao muških želja, oni ne govore ni o čemu drugom, a ponekad neki muškarac otkrije neku svoju čudnu želju, ali nikada, nikada nešto ovako strašno i grešno! Ja sam proklet", kriknuo je. "To mi je kazna što želim ženu svog kralja, to što sam sapet tom strašnom vezom - čak i Artur, da zna, mrzeo bi me i prezirao. On zna da volim Gvenvir, ali ovo čak ni on ne bi mogao da mi oprosti, a Gvenvir - ko zna da me i ona, čak i ona, ne bi mrzela i prezirala..." Glas mu je zamro. Morgana je mogla da mu kaže samo ono što je naučila u Avalonu. "Boginja zna šta je u ljudskim srcima, Lanselete. Ona će ti pružiti utehu." "Ali od ovoga bi se čak i Boginja zgrozila", užasnuto je šaputao Lanselet. "I šta sa čovekom koji vidi lice Boginje čak i na ženi koja ga je rodila... ne mogu da se obratim njoj... Gotovo da sam u iskušenju da odem i bacim se Hristu pred noge. Njegovi sveštenici kažu da on oprašta svaki greh, ma koliko užasan, i da je izgovorio reči oproštaja čak i onima koji su ga razapeli..." Morgana je oštro odgovorila da ni po čemu nije primetila da su sveštenici tako meka srca prema grešnicima. "Da, svakako si u pravu", rekao je Lanselet, tupo zureći u prazno. "Nigde mi nema pomoći, sve dok ne padnem u bici ili odjašem i bacim se pred nekog zmaja..." Vrhom cipele je čačkao busen trave koja se probila kroz popločano dvorište. "A greh i dobro i zlo samo su laži koje koriste sveštenici i ljudi, dok je istina samo da rastemo i umiremo i venemo baš kao ova trava tu." Okrenuo se na peti. "Pa, idem da bdim uz Gareta, jer obećao sam mu... barem me on sasvim nedužno voli, kao da mi je mlađi brat ili sin. Trebalo bi da se plašim da kleknem pred oltar, kad bih verovao i jednu reč od onoga što njihovi sveštenici govore, jer proklet sam. Pa ipak - kako bih želeo da postoji Bog koji bi mi oprostio i dao mi do znanja da mi je oprošteno..." Već je pošao, ali Morgana ga je uhvatila za bogato izvezeni rukav svečane tunike. "Čekaj. Kakva je to priča o bdenju u crkvi? Nisam znala da su Arturovi vitezovi postali tako pobožni." "Artur često razmišlja o svom proglašenju za kralja na Ostrvu zmaja", rekao je Lanselet, "i jednom je rekao da su Rimljani, sa svojim mnogobrojnim bogovima, kao i drevni paganski narodi, imali nešto što je potrebno u životu, da muškarci, kada preuzimaju neku veliku obavezu, čine to uz molitve, pa im to usmerava misli na veliki cilj. I tako je razgovarao sa sveštenicima, i smislili su kao mali obred, da svaki mladi vitez koji se nije okušao u boju - gde bi bio iskušan suočavanjem sa smrću - kada se takav mladić proglašava za viteza, treba čitavu noć da bdi i moli se kraj svog oružja, a ujutro ispoveda sve svoje grehe, biva razrešen i tek tada proizveden u viteza." "Znači, to je neka vrsta uvođenja u Misterije. Ali on nije tvorac Misterija, nema nikakvog prava da koristi Misterije niti da nekoga posvećuje u njih, pogotovo ne u ime njihovog Hrista. Boginje mi, zar će nam i Misterije oduzeti?" Lanselet je odgovorio kao da se brani. "Savetovao se o tome sa Talesinom, koji je pristao." Morgana se zaprepastila što čak i jedan od najviših druida pristaje da okalja Misterije. No, postojalo je vreme, govorio je Talesin, kada su hrišćani i druidi zajedno služili bogovima. "U pitanju je ono što se dešava u čovekovoj duši", nastavio je Lanselet, "a nije bitno je li on hrišćanin, druid ili paganin. Ako se Garet suoči sa misterijama svog srca, i ako stoga postane bolji u duši, zar je bitno otkuda to potiče, od Boginje ili od Hrista ili od onog Imena koje druidi ne smeju da izgovore - ili možda iz njegove sopstvene dobrote?" "Pa, naučio si da ubeđuješ isto kao Talesin!" gorko je rekla Morgana. "Da, naučio sam da baratam rečima." Usne su mu se izvile u mračan osmeh. "Voleo bih da mi Bog - bilo koji Bog - pomogne da u svom srcu nađem nešto u šta bih verovao, i što bi mi pružilo utehu!" "I ja bih to volela, rođače. Moliću se za tebe." "Ali kome?" upitao je Lanselet i otišao, ostavljajući Morganu duboko uzmemirenu. Nije još bila ponoć. U crkvi se videlo svetlo, jer tamo su bdeli Garet i Lanselet. Pognula je glavu, setivši se noći kada je i sama bdela, i nagonski je rukom potražila na boku mali srpoliki nož koji je tu godinama visio. A ja sam ga odbacila. Kako smem da govorim o kaljanju Misterija? Utom se vazduh pred njom iznenada zatalasao i uskomešao kao u vrtlogu, i osetila je da će se onesvestiti, jer pred njom je na mesečini stajala Vivijen. Bila je starija i mršavija. Oči su joj gorele kao ugljevlje pod ravnim obrvama, a kosa joj je bila gotovo potpuno seda. Morgani se činilo da je gleda nežno i žalosno. "Majko..." zamucala je, ne znajući da li se obraća Vivijeni ili Boginji. A onda se slika zatalasala i Morgana je shvatila da Vivijen nije tu; bila je to samo Poruka. "Zašto si došla? Šta želiš od mene?" šapnula je Morgana, klečeći i osećajući njihanje Vivijeninih haljina na noćnom vetru. Oko čela je nosila venac vrbovog lišća, kao kraljica u vilinskoj zemlji. Priviđenje je pružilo ruku, i Morgana je osetila kako joj na čelu plamti izbledeli polumesec. Noćni stražar je prošao preko dvorišta, noseći upaljeni fenjer; Morgana je klečala, sama, zureći u prazno. Brzo je ustala pre nego što ju je čovek primetio. Odjednom je izgubia želju da pođe u Kevinov krevet. On će je čekati, ali ako se ne pojavi, neće ni pomisliti da joj prebaci zbog toga. Tiho se prokrala kroz hodnike do sobe koju je delila sa Gvenvirinim neudatim gospama, i uvukla se u krevet koji je delila sa mladom Elenom. Mislila sam da me je Vid zauvek napustio. No, Vivijen me je ipak našla i pružila mi ruku. Da li zato što sam potrebna Avalonu? Ili zato što, kao i Lanselet, polako ludim? 3. Kada se Morgana probudila, zamak je svuda oko nje već bio budan, pun buke i zbrke svečanosti. Duhovi. U dvorištu su se vijorile zastave, reka ljudi je proticala kroz kapiju u oba smera, sluge su pravile spiskove za turnir, paviljoni su prekrili čitav Kamelot i padine oko njega nalik na neobično i divno cveće. Nije bilo vremena za snove i vizije. Gvenvir je poslala po nju da joj uredi kosu - nijedna žena u Kamelotu nije imala tako vešte prste kao Morgana, i Morgana je obećala da će tog jutra napraviti kraljici frizuru na poseban način, sa četiri pletenice, kakvu je i sama nosila za velike svečanosti. Dok je češljala Gvenvirinu lepu plavu kosi i razdvajala pramenove za uplitanje, Morgana je ispod oka pogledala krevet iz koga je njena snaha ustala. Artura su sluge već obukle i odavno je izišao. Paževi i komornici su nameštali postelju, odnoseći prljavo odelo na pranje i iznoseći čiste haljine da ih Gvenvir odabere. Delili su tu postelju, pomislila je Morgana, njih troje, Lanselet, Gvenvir i Artur - ne, tako nešto nije bilo potpuno nepoznato; sećala se nečega iz vilinske zemlje, nečega što nije uspevala da tačno prizove. Lanselet se mučio, a ona nije imala pojma šta Artur misli o svemu tome. Dok su se njene sitne, brze šake kretale kroz Gvenvirinu kosu, pitala se šta o tome misli njena zaova. Misli su joj se odjednom ispunile erotskim slikama, sećanjima na onaj dan sa Arturom na Ostrvu zmaja, kad se probudio i privukao je u zagrljaj, i na noć kada je ležala u polju, u Lanseletovom naručju. Oborila je pogled i nastavila da upliće svilastu kosu. "Suviše zatežeš", požalila se Gvenvir. Morgana se brzo izvinila i naterala šake da se opuste. Artur je tada bio samo dečak, a ona je bila devica. Lanselet - je li dao Gvenviri ono što je njoj uskratio, ili se kraljica zadovoljila onim detinjastim milovanjima? Ma koliko pokušavala, Morgana nije uspevala da izbaci iz uma strašne slike koje su je proganjale, ali nastavila je da upliće kosu, lica pretvorenog u masku. "Evo, to će držati - daj mi srebrnu šnalu", rekla je, pričvršćujući poslednje pramenove. Gvenvir se ogledala, oduševljena, u bakarnom ogledalu koje je bilo jedna od njenih dragocenosti. "Divna je, draga sestro - puno ti hvala", rekla je, okrenuvši se i zagrlivši Morganu, koja se ukočila u njenom zagrljaju. "Ne zahvaljuj se - lakše je napraviti frizuru drugome nego sebi", rekla je Morgana. "Čekaj, šnala će ispasti..." i brzo ju je ponovo namestila. Gvenvir je blistala, bila je divna - i Morgana joj je uzvratila zagrljaj, naslonivši na trenutak svoj obraz na njen. Tog časa joj se činilo dovoljno da samo dodirne tu lepotu, pa da i na nju pređe malo ljupkosti. A onda se opet setila šta joj je Lanselet rekao. Nisam ništa bolja od njega, pomislila je. I ja gajim čudne i naopake želje, i otkuda mi pravo da ikoga prezirem? Zavidela je kraljici, koja se srećno smejala dok je naređivala Eleni da u njenim sanducima potraži pehare za nagradu pobednicima turnira. Gvenvir je jednostavna i otvorena, nikada je ne muče takve mračne misli; Gvenvirine tuge su jednostavne, tuge i jadi svake žene, strah za muževljev život, tuga zbog toga što nema decu - jer i pored amajlije nije bilo ni traga od trudnoće. Ako jedan muškarac nije uspeo da joj napravi dete, sasvim verovatno nisu uspela ni dvojica, otrovno je pomislila Morgana. Gvenvir se smešila. "Da siđemo? Nisam pozdravila goste - kralj Urijens je došao iz Severnog Velsa, sa svojim odraslim sinom. Da li bi volela da budeš kraljica Velsa, Morgana? Čula sam da će Urijens zamoliti kralja da mu nađe ženu..." Morgana se nasmejala. "Misliš da bih mu bila dobra kraljica zato što najverovatnije ne bih mogla da mu rodim sina koji bi bio Avalohov konkurent za presto?" "Istina, verovatno si prestara da prvi put rađaš", rekla je Gvenvir, "ali ja se i dalje nadam da ću moći da podarim svom kralju i gospodaru naslednika." Gvenvir nije znala da Morgana već ima dete, i nikada to neće ni saznati. Ali to je smetalo Morgani. Artur bi trebalo da zna da ima sina. On krivi sebe što Gvenvir ne rađa - trebalo bi da zna makar svog mira radi. A ako se desi da Gvenvir uopšte ne rodi, onda kralj ipak ima naslednika. Niko ne mora znati da ga je rodila njegova sestra. A Gvideon je potomak kraljevske loze Avalona. Sada je dovoljno odrastao da pođe u Avalon i postane druid. Zaista je trebalo da odem i pogledam ga, davno pre ovog dana... "Slušajte", rekla je Elena, "čuju se fanfare u dvorištu - stigao je neko važan, i moramo da požurimo - jutros se u crkvi služi misa." "I Garet će postati vitez", rekla je Gvenvir. "Šteta što Lot nije doživeo da vidi svog najmlađeg sina kao viteza..." Morgana je slegnula ramenima. "On nije preterano uživao u Arturovom društvu, kao ni Artur u njegovom." Tako, pomislila je, Lanseletov štićenik postaće vitez; a onda se setila šta joj je Lanselet pričao o obrednom bdenju pred proglašenje - o podsmevanju Misterijama. Je li moje da razgovaram sa Arturom o njegovim dužnostima prema Avalonu? U bitku na planini Badon poneo je sliku Device Marije; odbacio je zastavu sa zmajem; a sada je jednu veliku Misteriju predao u ruke hrišćanskih sveštenika. Posavetovaću se sa Talesinom... "Moramo da siđemo", rekla je Gvenvir dok je oko pojasa pričvršćivala pojas sa džepovima, nameštajući ključeve. Delovala je fino i otmeno sa novom frizurom, u haljini boje šafrana; Elena je nosila zelenu haljinu, a Morgana crvenu. Sišle su niz stepenište i pridružile se skupu pred crkvom. Gaven je pozdravio Morganu kao rođaku, a potom se naklonio pred kraljicom. Iza njega je primetila poznato lice i malo se namrštila, pokušavajući da se seti gde je ranije srela tog viteza; bio je visok, krupan, bradat, plav gotovo kao Saksonac ili severnjak, a onda se setila: Balanov usvojeni brat, Balin. Hladno mu se naklonila. On je glupa, uskogruda budala, ali ipak je u srodničkim vezama sa Vivijen preko tog usvojenja, a Vivijen je njena najbliža i najdraža rođaka. "Pozdravljam vas, ser Baline." On se malo namrštio, ali setio se lepog ponašanja. Nosio je izbledeo i odrpan kaput; očito je doputovao izdaleka i nije imao vremena da se presvuče i osveži. "Idete li na misu, gospo Morgana? Jeste li odbacili varke Avalona i odrekli se tog zlog mesta, i prihvatili našeg Gospoda i spasitelja Hrista, gospo?" Morgani je to pitanje predstavljalo uvredu, ali nije to rekla. Oprezno se masmešila. "Idem na misu da vidim kako će našeg rođaka Gareta proizvesti u viteza." Kao što se i nadala, to je navelo Balina da promeni temu. "Gavenov mlađi brat. Balan i ja ga poznajemo slabije od ostalih", rekao je. "Teško je misliti na njega kao na odraslog - uvek mi se čini da je još onaj mališa koji je poplašio konje na dan Arturovog venčanja, pa je Galahad umalo poginuo." Morgana se setila da je to Lanseletovo pravo ime - pobožni Balin se svakako plašio da izgovori ono drugo. Naklonio joj se i ušao u crkvu; Morgana ga je gledala, idući za Gvenvir, i mrštila se. Na njegovom licu video se fanatizam, i bilo joj je sasvim milo što Vivijen nije ovde, mada su oba Gospina sina bila ovde - i Lanselet i Balan; oni bi svakako mogli da spreče neku ozbiljniju nevolju. Crkva je bila iskićena cvećem, a ljudi su odreda nosili blistave svečane odore, pa su i sami ličili na gomilu cveća. Garet je nosio belu lanenu tuniku, a Lanselet, odeven u purpur, klečao je kraj njega - i primetila je koliko su različiti u još nečemu: Garet je bio srećan i nedužan, a Lanselet žalostan i izmučen. No, dok je klečeći slušao sveštenika koji je čitao o Duhovima, delovao je smireno, potpuno različito od onog izmučenog čoveka koji joj je otvorio dušu. "...i kada dan Duhova bi okončan, okupiše se svi na jednom mestu; i tada sa neba dopre zvuk silnog vetra, koji ispuni čitavu kuću u kojoj su se našli. I pojaviše se jezici kao od vatre, koji se podeliše i opkoliše svakog od njih. I svi behu ispunjeni Svetim Dahom, i počeše da govore drugim jezicima, jer Sveti Duh im to dade. U to vreme živehu u Jerusalimu čisti Jevreji, od svih naroda pod kapom nebeskom; i kada se taj zvuk zbi, mnoštvo ih dođe, zbunjeno, jer svaki ih slušaše kako govore na njegovom jeziku. A delovahu kao da izgubiše razum, govoreći jedni drugima: ' Gle! Nisu li ti propovednici Galilejci? Kako to da ih svaki od nas čuje kao da govore našim jezikom? Parćani, Medi, Elamiti i ljudi iz Mesopotamije, iz Judeje i Kapadokije, Azije, Frigije i Pamfilije, i gosti iz Rima, Jevreji, Krićani i Arapi; a čujemo ih kao da govore našim jezikom.' I svi behu zapanjeni, pitajući se šta to znači. Tada apostol Petar podiže glas i reče im: 'Judejci, i svi vi ostali, čujte moje reči; ovi ljudi nisu pijanice kao što mislite, jer tek je treći čas; nego je ovo kao što prorok Isaija reče: Bog reče, u poslednjim danima sveta, poslaću svoj Duh u sva tela, i vaše će kćeri prorokovati, i vaši sinovi imaće vizije, a starci će sanjati snove.' Morgana je klečala i razmišljala. Pa, oni su, zapravo, stekli Vid i nisu ga shvatili. I nisu ni želeli da shvate; njima je to samo dokazivalo da je njihov Bog veći od ostalih. Sveštenik je sada pričao o poslednjim danima sveta, kako će Bog deliti darove vizija i prorokovanja, ali pitala se zna li iko od ovih hrišćana koliko su ti darovi obična stvarr. Svako može savladati te moći kada mu se valjano pokaže kako. Ali to bi značilo da ne bi želeli da zadivljuju mase svojim veštinama. Druidi koriste svoje moći da čine pojedinačna dobra, a ne da okupljaju publiku! Kada su vernici počeli da prilaze kako bi dobili hleb i vino u znak sećanja na mrtve, Morgana je odmahnula glavom i povukla se, mada je Gvenvir pokušala da je povuče napred; ona nije hrišćanka i nije htela da se pretvara. Kasnije, pred crkvom, posmatrala je svečanost kad je Lanselet isukao mač i dodirnuo njime Gareta, govoreći svojim čvrstim, melodičnim, ozbiljnim glasom: "Ustani sada, Garete, Arturov viteže, koji si sada postao brat svima nama ovde, i svakom vitezu iz naše družine. Ne zaboravi da braniš svog kralja, i da živiš u miru sa svim vitezovima Arturovim i svim miroljubivim svetom, i uvek se seti da ratuješ protiv zla i da braniš one kojima je potrebna zaštita." Morgana se setila kako je Artur primio Ekskalibur iz Gospinih ruku. Bacila je pogled na njega, pitajući se seća li se i on toga, i da li je zato ustanovio ovu ceremoniju, kako bi mladići, proizvedeni pred njim u vitezove, imali čega se de sećaju. Možda ovo ipak nije ismevanje svetih Misterija, nego pokušaj da se očuvaju što je bolje moguće... ali zašto da se to čini u crkvi? Hoće li doći dan kada neće primati one koji nisu pravi hrišćani? Tokom službe, Garet i njegov rođak i zaštitnik Lanselet prvi su primili hleb i vino, čak i pre kralja. Zar to ne znači da će primanje u vitezove postati crkveni obred? Lanselet nije imao prava da to čini; on nije ništa upućeniji u Misterije od ostalih. Da li je ovo kaljanje ili iskren pokušaj da se Misterije uvedu u srce i dušu čitavog dvora? Nije znala odgovor. Posle službe nastupila je pauza pre turnira. Morgana je pozdravila Gareta i predala mu svoj poklon, fini pojas od bojene kože, o kome je mogao da nosi mač i bodež. On se sagnuo da je poljubi. "Oh, kako si porastao, maleni - verujem da te majka ne bi prepoznala!" "Svima nam se to dešava, draga rođako", nasmešio se Garet. "Ne verujem da bi i ti prepoznala svog sina!" Utom su ga opkolili drugi vitezovi, gurajući se da ga pozdrave i čestitaju mu; Artur je sklopio ruke i obratio mu se takvim glasom da je Garet sav sinuo. Morgana je primetila da je Gvenvir oštro posmatra. "Morgana, šta je to Garet rekao - tvoj sin?" Morgana je oštro odgovorila. "Ako ti nikad nisam poverila da ga imam, snajo, to je zbog tvoje vere. Rodila sam sina Boginje, posle obreda kraj Beltanskih vatri. Usvojen je na Lotovom dvoru; nisam ga videla otkako je napunio godinu. Jesi li sad zadovoljna, ili ćeš svima ispričati moju tajnu?" "Ne", odgovorila je Gvenvir, prebledevši. "Kolika je to tuga sigurno bila, napustiti svoje dete! Žao mi je, Morgana; neću reći čak ni Arturu - i on je hrišćanin i zgrozio bi se." Nemaš pojma koliko bi se zgrozio, mračno je pomislila Morgana. Srce joj je ubrzano tuklo. Može li Gvenvir da čuva njenu tajnu? Sada ih je već suviše mnogo znalo za to! Fanfare su objavile početak turnira; Artur je pristao da se ne prijavljuje za borbe, jer niko nije želeo da napada svog kralja, ali jednu stranu u velikom boju vodiće Lanselet, kao kraljev miljenik, a druga je kockom pripala Urijensu od Severnog Velsa, krupnom čoveku odavno zašlom u srednje godine, ali i dalje snažnom i mišićavom. Kraj njega je bio njegov drugi sin, Akolon. Dok je Akolon navlačio rukavice, Morgana je primetila da je otkrio podlaktice; na njima je nosio plave tetovirane zmije. Znači, prošao je ispit na Ostrvu zmaja! Gvenvir se svakako šalila kada joj je predlagala udaju za kralja Urijensa. Ali Akolon - on bi bio sasvim prikladan muž; ne računajući Lanseleta, svakako je bio najprivlačniji muškarac na bojnom polju. Morgana je uhvatila sebe kako se divi njegovoj veštini sa oružjem. Hitar i dobro građen, kretao se sa priodnom lakoćom čoveka kome su takve vežbe sasvim obične i koji je od detinjstva rukovao oružjem. Ranije ili kasnije, Artur će odlučiti da je uda; ako je ponudi Akolonu, da li bi odbila? Posle nekog vremena pažnja joj je popustila. Većina žena je odavno prestala da gleda bitku; radije su ćaskale o spletkama i vestima koje su čule; neke su igrale kocke na svojim zaklonjenim sedištima; samo nekolicina je pažljivo gledala, jer su uložile trake, šnale ili novčiće u opkladu na svoje muževe, braću ili dragane. "Uopšte se ne vredi kladiti", nezadovoljno je rekla jedna od njih, "kad ionako znamo da će Lanselet pobediti; uvek je tako." "Hoćeš da kažeš da nepošteno pobeđuje?" upitala je Elena neprijateljski, a nepoznata žena je požurila da odgovori. "Nikako. Ali trebalo bi da u ovakvim prilikama ostane po strani, jer ionako niko ne može da ga pobedi." Morgana se nasmejala. "Videla sam onog mladog Gareta, Gavenovog brata, kako ga glavačke baca u prašinu", rekla je, "a on je to sasvim lepo primio. Ali ako hoćeš, ulažem u opkladu purpurnu vrpcu da će nagradu odneti Akolon, da će pobediti čak i Lanseleta." "Dogovoreno", rekla je žena, i Morgana je na to ustala. "Ne volim da gledam muškarce kako se mlate zabave radi - bilo je toliko pravih bitaka da se umorim kad samo čujem za njih." Klimnula je glavom Gvenviri. "Sestro, mogu li da odem u dvoranu i proverim je li sve spremno za gozbu?" Gvenvir je klimnula glavom u odgovor, i Morgana je zašla iza sedišta i uputila se ka glavnom dvorištu. Velika kapija bila je otvorena, a na straži je ostalo svega nekoliko vojnika koji nisu želeli da učestvuju na turniru. Morgana je pošla u zamak i nikada nije shvatila kakvo predosećanje ju je okrenulo ka kapiji, niti zašto je stajala i gledala dva jahača kako se približavaju, kad je bilo jasno da su to samo zakasneli učesnici slavlja. Ali kada su se primakli, naježila se od predosećanja, a onda se dala u trk, i kad su projahali kroz kapiju, već je glasno plakala. "Vivijen", kriknula je, a onda je zastala, plašeći se da se baci u zagrljaj svojoj rođaci; umesto toga, kleknula je u prašinu i pognula glavu. Blagi, poznati glas, nimalo promenjen, upravo onakav kakav je čula u snovima, nežno je rekao: "Morgana, drago moje dete, to si ti! Koliko sam godina želela da te vidim. Hajde, hajde, mila, nikada ne moraš da klečiš preda mnom." Morgana je podigla lice, ali suviše je drhtala da bi mogla da ustane. Vivijen, lica zaklonjenog sivim velovima, naginjala se nad njom; pružila joj je ruku, koju je Morgana poljubila, a onda ju je podigla u zagrljaj. "Mila, koliko dugo..." rekla je, a Morgana se bezuspešno trudila da ne plače. "Toliko sam brinula zbog tebe", rekla je Vivijen, čvrsto stežući Morganu za ruku dok su išle ka ulazu. "Povremeno bih te videla, tek jedva, u jezercu - ali sad sam stara, i vrlo retko mogu da koristim Vid. Ipak, znala sam da si živa, da nisi umrla na porođaju, niti daleko preko mora... Čeznula sam da te vidim, malena." Glas joj je bio nežan kao da nikada nije bilo svađe među njima, i Morganu su zapljusnula stara osećanja. "Čitav dvor je na turniru. Morgozin najmlađi sin je jutros proglašen za viteza", rekla je. "Mislim da sam morala znati da dolaziš..." A onda se setila sinoćnjeg trenutka Vida; zaista je znala. "Zašto si došla, Majko?" "Mislila sam da si čula kako je Artur izdao Avalon", rekla je Vivijen. "Kevin je razgovarao sa njim u moje ime, ali bez uspeha. I zato sam došla da se pojavim pred njegovim prestolom i da zahtevam pravdu. Niži kraljevi u Arturovo ime zabranjuju staru veru, sveti gajevi se uništavaju, čak i u zemlji kojom vlada Arturova žena po nasleđu, a Artur nije učinio ništa..." "Gvenvir je preterano pobožna", promrmljala je Morgana i osetila da joj se usne prezrivo grče; da, pobožna je, a ipak je primila u postelju muževljevog rođaka i miljenika, uz dozvolu svog pobožnog kralja! Ali sveštenica Avalona ne prenosi dalje tajne koje joj se povere. Vivijen kao da joj je pročitala misli. "Ne, Morgana", rekla je, "ali možda će doći ćas kada će neka tajna postati oružje kojim ću naterati Artura da se drži zakletve. Jednu takvu već imam, ali tebe radi, dete, neću je koristiti na ovom dvoru. Reci mi..." Osvrnula se. "Ne, ne ovde. Povedi me nekuda gde ćemo nasamo razgovarati, i gde mogu da se osvežim i uredim kako bih dostojno stala pred Artura na njegovoj velikoj gozbi." Morgana ju je povela u sobu koju je delila sa Gvenvirinim gospama, jer sve su bile na turniru; sluge su takođe otišle, pa je sama donela Vivijeni vodu za umivanje, i vino, i pomogla joj da promeni prašnjavu odeću, otrcanu od puta. "U Lotiji sam videla tvog sina", rekla je Vivijen. "Rekao mi je Kevin." U srcu je osetila stari bol - znači, Vivijen je ipak dobila od nje ono što je htela: sina iz dvostruke kraljevske loze, za Avalon. "Hoćeš li u Avalonu od njega načiniti druida?" "Prerano je da bi se znalo od čega je stvoren", rekla je Vivijen. "Bojim se da je predugo bio ostavljen Morgozi. No, svejedno mora da ostane u Avalonu, kako bi bio odan starim bogovima, pa ako Artur nastavi da krši svoj zavet, moći ćemo da ga podsetimo kako postoji sin Pendragonove krvi koji će preuzeti njegovo mesto - nećemo trpeti kralja tiranina, koji primorava narod da poštuje tog njihovog boga robovanja, greha i stida! Mi smo ga doveli na Uterov presto, mi ćemo ga i srušiti ako uzmoramo, i utoliko pre ako postoji neko iz drevne kraljevske loze Avalona, sin Boginje, koji će ga zamenti. Artur je dobar kralj, i nerado bih mu pretila time; ali ako budem morala, pretiću - Boginja će me voditi." Morgana se stresla; hoće li njeno dete dovesti do smrti rođenog oca? Odlučno je odvratila lice od Vida. "Mislim da Artur neće toliko izdati Avalon." "Neka Boginja učini da bude tako", rekla je Vivijen, "ali i tada hrišćani ne bi prihvatili sina začetog u obredima Beltana. Moramo čuvati Gvideonu mesto blizu prestola, kako bi mogao da bude naslednik svog oca, i jednog dana ćemo ponovo imati kralja rođenog preko Avalona. Pazi, Morgana, hrišćani bi smatrali da je tvoj sin rođen u grehu; ali pred Boginjom on je najvišeg mogućeg roda, jer i majka i otac potiču od nje - on je svet, a ne zao. I mora i sam početi da tako misli o sebi, a ne da ga zalude sveštenici koji bi mu rekli da je njegovo začeće i rođenje sramotno." Pogledala je Morganu pravo u oči. "Misliš li i dalje da je sramotno?" Morgana je pognula glavu. "Uvek si mogla da mi čitaš iz srca, rođako." "Igrena je kriva", rekla je Vivijen, "a i ja, što smo te ostavile sedam godina na Uterovom dvoru. Onog dana kad sam shvatila da si rođena za sveštenicu, trebalo je da te odvedem odande. Ti si sveštenica Avalona, drago dete, zašto se nikada nisi vratila?" Okrenula se sa češljem u ruci, a dugačka, seda kosa visila joj je preko lica. Morgana je odgovorila šapatom, dok su joj se suze slivale kroz čvrsto stegnute kapke. "Ne mogu, ne mogu, Vivijen. Pokušala sam - nisam mogla da nađem put." Obuzelo ju je poniženje i stid zbog toga, i glasno je zaplakala. Vivijen je spustila češalj i privila Morganu na grudi, držeći je i njišući kao dete. "Mila, mila moja devojčice, ne plači, ne plači... Da sam znala, dete, došla bih po tebe. Ne plači sada - sama ću te povesti nazad, poći ćemo zajedno kada predam Arturu svoju poruku. Povešću te sa sobom pre nego što mu padne na pamet da te uda za nekog tupoglavog hrišćanskog magarca... da, da, dete, vratićeš se u Avalon... poći ćemo zajedno..." Obrisala je Morganino vlažno lice svojim velom. "Hajde, sad mi pomozi da se obučem, tako da mogu da stanem pred svog rođaka, Vrhovnog kralja..." Morgana je duboko uzdahnula. "Da, hajde da ti upletem kosu, Majko." Pokušala je da se nasmeje. "Jutros sam očešljala i kraljicu." Vivijen ju je odvojila od sebe i ljutito je pogledala. "Zar je Artur odredio tebe, sveštenicu Avalona i princezu po rođenju, da budeš služavka njegove žene?" "Ne, ne", brzo je rekla Morgana, "poštuju me koliko i samu kraljicu - uredila sam Gvenviri kosu samo iz prijateljstva; i ona bi uredila moju, ili bi mi zakopčala haljinu, kao sestra sestri." Vivijen je odahnula sa olakšanjem. "Ne bih volela da te ne poštuju. Ti si majka Arturovog sina. On mora naučiti da te poštuje zbog toga, baš kao i Leodegrancova kćer..." "Ne!" uzviknula je Morgana. "Ne, preklinjem te - Artur ne sme da zna, ne sme da sazna pred čitavim dvorom - slušaj me, majko", molila je, "svi oni su hrišćani. Zar da me posramiš pred njima?" "Mora naučiti da ne misli ružno o svetim stvarima!" neumoljivo je uzvratila Vivijen. "Ali hrišćani vladaju ovom zemljom", rekla je Morgana, "a to ne možeš izmeniti sa svega nekoliko reči..." U sebi se pitala da li je Vivijen zbog poodmaklih godina izgubila mudrost. Nije bilo načina da se samo tako zatraži ponovno uspostavljanje starih prava Avalona, čime bi bilo izbrisano dvesta godina hrišćanstva. Sveštenici bi je oterali sa dvora kao ludakinju i nastavili kao i dosad. Vivijen se svakako dovoljno razume u vladanje da bi to znala! I zaista, Vivijen je klimnula glavom. "U pravu si, treba polako da radimo", rekla je. "Ali moramo makar podsetiti Artura na obećanje da će štititi Avalon, a o detetu ću razgovarati sa njim nasamo, jednog dana. Ne možemo ga glasno pomenuti pred neznalicama." Morgana je pomogla Vivijeni da uredi kosu i da se obuče u dostojanstvenu odeždu sveštenice Avalona, spremne za veliku svečanost. Ubrzo potom začule su zvuke koji su govorili da je turnirska bitka okončana. Ovog puta će nagrade svakako biti predate unutra, tokom gozbe; pitala se da li ih je opet Lanselet osvojio sve odreda u čast svog kralja. Ili možda kraljice, mračno je pomislila. I ko bi to nazvao čašću? Spremile su se da napuste odaju, i kad su prošle kroz vrata Vivijen joj se nežno obratila. "Hoćeš li se vratiti u Avalon sa mnom, drago dete?" "Ako me Artur pusti..." "Morgana, ti si sveštenica Avalona, i ne moraš tražiti dozvolu, čak ni od Vrhovnog kralja, da ideš kuda poželiš. Vrhovni kralj je vođa u boju - on ne poseduje živote svojih podanika, pa čak ni podređenih kraljeva, kao oni istočnjački tirani koji misle da im pripada čitav svet i životi svih muškaraca i žena u njemu. Reći ću mu da si mi potrebna u Avalonu, pa ćemo videti šta će odgovoriti na to." Morgana je osetila da je guše suze. Oh, vratiti se u Avalon, otići kući... ali čak i dok je držala Vivijen za ruku, nije mogla da poveruje da će se vratiti tamo. Kasnije će reći Znala sam, znala sam, i shvatiće očajanje i predosećanje koje ju je zahvatilo na te reči, ali ovog časa bila je sigurna da su to samo njeni strahovi, osećanje da nije dostojna onoga što je svojom voljom odbacila. A onda su sišle u Arturovu veliku salu, gde se održavala gozba na Duhove. Ovo je Kamelot, pomislila je Morgana, kao da ga ranije nije videla i kao da ga možda više nikada neće videti. Veliki Okrugli sto, Leodegrancov venčani dar, sada je bio postavljen u salu koja mu je odgovarala po veličanstvenosti; zidovi su bili prekriveni svilom i zastavama, a zbog veštog rasporeda, pogled je smesta skretao ka mestu gde je sedeo Artur, na prestolu u dnu sale. Danas je kraj njega i kraljice sedeo Garet, a svi ostali vitezovi su bili oko njih, u finoj odeći i sa blistavim oružjem, dok su gospe bile lepe kao cveće. Jedan za drugim prilazili su niži kraljevi, i svaki bi kleknuo pred Artura i izneo mu darove; Morgana je posmatrala Arturovo lice, ozbiljno i nežno. Bacila je pogled na Vivjnan - svakako i ona vidi da je Artur izrastao u dobrog kralja, da ga niko ne može potcenjivati, čak ni Avalon i druidi. Ali otkuda njoj pravo da presuđuje između Artura i Avalona? Osetila je poznati, stari nemir, kao u ono vreme kada je u Avalonu učila da otvori um pred Vidom kako bi ga koristila, i uhvatila sebe kako, ko zna zašto, želi da je Vivijen ostala stotinama milja odatle. Pogledala je okupljene vitezove - Gaven, plavook i snažan kao buldog, smešio se na svog najmlađeg brata; Garet je sijao kao tek prekovano zlato. Lanselet je bio mračan i divan, i kao da su mu musli odlutale na drugi kraj sveta. Pelinor, sed i nežan, a uz njega njegova kćer Elena, koja ga je posluživala. A onda je Arturovom prestolu prišao neko ko nije bio vitez. Morgana ga nije videla ranije, ali primetila je da ga je Gvenvir prepopznala i zgrčila se. "Ja sam jedini živi sin kralja Leodegranca", rekao je on, "i brat tvoje kraljice, Arture. Zahtevam da priznaš moje pravo na Letnju Zemlju." "Na ovom dvoru se ne zahteva, Meleagrante", mirno je rekao Artur. "Razmotriću tvoju molbu i posavetovaću se sa kraljicom, i može biti da ću pristati da te proglasim za njenog namesnika. Ali ne mogu sada da donesem odluku." "Onda možda neću ostati da je čekam!" povikao je Meleagrant. Bio je ogroman rastom, a na gozbu je došao ne samo sa mačem i bodežom, nego i sa ogromnom bronzanom bojnom sekirom; bio je odeven u loše uštavljene kože i krzno, i delovao je divlje i bezočno kao neki saksonski razbojnik. Njegova dvojica pratilaca izgledala su još gore. "Ja sam jedini živi Leodegrancov sin." Gvenvir se nagnula da nešto šapne Arturu. "Moja gospa mi kaže", rekao je on, "da je njen otac poricao da te je začeo. Budi siguran da ćemo pažljivo razmisliti o celoj stvari, i ako je tvoja molba valjana, uslišićemo je. Za sada, ser Meleagrante, molim te da imaš poverenja u moju odluku i da mi se pridružiš na gozbi. Razgovaraćemo sa mojim savetnicima i učiniti najpravednije što se može." "Do đavola sa gozbom!" ljutito je povikao Meleagrant. "Nisam došao ovamo da se gostim đakonijama, da gledam gospe i da se divim odraslim ljudima koji se zabavljaju kao dečaci! Kažem ti, Arture, ja sam kralj te zemlje, i ako se usudiš da me odbiješ, utoliko gore po tebe - i po tvoju gospu!" Položio je ruku na držalje svoje ogromne sekire, ali Kaj i Garet stvorili su se u trenu kraj njega i zavrnuli mu obe ruke iza leđa. "U kraljevoj sali se ne poteže oružje", grubo je rekao Kaj, a Garet mu je izbio sekiru iz ruke i položio je pred Arturov presto. "Idi na svoje mesto, čoveče, i jedi. Za Okruglim stolom mora da vlada red, i ako je kralj rekao da će postupiti pravedno, ti imaš da čekaš na to!" Grubo su ga okrenulli, ali Melagrant je uspeo da im se istrgne. "Dođavola sa vašom gozbom i do đavola sa vašom pravdom! I do đavola sa vašim Okruglim Stolom i svim vitezovima!" Ostavio je sekiru i okrenuo se, udaljivši se korakom od koga se čitava odaja tresla. Kaj je zakoračio za njim, a Gaven je napola ustao, ali Artur mu je dao znak da ponovo sedne. "Neka ga", rekao je. "Postaraću se za njega kad dođe vreme. Lanselete, pošto si ti miljenik moje žene, možda će tebi biti određeno da se obračunaš sa tim samoživim razbojnikom." "Sa zadovoljstvom, kralju moj", rekao je Lanselet, trgavši se kao da je bio zadremao, a Morgana je naslutila da on nema pojma na šta je to upravo pristao. Glasnici na vratima i dalje su objavljivali da svi mogu prići i tražiti pravdu od kralja; nastupila je kratka, smešna pauza, kada je došao neki seljak i ispričao kako se gloži sa susedom oko male vetrenjače na granici između njihovih imanja. "I nikako ne možemo da se složimo, ser", rekao je, gužvajući u rukama svoju vunenu kapu, "pa smo rešili, on i ja, da je naš kralj učinio našu zemlju dovoljno bezbednom da u njoj vredi imati vetrenjaču, pa sam rekao da ću doći ovamo, ser, da saslušam vaše mišljenje i da mu se obojica pokorimo." Usred dobroćudnog smeha, pitanje je bilo razrešeno; ali Morgana je primetila da se jedino Artur nije smejao, nego je ozbiljno saslušao seljaka, presudio, i da je tek kada mu se ovaj zahvalio i udaljio se, uz mnogo naklona i reči, dozvolio sebi da se nasmeje. "Kaje, postaraj se da mu u kuhinji daju nešto za jelo pre nego što pođe kući, nahodao se dovde." Uzdahnuo je. "Ko je sledeći? Daj Bože da je nešto dostojnije moje mudrosti - hoće li uskoro dolaziti da me pitaju za savete o gajenju konja ili nečem sličnom?" "To pokazuje šta oni misle o svom kralju, Arture", rekao je Talesin. "Ali treba da saznaju da se sa time mogu obratiti i lokalnom vlastelinu, i da se postaraš da ti ljudi umeju da dele pravdu u tvoje ime." Podigao je glavu da vidi narednog molioca. "Ali ovo je verovatno vrednije kraljeve pažnje, jer dolazi jedna žena, i to, izgleda, u ozbiljnoj nevolji." Artur joj je dao znak da priđe. Bila je mlada, samouverena, ponosna, očito upućena u ponašanje na dvoru. Nije imala pratioca, osim jednog malog, ružnog kepeca, jedva metar visokog, ali širokih ramena i mišićavog, koji je nosio kratku i čvrstu sekiru. Naklonila se pred kraljem i ispričala svoju priču. Služila je gospu koja je ostala, kao i mnogi tokom godina ratovanja, sama na svetu; njeno imanje je na severu, blizu drevnog rimljanskog zida koji se proteže miljama, sa propalim tvrđavama i osmatračnicama, sada uglavnom sklonim padu. No, banda petorice braće, pravih razbojnika, obnovila je pet tih utvrđenja i sada su postepeno uništavali čitavu oblast. Jjedan od njih, koji je sebe prozvao Crvenim vitezom od Crvene zemlje, stao je da opseda njenu gospu; a njegova braća su još gora od njega. "Crveni Vitez, ha!", rekao je Gaven. "Znam tog gospodina. Borio sam se sa njim kad sam silazio na jug posle poslednje posete Lotovoj zemlji, i jedva sam izvukao živu glavu. Arture, bilo bi dobro poslati vojsku da raščisti te momke - u tom kraju zemlje nema nikakvog zakona." Artur se namrštio i klimnuo glavom, ali uto je sa svog mesta ustao mladi Garet. "Gospodaru Arture, to je na granici zemlje moga oca. Obećao si mi zadatak - održi obećanje, kralju moj, i pošalji me da pomognem ovoj gospi u odbrani imanja od tih zlikovaca!" Mlada žena je pogledala Gareta, za bezbradim blistavim licem, odevenog u belu svilenu tuniku koju je obukao radi proglašenja za viteza, i prsnula je u smeh. "Ti? Pa ti si još dete. Nisam znala da je veliki Vrhovni kralj počeo da prima naprednu decu da ga služe za stolom!" Garet je pocrveneo kao dete. On je zaista dopunjavao kraljev pehar - to su radili mnogi dečaci plemenitog porekla, usvojeni na dvoru. Garet se još nije dosetio da mu to više nije dužnost, a Artur, koji je voleo mladića, nije mu prebacio zbog toga. Žena se uspravila. "Kralju i gospodaru moj, došla sam da zamolim da odredite jednog ili više svojih čuvenih vitezova kako bi pobedili tog Crvenog Viteza - Gavena, Lanseleta ili Balina, jednog od onih koji su čuveni kao borci protiv Saksonaca. Zar ćete pustiti da me vaša posluga ismeva?" "Vitez Garet nije više posluga, madam", rekao je Artur. "On je brat Gavenov, i obećava da će postati jednako dobar vitez kao i njegov brat, ako ne i bolji. Zaista sam mu obećao prvi pohod koji mogu da mu dodelim i poslaću ga sa vama. Garete", nežno je rekao, "naređujem ti da pođeš sa ovom gospom, da je čuvaš od opasnosti na putovanju, a kada stignete u njenu zemlju, da joj pomogneš da upriliči odbranu od tih razbojnika. Ako ti ustreba pomoć, pošalji mi glasnika, ali ona svakako ima dovoljno vojnika - treba im samo neko vešt i vičan strategiji, a to si naučio od Kaja i Gavena. Madam, dodelio sam dobrog čoveka da vam pomogne." Nije se usudila da odgovori samom kralju, ali se ljutito namrštila na Gareta. "Zahvaljujem se, gospodaru Arture", rekao je on. "Uteraću strah u kosti razbojnicima koji seju strah po našim granicama." Naklonio se Arturu i okrenuo se prema gospi, ali ona mu je okrenula leđa i žurno izišla iz sale. "On je premlad za ovo, ser", tiho je rekao Lanselet. "Zar nije trebalo da pošalješ Balana ili Balina, ili nekoga iskusnijeg?" Artur je odmahnuo glavom. "Zaista mislim da Garet može ovo da izvede, i više bih voleo da nijedan od mojih vitezova ne bude popularniji od drugih - ova gospa bi morala da bude zadovoljna što je dobila viteza koji će pomoći njenom narodu." Artur se zavalio u sedištu i dao Kaju znak da mu napuni tanjir. "Deljenje pravde izaziva glad. Zar nema više molilaca?" "Ima još jedan, gospodaru Arture", rekla je tiho Vivijen i ustala sa mesta gde je sedela, među kraljičinim gospama. Morgana je pokušala da ustane sa njom, ali Vivijen ju je jednim pokretom vratila na stolicu. Delovala je viša nego što je bila, jer se držala veoma uspravno. A u tome je učestvovao i sjaj - sjaj Avalona... njena kosa, potpuno seda, bila joj je upletena visoko nad čelom; na boku je nosila mali srpoliki nož, nož sveštenice, a na čelu joj je blistao znak Boginje, plavi polumesec. Artur ju je na trenutak gledao, iznenađen, a onda ju je prepoznao i dao joj znak da priđe. "Gospo od Avalona, odavno niste počastvovali ovaj dvor svojim prisustvom. Hodi da sedneš kraj mene, rođako, i reci mi kako ti mogu pomoći." "Ukazujući poštovanje Avalonu, kao što si se zakleo da ćeš činiti", rekla je Vivijen. Glas joj je bio vrlo jasan i dubok, a pošto je bio glas sveštenice, mogao se čuti i u najdaljim uglovima sale. "Kralju moj, tražim da pogledaš mač koji i sada nosiš i da se setiš onoga ko ti ga je predao u ruke, kao i onoga na šta si se zakleo..." Godinama potom, sve što se desilo tog dana bilo je nadugačko i naširoko prepričavano, ali ni dvoje od nekoliko stotina prisutnih nije moglo da se složi šta se prvo desilo. Morgana je videla kako Balin ustaje i juri napred, i videla ga je kako grabi veliku sekiru koju je Meleagrant ostavio pred prestolom, a potom je nastupila gužva i vika, i začula je sopstveni vrisak kada se sekira sručila naniže. Ali nije videla sam udarac, nego samo Vivijeninu sedu kosu iznenada obojenu krvlju, i Vivijen kako pada bez glasa. A onda su svi počeli da viču; Lanselet i Gaven su ščepali Balina, koji im se otimao; Morgana je izvuklaj bodež i jurnula, ali Kevin ju je čvrsto uhvatio svojim deformisanim prstima. "Morgana, Morgana, ne, prekasno je..." rekao je, glasa izobličenog od jecaja. "Ceridven! Majko Boginjo...! Ne, ne, ne gledaj je sada, Morgana..." Pokušao je da je okrene, ali Morgana je ukočeno stajala, kao da se skamenila, i slušala Balina kako urla. "Pogledajte gospodara Talesina!" iznenada je rekao Kaj. Starac je ležao skljokan na stolici. Kaj se sagnuo da ga pridigne, a onda se, uz tiho izvinjenje Arturu, mašio kraljevog pehara kako bi usuo malo vina starcu u usta. Kevin je ostavio Morganu i nespretno se probio do vremešnog druida, gde se nagnuo nad njim. Treba da mu priđem, pomislila je Morgana, ali noge kao da su joj srasle sa podom, nije mogla ni da se makne. Zurila je u onesvešćenog starca, kako ne bi morala da pogleda užasnu crvenu mrlju na podu, jer bile su natopljene i haljine i kosa i dugački ogrtač. U svom poslednjem času Vivijen je ščepala svoj mali srpoliki nož. I sada joj je ruka tu počivala, umrljana njenom sopstvenom krvlju - bilo je tako mnogo krvi, tako mnogo. Lobanja - lobanja joj je bila rascepljena, i svuda je bila krv - krv na prestolu, prolivena kao kad se žrtvuje životinja, tu u podnožju Arturovog prestola... Arturu se najzad povratio glas. "Ti, zločinče", promuklo je rekao, "šta si to učinio? To je ubistvo, hladnokrvno ubistvo pred samim prestolom tvog kralja..." "Ubistvo, kažeš?" odgovorio je Balin izobličenim glasom. "Da, ona je bila najgori ubica u ovom kraljevstvu, zaslužila je da umre deset puta - oslobodio sam tvoje kraljevstvo jedne pokvarene, zle čarobnice, kralju moj!" Artur je bio više ljut nego žalostan. "Gospa od Jezera mi je bila prijatelj i dobročinilac! Kako se usuđuješ da tako govoriš o mojoj rođaki, o onoj koja mi je pomogla da sednem na presto?" "Pozivam gospodara Lanseleta da posvedoči kako je ona izazvala smrt moje majke", rekao je Balin, "dobre i pobožne hrišćanke, po imenu Priscila, koja je usvojila i odgajila njegovog brata Balana! A ubila je moju majku, tvrdim da ju je ubila svojim zllim činima..." Lice mu se grčilo; iako ogroman rastom, počeo je da plače kao dete. "Ubila je moju majku, kažem vam, i osvetio sam joj se, kao što pristoji svakom vitezu!" Lanselet je užasnuto zatvorio oči, lice mu se grčilo, ali nije plakao. "Gospodaru Arture, život ovog čoveka pripada meni! Dozvoli mi da osvetim svoju majku..." "I sestru moje majke", rekao je Gaven. "I moje", dodao je Gaheris. Morgana se najzad trgla iz transa. "Ne, Arture!" povikala je. "Daj ga meni! Ubio je Gospu od Jezera pred tvojim prestolom, dozvoli da žena iz Avalona osveti krv Avalona - gledaj kako gospodar Talesin leži bez svesti, to je kao da je ubio i tvog dedu..." "Sestro, sestro..." Artur je pružio ruke ka Morgani. "Ne, ne, sestro... ne, daj mi taj bodež..." Morgana je stajala, odmahujući glavom i čvrsto držeći bodež. Talesin je iznenada ustao i uzeo ga od nje drhtavim staračkim prstima. "Ne, Morgana. Ne prolivajmo još krvi - Boginja zna, to je dovoljno - njena krv je prolivena kao žrtva za Avalon u ovoj sali..." "Žrtva! Da, žrtva Bogu, jer Bog će zgromiti sve ove zle čarobnice i njihove bogove!" drao se Balin kao opsednut. "Dozvoli da ubijem i nju, gospodaru Arture, da očistimo ovaj dvor od njihovih zlih čarolija..." Toliko se otimao da su Lanselet i Gaven jedva uspevali da ga zadrže, pa su dali znak Kaju, koji je prišao da im pomogne kako bi oborili Balina pred presto, a on se otimao i dalje. "Tišina!" uzviknuo je Lanselet, osvrćući se. "Upozoravam vas, ako iko dodirne Merlina ili Morganu, odrubiću mu glavu, ma šta Artur rekao na to - da, gospodaru Arture, i umreću od tvoje ruke odmah potom ako poželiš!" Lice mu je bilo izobličeno od gneva i očajanja. "Kralju, gospodaru", urlao je Balin, "preklinjem te, dozvoli da pobijem sve čarobnjake i veštice u ime Hrista koji ih sve mrzi..." Lanselet je snažno udario Balina preko usta; ovaj je jeknuo i zaćutao, a krv mu je linula iz rasečene usne. "S tvojom dozvolom, gospodaru", rekao je Lanselet; otkopčao je svoj bogati plašt i njime nežno pokrio užasno, isceđeno telo svoje majke. Artur kao da je lakše disao sad kad se leš više nije video. Samo je Morgana i dalje iskolačenih očiju zurila u beživotnu masu pokrivenu purpurnim ogrtačem koga je Lanselet nosio o praznicima. Krv. Krv u podnožju kraljevog prestola. Krv prolivena preko ognjišta... činilo joj se da odnekuda čuje Ravenin vrisak. "Postarajte se za gospu Morganu, inače će se onesvestiti", blago je rekao Artur. Morgana je osetila kako joj pomažu da sedne a neko joj je prineo usnama pehar. Pokušala je da ga odgurne, a onda joj se učinilo da čuje Vivijenin glas. Popij. Sveštenica mora čuvati svoju snagu i volju. Poslušno je pila, slušajući Arturov strogi i ozbiljni glas. "Baline, ma iz kojih razloga... ne, dosta je, čuo sam sve što si imao da kažeš - ni reč više - ti si ili ludak ili hladnokrvni ubica. Šta god da si rekao, ti si ubio moju rođaku i isukao oružje pred svojim Vrhovnim kraljem na same Duhove. Ipak, neću da te ubiju na mestu - Lanselete, vrati mač." Lanselet je vratio mač u kanije. "Učiniću po tvojoj volji, gospodaru. Ali ako ne kazniš ovo ubistvo, molim te za dozvolu da smesta napustim dvor." "Oh, kazniću ga." Arturovo lice bilo je mračno. "Baline, jesi li se dovoljno urazumio da me čuješ? Onda čuj svoju sudbinu: Zauvek si prognan sa ovog dvora. Neka telo ove gospe bude pripremljeno i stavljeno na dvokolice, i naređujem ti da ga otpratiš u Glastonberi, i da ispričaš tvoju priču nadbiskupu, i da izvršiš pokajanje koje ti on odredi. Stalno si pominjao Boga i Hrista, ali nijedan hrišćanski kralj ne dozvoljava ličnu osvetu oružjem pred sopstvenim prestolom. Da li si čuo moje reči, Baline, nekadašnji moj viteže?" Balin je pognuo glavu. Lanseletov udarac mu je slomio nos; iz usta mu je tekla krv, i govorio je s mukom zbog razbijenih zuba. "Čuo sam, kralju i gospodaru moj. Poći ću." Seo je, pognute glave. Artur je dao znak slugama. "Molim vas, pozovite nekoga da ukloni njeno telo..." Morgana se otrgla od onih koji su je držali i klekla je kraj Vivijen. "Gospodaru, preklinjem te, dozvoli mi da je pripremim za sahranu..." Trudila se da zadrži suze koje se nije usuđivala da prolije. Ovo nije bila Vivijen, ovo slomljeno, mrtvo telo, ruka nalik na usukanu kandžu koja je još stezala bodež sveštenice. Uzela je bodež, poljubila ga i premestila ga za svoj pojas. Samo će to zadržati. Velika, milostiva Majko, znala sam da nikada nećemo zajedno stići u Avalon... Neće plakati. Osetila je da Lanselet kleči kraj nje. "Srećom, Balan nije ovde", promrmljao je. "Strašno je izgubiti majku i usvojenog brata u jednom trenutku ludila - ali da je Balan bio ovde, možda se ovo ne bi desilo! Ima li Boga, ima li milosti?" Srce ju je bolelo zbog Lanseleta. On se plašio svoje majke i mrzeo ju je, ali i obožavao kao oličenje same Boginje. Poželela je da zagrli Lanseleta, da ga uteši, da ga navede da plače; ali osećala je i gnev. Poricao je vlast svoje majke - kako se sada usuđuje da je žali? Talesin je kleknuo kraj njih i progovorio drhtavim, staračkim glasom. "Dajte da vam pomognem, deco. Imam pravo..." Sklonili su se u stranu kada je pognuo glavu i počeo da mrmlja drevnu molitvu za mrtve. Artur je ustao. "Danas više neće biti svečanosti. Imali smo previše tragedija. Oni među vama koji su gladni neka završe sa jelom i tiho se udalje." Polako je prišao mestu gde je ležalo telo. Položio je ruku Morgani na rame; uprkos tupom jadu, osećala ju je na sebi. Čula je goste kako polako odlaze, jedan za drugim, a čula je i tih zvuk harfe; samo jedan par ruku u čitavoj Britaniji umeo je tako da svira. Konačno se slomila i suze su joj potekle dok je Kevinova harfa svirala tužbalicu za Gospom; uz te zvuke je Vivijen, sveštenica Avalona, polako izneta iz velike sale u Kamelotu. Morgana, koja je išla kraj nosila, samo jednom se osvrnula na veliku odaju i Okrugli sto, i na usamljenu, pognutu Arturovu priliku, jer on je jedini ostao kraj harfiste. Uprkos tuzi i očajanju, pomislila je: Vivijen nije stigla da preda Arturu poruku iz Avalona. Ovo je sala hrišćanskog kralja, i sada više niko ne može da tvrdi drugačije. Kako bi se Gvenvir radovala tome. Artur je držao pružene ruke; nije znala zašto, možda se molio. Primetila je zmije tetovirane na njegovim podlakticama i setila se mladog jelena i tek proglašenog kralja koji joj je prišao sa krvlju Kralja-Jelena na rukama i licu, i na trenutak joj se učinilo da čuje podrugljivi glas vilinske kraljice. A potom se čuo samo žalobni zvuk Kevinove harfe i Lanseletov plač kraj nje, dok su nosili Vivijen na večni počinak. Govori Morgana... Pratila sam Vivijenino telo iz velike sale Okruglog stola, plačući drugi put u životu koji pamtim. A kasnije te noći posvađala sam se sa Kevinom. Radeći sa kraljičinim ženama, pripremila sam Vivijenino telo za sahranu. Gvenvir je poslala svoje žene, kao i platno, trave i pokrov od baršuna, ali ona sama nije došla. To je bilo sasvim u redu. Sveštenicu Avalona za poslednji počinak treba da pripremaju druge sveštenice. Čeznula sam za svojim sestrama iz Kuće devojaka; ali barem je neće dodirivati hrišćanske ruke. Kada sam završila, došao je Kevin da bdi nad telom. "Poslao sam Talesina da se odmori. Sada imam toliku vlast, jer sam Merlin od Britanije; on je veoma star i osetljiv - čudo da ga danas nije izdalo srce. Plašim se da je neće dugo nadživeti. Balin se sada smirio", dodao je. "Mislim da je možda svestan šta je počinio - ali svakako je to učinio u naletu ludila. Spreman je da prati njeno telo do Glastonberija i da izvrši pokajanje kakvo mu odredi nadbiskup." Besno sam ga gledala. "I ti ćeš pristati na to? Da je predaš u ruke crkvi? Nije me briga šta će se desiti ubici", rekla sam, "ali Vivijen mora biti odneta u Avalon." Progutala sam knedlu da se ne bih ponovo rasplakala. Trebalo je da zajedno otputujemo u Avalon... "Artur je odredio", tiho je rekao Kevin, "da ona bude sahranjena tamo, pred crkvom u Glastonberiju, gde je svi mogu videti." U neverici sam odmahnula glavom. Zar su danas svi poludeli? "Vivijen mora počivati u Avalonu", rekla sam, "gde su sahranjene sve sveštenice Majke, od početka vremena. A ona je bila Gospa od Jezera!" "Takođe je bila Arturov prijatelj i dobročinilac", rekao je Kevin, "i on će se postarati da njen grob postane mesto hodočašća." Pružio je ruku kako bi me sprečio da progovorim. "Ne, slušaj me, Morgana - ima dobrih razloga za to. Nikada za Arturove vladavine nije počinjen tako ozbiljan zločin. On ne sme sakriti njen grob daleko od očiju i sećanja. Mora biti sahranjena negde gde će sve ljude podsećati na kraljevu pravdu i na pravdu crkve." "I ti ćeš to dozvoliti!" "Morgana, najdraža moja", nežno je rekao on, "nemam šta ja da dozvoljavam ili zabranjujem. Artur je Vrhovni kralj, i u njegovom kraljevstvu se izvršava njegova volja." "A Talesin je to mirno podneo? Ili si ga zato i poslao da se odmori, kako ti ne bi bio na putu dok pripremaš ovo svetogrđe? Hoćeš li da Vivijen bude sahranjena po hrišćanskim običajima, ona koja je bila Gospa od Jezera - da je sahrane isti oni koji svog Boga okružuju kamenim zidovima? Vivijen je mene odabrala da posle nje budem Gospa od Jezera, i ja ti zabranjujem, zabranjujem, čuješ li me?" Kevin je tiho odgovorio. "Morgana. Ne, saslušaj me, mila. Vivijen je umrla ne odredivši svoju naslednicu..." "Bio si tamo onog dana kada je rekla da je odabrala mene..." "Ali ti nisi bila u Avalonu kad je umrla, i odavno si napustila to mesto", rekao je Kevin, a njegove reči pale su mi na glavu kao ledena kiša, tako da sam se stresla. Zurio je u nosiljku i u Vivijenino telo koje je ležalo na njoj, pod pokrovom; nisam mogla da učinim ništa čime bi joj lice postalo prikladno da se vidi. "Vivijen je umrla ne odredivši naslednicu svog položaja, i zato ostaje meni, kao Merlinu od Britanije, da odredim šta treba činiti dalje. A ako je ovo Arturova volja, samo Gospa od Jezera - i oprosti mi, mila, što ću to reći, ali u Avalonu sada nema Gospe - samo ona može da porekne ono što ja kažem. Vidim da kralj ima dobre razloge za ono što želi. Vivijen je provela čitav život pokušavajući da u ovoj zemlji uvede vladavinu mira i zakona..." "Došla je da prebaci Arturu što je zanemario Avalon!" očajno sam povikala. "Umrla je, ne obavivši to, i sada ti pristaješ da je zakopaju u hrišćansko tle, gde se čuju crkvena zvona, kako bi mogli da je pokore u smrti kao i u životu?" "Morgana, Morgana, sitrotice moja!" Kevin je pružio ruke ka meni, one izobličene ruke koje su me tako često milovale. "I ja sam je voleo, veruj mi! Ali ona je umrla. Bila je velika žena, čitav život je posvetila ovoj zemlji - zar misliš da je važno gde će ležati njena prazna ljuska? Otišla je na mesto koje nas sve čeka posle smrti, a, koliko je poznajem, siguran sam da je tamo čeka sve najbolje. Zar misliš da bi zamerila što će njeno telo počivati tamo gde će najbolje poslužiti svrhama kojima je posvetila ceo svoj život - da kraljeva pravda pobedi sve zlo u ovoj zemlji?" Njegov bogat, nežan, melodičan glas bio je tako ubedljiv da sam na trenutak oklevala. Vivijen više nije bilo; upravo hrišćani prave veliku razliku između posvećene i neposvećene zemlje, kao da nije sveta sva zemlja, koja je deo naše Majke. Poželela sam da mu padnem u naručje i da zaplačem za jedinom majkom koju sam ikada imala, da plačem nad uništenjem poslednje nade da ću se sa njom vratiti u Avalon, da plačem za svime što sam odbacila i za svojim uništenim životom... Ali ono što je tada rekao nateralo me je da se povučem, užasnuta. "Vivijen je bila stara", rekao je, "i živela je u Avalonu, daleko od stvarnog sveta. Ja sam, uz Artura, morao da živim u svetu gde se vode bitke i donose odluke. Morgana, najdraža moja, slušaj me. Prekasno je zahtevati da Artur poštuje svoju zakletvu Avalonu u istom obliku u kome ju je dao. Vreme prolazi, zvuk crkvenih zvona pokriva zemlju, i narod je time zadovoljan. Ko smo mi da kažemo kako to nije volja Bogova? Želeli mi to ili ne, najdraža ljubavi moja, ovo je hrišćanska zemlja, i mi koji poštujemo sećanje na Vivijen nećemo joj pomoći time što bismo svima objavili da je došla da postavlja kralju nemguće zahteve." "Nemoguće zahteve?" Raširila sam ruke. "Kako se usuđuješ?" "Morgana, saslušaj moje razloge..." "Nisu to razlozi, to je izdaja! Kad bi Talesin čuo ovo..." "Govorim ono što sam čuo i Talesina da govori", nežno je rekao on. "Vivijeni nije bilo suđeno da učini ono što je želela, da stvori zemlju mira - nije bitno da li bi bila hrišćanska ili druidska; volja Boginje biće ipak izvršena, ma kojim imenom je ljudi zvali. Ko smo mi da kažemo kako nije bila volja Boginje da Vivijen pogine pre nego što ponovo pokrene sukobe u zemlji koja je konačno doživela mir i uspeh? Opet ti kažem, ne smemo opet pokrenuti borbe, i da Balin nije ubio Vivijen, ja bih podigao glas protiv onoga što bi zatražila - a mislim da bi to učinio i Talesin." "Kako se usuđuješ da govoriš u njegovo ime?" "Talesin me je proglasio Merlinom od Britanije", rekao je Kevin, "i svakako mi je verovao da ću govoriti u njegovo ime kada on to ne bude mogao da čini." "Sad ćeš još reći da si postao hrišćanin! Zašto ne nosiš brojanice i raspeće?" Odgovorio je tako blagim glasom da sam se umalo opet rasplakala. "Zar zaista misliš da bi to bila velika razlika, Morgana?" Kleknula sam pred njim, kao što sam učinila i pre godinu dana, i privila njegove ruke na grudi. "Kevine, ja sam te volela. Zato te i molim - budi veran Avalonu i sećanju na Vivijen! Hodi sa mnom, večeras. Ne čini ovo svetogrđe, nego me otprati do Avalona, gde Gospa od Jezera treba da počiva, zajedno sa ostalim sveštenicama Boginje..." Nagnuo se nad mene; osećala sam bes i nežnost u njegovim izobličenim šakama. "Ne mogu, Morgana. Najdraža, zar ne možeš da se smiriš i da osetiš mudrost u onome što govorim?" Ustala sam, stresavši njegov dodir, i podigla sam ruke, prizivajući moć Boginje. Čula sam u svom glasu grmljavinu moći sveštenice. "Kevine! U njeno ime, u ime one koja me je navela da ti priđem, u ime muškosti koju ti je dala, pozivam te na poslušnost! Ti nisi podređen Arturu niti Britaniji, nego samo Boginji i svojim zavetima! Hodi, napustimo ovo mesto! Pođi sa mnom u Avalon, da odnesemo tamo njeno telo!" U tami sam videla da me okružuje sjaj Boginje; Kervin je na trenutak klečao, drhteći, i znala sam da će me sledećeg trenutka poslušati. A tada, ne znam šta se desilo - možda mi je kroz um proletelo da nisam dostojna, da nemam prava... odbacila sam Avalon, svojom voljom, otkuda mi pravo da zapovedam Merlinu od Britanije? Čarolija se prekinula; Kevin je načinio nagao pokret i nespretno ustao. "Ne zapovedaj mi, ženo! Ti, koja si odbacila Avalon, kojim pravom pokušavaš da naređuješ jednom Merlinu? Trebalo bi ti da klečiš preda mnom!" Odgurnuo me je obema rukama. "Ne izazivaj me više!" Okrenuo mi je leđa i othramao, a na zidovima su lelujale senke njegovog izobličenog tela; gledala sam ga kako odlazi, suviše potresena da bih čak i plakala. I četiri dana kasnije Vivijen je sahranjena, uz sve crkvene počasti, na svetom ostrvu Glastonberi. Ali ja nisam otišla tamo. Nikada, zaklinjala sam se, nikada neću stupiti nogom na Ostrvo sveštenika. Artur ju je iskreno žalio, i izgradio joj je veliku grobnicu, zaklevši se da će jednog dana on i Gvenvir biti položeni kraj nje. Što se tiče Balina, nasbiskup Patricije naredio mu je da ode na hodočašće u Rim i u Svetu zemlju; ali pre nego što je pošao u izgnanstvo, Balan je čuo priču od Lanseleta, našao je Balina, i dva usvojena brata borila su se među sobom, i Balin je smesta poginuo, od prvog udarca; ali Balan je dobio groznicu od rana i nije ga nadživeo ni za čitav dan. I tako je Vivijen - kažu da je o tome ispevana i pesma - bila osvećena; ali čemu to, kad je ostavljena u hrišćanskoj grobnici? A ja... nisam znala čak ni ko je odabran da posle nje bude Gospa od Jezera, jer nisam mogla da se vratim u Avalon. ...Nisam bila dostojna Lanseleta, nisam bila dostojna čak ni Kevina... nisam uspela da ga navedem da izvrši svoju dužnost prema Avalonu... ...Trebalo je da odem kod Talesina i da ga molim, makar i na kolenima, da me odvede natrag u Avalon, kako bih tamo iskupila svoje greške i opet se vratila pod okrilje Boginje... Ali pre kraja tog leta, i Talesina više nije bilo; mislim da nikada nije zasigurno shvatio da je Vivijen mrtva, jer čak i pošto je sahranjena, govorio je o njoj kao da će uskoro doći da se zajedno vrate u Avalon; a i o mojoj majci je govorio kao da je živa, kao da je devojčica koja obitava u Kući devojaka. Krajem leta je umro mirno i sahranjen je u Kamelotu, a čak ga je i biskup ožalio kao mudrog i učenog čoveka. A te zime smo čuli da se Meleagrant proglasio za kralja Letnje zemlje. U proleće, Artur je otišao na pohod na jug, a Lanselet je pošao da obiđe kraljev zamak u Karleonu, kada je Meleagrant poslao glasnika pod zastavom primirja, moleći svoju sestru Gvenvir da dođe i razgovara sa njim o vladanju tom zemljom na koju su oboje polagali pravo. 4. "Bolje bih se osećao, a mislim da bi i mome kralju bilo draže, kad bi Lanselet bio tu da te prati", ozbiljno je rekao Kaj. "Na Duhove je ta spodoba bila spremna da potegne oružje pred kraljevskim prestolom, i nije hteo da čeka kraljevu pravdu. Bio on tvoj brat ili ne, ne sviđa mi se što hoćeš da ideš sama, samo sa jednom pratiljom i komornikom." "Nije mi on brat", rekla je Gvenvir. "Njegova majka je neko vreme bila kraljeva naložnica, ali ju je oterao zato što ju je zatekao sa drugim. Ona je tvrdila, i možda je to rekla i sinu, da je Leodegranc njegov otac. Kralj ga ikada nije priznao. Da je častan čovek, čovek u koga se može imati poverenja, možda bi postao moj namesnik, i bio bi dobar kao i svako drugi. Ali neću mu dozvoliti da izvlači korist iz takvih laži." "Pa zar ćeš mu poći sa poverenjem, bez zaštite?" upitala je Morgana tiho. Gvenvir je pogledala Kaja, pa Morganu, odmahujući glavom. Zašto Morgana deluje tako smireno, kao da se ne plaši? Zar se Morgana nikada ničega ne plaši, zar ne postoje nikakva osećanja iza tog smirenog, neprozirnog lica? Znala je da Morgana, kao i svi od krvi i mesa, ponekad mora osetiti bol, strah, tugu, bes - ali samo dva puta ju je videla da ta osećanja i pokazuje, a i to je bilo davno; jednom kad je pala u trans i sanjala krv na ognjištu - tada je uplašeno kriknula - i jednom kad je Vivijen bila ubijena pred njenim očima i kada se umalo onesvestila. "Nimalo mu ne verujem", rekla je Gvenvir, "i smatram da je on pohlepni samozvanac. Ali, razmisli, Morgana. Njegov zahtev je zasnovan naj tvrdnji da mi je brat. Ako me ičim uvredi, ili ako se ne bude ponašao prema meni časno kao prema sestri, time će pokazati da je lagao. Stoga se neće usuditi da me ne dočeka kao svoju sestru i kraljicu, zar ne?" Morgana je slegnula ramenima. "Ja mu ne bih verovala ni toliko." "Ti, svakako, kao i Merlin, imaš čarolije koje su ti rekle šta će se desiti." Morgana je odgovorila gotovo ravnodušno. "Nisu mi potrebne čarolije da znam da je razbojnik uvek razbojnik, i nije natprirodno što ne dozvoljavam prvom nasilniku da me opljačka." Šta god da je Morgana govorila, Gvenvir je uvek osećala potrebu da joj protivureči; uvek joj se činilo da je Morgana smatra za glupaču bez dovoljno pameti i da se sama obuje. Zar Morgana misli da ona, Gvenvir, ne može srediti neki problem u Arturovom odsustvu? Ipak, još od onog zlosrećnog Beltana pre godinu dana, kada je molila Morganu da joj da nekakvu amajliju protiv jalovosti, retko se usuđivala da je gleda u oči. Morgana joj je rekla da amajlije često ne deluju onako kako želimo... a sada, kad god bi pogledala Morganu, pomislila bi da se možda njena zaova takođe seća tih reči. Bog me kažnjava; možda zbog petljanja sa čarolijama, možda zbog te naopake noći. Kao i uvek kad bi dozvolila sebi i najmanje sećanje na tu noć, osetila je da joj čitavo telo gori od mešavine oduševljenja i srama. Oh, lako je reći da su sve troje bii pijani, ili tvrditi da je sve što je činila te noći bilo uz Arturovu saglasnost, zapravo na njegovo navaljivanje. Ipak, to je bio strašan greh, preljuba. A od te noći je čeznula za Lanseletom, danju i noću; ipak, retko su bili u stanju da se pogledaju. Nije mogla da ga gleda u oči. Da li je mrzi kao grešnu ženu, preljubnicu? Mora da je prezire. A ipak, užasno, očajnički ga je želela. Posle tih Duhova, Lanselet je retko bivao na dvoru. Nikada nije ni pomislila da mu je stalo do majke, a još manje do brata, Balana, ali oboje ih je duboko ožalio. Sve to vreme je uglavnom bio van dvora. "Voleo bih da je Lanselet ovde", rekao je Kaj. "Ko da prati kraljicu na ovakav put, osim viteza koga je Artur proglasio za njenog miljenika i zaštitnika?" "Da je Lanselet ovde", rekla je Morgana, "mnoge naše nevolje bi se okončale, jer on bi umirio Meleagranta sa nekoliko reči. Ali nema svrhe pričati o onome što ne može biti. Gvenvir, da pođem sa tobom kao bih te štitila?" "Za ime Božje", rekla je Gvenvir, "nisam ja dete koje ne ume da načini ni korak bez dadilje! Povešću svog komornika, ser Lukana, kao i Braku da me češlja i oblači ako ostanem tamo duže od jedne noći, a ona će spavati kraj mog kreveta; zar mi je potrebno još nešto?" "Ipak, Gvenvir, moraš imati pratioca koji odgovara tvom položaju. Na dvoru ima još nekoliko Arturovih vitezova." "Povešću Ektorijusa", rekla je Gvenvir. "On je Arturov usvojeni otac, plemenitog je roda i veteran je iz mnogih Arturovih ratova." Morgana je nestrpljivo zatresla glavom. "Stari Ektorijus i Lukan koji je izgubio ruku na planini Badon - zašto ne povedeš i Kaja i Merlina, pa da okupiš oko sebe sve stare i kljaste? Treba ti pratilac vešt u borbi, koji može da te zaštiti, Gvenvir, u slučaju da je taj čvek smislio da te zarobi i traži otkup, ili i nešto još gore." Gvenvir je strpljivo ponovila. "Ako se ne bude ponašao prema meni kao prema sestri, njegov zahtev gubi snagu. A ko bi i čime ugrozio svoju sestru?" "Ne znam je li Meleagrant baš tako dobar hrišćanin", rekla je Morgana, "ali ako ga se ti ne bojiš, Gvenvir, znači da ga poznaješ bolje nego ja. Očito si rešena da u pratnju uzeš samo matore veterane - neka bude po tvome. Mogla bi da mu ponudiš da se oženi tvojom rođakom Elenom, kako bi njegov zahtev još dobio na težini, pa da ga postaviš za namesnika..." Gvenvir se stresla, setivši se ogromnog grubijana odevenog u loše štavljene kože i krzna. "Elena je otmena mlada gospa; nikad je ne bih dala nekom takvom", rekla je. "Razgovaraću sa njim - ako mi se učini da je pošten ratnik i da je u stanju da održava mir u kraljevstvu, onda će se zakleti na pokornost našem kralju Arturu, i neka vlada ostrvom - ni ja ne volim sve Arturove vitezove, ali čovek može da bude dobar kralj čak i ako ne voli da sedi sa gospama i čavrlja." "Čudno da to ti kažeš", rekla je Morgana. "Kad te čovek čuje kako hvališ mog rođaka Lanseleta, pomislio bi da veruješ kako dobar vitez mora biti lep i da se otmeno ponaša." Gvenvir nije htela da nastavlja svađu. "Hajde, sestro, ja volim i Gavena, a on je grubi severnjak koji se spotiče o samog sebe i ne ume da prozbori ni reč sa ženama. Koliko ja znam, Meleagrant je možda i dragulj u blatu, i zato i idem tamo - da ga lično procenim." I tako je narednog jutra Gvenvir pošla, u pratnji šestorice vitezova, sa Ektorijuson, Lukanom, služavkom i devetogodišnjim pažem. Nije posetila dom svog detinjstva od kako ga je napustila zajedno sa Igrenom, da bi se venčala sa Arturom. Nije bilo daleko; nekoliko milja niz brdo, pa do obala jezera, koje se u ovo doba godine pretvaralo u lepljivu močvaru, sa stokom koja se napasala po njemu i sa ostrvcima obraslim ljupkim cvećem. Na obali su čekala dva čamca, sa istaknutim zastavama njenog oca. Bilo je drsko od Meleagranta što ih koristi bez dozvole, ali na kraju krajeva, sasvim je moguće da on zaista veruje kako je Leodegrancov zakonti naslednik. Možda je to čak i istina; možda je njen otac lagao. Iskrcala se na ovoj istoj obali, na putu za Karleon, pre toliko godina... kako je mlada bila, i kako nevina! Lanselet je bio kraj nje, ali sudbina ju je dala Arturu - Bog zna da je pokušavala da mu bude dobra žena, mada joj Bog nije podario dece. A onda ju je opet obuzelo očajanje. Mogla je da rodi svom mužu trojicu ili petoricu ili sedmoricu sinova, a onda bi došla kuga, ili boginje, ili zaraza gnojnog grla, i svi njeni sinovi bi pomrli... to se dešavalo. I njena majka je rodila četiri sina, a nijedan nije napunio ni pet godina, a Alienorin sin je umro zajedno sa njom. Morgana... Morgana je rodila sina svom zlom, veštičjem bogu, i koliko je ona znala, taj sin je živeo i napredovao, a ona, verna hrišćanska supruga, nije mogla da rodi dete, a sada je možda bila i prestara za to. Na pristaništu ih je čekao lično Meleagrant, klanjajući se; pozdravio ju je kao sestru i pozvao je da uđe u njegov manji čamac. Gvenvir kasnije nije uspela da razabere kako se desilo da je čitava pratnja bila odvojena od nje, osim malog paža. "Sluge moje gospe mogu da pođu drugim čamcem, u ovom ću joj ja biti pratnja", rekao je Meleagrant, uzevši je za ruku sa preteranom prisnošću koja joj se nije dopala; no, morala je da se ponaša diplomatski i da ga ne ljuti. U poslednji čas, obuzeta trenutkom panike, dala je znak ser Ektorijusu. "Sa mnom će poći i moj komornik", zahtevala je, i Meleagrant se nasmešio, a njegovo ogromno, grubo lice je pocrvenelo. "Kako god želi moja sestra i kraljica", rekao je i pustio da Ektorijus i Lukan uđu sa njom u manji čamac. Počeo je da petlja oko prekrivača koji joj je raširio da sedne, a veslači su zaveslali na jezero. Bilo je plitko i gusto obraslo travom; ponekad je ovde bilo potpuno suvo. Iznenada, kad je Meleagrant seo kraj nje, Gvenvir je osetila kako je hvatra napad starog užasa; želudac joj se zgrčio, i na trenutak je pomislila da će povraćati. Obema rukama se uhvatila za sedište. Meleagrant joj je bio suviše blizu; odmakla se koliko je god mogla na uzanom sedištu. Bilo bi joj mnogo prijatnije da je Ektorijus blizu; njegovo prisustvo uvek ju je umirivalo, kao da joj je otac. Primetila je veliku sekiru koju je Meleagrant nosio za pojasom - ličila je na onu koju je ostavio kraj prestola, onu koju je Balin zgrabio kako bi ubio Vivijen... Meleagrant joj se obratio, nagnuvši se toliko blizu da joj se smučio od njegovog smrdljivog daha: "Je li mojoj sestri loše? Sigurno nemaš morsku bolest, jezero je tako mirno..." Opet se odmakla od njega, pokušavajući da se pribere. Bila je sama sa njim, ne računajući dvojicu staraca, i to nasred jezera, a svuda unaokolo bili su samo trava, voda i horizont zaklonjen trskom... zašto je došla ovamo? Zašto nije ostala u svojoj zidom zaklonjenoj bašti u Kamelotu? Ovde nije bilo bezbednosti, nalazila se napolju, pod ogromnim otvorenim nebom, i osećala se mučno, izloženo, kao da je naga... "Uskoro ćemo stići na obalu", rekao je Meleagrant, "i ako želiš da se odmoriš pre nego što pređemo na posao, sestro, naredio sam da se za tebe pripreme kraljičine odaje..." Čamac je zagrebao po plićaku obale. Stara staza još je bila tu, primetila je, uska i zavojita; vodila je naviše ka zamku i starom zidu sa koga je jednog popodneva gledala Lanseleta kako trči među konjima. Osetila je zbunjenost, kao da se to desilo koliko juče, kao da je ona još ona stidljiva devojčica. Stalno je pružala ruku da dodirne zid, da oseti njegovu čvrstinu, i sa olakšanjem je prošla kroz kapiju. Stara sala delovala je manja nego kada je živela tu; navikla se na ogromne prostorije u Karleonu i Kamelotu. Stari presto njenog oca bio je prekriven kožama kakve je nosio Meleagrant, a u podnožju se nalazilo veliko, crno medveđe krzno. Sve je izgledalo zapušteno, kože su bile izlizane i masne, sala nepočišćena, sa kiselkastim zadahom znoja; nabrala je nos, ali toliko joj je laknulo što je opet među zidovima da joj zadah i nije mnogo smetao.Upitala se kuda je nestala njena pratnja. "Hoćeš li da se odmoriš i osvežiš, sestro? Da te otpratim u tvoje odaje?" Nasmešila se. "Neću biti ovde dovoljno dugo da ih nazovem svojim, mada je istina da bih volela da se umijem i skinem ogrtač. Hoćeš li poslati nekoga da nađe moju služavku? Trebalo bi da imaš ženu ako nameravaš da postaneš namesnik ovde, Meleagrante." "Ima dovoljno vremena za to", odgovorio je, "ali pokazaću ti odaje koje sam pripremio za svoju kraljicu." Poveo ju je uz staro stepenište. I ono je bilo loše održavano i zapušteno; Gvenvir se mrštila i on joj se sve manje činio dobar za namesnika. Da se uselio u zamak i obnovio ga, da je doveo ženu i sluge da ga dobro održavaju, da je stavio nove tkanine i dobro ga očistio, da je doveo uredne stražare - ali njegovi vojnici su izgledali divljačnije čak i od njega, a nigde se nije videla ni jedna jedina žena. Počela je da je obuzima strepnja. Možda i nije bilo mudro što je došla ovamo, što nije zhtevala da pratnja svakog trenutka bude uz nju... Okrenula se na stepeništu. "Hoću da me prati moj komornik, ako nemaš ništa protiv, i hoću da odmah pošalješ po moju služavku!" "Kako god želiš", iskezio se on. Zubi su u bili vrlo duački, žuti i prljavi. Liči na divlju životinju, pomislila je i naslonila se na zid, užasnuta. No, odnekud je smogla snage da mu odlučno odgovori. "Odmah, molim te. Pozovi ser Ektorijusa, ili ću se vratiti u salu dok ne dođe služavka. Ne pristoji se Arturovoj kraljici da ide sama sa nepoznatim čvekom..." "Čak ni sa bratom?" upitao je Meleagrant, ali Gvenvir se sagla da izbegne njegovu pruženu ruku, ugledala ser Ektorijusa kako ulazi u salu i povikala: "Svekre! Pođi sa mnom, molim te! I pošalji ser Lukana da nađe moje sluge!" Starac se polako popeo uz stepenice do njih, obišavši Meleagranta, i Gvenvir je pružila ruku da se osloni o njega. Meleagrant je izgledao vrlo nezadovoljan. Stigli su na vrh stepeništa, do odaja u kojima je nekada obitavala Alienor; Gvenvir je imala malu sobu iza njene. Meleagrant je otvorio vrata. Iznutra ju je zapahnuo ustajao, vlažan vazduh, i Gvenvir je oklevala. Možda bi bilo bolje da odmah siđe dole i pređe na posao; teško da bi se mogla osvežiti i odmoriti u ovako zapuštenoj sobi... "Ne ti, starče", rekao je Meleagrant, naglo se okrenuvši i gurnuvši Ektorijusa niz stepenice. "Mojoj gospi tvoje usluge više nisu potrebne." Ektorijus se zateturao, izgubio ravnotežu, a u tom času Meleagrant ju je gurnuo u sobu i zalupio vrata za njom. Čula je kako pada reza i pala je na kolena; kad je uspela da ustane, bila je sama u sobi, i nikakva lupnjava o vrata nije dovela do odgovora s druge strane. Znači, Morgana je bila u pravu. Jesu li pobili njenu pratnju? I Ektorijusa i Lukana? Soba u kojoj je Alienor rađala decu, u kojoj je živela i umrla, sada je bila hladna i vlažna; na prostranom krevetu ostale su samo stare krpe, a slama je zaudarala na buđ. Alienorin stari rezbareni sanduk još je bio tu, ali drvo je delovalo masno i prljavo, a u njemu se ništa nije nalazilo. Ognjište je bilo zatrpano pepelom, kao da u njemu vatra nije paljena godinama. Gvenvir je lupala na vrata i vikala dok je nisu zaboleli i ruke i grlo; bila je gladna i premorena, bilo joj je muka od smrada i prljavštine. Ali nije mogla da razvali vrata, dok je prozor bio premali da bi prošla kroz njega - a sa druge strane je iponako bio ponor od pet metara. Bila je zatvorenik. Kroz prozor se videlo samo zapušteno dvorište sa jednom jedinom kravom koja je lunjala unaokolo i povremeno mukala. Sati su se vukli. Gvenvir je morala da prihvati dve činjenice: neće moći da sama iziđe iz sobe, a neće uspeti ni da privuče pažnju nekoga ko bi joj pomogao u tome. Pratnja joj je nestala - bili su mrtvi ili zatočeni, u svakom slučaju nisu mogli da joj pomognu. Sužavka i paž najverovatnije su ubijeni, a svakako neće moći da ih dozove. Bila je tu, sama, prepuštena čoveku koji će je verovatno iskoristiti kao taoca kako bi od Artura iskamčio nekakav ustupak. Ona lično je najverovatnije bila bezbedna. Kao što je objasnila Morgani, njegov zahtev zasnovan je na činjenici da je on jedini živi sin njenog oca; kopile, ali ipak od kraljevske krvi. No, kada se setila njegovog divljačkog osmeha i ogromnog tela, užasnula se; mogao bi lako da je prisili da ga prizna za namesnika ovog kraljevstva. Dan je polako odmicao; sunce je lagano ušlo u sobu kroz maleni prozor, a onda se povuklo, i konačno je počela da pada noć. Gvenvir je ušla u malu sobu iza ove, koja je pripadala njoj dok je bila dete; nekada je u Alienorinim odajama prebivala njena majka. Mračni, uzani prostor, jedva veći od ostave, delovao je utešno i bezbedno; ko bi joj tu naudio? Nije joj smetalo što je i tu bilo zagušljivo i prljavo, što je slama istrulila; uvukla se u krevet i umotala se u ogrtač. Potom se vratila u spoljašnju sobu i pokušala da odgura teški Alienorin sanduk na vrata. Utvrdila je da se strašno plaši Meleagranta, a još više njegovih razbojničkih vojnika. Svakako im ne bi dozvolio da je povrede - jedino čime može da se cenka jeste njena bezbednost. Artur bi ga ubio, ponavljala je u sebi, Artur bi ga ubio ukoliko joj nanese i najmanju povredu ili uvredu. Ali, upitala se, da li će Arturu uopšte biti stalo do toga? Mada je bio ljubazan i dobar prema njoj svih ovih godina, i ukazivao joj sve počasti, možda mu neće biti krivo da se otarasi žene koja ne može da mu rodi dete - žene koja je, osim toga, zaljubljena u drugog i ne ume to da sakrije od njega. Da sam ja na Arturovom mestu, ne bih preduzela ništa protiv Meleagranta; rekla bih mu da može slobodno da me zadrži, ukoliko smatra da bi mu to koristilo. A šta Meleagrant želi? Da je ona, Gvenvir, mrtva, niko drugi ne bi mogao da polaže pravo na presto Letnje zemlje; njene sestre su imale sitnu decu, ali su živele daleko i verovatno nisu marile za ovu zemlju. Možda je nameravao da je ubije ili da je ostavi da umre od gladi. Noć se vukla. Jednom je začula ljude i konje kako se muvaju u dvorištu; prišla je prozorčiću i provirila, ali videla je samo nekoliko baklji, i mada je vikala dok je grlo nije opet zabolelo, niko nije podigao pogled, kao da je nisu primetili. Jednom, usred noći, kada je zapala u kratak, košmaran dremež, trgla se, jer učinilo joj se da čuje Morganu kako je doziva; uspravila se na prljavoj slami, zureći u tamu, ali bila je sama. Morgana, Morgana, ako možeš da me vidiš svojim čarolijama, reci mom gospodaru kada stigne kući da je Meleagrant varalica, da je ovo bila zamka... a onda se upitala hoće li se Bog naljutiti na nju što priziva Morganine čarolije da je spasu. Počela je tiho da se moli sve dok je sopstveni jednolični glas nije ponovo uspavao. Ovog puta je duboko spavala, bez snova, i kada se probudila, suvih usta, shvatila je da je uveliko dan, a da je ona još zatvorenik u pustim i prljavim odajama. Bila je gladna i žedna, i bilo joj je muka od smrada, ne samo od trule slame i buđi, nego i od onog ugla koji je morala da upotrebi radi sebe. Koliko dugo će je ostaviti ovde samu? Jutro je odmicalo i Gvenvir više nije imala snage ni hrabrosti čak ni da se moli. Da li joj je ovo kazna što nije dovoljno cenila ono što je imala? Bila je verna Arturu, ali želela je i drugog muškarca. Petljala je sa Morganinim čarolijama. Ali ako je ovo kazna za neverstvo sa Lanseletom, očajno je mislila, za šta sam bila kažnjena dok sam još bila verna Arturu? Čak i da Morgana može da vidi, svojom magijom, da je Gvenvir zarobljena, hoće li se potruditi da joj pomogne? Morgana nije imala razloga da je voli; zapravo, Morgana je gotovo sigurno prezire. Je li ikome stalo do nje? Zašto bi iko mario šta joj se dešava? Prošlo je i podne kada je začula korake na stepeništu. Skočila je na noge, čvrsto se umotavši u ogrtač, i povukla se što dalje od vrata. Ušao je Meleagrant, i kad ga je videla, povukla se još dublje. "Zašto si mi ovo učinio?" upitala je. "Gde je moja služavka, gde su mi paž i komornik? Šta si učinio sa mojom pratnjom? Zar misliš da će ti Artur dozvoliti da vladaš ovom zemljom kad si tako uvredio njegovu kraljicu?" "Nisi više njegova kraljica", tiho je rekao Meleagrant. "Kada završim s tobom, neće te primiti nazad. U stara vremena, gospo, kraljičin ljubavnik bio je kralj zemlje, i ako te zadržim i ako mi rodiš sina, niko neće moći da mi porekne pravo da vladam." "Od mene nećeš dobiti sinove", rekla je Gvenvir, hladno se smejući. "Jalova sam." "Pih - bila si udata za bezbradog momka", rekao je on i dodao još nešto što Gvenvir nije sasvim razumela, ali bilo joj je jasno da je užasno prosto. "Artur će te ubiti", rekla je. "Neka proba. Napasti ostrvo mnogo je teže nego što misliš", rekao je Meleagrant, "a možda neće ni želeti da pokuša, pošto bi morao da te uzme nazad..." "Ne mogu da se udam za tebe. Već imam muža." "Niko u mom kraljevstvu neće mariti zbog toga", rekao je Meleagrant. "Ima ih mnogo koji preziru zakone sveštenika, a ja sam sve sveštenike prognao! Vladam ovde po drevnim zakonima i postaću kralj po tim zakonima, koji kažu da ovde vlada onaj ko spava sa tobom..." "Ne", šapnula je i ustuknula, ali on je skočio i privukao je sebi. "Nisi po mom ukusu", grubo je rekao. "Mršava, ružna, bleda - više volim žene koje imaju malo mesa na kostima! Ali ti si kćer starog Leodegranca, osim ako je tvoja majka imala vreliju krv nego što mislim! I zato..." Privio ju je uz sebe. Otimala se, uspela je da oslobodi jednu ruku i udarila ga je preko lica. On je kriknuo kad ga je pogodila laktom u nos, zgrabio ju je za ruku i grubo je protresao; potom ju je stegnutom pesnicom udario u bradu. Osetila je kako nešto puca i i kako joj u usta navire krv. Nastavio je da je udara pesnicama; podigla je ruke, užasnuta, da bi se zaštitila od udaraca, ali on je nastavio da je tuče. "Pazi", drao se, "ne pokušavaj to više, ima da znaš ko ti je gazda..." Opet ju je uhvatio za ruku i snažno je zavrnuo. "Oh, ne, ne - molim te, molim te, to me boli... Artur... Artur će te ubiti..." Odgovorio joj je psovkama, povukao je za ruku tako da se srušila na krevet, a onda je kleknuo kraj nje i počeo da se svlači. Otimala se i vrištala; opet ju je udario, pa se smirila, zgrčena u uglu kreveta. "Svuci haljinu!" naredio joj je. "Ne!" povikala je, obgrlivši se. On je ponovo pružio ruku, zavrnuo joj doručje i razderao joj haljinu do struka. "Hoćeš li sad da je skineš, ili da je pokidam na krpice?" Tresući se i jecajući, Gvenvir je drhtavim prstima skinula haljinu preko glave, svesna da bi trebalo da se opire, ali suviše užasnuta od njegovih pesnica i udaraca. Kada se svukla, cimnuo ju je da legne, pritisnuo je o prljavu slamu i grubo joj raširio noge. Otimala se sasvim malo, uplašena od batina, zgađena od njegovog smrdlivog daha, od njegovog dlakavog tela, od njegovog mesnatog uda koji se bolno zario u nju, upirući i upirući dok nije pomislila da će se raspasti od pritiska. "Ne povlači se od mene, prokleta bila!" proderao se on, upirući i dalje; kriknula je od bola i on ju je ponovo udario. Nepomično je ležala, jecajući, i pustila da čini sa njom šta želi. Činilo joj se da to večito traje, snažni ravnomerni trzaji, sve dok konačno nije osetila kako se on grči i zariva se još dublje u nju; onda se svalio sa nje, i ostavio je da se bori za dah, pokušavajući da prikupi odeću. Ustao je i pritegao pojas. "Zar me nećeš sad pustiti?" preklinjala je. "Obećavam ti... obećavam..." On se iskezio. "Zašto bih te pustio?" upitao je. "Ne, sad si tu i tu ćeš i ostati. Treba li ti nešto? Haljina umesto te?" Ustala je, plačući, posramljena i zgađena. Jedva je uspela da odgovori. "Mogu li... da dobijem malo vode... i nešto za jelo? I..." počela je još jače da plače, ovog puta od stida, "i noćnu posudu?" "Šta god želite, gospo", sarkastično je rekao Meleagrant i izišao, opet je zaključavši. Znatno kasnije, pojavila se neka grbava veštica i donela joj masno pečenje, komad heljdinog hleba, i vrčeve sa vodom i pivom. Donela je i ćebad i noćnu posudu. "Ako odneseš poruku mom gospodaru Arturu", rekla je Gvenvir, "daću ti ovo..." pokazala joj je zlatni češalj koji je imala u kosi. Staričino lice je sinulo pri pogledu na zlato, ali brzo je odvratila pogled, uplašena, i izgubila se iz sobe. Gvenvir se ponovo rasplakala. Konačno je uspela da se malo smiri, jela je i pila, i pokušala da se malo opere. Bilo joj je muka i sve ju je oblelo, ali najgore je bilo osećanje iskorišćenosti, stida, užasne prljavštine. Je li istina ono što je Meleagrant rekao - da je Artur neće primiti nazad, sad kad je neoprostivo ukaljana? Možda je tako... da je ona muškarac, ne bi želela da dodirne išta što je Meleagrant upotrebio... Ne, to nije pošteno; nije učinila ništa loše, uhvaćena je u zamku i prevarena, iskorišćena protiv svoje volje. Da, ali upravo to sam i zaslužila... ja nisam verna žena, volim drugoga... Bilo joj je muka od krivice i stida. Ali posle nekog vremena počela je da se smiruje i da razmišlja o svojoj sudbini. Nalazila se u Meleagrantovom zamku - starom zamku njenog oca. Bila je zarobljena i silovana, a Meleagrant je izjavio kako namerava da zadrži ostrvsko kraljevstvo u svojstvu njenog ljubavnika. Nije dolazilo u obzir da mu Artur to dozvoli; ma šta mislio o njoj lično, njegova čast Vrhovnog kralja zahtevaće da povede rat protiv Meleagranta. To neće biti lako, ali nije nemoguće osvojiti ostrvo. Nije znala kakav je Meleagrant u borbi - osim, pomislila je u retkom trenutku humora, osim protiv bespomoćne žene, koju je pretukao i naterao na pokornost. Ali ne dolazi u obzir da on može da se suprotstavi Vrhovnom kralju koji je porazio Saksonce na planini Badon. A onda će morati da ga pogleda u oči i kaže mu šta joj se desilo. Možda bi iblo jednostavnije da se ubije. Ma koliko pokušavala, nije mogla ni da zamisli sebe kako Arturu priča šta joj je Meleagrant učinio... Trebalo je da mu se više opirem; Artur se u bitkama suočavao sa smrću, jednom je ozbiljno ranjen i to ga je vezalo za krevet pola godine, a ja - ja sam prestala da se opirem posle nekoliko udaraca... Poželela je da ume da čara kao Morgana; pretvorila bi ga u svinju! Ali Morgana mu nikada ne bi pala u ruke, ona bi pogodila da je u pitanju zamka; i upotrebila bi onaj svoj mali bodež - možda ga ne bi ubila, ali bi izgubio želju, a možda i sposobnost da tako napada žene! Pojela je i popila koliko je mogla, oprala se i malo istresla prljavštrinu iz haljine. Opet je počelo da se smračuje. Nije imala čemu da se nada - niko neće posumnjati, niko neće poći po nju sve dok Meleagrant ne počne da se razmeće onim što je učinio, dok ne objavi da je on ljubavnik kćeri kralja Leodegranca. Pošla je svojom voljom, u odgovarajućoj pratnji dvojice Arturovih vitezova. Sve dok se Artur ne vrati sa južnih obala, a možda tek nedelju ili deset dana potom, pošto se ne vrati u dogovoreno vreme, on će početi da podozreva da nešto nije kako treba. Morgana, zašto te nisam poslušala? Ti si me upozorila da je on divljak... Na trenutak je gotovo mogla da vidi bledo, nepomično lice svoje zaove - mirno, pomalo podsmešljivo - i to toliko jasno da je morala da protrlja oči; Morgana joj se smeje? Ne, to je bila samo igra svetlosti i odmah je nestala. Kad bi mogla da me vidi svojom magijom... možda bi mogla da pošalje nekoga... ne, ne bi, ona me mrzi, smejala bi se mojoj nesreći... a onda se setila: Morgana se smejala i podsmevala, ali kada dođe do ozbiljne nevolje, niko nije ljubazniji od nje. Morgana ju je negovala posle pobačaja; pristala je, iako se bunila, da joj pomogne onom amajlijom. Možda je Morgana ipak ne mrzi. Možda je Morganina podsmešljivost samo odbrana od Gvenvirinog ponosa, od njenog mrštenja zbog magije Avalona. Nameštaj u sobi postao je teško vidljiv zbog sumraka. Trebalo je da traži nekakvu svetiljku. Sada joj je bio jasno da će provesti i drugu noć u zatočeništvu, a možda će se Meleagrant vratiti... od te pomisli joj je opet pripala muka; i dalje ju je sve bolelo od njegove grubosti, usne su joj otekle, i pojavile su joj se modrice na ramenima, i najverovatnije i na licu. I mada je, ovako sama, mogla sasvim smireno da razmišlja o načinima da mu se suprotstavi, možda i da ga otera, znala je, po užasu koji ju je od toga obuzeo, da će se, ako je on ponovo dodirne, samo zgrčiti od straha i da će ga pustiti da radi šta god želi, samo da bi izbegla nove udarce... toliko se bojala, toliko se bojala da će joj opet naneti bol... I kako Artur da joj oprosti, kad nije ozbiljno pretučena, nego se predala kao kukavica, posle svega par udaraca... kako da je primi nazad kao kraljicu, kako da je voli i poštuje, kada je dozvolila drugom čoveku da je ima...? Nije mu smetalo kada su ona i Lanselet... on je u tome učestvovao... ako je bilo greha, nije bio njen, učinila je ono što je želeo njen gospodar... Oh, da, ali Lanselet je njegov rođak i najbolji prijatelj... Začulo se kretanje u dvorištu; Gvenvir je prišla prozoru i provirila, ali videla je i dalje samo jedan ugao, i istu onu usamljenu kravu. Odnekuda se čula buka, vika i zveka oružja, ali nije mogla da vidi šta se dešava, a i zvuk je bio prigušen zidovima i stepeništem; možda se samo oni Meleagrantovi razbojici svađaju, ili možda - Oh, ne! Bože sačuvaj! - možda ubijaju njenu pratnju. Pokušala je da izvije vrat kako bi videla nešto više, ali nije videla ništa. Uto se spolja začuo zvuk. Vrata su se naglo otvorila i pojavio se Meleagrant, sa isukanim mačem u ruci. Mahnuo je na nju mačem. "Ulazi - u onu malu sobu", naredio je. "Smesta, i da nisam čuo ni glasa, gospo, ili ćeš gadno proći." Znači li to da je neko došao da me spase? Meleagrant je izgledao strašno, i znala je da od njega ništa neće saznati. Povukla se, polako, u malu unutrašnju sobu. On je pošao za njom, sa rukom na maču, i Gvenvir se zgrčila, drhteći čitavim telom u iščekivanju udarca... hoće li je sad ubiti, ili će je upotrebiti kao taoca kako bi uspeo da pobegne? Nikada nije saznala. Meleagrantova glava je iznenada eksplodirala u masu krvi i mozga; čudno, polako se skljokao, i Gvenvir za njim, upola onesvešćena, ali pre nego što je pala na pod, našla se u Lanseletovom naručju. "Gospo, kraljice moja... o, voljena..." Čvrsto ju je zagrlio, a potom je, tek napola svesna, Gvenvir shvatila da je on ljubi po čitavom licu. Nije se bunila; sve je bilo kao u snu. Meleagrant je ležao na podu u lokvi krvi, sa mačem kraj sebe. Lanselet je morao da je prenese preko leša pre nego što ju je postavio na noge. "Kako... kako si znao?" zamucala je. "Morgana", odgovorio je on. "Kada sam stigao u Kamelot, Morgana je rekla da je pokušala da te zadrži do mog dolaska. Osećala je da je u pitanju zamka - uzeo sam konja i pošao za tobom, sa desetak ljudi. Našao sam tvoju pratnju zarobljenu tu blizu, u šumi - bili su vezani i zapušenih usta - čim sam ih oslobodio, nije bilo teško - očito je smatrao da je sasvim bezbedan." Sada ju je Lanselet pustio koliko da vidi modrice, pocepanu haljinu, posečenu usnu. Dodirnuo ju je drhtavim prstima. "Sad mi je žao što je tako brzo umro", rekao je. "Rado bih ga naterao da pati tako kao ti - oh, sirota moja ljubavi, najdraža moja, tako si surovo iskorišćena..." "Ne znaš", šapnula je, "ne znaš ti..." i ponovo je zajecala, privijajući se uz njega. "Došao si, došao si, mislila sam da niko neće doći, da me niko više ne želi, da me više niko neće dodirnuti - sad kad sam tako okaljana..." On ju je čvrsto grlio, neprekidno je ljubeći sa zanesenom nežnošću. "Okaljana? Ti? Ne, to je on, on je, i platio je za to..." mrmljao je između poljubaca. "Mislio sam da sam te zauvek izgubio, mogao je da te ubije, ali Morgana je rekla da nije, da si živa..." Čak i u tom trenutku Gvenvir je osetila mešavinu straha i strepnje - zar Morgana zna kako je ona ponižena i napastvovana? Oh, Bože, kad samo Morgana ne bi znala! Ne bi mogla da podnese da Morgana zna za ovo! "A ser Ektorijus i ser Lukan?" "Lukan je dobro; Ektorijus nije mlad i pretrpeo je ozbiljan šok, ali nema razloga da ne preživi", rekao je Lanselet. "Moraš da siđeš, voljena, da bi te videli i znali da im je kraljica živa." Gvenvir je pogledala svoju pocepanu haljinu i dodirnula modrice na licu. Oklevala je. Jedva je progovorila kroz stegnuto grlo. "Mogu li samo malo da se upristojim? Neću da vide..." Nije mogla da nastavi. Lanselet je malo oklevao, a onda je klimnuo glavom. "Da. Neka misle da se nije usudio da te dodirne. Bolje je tako. Došao sam gore sam, jer znao sam da mogu sam protiv Meleagranta; ostali su dole. Hajde da pogledamo po drugim sobama - takav čovek ne bi živeo bez nekakve žene." Ostavio ju je na trenutak, i jedva je podnela njegovo odsustvo. Povukla se što dalje od Meleagrantovog tela na podu, gledajući u njega kao da je vuk koga je ubio neki pastir, čak i bez gađenja zbog krvi. Malo kasnije, Lanselet se vratio. "Našao sam jednu čistu sobu i sanduke sa haljinama kakve priliče gospi - mislim da je to soba starog kralja. Ima čak i ogledalo." Poveo ju je niz hodnik. Soba je bila počišćena, a slama u prostranom krevetu bila je sveža i čista, sa čaršavima, ćebadima i krznenim pokrivačima - ne suviše čistim, ali ni gadnim. Prepoznala je rezbareni sanduk, i u njemu je našla tri haljine; videla je Alienor u jednoj od njih, a ostale su bile sašivene za nekog višeg rastom. Dok ih je držala u rukama, oči su joj se ispunile suzama. Mora da su pripadale mojoj majci, pomislila je. Pitam se zašto ih otac nikada nije dao Alienori... Nikada nisam dobro upoznala oca. Nemam predstavu o tome kakav je čovek bio, bio mi je samo otac. To joj se učinilo tako tužno da umalo nije ponovo zaplakala. "Obući ću ovo", rekla je i bledo se nasmejala. "Ako uspem bez služavke..." Lanselet ju je nežno pogladio po licu. "Ja ću te obući, moja gospo." Počeo je da joj pomaže oko haljine. A onda mu se lice zgrčilo i podigao ju je u naručje, onako poluodevenu. "Kad samo pomislim na tu... tu životinju kako te dodiruje", rekao je, lica zagnjurenog u njene grudi, "a ja, koji te volim, jedva se usuđujem da te dodirnem..." Morala je da bude iskrena prema sebi: Bog ju je nagradio zbog vrline i obuzdavanja time što ju je predao Meleagrantu, da je siluje i zlostavlja! A Lanselet, koji je pun ljubavi i nežnosti, koji se pažljivo držao po strani kako ne bi izneverio svog rođaka - on je morao da bude svedok tome! Okrenula se da ga zagrli. "Lanselete", šapnula je, "najdraža ljubavi moja - ukloni mi sećanje na to što mi je on radio - hajde da još malo ostanemo ovde..." Oči su mu se ispunile suzama; nežno ju je spustio na postelju, milujući je drhtavim rukama. Bog me nije nagradio zbog vrlina. Zašto bih sad verovala da će me kazniti? A onda se uplašila: možda uopšte nema Boga, možda nema nijednog od svih bogova u koje veruju ljudi. Možda je to sve samo velika laž sveštenika, kako bi mogli da naređuju ljudima šta da rade, šta da ne rade, šta da veruju, pa čak i da naređuju kraljevima. Podigla se i povukla Lanseleta ka sebi, gladno ga ljubeći rasečenim usnama, milujući ga po čitavom telu, ovog puta bez straha i stida. Više nije marila, nije se uzdržavala. Artur? Artur je nije zaštitio od bezočnosti. Propatila je ono što je morala da propati, a sada, sad može makar ovo. Artur je kriv što je prvi put legla sa Lanseletom, a sada će raditi ono što sama želi. Napustili su Meleagrantov zamak dva sata kasnije, jedno uz drugo, ruku pruženih između konja kako bi se sve vreme dodirivali, i Gvenvir više nije pazila; gledala je pravo u Lanseleta, visoko podignute glave, radosna i zadovoljna. Ovo je njena prava ljubav, i više nikada se neće truditi da je skriva od bilo koga. 5. Na obalama Avalona sveštenice su lagano išle duž obale obrasle trskom, sa bakljama u rukama... Trebalo je da budem među njima, ali postojao je neki razlog što nisam... Vivijen bi se naljutila na mene što nisam tamo, ali ja sam, izgleda, bila na nekoj udaljenoj obali i nisam mogla da izgovorim reč koja bi me dovela do njih... Ravena je polako išla, njeno bledo lice bilo je izborano, a na slepoočnicama je imala sedo pramenje... kosa joj je bila raspuštena; je li moguće da je još devica, da je nije dodirnuo niko sem Boga? Njena bela odežda kretala se na istom vetru od koga su poigravale baklje. Gde je Vivijen, gde je Gospa? Sveti čamac se nalazio na obali večne zemlje, ali ona više neće doći da zameni Boginju... i ko je ono, sa velom i vencem Gospe? Nikada je nisam videla, osim u snovima... Gusta, bezbojna kosa, nalik na zrelo žito, bila je spletena nisko nad čelom; ali oko struka, tamo gde bi trebalo da visi srpoliki nož sveštenice... oh, Boginjo! Svetogrđe! Na boku njene blede odežde visi raspeće; borila sam se protiv nevidljivih veza kako bih jurnula i otkinula tu svetogrdnu stvar, ali Kevin je stupio između nas i uhvatio me za ruke šakama koje su se uvijale kao izobličene zmije... a onda je počeo da se uvija u mojim rukama... i zmije su pokušavale da me ujedu... "Morgana! Šta je bilo?" Elena ju je drmala za rame. "Šta je bilo? Plakala si u snu..." "Kevin", promrmljala je i sela, a raspletena kosa, crna kao gavranovo krilo, njihala se oko nje kao tamna voda. "Ne, ne, nisi bila ti - ali imala je svetlu kosu nalik na tvoju, i raspeće..." "Sanjala si, Morgana", rekla je Elena. "Probudi se!" Morgana je zatreptala i stresla se, a potom je duboko uzdahnula i pogledala Elenu smireno kao i uvek. "Izvini - ružan san", rekla je, ali oči su joj još bile uplašene. Elena se upitala kakvi to snovi progone kraljevu sestru; svakako su strašni, jer ona je došla ovamo sa onog strašnog ostrva veštica i čarobnjaka... pa ipak, Morgana joj se nikada nije činila zla. Kako žena može biti tako dobra, ako obožava đavola i odbija da primi Hrista? Odvratila je pogled od Morgane. "Moramo da ustanemo, rođako", rekla je. "Kralj se danas vraća, tako je rekao sinoćni glasnik." Morgana je klimnula glavom i iskobeljala se iz postelje, svlačeći spavaćicu; Elena je čedno odvratila pogled. Morgana kao da nije znala za stid - zar nikada nije čula da svi gresi stižu na ovaj svet preko ženskog tela? Sada je stajala besramno naga, preturajući po svom sanduku u potrazi za prazničnom haljinom; Elena se okrenula i počela da se oblači. "Požuri, Morgana, moramo kod kraljice..." Morgana se nasmešila. "Ne žuri toliko, rođako. Moramo dati Lanseletu vremena da se udalji. Gvenvir nam ne bi zahvalila kad bismo izazvale skandal!" "Kako možeš tako da govoriš, Morgana? Posle svega što se desilo, sasvim je razumljivo što se Gvenvir plaši da bude sama preko noći, pa želi da njen zaštitnik spava pred njenim vratima... i zaista, sreća je što je Lanselet stigao na vreme da je spase od još gore sudbine..." "Ne budi veća budala nego što moraš biti, Elena", umorno i strpljivo je rekla Morgana. "Zar zaista veruješ u to?" "Ti, naravno, znaš istinu preko svoje magije", planula je Elena, tako glasno da su ostale žene koje su spavale u istoj sobi okrenule glave da čuju oko čega se svađaju kraljičina rođaka i kraljeva sestra. Morgana je brzo spustila glas. "Veruj mi da ne želim skandal, baš kao ni ti. Gvenvir mi je snaja, a i Lanselet mi je rođak. Sam Bog zna da Artur ne bi smeo da prebacuje Gvenviri zbog onoga što se desilo sa Meleagrantom - sirotica, ona nije kriva za to, i svakako se moralo objaviti kako je Lanselet stigao na vreme da je spase. Ali nimalo ne sumnjam u to da će Gvenvir reći Arturu, barem u potaji, kako ju je Meleagrant iskoristio - ne, Elena, videla sam kako je izgledala kada ju je Lanselet doveo sa ostrva, i čula sam šta je rekla, da se strašno plaši da ju je onaj prokleti razbojnik oplodio!" Elena je strašno prebledela. "Ali on joj je brat", šapnula je. "Zar bi ijedan čovek počinio takav greh?" "Pobogu, Elena, kako si glupa!" rekla je Morgana. "Zar misliš da je to najstrašniji deo priče?" "A ti si rekla - rekla si da Lanselet leži u njenoj postelji dok je kralj odsutan..." "Ne čudim se tome i ne mislim da je to bilo prvi put", odvratila je Morgana. "Razmisli malo, Elena - zar joj zameraš? Posle onoga što joj je učinio Meleagrant, čudilo bi me da je Gvenvir uopšte ikada poželela da je dodirne ijedan muškarac, i zbog nje mi je milo što Lanselet možda može da joj pomogne da zaleči rane. A sada će je, možda, Artur oterati, kako bi mogao da ipak stekne sina." Elena se zagledala u nju. "Možda će Gvenvir otići u manastir - jednom mi je kazala da nikada nije bila sreća kao u manastiru na Glastonberiju. Ali hoće li je oni primiti ako se sazna da je bila ljubavnica muževljevog zapovednika konjice? Oh, Morgana, tako se stidim zbog nje!" "To nema nikakve veze sa tobom", rekla je Morgana. "Zašto bi ti marila?" Elena je samu sebe iznenadila kad je planula. "Gvenvir ima muža, udata je za Vrhovnog kralja, i njen muž je najčasniji i najljubazniji kralj koji je ikada vladao ovom zemljom! Nije joj potrebno da traži ljubav negde drugde! A kako da Lanselet pogleda ijednu drugu gospu kad ga je kraljica uzela za sebe?" "Pa", rekla je Morgana, "možda će sada ona i Lanselet otići sa dvora. Lanselet poseduje imanja u Donjoj Britaniji, a njih dvoje se odavno vole, mada mislim da do ove nesreće nisu spavali zajedno." Slagala je mirne duše; ono što joj je kazao izmučeni Lanselet ostaće zauvek pokopano u dubinama njenog srca. "Ali onda će se Arturu smejati svi hrišćanski kraljevi na našim ostrvima", primetila je Elena. "Ako njegova kraljica pobegne sa njegovim prijateljem i zapovednikom konjice, nazvaće ga rogonjom, a možda i gorim imenima." "Mislim da Arturu ne bi bilo važno šta govore o njemu", počela je Morgana, ali Elena je odmahnula glavom. "Ne, Morgana, mora da mu bude važno. Niži kraljevi moraju da ga poštuju, kako bi mu se pridružili kad ustreba. A kako to da učine ako dozvoli svojoj ženi da otvoreno živi u grehu sa Lanseletom? Da, znam da govorimo o ovih nekoliko dana. Ali možemo li biti sigurni da će se oni na tome zaustaviti? Moj otac je Arturov prijatelj i vazal, ali mislim da bi se čak i on podsmevao kralju koji ne može da vlada ni svojom ženom, i upitao bi se kako takav čovek može da vlada kraljevstvom." Morgana je slegnula ramenima. "Pa šta možemo da uradimo, osim da ubijemo krivce?" "Kakav razgovor!" stresla se Elena. "Ne, Lanselet mora da napusti dvor. Ti si mu rođaka, zar ne možeš da mu to objasniš?" "Avaj", rekla je Morgana, "bojim se da nemama toliko uticaja na svog rođaka." Duboko u sebi osetila je poznati ledeni ujed bola. "Kad bi se Lanselet oženio", rekla je Elena, izgledajući kao da se čudi sopstvenoj hrabrosti. "Kad bi se oženio mnome! Morgana, ti se razumeš u čini i magiju, možeš li mi dati amajliju koja bi skrenula Lanseletovu pažnju sa kraljice na mene? I ja sam kraljevska kćer, i svakako sam lepa koliko i Gvenvir - a barem nisam udata!" Morgana se gorko nasmejala. "Moje čini, Elena, mogu biti gore od beskorisnih - pitaj jednom Gvenvir kako se jedna takva amajlija okrenula protiv nje! Ali, Elena", rekla je, odjednom se uozbiljivši, "da li bi zaista pošla tim putem?" "Ako bi se stvarno oženio mnome", rekla je Elena, "mislim da bi shvatio da nisam manje dostojna ljubavi nego ona." Morgana je uhvatila devojku za bradu i zagledala joj se u lice. "Slušaj me, dete", počela je, i Elena je osetila da joj tamne oči čarobnice gledaju pravo u dušu. "Elena, to neće biti lako. Rekla si da ga voliš, ali ljubav u ustima devojke je samo stvar mašte. Da li zaista znaš kakav je on čovek? Da li bi tvoja ljubav opstala i posle godina braka? Ako želiš samo da legneš sa njim - to bih lako mogla da ti udesim. Ali kada nestanu opčinjenost i čini, on će te možda mrzeti što si ga izigrala. A šta onda?" Elena je počela da muca. "Čak... čak i to bih rizikovala. Morgana, moj otac me je nudio drugim proscima, ali obećao mi je da me nikada neće prisiljavati na udaju. Kažem ti, ako ne mogu da se udam za Lanseleta, poći ću u manastir, zauvek, kunem se..." Devojka je drhtala čitavim telom, ali nije zaplakala. "Ali zašto molim tebe, Morgana? Kao i svi mi, kao i Gvenvir, i ti bi rado uzela Lanseleta, za muža ili ljubavnika, a kraljeva sestra može sama da bira..." Tog časa je Elena pomislila da je oči varaju, jer u hladnom pogledu sveštenice kao da su na trenutak zasvetlucale suze. Od prizvuka u njenom glasu i Elenu su zaplekle oči. "Oh, ne, dete. Lanselet me ne bi uzeo, čak i kad bi mu Artur naredio. Veruj mi, Elena, malo ćeš sreće naći sa Lanseletom." "Mislim da žene i inače ne nalaze mnogo sreće u braku", rekla je Elena. "Samo mlade devojke maštaju o tome, a ja nisam baš tako mlada. Ali žena mora da se uda, ranije ili kasnije, a ja bih najradije pošla za Lanseleta. Ionako ne mislim da možeš da učiniš nešto tako!" otelo joj se. "Zašto mi se podsmevaš? Jesu li sve tvoje čini i amajlije samo priča za malu decu?" Očekivala je da će Morgana planuti, kako bi odbranila svoju veštinu, ali Morgana je samo uzdahnula i odmahnla glavom. "Ne bih se mnogo pouzdala u ljubavne čini, rekla sam ti to još na početku. One služe da usmeravaju volju neznalicama. Veština Avalona je sasvim drugačija i ne sme se prizivati olako, zato što bi neka devojka radije legla sa jednim muškarcem nego sa drugim." "Oh, uvek je tako sa veštinama mudraca", planula je Elena. "Mogu da uradim ovo ili ono, ali neću jer nije pravo da se uplićemo u Božije poslove, ili zvezde ne stoje dobro, ili uvek nešto tako..." Morgana je opet uzdahnula. "Rođako, mogu ti dati Lanseleta za muža, ako ga zaista želiš. Mislim da nećeš biti srećna, ali do sada si bila pametna i rekla si da u braku ni ne očekuješ sreću... Veruj mi, Elena, najviše bih volela da vidim Lanseleta dobro oženjenog i daleko od ovog dvora i od kraljice. Artur mi je brat, i ne želim da ga sustigne stramota, a to se mora desiti ranije ili kasnije. Ali moraš zapamtiti da si me sama molila. Pazi da ne počneš da jadikuješ kada se sve pretvori u gorčinu." "Kunem se da ću prihvatiti sve što se desi, samo ako mogu da ga dobijem za muža", rekla je Elena. "Ali zašto bi to učinila, Morgana? Samo da napakostiš Gvenvir?" "Veruj u to ako želiš, ili veruj i da suviše volim Artura da bih volela skandal koji bi uništio sve što je on postigao", mirno je rekla Morgana. "I zapamti još nešto, Elena: čini retko deluju onako kako misliš da će delovati..." Kada se bogovi odluče, zar je važno šta čine smrtnici, čak i činima i čarolijama? Vivijen je dovela Artura na presto... pa ipak, Boginja je sprovela svoju volju, a ne Vivijeninu, jer je uskratila Arturu sina koga bi mu rodila kraljica. A kada je ona, Morgana, pokušala da popravi ono što je Boginja propustila da učini, samo je bacila Gvenvir i Lanseleta jedno drugom u zagrljaj. Pa, barem će to moći da popravi, postaravši se da Lanselet bude dobro oženjen. A i Gvenir je u zamci; možda će i njoj biti drago da se nekako izvuče iz toga. Usne su joj se izvile u nešto nalik na osmeh. "Pazi, Elena, postoji mudra izreka: 'Pazi dobro za šta se moliš, jer to možeš i dobiti.' Mogu ti dati Lanseleta za muža, ali zauzvrat ću tražiti dar." "Šta ti ja mogu dati što bi ti vredelo, Morgana? Ti ne voliš dragulje, to znam..." "Ne trebaju mi dragulji ni blago", rekla je Morgana, "samo ovo. Rađaćeš decu Lanseletu, jer videla sam njegovog sina..." Tu je zastala, osećajući kako joj se koža ježi duž kičme, kao kada ju je obuzimao Vid. Elenine plave oči bile su razrogačene od čuda. Gotovo ju je čula kako misli: Znači, istina je, udaću se za Lanseleta i rađaću mu decu... Da, istina je, mada nisam to znala dok nisam progovorila... ako delujem u okvirima Vida, znači da se ne uplićem u poslove Boginje, i stoga ću uspeti. "Neću ti ništa reći o tvom sinu", mirno je rekla. "On mora sam dočekati svoj usud..." Odmahnula je glavom kako bi rasterala neobičnu tamu Vida. "Tražim samo da mi daš svoju prvu kćer kako bi se obrazovala u Avalonu." Elena je raširila oči. "Da bude čarobnica?" "Lanseletova majka je bila Vrhovna sveštenica Avalona", rekla je Morgana. "Ja nisam rodila Boginji kćer. Ako mojom zaslugom rodiš Lanseletu sina za kojim žudi svaki muškarac, moraš mi se zakleti - svojim Bogom - sa ćeš mi dati da odgajim tvoju kćer." Soba je prosto odzvanjala od tišine. Konačno je Elena progovorila. "Ako se sve to zbude, i ako rodim sina Lanseletu, kunem ti se da ćeš dobiti za Avalon njegovu kćer. Kunem se imenom Hristovim", rekla je i prekrstila se. Morgana je klimnula glavom. "A ja se zauzvrat kunem", rekla je, "da će mi ona biti kao kćer koju nikada nisam rodila i da će zalečiti veliko zlo..." Elena je zažmirkala. "Veliko zlo? O čemu to govoriš, Morgana?" Morgana se malo zanjihala; napeta tišina u sobi je prekinuta. Bila je svesna pljuštanja kiše pod prozorima i hladnoće u sobi. Namrštila se. "Ne znam - misli su mi odlutale. Elena, takvu stvar ne možemo udesiti ovde. Moraš tražiti dozvolu da pođeš u posetu ocu i moraš se postarati da i ja budem pozvana kako bih ti pravila društvo. Postaraću se da tamo bude i Lanselet." Duboko je uzdahnula i počela da oblači haljinu. "Kad smo već kod Lanseleta, do sada je imao dovoljno vremena da ode iz kraljičinih odaja. Hodi, Gvenvir će nas čekati." I zaista, kad su Elena i Morgana stigle kod kraljice, tamo nije bilo ni traga od Lanseleta, niti od bilo kog muškarca. Ali u jednom trenutku, kada je Elena bila dovoljno daleko, Gvenvir je pogledala Morganu u oči, i Morgana je pomislila da nikada nije videla toliko gorčine u njoj. "Prezireš me, Morgana, zar ne?" Konačno, pomislila je Morgana, konačno je Gvenvir postavila pitanje koje ju je već nedeljama mučilo. Poželela je da joj oštro odgovori: Ako te i prezirem, zar to nije zato što si ti prva prezirala mene? Ipak, odgovorila je što je blaže mogla. "Nisam ti ja ispovednik, Gvenvir, i ti, a ne ja, veruješ da će te Bog prokleti zato što si legla sa čovekom koji ti nije muž. Moja Boginja je blaža prema ženama." "Trebalo je..." počela je Gvenvir, ali se savladala. "Artur ti je brat, u tvojim očima on ne može da pogreši..." "Ja to nisam rekla." Morgana nije mogla da podnese bol na kraljičinom licu. "Gvenvir, sestro moja, niko te ne optužuje..." Ali Gvenvir je odvratila lice. Progovorila je kroz stegnute zube. "Ne, a ne treba mi ni tvoje sažaljenje, Morgana." Imaš ga, želela to ili ne, pomislila je Morgana, ali nije to rekla; ona nije iscelitelj, koji proseca stare rane kako bi ponovo krvarile. "Jesi li spremna za doručak, Gvenvir? Šta bi želela da jedeš?" Otkako više nema ratova, sve više se ponašam kao da sam sluškinja, kao da je ona višeg porekla od mene. Tu igru svi igraju, mirno je razmišljala Morgana, i ne može se zameriti Gvenviri zbog toga. No, u kraljevstvu postoji plemstvo koje bi i te kako zamerio; a ni njoj se nije dopadalo što Artur to prihvata, što sada, kad nema ratova, njegovi vitezovi postaju sluge, mada bi mogli da budu kraljevi i plemići po rođenju. U Avalonu je bila spremna da služi Vivijen, jer je ona bila živi predstavnik Boginje, i njena mudrost i magijske moći činili su je gotovo nadljudskom. Ali znala je da i sama može steći te moći, ukoliko se ozbiljno potrudi; a možda će doći dan kada će i nju tako služiti, ukoliko primi u sebe moć Boginje. Ali za vojskovođu jednog kraljevstva ili za njegovu ženu - ne, te moći su nedostižne osim u vreme ratova; ljutila se što je Artur tako uredio dvor, podrazumevajući da poseduje moć kakva pripada samo najvećim druidima i sveštenicama. Artur i dalje nosi mač iz Avalona, a ako ne održi zavet koji je Avalonu dao, oni će tražiti da im ga vrati. Uto se Morgani učinilo da se sve u sobi ukočilo i da se otvorila kao da je sve oko nje veoma udaljeno; i dalje je videla Gvenvir, usta napola otvorenih usred reči, ali istovremeno je videla i kroz nju, kao da se nalazi u vilinskom kraljevstvu. Sve je izgledalo daleko i sitno, a istovremeno se nadvijalo nad njom, dok joj je u glavi vladala duboka tišina. U toj tišini je ugledala zidove šatora, i Artura kako spava sa isukanim Ekskaliburom u ruci. I nagnula se nad njim - nije mogla da uzme mač, ali je Vivijeninim malim, srpolikim nožem presekla kaiše koji su držali kanije o pojasu; sada su bile stare, baršun se izlizao, a dragoceni metalni ukrasi su potamneli. Morgana je uzela kanije i našla se na obali velikog jezera, gde ju je zapljusnuo zvuk trske... "Rekla sam ne, ne želim vino, od vina za doručak sam ceo dan umorna", rekla je Gvenvir. "Možda bi Elena mogla da u kuhinji nađe sveže mleko - Morgana? Jesi li dobro?" Morgana je zažmirkala i zagledala se u Gvenvir. Polako se pribrala, pokušavajući da usmeri pogled. Ništa od toga nije bilo istina, nije nikad hitala duž obala jezera sa kanijama u ruci... ali sve oko nje delovalo je kao vilinski svet, i sve je videla kao kroz ustalasanu vodu, i ličilo je na san koji je jednom sanjala - kad bi samo mogla da se seti... i dok je uveravala kraljicu da joj je dobro i obećavala da će sama poći u mlekarnik po mleko ako ga u kuhinji nema, um joj je i dalje lutao lavirintima sna... kad bi samo mogla da se seti šta je to sanjala, sve bi bilo dobro... No, dok je izlazila na svež vazduh, hladan i usred leta, više se nije osećala kao da će se svet oko nje svakog časa pretopiti u vilinsko carstvo. Glava ju je bolela kao da će pući, i čitavog dana je bila opsednuta magijom tog čudnog sna. Kad bi samo mogla da se seti... bacila je Ekskalibur u Jezero, tako je, tako da ga se ne dočepa vilinska kraljica... ne, nije ni to... i ponovo bi počela da raspetljava složenu nit sna. No, iza podneva, kad je sunce stalo da se kloni ka zapadu, začula je trube koje su objavljivale Arturov dolazak i osetila je da se čitav Kamelot budi. Zajedno sa ostalim ženama, potrčala je na bedeme kako bi gledala približavanje kraljeve pratnje, pod razvijenim zastavama. Gvenvir je kraj nje drhtala. Bila je viša od Morgane, ali je nekako, sa onim njenim mršavim, vitkim rukama i krhkim ramenima, Morgani izgledala kao da je samo dete, visoko, mršavo dete, nervozno zbog neke vragolije za koju mora da bude kažnjeno. Drhtavom rukom je dodirnula Morganin rukav. "Sestro - mora li moj gospodar da sazna? Sad je gotovo, a Meleagrant je mrtav. Nema razloga da Artur ponovo povede rat. Zašto ne bi mislio da je Lanselet stigao po mene na vreme... na vreme da spreči..." Glas joj je podrhtavao kao u devojčice, i nije mogla da nastavi. "Sestro", odvratila je Morgana, "ti moraš da odlučiš hoćeš li mu reći ili ne." "Ali... ako čuje od nekog drugog..." Morgana je uzdahnula; zar Gvenvir ni jedan jedini put ne može da kaže šta misli? "Ako Artur i čuje nešto što bi ga uznemirilo, to svakako neće čuti od mene, a niko drugi nema prava da mu o tome govori. Ali svakako ne može da ti prebaci što si zarobljena, pretučena i primorana." Tog časa je znala, jasno kao da je lično čula, šta je sveštenik svakako govorio uzdrhtaloj Gvenvir - sada, ili dok je bila dete? Nijedna žena neće biti napastvovana osim ako je sama izazivala muškarca, kao što je Eva navela praoca Adama na prvi greh; mučenice Device Marije u Rimu radije su umirale nego da izgube čast... zato je Gvenvir drhtala. Negde duboko u umu, ma koliko pokušavala da zaboravi dodir Lanseletovih ruku, zaista je verovala da je ona kriva, da zaslužuje smrt zbog greha što je dozvolila da bude silovana. A pošto nije sama radije umrla, Artur ima pravo da je ubije zbog toga... nikakva umirivanja nikada neće utišati taj glas u Gvenvirinom umu. Oseća se kriva zbog Meleagranta kako ne bi osećala krivicu zbog ovoga sa Lanseletom... Gvenvir je drhtala kraj nje, uprkos toplom suncu. "Volela bih da što pre stigne, pa da uđemo unutra. Gledaj, eno sokola na nebu. Bojim se sokola, uvek se bojim da će se obrušiti na mene..." "Oni bi, mislim, smatrali da si suviše velika i žilava za njih, sestro", vedro je rekla Morgana. Sluge su otvarale veliku kapiju, kako bi kralj sa pratnjom ušao kroz nju. Ser Ektorijus još je ozbiljno hramao posle noći provedene u hladnom zatvoru, ali je izišao zajedno sa Kajem, a Kaj, kao čuvar zamka, naklonio se pred Arturom. "Dobro došao kući, kralju i gospodaru moj." Artur je sjahao i prišao da ga zagrli. "To je preterano zvanična dobrodošlica, Kaje, razbojniče jedan - je li sve u redu?" "Sada jeste, gospodaru", rekao je Ektorijus, "ali opet treba da budeš zahvalan svom komandantu konjice." "Tačno", rekla je Gvenvir, prilazeći, pod ruku sa Lanseletom. "Kralju i gospodaru moj, Lanselet me je spasao iz zamke izdajnika, i od sudbine kakvu ne sme da doživi nijedna hrišćanka." Artur je uhvatio jednom rukom Gvenvir, drugom Lanseleta za ruku. "Zahvalan sam ti kao i uvek, dragi moj prijatelju, baš kao i moja žena. Hodite, razgovaraćemo nasamo o tome." Pošao je u zamak, još između njih. "Pitam se kakvim lažima će mu napuniti glavu, ta čedna kraljica i njen najbolji vitez?" Morgana je začula reči, tiho i jasno izgovorene, odnekud iz mase; ali nije mogla da odredi ko ih je izgovorio. Možda mir i nije tako velika blagodet, pomislila je. Pošto nema rata, dvorani nemaju šta da rade, nego prenose sva moguća govorkanja i skandale. No, ako Lanselet ode sa dvora, onda će skandal biti izbegnut. Odlučila je da učini sve što može kako bi se to postiglo što pre. Te večeri, za stolom, Artur je zamolio Morganu da donese svoju harfu i da im peva. "Dugo nisam čuo tvoju muziku, sestro", rekao je i sagnuo se da je poljubi. Odavno to nije činio. "Rado ću pevati", rekla je, "ali kada će se Kevin vratiti na dvor?" Nerado se sećala njihove svađe; nikada, nikada mu neće oprostiti što je dozvolio izdaju Avalona! Ipak, uprkos svemu, nedostajao joj je i sa žaljenjem se prisećala vremena kada su bili ljubavnici. Dosadilo mi je da spavam sama, to je sve... Ali to ju je nateralo da razmišlja o Arturu, i o svom sinu u Avalonu... ako Gvenvir ode sa dvora, Artur će se svakako ponovo oženiti; ali ovog časa to nije izgledalo verovatno. A ako Gvenvir ne rodi sina, zašto njihov sin ne bi bio proglašen za očevog naslednika? On je svakako od kraljevske krvi, krvi Pendragona i Avalona... A Igrena je umrla i skandal joj ne bi naudio. Sela je na izrezbarenu stoličicu kraj prestola i položila harfu kraj nogu; Artur i Gvenvir su sedeli sasvim blizu jedno drugog, držeći se za ruke. Lanselet se pružio na podu kraj Morgane, zagledan u harfu, ali videla je kako povremeno pogleda u Gvenvir i zgrčila se od strašne čežnje u njegovim očima; kako samo može da tako otvara srce pred svakim ko ga pogleda? A onda je shvatila da samo ona razume njegovo srce - svi ostali su u njemu videli tek dvorjanina koji sa poštovanjem posmatra svoju kraljicu, smejući se i šaleći sa njom kao najbolji prijatelj njenog muža. Dok je prelazila rukama preko struna, svet kao da se ponovo udaljio i postao vrlo mali i dalek, a istovremeno ogroman i čudan; stvari su gubile obličje, tako da joj je harfa izgledala istovremeno kao dečja igračka i kao nešto čudovišno - ogromna, bezoblična stvar koja ju je pritiskala, a ona je bila negde visoko na prestolu i čkiljila je kroz uznjihane senke, zagledana u tamnokosog mladića, sa uzanom, metalnom trakom preko čela; i dok ga je gledala, osetila je oštar probod bola, pogledala ga je u oči i kao da joj je neka ruka dodirnula najprisniji deo tela, uzbuđujući je, izazivajući glad i čežnju... Osetila je da su joj prsti skliznuli sa struna, sanjala je nešto... ustalasano lice, mladića kako joj se smeši, ne, nije to bio Lanselet nego neko drugi... ne, sve je bilo samo senka... Začuo se Gvenvirin jasan glas. "Pomozite gospi Morgani", rekla je, "onesvestiće se!" Osetila je kako je Lanselet pridržava i podigla je pogled ka njegovim tamnim očima - bilo je kao u snu, obuzela ju je želja od koje je sva drhtala... ne, to je samo sanjala. To nije stvarnost. Zbunjeno je prinela ruku čelu. "To je zbog dima, dima sa ognjišta..." "Evo, popij ovo." Lanselet joj je dodao pehar. Kakvo je ovo ludilo? Jedva da ju je dodirnuo, a ona se gotovo razbolela od želje za njim; pomislila je da je to odavno zaboravila, da je želja tokom godina sagorela u njoj... pa ipak, od njegovog dodira, nežnog i bezličnog, ponovo je usplamtela. Znači li da je sanjala njega? On me ne želi, ne želi nijednu ženu osim kraljice, pomislila je i zagledala se kroz njega u ognjište, gde nije gorela vatra jer je bilo leto, nego je bilo prekriveno zelenim lišćem kako ne bi zjapilo, crno i prazno. Otpila je malo vina koje joj je prineo Lanselet. "Žao mi je - čitavog dana mi nije bilo dobro", rekla je, setivši se onoga jutros. "Neka neko drugi preuzme harfu, ja više ne mogu..." "Ako dozvolite, ja bih pevao", rekao je Lanselet i uzeo harfu. "Ovo je priča o Avalonu, koju sam čuo kao dete. Mislim da ju je načinio sam Talesin, mada ju je možda samo preradio od neke starije pesme." Počeo je da peva staru baladu. O kraljici Arianrod, koja je prešla preko potoka i od toga zatrudnela; proklela je svog sina čim ga je rodila, i rekla je da neće imati imena dok mu ga ona ne da, a on ju je prevarom naterao da mu da ime, i kasnije ga je ponovo proklela i rekla je da nikada neće imati ženu, ni od krvi i mesa, a ni od vilinskog naroda, pa je on načinio sebi ženu od cveća... Morgana je sedela i slušala, i dalje opsednuta snom, i činilo joj se da je Lanseletovo lice prepuno strašne patnje, i dok je pevao o ženi od cveća, Blodeuved, na trenutak je pogledao kraljicu. Ali onda se okrenuo Eleni, i učtivo pevao kako je kosa cvetne žene bila načinjena od lepih, zlatnih ljiljana, i kako su joj obrazi bili nalik na latice jabukovog cveta, i kako je bila odevena u haljinu svih cvetnih boja, plavu, purpurnu i žutu, nalik na letnju livadu... Morgana je nepomično sedela, oborivši bolnu glavu u dlanove. Kasnije je Gaven doneo gajde, pa je počeo da svira neku divlju tužbalicu, punu krikova morskih ptica i tuge. Lanselet je seo kraj Morgane i nežno je uhvato za ruku. "Je li ti sada bolje, rođako?" "Oh, da - dešavalo mi se to i ranije", rekla je Morgana. "Kao da sam zaspala i sve videla kroz senke..." Pa ipak, pomislila je, uopšte nije bilo tako. "Majka mi je jednom pričala o nečem sličnom", rekao je Lanselet, i Morgana je po tome videla koliko je tužan i umoran; nikada ranije nije govorio ni njoj, ni bilo kome drugom, koliko je znala, o svojoj majci niti o godinama provedenim u Avalonu. "Njoj se, izgleda, činilo da to dolazi zbog Vida. Jednom je rekla da je to kao da je dospela u vilinsku zemlju, i da gleda odande kao zatvorenik, ali ne znam je li ona ikada bila u vilinskoj zemlji ili se samo poslužila njome za poređenje..." Ali ja jesam, pomislila je Morgana, i uopšte nije tako... više kao da pokušavaš da se prisetiš zaboravljenog sna... "I meni se ponekad to dešavalo", nastavio je Lanselet. "Povremeno mi se desi da ne vidim stvari jasno, nego kao da je sve udaljeno i pomalo nestvarno... i ne mogu da dodirnem stvari ukoliko ne pređem veliku razdaljinu do njih... možda to ima veze sa vilinskom krvi koja nam teče u žilama..." Uzdahnuo je i protrljao oči. "Ponekad sam ti se podsmevao zbog toga, kad si bila sasvim mala, sećaš li se? Zvao sam te Morgana od vila, a ti si se strašno ljutila." Klimnuila je glavom. "Dobro se sećam, rođače", odvratila je, misleći kako je, uprkos umoru, novim borama i sedim kovrdžama, njegovo lice i dalje najlepše koje je ikada videla. Ljutito je zažmirkala; tako je kako je i tako mora biti; on je voli samo kao rođaku. Opet joj se učinilo da je svet nestao u senkama; nije bilo važno šta ona čini. Ovaj svet nije ništa stvarniji od vilinskog kraljevstva. Čak je i muzika bila daleka - Gaven je uzeo harfu i pevao je baladu koju je čuo od Saksonaca, o čudovištu koje je živelo u jezeru i o nekom njihovom junaku koji je zaronio u jezero i iščupao čudovištu ruku, a onda se suočio sa majkom čudovišta u njihovoj jazbini... "Grozna pripovest", poluglasno je rekla Lanseletu, a on se nasmešio i odgovorio: "Većina saksonskih pripovesti je takva. Ratovi, krvoprolića i junaci koji umeju da se bore, ali nemaju mnogo soli u glavi..." "A sada, izgleda, treba da živimo u miru sa njima", rekla je Morgana. "Da, tako će biti. Mogu da živim sa Saksoncima, ali ne i sa onim što oni nazivaju muzikom... mada su im priče dovoljno zabavne za duge večeri kraj ognjišta." Uzdahnuo je i gotovo nečujno nastavio. "Izgleda da ja nisam rođen da sedim kraj ognjišta..." "Rado bi ponovo pošao u boj?" Odmahnuo je glavom. "Ne, ali dvor mi je dosadio." Morgana je primetila da je pogledao Gvenvir koja je sedela kraj Artura i slušala Gavena, smešeći se. Lanselet je opet uzdahnuo, i taj uzdah kao da mu se oteo iz dubine duše. "Lanselete", rekla je tiho i žurno, "moraš otići odavde ili ćeš propasti." "Da, propašću i dušom i telom", odgovorio je on, ne podižući pogled. "O tvojoj duši ništa ne znam - to moraš pitati sveštenike..." "Kad bih samo mogao!" odgovorio je Lanselet, suzbijajući gnev; udario je pesnicom o pod kraj harfe, tako da su strune tiho zabrujale. "Voleo bih da mogu da verujem da postoji Bog u kakvog veruju hrišćani..." "Moraš otići odavde, rođače. Idi na neki pohod kao Garet, ubijaj razbojnike koji otimaju zemlju radi otkupa, ili ubijaj zmajeve, ili šta god hoćeš, ali idi!" Videla je kako on guta knedlu. "A šta će biti sa njom?" Sada se gorko smešio. "Ne moraš biti sveštenik da bi znao - kada su dva muškarca, a to važi i za žene, u zamci, kada ne mogu da pobegnu od samih sebe", rekla je Morgana. "Najlakše je okriviti nju za sve. Ali i ja znam kako izgleda voleti zabranjenom ljubavlju..." Brzo je prekinula i odvratila pogled, osećajući kako crveni; nije nameravala da mu toliko otkrije. Pesma se završila, i Gaven je ponovo podigao harfu. "Posle ove mračne priče treba nam nešto vedro - recimo, pesma o ljubavi, a to prepuštam plemenitom Lanseletu..." "Predugo sam sedeo na dvoru pevajući pesme o ljubavi", rekao je Lanselet, a onda je ustao i obratio se Arturu. "Sada kad si se vratio, gospodaru moj, i kad možeš sam da se staraš o svemu, molim te da me pošalješ sa dvora, na nekakav pohod." Artur se nasmešio svom prijatelju. "Zar ćeš tako brzo da odeš? Ne mogu da te zadržavam ako si rešen da pođeš, ali kuda bi išao?" Pelinor i njegov zmaj, pomislila je Morgana, oborenog pogleda, zagledana u odsjaje vatre, i uobličila je te reči u umu što je jasnije mogla, pokušavajući da ih dobaci Arturu. "Pomišljao sam na zmajeve..." rekao je Lanselet. Arturove oči su nestašno zaiskrile. "Možda bi bilo dobro da dokrajčiš Pelinorovog zmaja. Priča je svakog dana sve više, i ljudi se plaše da putuju u taj kraj! Gvenvir mi kaže da je Elena zamolila da ode u posetu ocu. Mogao bi da otpratiš gospu donde, i naređujem ti da se ne vratiš dok Pelinorov zmaj ne bude mrtav." "Avaj", nasmejao se Lanselet, "znači da si me prognao zauvek! Kako da ubijem zmaja koji postoji samo u snu?" I Artur se nasmejao. "Najbolje da nikada ne sretneš drugačijeg zmaja, prijatelju! Eto, naređujem ti da dokrajčiš tog zmaja jednom zauvek, pa makar to uradio sastavljajući smešnu baladu o njemu!" Elena je ustala i naklonila se kralju. "Ako dozvoljavate, gospodaru, molim vas da i gospa Morgana pođe sa mnom." Morgana je pazila da ne gleda Lanseleta. "Rado bih pošla sa Elenom, brate moj, ako tvoja gospa može bez mene. U njenoj zemlji postoji bilje o kome malo znam, a rado bih naučila nešto od njihovih travarki. Potrebno mi je za lekove i čarolije." "Pa", rekao je Artur, "idi ako želiš. Ali biću usamljen bez svih vas." Nasmešio se Lanseletu. "Moj dvor nije moj dvor bez mog najboljeg viteza. Ali neću da te zadržavam protiv tvoje volje, a to neće ni moja krljica." U to baš nisam sigurna, pomislila je Morgana, gledajući Gvenvir kako pokušava da se savlada. Artur je dugo bio odsutan; jedva je čekao da legne sa svojom ženom. Hoće li mu Gvenvir iskreno reći da voli drugoga, ili će pokorno poći u njegovu postelju i nastaviti da se pretvara? U tom času, Morgana je ugledala sebe kao kraljičinu senku... njena i moja sudbina su se nekako preplele... Ona, Morgana, legla je sa Arturom i rodila mu sina, za čime je Gvenvir čeznula; Gvenvir je imala Lanseletovu ljubav za koju bi Morgana rado prodala dušu... Ličilo bi na njihovog, hrišćanskog Boga da pravi takve zavrzlame - on ne voli ljubavnike. Ili se to Boginja okrutno šali sa nama? Gvenvir je pogledala Morganu. "Izgledaš bolesna, sestro. Je li ti još loše?" Morgana je klimnula glavom. Ne smem da je mrzim. Ona je žrtva, baš kao i ja... "Sva sam izmoždena. Uskoro ću u krevet." "A sutra", rekla je Gvenvir, "ti i Elena ćete nam uzeti Lanseleta." To je bilo rečeno olako, kao šala, ali Morgana je mogla da vidi duboko u Gvenvir i znala je da se i druga žena, baš kao i ona, bori protiv besa i očajanja. Da, Boginja je preplela naše sudbine, a ko može protiv nje? Ali stegla je srce pred Gvenvir. "Čemu služi kraljičin miljenik, ako nije obuzet borbom protiv nečega lošeg? Zar bi ga radije zadržala na dvoru, daleko od mesta na kojima može da stekne ugled, sestro?" "Niko od nas to ne bi učinio", rekao je Artur, prišavši iza Gvenvir i obgrlivši je oko struka. "Pošto je, dobrotom mog prijatelja i miljenika, moja kraljica bezbedno dočekala moj povratak. Laka ti noć, sestro." Morgana je stajala i gledala ih kako odlaze, a onda je osetila Lanseletovu ruku na svom ramenu. Nije govorio, samo je stajao i gledao Artura i Gvenvir. Dok su tako ćutke stajali, znala je da bi, bez ikakvog napora, mogla večeras da ima Lanseleta. Ovako očajan, pošto je video da se žena koja voli vratila svom mužu, i da mu je taj muž toliko drag da neće ni prstom mrdnuti da je povrati, poći će sa Morganom ako ga ona pozove. A dovoljno je častan da bi se potom i oženio mnome... Ne, dobiće ga Elena, možda, ali ne ja. Ona je nedužna; neće je omrznuti, kao što bi svakako omrznuo mene. Nežno je sklonila Lanseletovu ruku sa ramena. "Umorna sam, rođače. I ja idem u postelju. Laku noć, mili. Budi blagosloven." Znala je koliko je ironična kad je dodala i 'Lepo spavaj', jer bila je sigurna da on neće oka sklopiti. Pa, to je odgovaralo njenom planu. No, veći deo noći i ona je provela budna, gorko žaleći zbog onoga što nije učinila. Ponos je loše društvo u krevetu, smrknuto je mislila. 6. U Avalonu se uzdizao Tor, ovenčan kamenim prstenom, i u noći mladog meseca uz njega se polako pela procesija sa bakljama. Predvodila ih je žena svetle kose, upletene u krunu nad širokim, niskom čelom; bila je odevena u belo, sa srpolikim nožem o pojasu. Pod svetlošću baklji izgledalo je da traži Morganu, skrivenu u senkama oko kruga, i da je pogledom pita: Gde si ti koja bi trebalo da si na mom mestu? Zašto oklevaš? Tvoje mesto je ovde... Arturovo kraljevstvo se izmiče kontroli Gospe, i ti to dozvoljavaš. On se već za sve obraća sveštenicima, a ti, koja bi trebalo da za njega budeš Boginja, ti ne činiš ništa. On drži mač koji pripada posvećenim sudovima Obreda; hoćeš li ga primorati da živi dostojno njega, ili ćeš mu ga oduzeti i srušiti ga? Seti se, Artur ima sina, i njegov sin mora odrasti u Avalonu, kako bi Artur mogao da preda kraljevstvo Boginje svom sinu... A onda je izgledalo da je Avalon izbledeo, i ona je videla Artura u očajničkom boju, sa Ekskalibrom u ruci, i videla je kako pada, proboden drugim mačem, i kako baca Ekskalibur u Jezero kako ne bi pao u ruke njegovog sina... Gde je Morgana, koju je Gospa pripremala za ovaj dan? Gde je ona koja je u ovom času trebalo da zameni Boginju? Gde je Veliki Gavran? Odjednom mi se učinilo da jato gavranova kruži nada mnom, ponirući da mi kljuje oči, kružeći oko mene, dozivajući me Raveninim glasom. "Morgana! Morgana, zašto si nas napustila, zašto si me izdala?" "Ne mogu", uzviknula sam, "Ne mogu da nađem put..." Ali Ravenino lice se pretopilo u Vivijenino, a potom u lice same Smrti... Morgana se probudila, svesna da leži u osunčanoj sobi u Pelinorovoj kući; zidovi su bili okrečeni belo, na način starih Rimljana. Kroz prozore se čulo kako negde u daljini grakću gavranovi; uzdrhtala je od toga. Vivijen se nikada nije ustezala da se uplete u tuđe živote, ako je to bilo za dobro Avalona ili kraljevstva. Ne bi trebalo ni ona da se usteže. No, oklevala je tokom mnogih sunčanih dana. Lanselet je provodio dane po bregovima oko Jezera, tragajući za zmajem - kao da zmaj zaista postoji, pakosno je pomislila Morgana - a večeri kraj vatre, razmenjujući priče i pesme sa Pelinorom, pevajući Eleni dok je sedeo kraj njenih nogu. Elena je bila lepa i nevina, a i ličila je na svoju rođaku Gvenvir, mada je bila pet godina mlađa. Morgana je puštala da dani promiču, uverena da će svi postati svesni koliko je logično da se Lanselet i Elena venčaju. Ne, gorko je pomislila, da ijedno od njih ima dovoljno pameti, Lanselet bi se odavno oženio mnome. Sada je vreme da se deluje. Elena se okrenula u krevetu koji su delile i otvorila oči; nasmešila se i sklupčala uz Morganu. Ona mi veruje, pomislila je Morgana bolno; misli da joj iz prijateljstva pomažem da osvoji Lanseleta. Da je mrzim, ne bih mogla da joj nanesem veće zlo. "Sada je Lanselet imao dovoljno vremena da se uželi Gvenvir", tiho je rekla. "Kucnuo je tvoj čas, Elena." "Hoćeš li dati Lanseletu amajliju ili ljubavni napitak...?" Morgana se nasmejala. "Ne verujem mnogo u ljubavne napitke, mada ćemo mu večeras sipati u vino nešto od čega će biti spreman na svaku ženu. Večeras nećeš spavati ovde, nego u šatoru kraj šume, a Lanselet će dobiti poruku da je Gvenvir došla i poslala po njega. I tako će doći kod tebe, u tami. Mogu da učinim samo toliko - moraš biti spremna za njega..." "A on će misliti da sam ja Gvenvir..." Elena je progutala knedlu. "To znači da će..." "Neko kratko vreme će misliti da si ti Gvenvir", mirno je rekla Morgana, "ali brzo će se sabrati. Ti si devica, zar ne?" Devojka je strašno pocrvenela, ali je klimnula glavom. "Pa, posle napitka koji mu budem dala, on neće moći da se zaustavi", rekla je Morgana, "osim ako se ti upaničiš i pokušaš da se otmeš - upozoravam te, neće ti biti nimalo prijatno, pošto si devica. Kad jednom počnem neću moći da prekinem, zato mi bolje sada reci želiš li to." "Dobiću Lanseleta za muža, i Bože sačuvaj da odustanem dok se to ne ostvari." Morgana je uzdahnula. "Neka bude tako. A sad - znaš kakav miris Gvenvir koristi..." "Znam, ali meni se ne dopada, suviše je jak za moj ukus." Morgana je klimnula glavom. "Ja joj ga pravim - znaš da sam vešta u takvim stvarima. Kada budeš otišla da legneš u šator, moraš namirisati njime i sebe i postelju. To će ga podsetiti na Gvenvir i uzbudiće ga..." Devojka je nabrala nos. "Meni se čini nepošteno..." "I jeste nepošteno", rekla je Morgana. "Pomiri se sa tim. Ono što ćemo učiniti skroz je nepošteno, Elena, ali je u dobre svrhe. Arturovo kraljevstvo neće se dugo održati ukoliko se sazna da je kralj rogonja. Kada neko vreme budete venčani, pošto ti toliko ličiš na Gvenvir, svakako će se proneti glas da je Lanselet sve vreme zapravo voleo tebe." Pružila je Eleni bočicu sa mirisom. "A sad, ako imaš nekog od posluge kome veruješ, neka postave šator negde gde ga Lanselet neće videti do večeras..." "Verujem da bi čak i sveštenik odobrio ovo", rekla je Elena, "jer time spasavamo Lanseleta preljube sa udatom ženom. Ja sam slobodna za udaju..." Morgana je osećala da se neiskreno, napeto smeši. "Ako time možeš da umiriš savest, utoliko bolje... ima sveštenika koji kažu da je najvažnija posledica, i ma čime se koristili, da je opravdano ukoliko je u dobre svrhe..." Shvatila je da Elena još stoji pred njom, kao dete u školi. "Hajde sad, Elena", rekla je. "Idi i pošalji Lanseleta u još jedan dan potrage za zmajem. Moram da spremim čarolije." Gledala ih je kako za doručkom koriste isti pehar i tanjir. Lanseletu se Elena dopadala - onako kako bi mu se dopadalo umiljato kučence. Neće biti grub prema njoj kad se budu venčali. Vivijen je bila upravo ovako bezobzirna, nije se ustezala da pošalje brata u krevet rođene sestre... Morganu je sećanje zabolelo. Ovo je za dobro kraljevstva, pomislila je, i kad je pošla u potragu za travama, kako bi ih potopila u vino i dobila napitak koji će dati Lanseletu, pokušala je da izgovori molitvu Boginji koja spaja muškarce i žene u ljubavi, ili u običnoj požudi, kao životinje u žaru. Boginjo, dobro mi je poznata požuda... mislila je, pazeći da joj ruke budu mirne dok je lomila bilje i ubacivala ga u vino. Osetila sam njegovu želju, mada nije hteo da mi da ono što sam od njega želela... Sedela je i posmatrala lagano kuvanje bilja u vinu; podizali su se sitni mehurovi, polako se razbijali i ispuštali gorkoslatke pare oko nje. Svet je izgledao tako mali i dalek, boca je ličila na dečju igračku, svaki mehurić bio je dovoljno veliki da ponese i nju u sebi... čitavo telo ju je bolelo od želje za koju je znala da nikada neće biti utoljena. Osećala je da prelazi u stanje u kome se stvara moćna magija... Činilo joj se da se istovremeno nalazi i u zamku i napolju, da je deo nje napolju u bregovima, da prati Pendragonovu zastavu koju Lanselet povremeno nosi... uvijao se veliki crveni zmaj... ali zmajevi ne postoje, bar ne takvi, a Pelinorov zmaj je svakako samo šala, san, nestvaran koliko i zastava koja vijori negde, daleko na jugu, nad zidinama Kamelota, zmaj koga je neki umetnik izmislio za zastavu, kao što Elena pravi skice za tapiserije. A i Lanselet to svakako zna. Tragajući za zmajem, zapravo je uživao u prijatnom jahanju preko brda, prateći san ili maštu, što mu je davalo dovoljno vremena da sanjari o Gvenvirinom naručju... Morgana je spustila pogled na vino i bilje u malenoj boci, i dodavala je još vina, kap po kap, kako ne bi sve isparilo. On će sanjati o Gvenvir, a večeras će zagrliti ženu koja miriše kao Gvenvir. No, pre toga Morgana će mu dati napitak koji će u njemu probuditi divljaka, kako ne bi mogao da se zaustavi kada shvati da pred sobom nema iskusnu ženu, svoju ljubavnicu, nego zgrčenu devicu... Morgana je na trenutak počela da sažaljeva Elenu, jer ovo što joj sprema zapravo će biti obično silovanje. Ma koliko Elena želela Lanseleta, ona je devica i nema pojma kolika je razlika između romantičnih snova o njegovim poljupcima i onoga što je zaista čeka - uzeće je muškarac suviše opijen da bi znao šta radi. Ma koliko Elena to bude očekivala i ma koliko hrabro sve podnela, teško da će pamtiti događaj kao romantičan. Ja sam svoje devičanstvo dala Kralju-Jelenu... ali to je bilo drugačije. Od detinjstva sam znala šta me čeka i učila sam dok sam odrastala da obožavam Boginju koja spaja muškarce i žene u ljubavi ili požudi... Elena je odgajena kao hrišćanka, i naučili su je da misli kako je sama životna sila zapravo nekakav probitni greh zbog koga je čovečanstvo osuđeno na umiranje... Za trenutak je pomislila da potraži Elenu, da je pripremi, da je ohrabri da razmišlja o tome onako kako su mislile sveštenice: ogromna prirodna sila, čista i bezgrešna, koju treba dočekati dobrodošlicom kao strujanje života, koje ponese čoveka kao bujica... ali Elena bi mislila da je to još veći greh. E pa, neka se snađe kako ume; možda će zbog ljubavi prema Lanseletu uspeti da se izvuče bez mnogo patnje. Morgana se opet usmerila na tiho kuvanje bilja u vinu, ali u isto vreme joj se činilo i da jaše preko bregova... dan nije bio lep za jahanje; nebo je bilo tamno i oblačno, duvao je vetar, bregovi su bili goli i pusti. Ispod njih se videlo more, zapravo jezero, sivo i bezlično, kao sveže iskovani metal; i površina jezera kao da je polako ključala, ili je to bila samo tečnost u njenoj posudi? Tamni mehuri su se dizali i ispuštali grozan zadah, a onda se, polako, iz jezera promolio dug, tanak vrat sa konjskom glavom i grivom, dugo zmijoliko telo, koje se kretalo ka obali... raslo je, puzalo i presijavalo se, sve dok nije izišlo čitavom duživom na obalu. Lanseletovi psi jurnuli su ka njemu, zalećući se u vodu, panično lajući. Čula ga je kako ih doziva i videla ga je kako stoji, ukočen, zagledan u vodu, paralisan, nesposoban da poveruje sopstvenim očima. A onda je Pelinor dunuo u svoj lovački rog da dozove ostale, a Lanselet je obo konja, oslonivši koplje o sedlo, i vrtoglavom brzinom jurnuo niz brdo. Jedan od pasa je strašno zaskičao; potom je nastupila tišina, i Morgana je, sa svog udaljenog mesta, ugledala ljigavi trag od mesta gde je napola pojedeno telo psa ležalo u bari sluzi. Pelinor je takođe jurnuo, i čula je Lanseleta kako ga upozorava da ne krene pravo na zver... bila je crna, nalik na ogromnog crva, osim karikature konjske glave. Lanselet ju je napao, izbegavajući pokretljivu glavu, i zabio ogromno koplje pravo u njega. Obala se zatresla od divljeg urlika... ugledala je veliku glavu kako se njiše ogromnim pokretima, levo pa desno, levo pa desno... Lanselet je skočio sa propetog, preplašenog konja i potrčao ka čudovištu. Glava se spustila, i Morgana se trgla kad je videla ogromna otvorena usta. Lanseletov mač je pogodio zmaja u oko, i iz njega je linula masa krvi i neke crne, smrdljive tečnosti... a sve su to bili samo mehurići koji su se podizali iz vina... Morganino srce je divlje tuklo. Zavalila se u stolici i otpila malo nerazblaženog vina iz bočice. Je li to samo košmar, ili je zaista videla Lanseleta kako ubija zmja u koga niko nije istinski verovao? Sedela je neko vreme nepomično, ubeđujući sebe da je samo sanjala, a onda je naterala sebe da ustane, kako bi dodala malo slatkog sirupa u smešu, jer će slast prikriti ukus ostalog bilja. Za večeru će morati da bude slane govedine, kako bi svi ožedneli i popili mnogo vina, a pogotovo Lanselet. Pelinor je pobožan čovek - šta li će pomisliti kada svi po zamku počnu da se pare? Ne, bolje je da samo Lanselet pije začinjeno vino, a možda bi trebalo, iz sažaljenja, da da malo i Eleni... Usula je začinjeno vino u bočicu i sklonila ga. Istog časa se začuo uzvik, i u sobu je uletela Elena. "Oh, Morgana, dođi odmah, treba nam tvoje vidarsko umeće - otac i Lanselet su ubili zmaja, ali obojica su opečeni..." "Opečeni? Kakva je to glupost? Zar zaista veruješ da zmajevi lete i bljuju vatru?" "Ne, ne", nestrpljivo je rekla Elena, "ali to stvorenje je bacalo nekakvu sluz koja peče kao vatra - moraš doći da im previješ rane..." Morgana je u neverici pogledala u nebo. Sunce je zalazilo i bilo je tek za širinu dlana iznad zapadnog horizonta; provela je ovde skoro čitav dan. Brzo je pošla, dovikujući sluškinjama da donesu platno za zavoje. Pelinor je imao veliku opekotinu duž čitave ruke - da, zaista je ličila na opekotinu; prosto je progrizla kroz rukav, i kralj je zaurlao od bola kad je preko nje sunula melem. Lanselet je imao manju opekotinu na boku, a na jednoj nozi mu je sluz izjela čitavu čizmu, ostavljajući samo tanak sloj nečega nalik na pekmez. "Treba dobro da očistim mač", rekao je Lanselet. "Ako ovako deluje na kožu čizme, pomisli šta je moglo da mi uradi sa nogom..." Stresao se. "Toliko o onima koji su mislili da je moj zmaj samo mašta", rekao je Pelinor, podižući glavu da otpije vino koje mu je prinela kćer. "I hvala Bogu da sam imao dovoljno pameti da isperem ruku u jezeru, ili bi mi je ta sluz čitavu pojela kao što je pojela onog jadnog psa - jesi li video leš, Lanselete?" "Psa? Jesam", odgovorio je Lanselet, "i nadam se da više nikada neću videti takvu smrt... Najbolje ćeš ih uveriti ako postaviš glavu zmaja nad kapijom..." "Ne mogu", rekao je Pelinor i prekrstio se. "U toj zveri nije bilo nijedne poštene kosti, sva je bila meka i sluzava, kao kišna glista... i već se sva pretvorila u sluz. Pokušao sam da odsečem glavu, ali naprosto se rastvorila na vazduhu... Ne verujem da je to uopšte bila prava zver, nego nešto što je došlo pravo iz pakla!" "Ipak, mrtva je", rekla je Elena, "a ti si izvršio ono što ti je naredio kralj, jednom zauvek si dokrajčio očevog zmaja." Poljubila je oca. "Izvini, oče", nežno je rekla, "jer i ja sam mislila da je taj zmaj plod mašte..." "Daj Bože da je zaista bio", rekao je Pelinor i ponovo se prekrstio. "Više bih voleo da mi se smeju odavde do Kamelota nego da se ponovo suočim sa tako nečim! Nadam se da više nema takvih zveri... Gaven je pričao svašta o životinjama koje žive po jezerima." Dao je znak peharniku da mu naspe još vina. "Mislim da bi večeras trebalo da se napijemo, ili ću mesec dana sanjati to čudovište!" Da li bi to bilo najbolje? upitala se Morgana. Ne, ako svi u zamku budu pijani, to neće odgovarati njenom planu. "Ako se ja staram o vašim ranama, ser Pelinore, morate me poslušati. Ne smete više da pijete i morate pustiti da vas Elena odvede u krevet i da vam stavi vrele cigle kraj nogu. Izgubili ste dosta krvi, i morate piti supu i čaj, a ne vino." Gunđao je, ali je poslušao, i kada ga je Elena odvela uz pomoć slugu, Morgana je ostala sama sa Lanseletom. "Pa", rekla je, "kako ćeš proslaviti pobedu nad svojim prvim zmajem?" On je podigao pehar. "Molitvom da mi bude i poslednji. Zaista sam mislio da mi je kucnuo čas. Radije bih se suočio sa čitavom hordom Saksonaca, i to naoružan samo sekirom!" "Neka bi Boginja dala da takvih susreta više ne bude", složila se Morgana i napunila mu pehar začinjenim vinom. "Ovo sam napravila za tebe, lekovito je i zalečiće ti rane. Moram da odem i proverim je li Elena dobro smestila Pelinora..." "Ali vratićeš se, rođako?" upitao je, uhvativši je za ruku; videla je da vino već deluje. I ne samo vino, pomislila je. Susret sa smrću čini čoveka željnim žene... "Vratiću se, obećavam; a sad me pusti", rekla je, i obuzela ju je gorčina. Zar sam tako nisko pala da bih ga prihvatila i drogiranog i besvesnog? Elena će ga uzeti takvog... što bi ona bila bolja? Ali ona ga želi za muža, ma koliko je to koštalo. Ja neću to. Ja sam sveštenica, i znam da ovo što gori u meni nije od Boginje... jesam li toliko slaba da primam Gvenvirine odbačene haljine, a potom i odbačenog ljubavnika? I mada je um govorio ne, čitavo telo je vrištalo da, i obuzeo ju je prezir prema samoj sebi dok je išla hodnikom ka odajama kralja Pelinora. "Kako ti je otac, Elena?" Iznenadila se koliko joj je glas miran. "Sad se smirio, i mislim da će zaspati." Morgana je klimnula glavom. "Sada moraš da pođeš u šator, i tokom noći će ti doći Lanselet. Ne zaboravi Gvenvirin miris..." Elena je bila veoma bleda, a oči su joj gorele. Morgana ju je uhvatila za ruku i predala joj bočicu sa vinom. "Prvo popij ovo, dete", rekla je, a i njoj je drhtao glas. Elena je poslušno ispila vino. "Slatko je, i puno trava... je li to ljubavni napitak?" Morganin osmeh je ostao ukočen na usnama. "Veruj i tako, ako hoćeš." "Čudno, peče me u ustima, a nekako i iznutra... Morgana, da nije to otrov? Nećeš valjda... Morgana, da li me mrziš što ću postati Lanseletova žena?" Morgana je čvrsto zagrlila devojku i poljubila je; njeno toplo telo ju je nekako uzbudilo, i nije znala oseća li želju ili nežnost. "Da te mrzim? Ne, ne, rođako, kunem ti se, ne bih uzela Lanseleta za muža sve i da me moli na kolenima... hajde, popij do kraja, mila... namiriši se ovde i ovde... zapamti šta on želi od tebe. Ti ga možeš naterati da zaboravi kraljicu. Sad idi, dete, i čekaj ga u šatoru..." Još jednom je zagrlila i poljubila Elenu. "Neka te Boginja blagoslovi." Toliko liči na Gvenvir. Mislim da je Lanselet već napola zaljubljen u nju, a ja ću samo završiti posao... Duboko, drhtavo je uzdahnula, pripremajući se da se vrati u salu, kod Lanseleta. On se nije ustezao da nalije sebi još začinjenog vina, i podigao je zastakljen pogled kad je ona ušla. "Ah, Morgana... rođako..." povukao ju je uz sebe. "Pij sa mnom..." "Ne, ne sada. Slušaj me, Lanselete, nosim ti poruku..." "Poruku, Morgana?" "Da", rekla je. "Kraljica Gvenvir je došla ovamo da poseti svoju rođaku, i spavaće u šatoru kraj livade." Uhvatila ga je za ruku i povukla ga ka vratima. "I poslala ti je poruku: ne želi da uzmeniri svoju poslugu, pa moraš da odeš kod nje vrlo tiho, kad već bude u postelji. Hoćeš li učiniti to?" U njegovim tamnim očima jasno je videla izmaglicu od pića i strasti. "Nisam video glasnika - Morgana, nisam znao da mi želiš dobro..." "Ne znaš koliko ti želim baš dobro, rođače..." Želim da se oženiš i prekineš tu beznadežnu, strašnu ljubav sa ženom koja ti može doneti samo beščašće i očajanje... "Pođi", nežno je rekla, "tvoja kraljica te čeka. Ako sumnjaš u mene, poslala ti je ovaj znak." Pružila mu je maramicu; bila je Elenina, ali sve maramice su slične, a ova je bila natopljena mirisom koji je on povezivao sa Gvenvir. Pritisnuo ju je na usne. "Gvenvir", šapnuo je. "Gde je, Morgana, gde je?" "U šatoru. Popij vino..." "Hoćeš li da nazdraviš sa mnom?" "Kasnije", rekla je, smešeći se. On se pomalo teturao; uhvatio se za nju, i pri tom ju je zagrlio. Taj dodir ju je uzbudio, ma koliko lak bio. Požuda, čvrsto je pomislla, životinjska želja, to nema nikakve veze sa Boginjom... Trudila se da sačuva mir. On je drogiran, kao životinja, neće mariti, uzeo bi je bez razmišljanja, kao što bi uzeo Gvenvir, Elenu... "Pođi, Lanselete, kraljica ne sme da čeka." Videla ga je kako nestaje u senkama oko šatora. Tiho će se uvući unutra. Elena će ležati u krevetu, a svetlo će padati na njenu zlatnu kosu toliko nalik na kraljičinu - ali biće dovoljno mračno da joj ne bi razabrao lice, i čitavo telo i krevet odisaće joj Gvenvirinim mirisom. Mučila je sebe takvim mislima, i ushodala se po dugačkoj, praznoj odaji, zamišljajući kako će njegovo vitko, nago telo skliznuti pod pokrivače, kako će zagrliti Elenu i prekriti je poljupcima. Ako mala glupača bude dovoljno pametna da ćuti dok se sve ne završi... Boginjo! Uskrati mi Vid, ne daj da vidim Elenu u njegovom naručju... Nemirna i napeta, Morgana nije znala da li zbog Vida ili zbog sopstvene mašte vidi Lanseletovo nago telo, oseća dodir njegovih ruku... kako ih se jasno sećala... Vratila se u salu gde su sluge raspremale stolove. "Dajte mi vina", promuklo je rekla. Jedan sluga joj je, začuđen, napunio pehar. Sada će misliti da nisam samo veštica, nego i pijanica. Bilo joj je svejedno. Popila je vino i zatražila još. To joj je nekako preseklo Vid i oslobodilo je svesti o Eleni, preplašenoj i ushićenoj, pritisnutoj njegovim čvrstim, uzbuđenim telom... Nemirno, kao mačka, hodala je po sali, a treptaji Vida su dolazili i nestajali. Kada je procenila da je došlo vreme, duboko je uzdahnula, pripremajući se za ono što je znala da mora učiniti. Paž koji je spavao pred kraljevim vratima trgao se kad se Morgana sagnula nad njim. "Madam, ne možete uznemiriti kralja u ovo doba noći..." "Tiče se časti njegove kćeri." Morgana je uzela baklju iz držača na zidu i visoko je podigla; mogla je da oseti kako mu izgleda, visoka i strašna, jer osećala je da poprima zapovedničko obličje Boginje. Povukao se, užasnut, i prošla je kraj njega. Pelinor je ležao u visokoj postelji, nemirno se meškoljeći zbog bolova u opečenoj ruci. I on se trgao, zagledan u Morganino bledo lice pod svetlošću baklje. "Brzo dođite, gospodaru", rekla je, a glas joj je bio tih i napet od savladane strasti. "To je izdaja gostoprimstva... Smatrala sam da treba da znate. Elena..." "Elena? Šta..." "Nema je u našem krevetu", rekla je Morgana. "Hodite brzo, gospodaru." Bilo je mudro što mu nije dala da pije; da je zaspao od vina, ne bi se tako brzo pribrao. Pelinor je, iznenađen i pun neverice, navukao nešto od odela, vičući da dozove kćerkine služavke. Morgani se činilo da su išli za njom niz stepenice i kroz vrata brzo kao kad zmaj zamahne repom, pri čemu su ona i Pelinor bili glava zveri. Odgurnula je u stranu krilo svilenog šatora, visoko podigavši baklju i gledajući sa okrutnim likovanjem Pelinorovo gnevno lice. Elena je ležala zagrlivši Lanseleta oko vrata, nasmešena i blažena; Lanselet, koga je probudila svetlost, osvrtao se, šokiran i potpuno svestan, a lice mu je bilo puno neverice. Ali nije rekao ni reč. "Sada ćeš platiti", povikao je Pelinor, "ti požudni probisvete, što si obeščastio moju kćer..." Lanselet je zagnjurio lice u šake. "Iskupiću se... gospodaru Pelinore", rekao je. Potom je podigao glavu i pogledao Morganu pravo u oči. Nije skrenula pogled; ali osećala se kao da ju je proburazio mačem. Pre ovoga ju je barem voleo kao rođaku. Pa, možda je i bolje da je mrzi. Pokušaće i ona njega da mrzi. Ali pred Eleninim licem, posramljenim, ali i nasmešenim, poželela je da vrisne i da ga zamoli za oproštaj... Govori Morgana... Lanselet se oženio Elenom na Preobraženje; od čitave svečanosti sećam se samo Eleninog lica, radosnog i nasmejanog. Dok je Pelinor stigao da organizuje venčanje, već je znala da nosi u trbuhu Lenaseletovog sina, i mada je on delovao natmureno, mršav i bled od očajanja, bio je nežan prema njoj i ponosan na njen veliki trbuh. Sećam se i Gvenvir, lica upalog od silnog plača i izraza neverovatne mržnje kada mi se obratila. "Možeš li da mi se zakuneš da ovo nije tvoje delo, Morgana?" Pogledala sam je pravo u oči. "Zar zavidiš svojoj rođaci na mužu, kad već imaš svog?" Na to nije mogla da mi odgovori. A ja sam ponavljala u sebi: da je bila iskrena prema Arturu, da je pobegla sa Lanseletom sa dvora, da su otišli da žive van Arturovog kraljevstva, kako bi Artur mogao da uzme drugu ženu koja bi mu rodila naslednika, ja se ne bih uplitala. Ali od tog dana Gvenvir me je mrzela; i to mi je bilo najteže, jer sam je na neki čudan način ipak volela. Izgleda da nije mrzela svoju rođaku; poslala je Eleni bogat dar i srebrni pehar kad je rodila sina, i kada je Elena dečaka krstila Galahad, prema ocu, proglasila se za kumu i zarekla se da će on biti naslednik kraljevstva ukoliko ona ne rodi Arturu sina. Te godine je izgledalo da je opet zatrudnela, ali od toga nije ispalo ništa, i sve mislim da je zapravo posredi bila samo njena želja za detetom, kao i njena mašta. Brak nije ispao gori od većine drugih. Artura je te godine čekao rat na severnoj obali, i Lanselet je malo vremena bio kod kuće. Kao i većina muževa, provodio je vreme u ratu, dolazeći kući dva ili tri puta godišnje kako bi obišao imanje - Pelinor im je dao zamak blizu svog; tada bi uzeo nove košulje i ogrtače koje mu je Elena tkala i vezla (posle ženidbe sa Elenom, Lanselet se oblačio otmeno kao sam kralj), poljubio sina, kasnije i kćeri, jednom spavao sa ženom, ili možda dva puta, a potom opet odlazio. Elena je uvek izgledala srećna. Ne znam je li zaista i bila srećna, je li bila od onih žena koje sreću nalaze kod kuće, oko dece, ili je čeznula za nečim drugim i samo je junački trpela ono što je sama odabrala. Što se mene tiče, ostala sam na dvoru još dve godine. A onda, na Duhove druge godine, dok je Elena čekala drugo dete, Gvenvir je dočekala svoju osvetu. 7. Kao i na svake Duhove, koji su bili velika Arturova svečanost, Gvenvir je bila budna od zore. Na ovaj dan, svi vitezovi koji su se borili uz Artura doći će na njegov dvor, a ove godine stići će i Lanselet... ...Prošle godine nije došao. Poslao je poruku da se nalazi u Donjoj Britaniji, na poziv svog oca, kralja Bana, koji je želeo da sredi nemire u svom kraljevstvu; ali Gvenvir je duboko u srcu znala zašto Lanselet nije došao, zašto je rešio da ostane daleko. Ne zato što ne bi mogla da mu oprosti što se oženio Elenom. Do toga su doveli Morgana i njena pakost - Morgana, koja bi najradije uzela Lanseleta za sebe, pa nije prezala ni od čega da ga odvoji od žene koju je zaista voleo. Gvenvir je pretpostavljala da bi Morgana radije videla Lanseleta u paklu, ili u grobu, nego u Gvenvirinom naručju. Lanselet je veoma nedostajao i Arturu, to je videla. Mada je sedeo na svom prestolu u Kamelotu i udeljivao pravdu najrazličitijim ljudima - a bio je voljen, mnogo voljeniji od bilo kog kralja o kome je Gvenvir ikada čula - videla je da on uvek razmišlja o danima boja i pokoravanja; pretpostavljala je da su svi muškarci takvi. Artur će do groba nositi ožiljke od rana koje je zadobio u tim bitkama. U vreme kada su iz godine u godinu ratovali kako bi u zemlji uspostavili mir, Artur je govorio da najviše želi da dokono sedi kod kuće u Kamelotu i uživa u svom zamku. Sada bi bio najsrećniji kada bi mogao da okupi svoje najstarije vitezove, pa da pričaju o starim, lošim vremenima kada je na svakom koraku bilo Saksonaca, Juta i divljih severnjaka. Pogledala je usnulog Artura. Da, i dalje je bio najlepši i najbolji od svih vitezova; ponekad je mislila da je lepši i prijatniji oku čak i od Lanseleta, mada je bilo nepravedno porediti ih, jer jedan je bio tako plav, a drugi tako crn. A ipak su rođaci, od jedne su krvi... upitala se kako je Morgana dospela u tu porodicu. Možda je ona doista zamenjena kao beba, možda uopšte nije ljudsko biće, nego su je zli vilenjaci ostavili da seje zlo među ljudima... čarobnica odgajena među nevernicima. I na Arturu se osećalo takvo poreklo, mada je uspela da ga navikne da redovno odlazi na misu i da govori o sebi kao o hrišćaninu. Morgani se ni to nije dopadalo. E pa, ona će se boriti svi snagama da spase Arturovu dušu! Veoma ga je volela, on je bio najbolji muž koji je ikada postojao, čak i da nije Vrhovni kralj nego samo običan vitez. Ludilo koje ju je nekada obuzelo sada je svakako sasvim nestalo. Pravo je i prikladno da lepo misli o rođaku svog muža. Pa, bila je Arturova želja da ona legne sa Lanseletom. A sada je sve to odavno gotovo, i ispovedila se i oprošteno joj je; sveštenik joj je rekao da je sada kao da greh nije ni počinjen, i mora se truditi da ga zaboravi. Pa ipak, stalno ga se ponovo sećala, pomalo, ovog jutra kad je znala da će Lanselet doći na dvor sa svojom ženom i sinom... on je sada oženjen čovek, oženjen njenom rođakom. Sada nije bio rođak samo njenom mužu, nego i njoj. Može da ga pozdravi poljupcem, i to neće biti greh. Artur se okrenuo u postelji, kao da su ga uznemirile njene misli, i nasmešio joj se. "Danas su Duhovi, mila", rekao je, "i doći će svi naši rođaci i prijatelji. Hajde, da te vidim nasmešenu." Nasmešila mu se, a on ju je povukao k sebi, ljubeći je i milujući joj grudi. "Sigurna si da ti neće smetati ono što ćemo danas učiniti? Ne bih voleo da iko pomisli da si manje vredna od mene", rekao je sa strepnjom. "Ti nisi stara, možda će nas Bog ipak blagosloviti detetom, ako je to njegova volja. Ali niži kraljevi su zahtevali da to učinim - život je nesiguran, i stoga moram da imenujem naslednika. Kada se rodi naš prvi sin, mila, biće kao da ovog dana nije ni bilo, i siguran sam da mladi Galahad neće zameriti svom rođaku što je postao naslednik, nego će ga služiti i poštovati kao Gaven mene..." To još može da se obistini, pomislila je Gvenvir, predajući se muževljevim nežnim milovanjima. U Bibliji ima takvih priča: majka Jovana Krstitelja, rođaka Device Marije - Bog je otvorio njenu matericu kad je već odavno prošla godine za rađanje, a njoj, Gvenviri, još nije ni trideset... a i Lanselet je jednom rekao da je njegovoj majci bilo preko trideset godina kad ga je rodila. Možda će ovog puta, posle toliko godina, ustati iz muževljeve postelje noseći u sebi seme njegovog sina. A sad, kad je naučila ne samo da mu se prepušta kao svaka dobra supruga nego i da uživa u njegovom dodiru, u njegovoj muškosti, svakako je mnogo spremnija da začne i iznese trudnoću... Tako je izgledalo i pre tri godine, kada je mislila da nosi Lanseletovo dete, ali nešto je ipak pošlo naopako... tri meseca nije imala mesečnicu i rekla je nekim svojim gospama da je trudna; a onda, posle još tri meseca, kada je trebalo da oseti prve pokrete, pokazalo se da to nije bilo ništa... ali sada, svakako, sa ovom novom toplinom koju je iskusila otkako se probudila, ovog puta biće sve kako ona želi. A Elena neće moći da se ponovo pravi važna pred njom... Neka neko vreme bude majka kraljevog naslednika, ali Gvenvir će biti majka kraljevog sina... Pomenula je to kasnije, dok su se oblačili, i Artur ju je uznemireno pogledao. "Je li Lanseletova žena neljubazna ili zlobna prema tebi, Gvenvir? Mislio sam da ste vas dve dobre prijateljice..." "Oh, jesmo", rekla je Gvenvir, suzbijajući suze, "ali sa ženama je uvek tako... one koje imaju sinove misle da su bolje od onih koje su jalove. Žena svinjara, na porođaju, svakako pakosno sažaljeva kraljicu koja ne može svom gospodaru da podari nijednog sina." Artur je prišao da je poljubi u vrat. "Nemoj, mila, nemoj da plačeš. Više volim tebe nego ijednu ženu koja bi mi do sada rodila čak i deset sinova." "Zaista?" upitala je pomalo zlobno Gvenvir. "Moj otac me je dao tebi sa stotinu konjanika, kao deo nagodbe - a ti si me spremno primio kako bi dobio konje - ali pokazalo se da si loše prošao..." On je podigao pogled i pogledao je plavim očima punim neverice. "Zar si sve ove godine tako mislila, Gvenvir moja? Ali sigurno znaš da si mi, od prvog časa kad sam ti video lice, bila milija od bilo kog drugog!" rekao je i zagrlio ju je. Ona se držala kruto, boreći se sa suzama, a on ju je poljubio u ugao oka. "Gvenvir, Gvenvir, kako možeš da misliš... ti si mi žena, voljena, moja najdraža žena, i ništa na svetu ne može nas rastaviti. Da sam želeo priplodnu kobilu koja bi mi rađala sinove, Bog zna da sam mogao naći stotinu takvih!" "Ali nisi", rekla je, i dalje ukočena i hlana u njegovom zagrljaju. "Rado bih usvojila tvog sina, i odgajila ga kao tvog naslednika. Ali ti nisi smatrao da sam dostojna da odgajim tvog sina... i ti si me gurnuo Lanseletu u krevet." "Oh, moja Gven", rekao je, sa izrazom krivice kao kod kažnjenog deteta. "Zar mi još zameraš to davno ludilo? Bio sam pijan, a činilo mi se da ti se Lanselet dopada... Mislio sam da ti pružim zadovoljstvo, i ako je istina da nisi začela mojom krivicom, onda si mogla roditi dete nekoga ko mi je tako blizak da bih mirne duše mogao to dete da proglasim naslednikom. Ali najviše zato što sam bio pijan..." "Ponekad", rekla je sa kamenim izrazom lica, "ponekad mi se čini da Lanseleta voliš više nego mene. Da li si zaista mislio da pružiš zadovoljstvo meni, ili njemu, koga toliko voliš...?" Trgao je ruku sa njenog vrata kao da ga je ubola. "Znači, greh je što volim svog rođaka i što mislim i na njega? Istina je da vas oboje volim..." "Sveto Pismo govori o gradu koji je uništen zbog takvih grehova", rekla je Gvenvir. Artur je bio belji od košulje na njemu. "Ja časno volim svog rođaka Lanseleta, Gven; i sam kralj David je pisao o svom rođaku Jonatanu: Tvoja ljubav prema meni je divna i prevazilazi ljubav žene. Bog ga nije kaznio zbog toga. Tako je sa ratnim drugovima. Zar misliš da je takva ljubav greh, Gvenvir? Zakleo bih se pred prestolom Božjim..." Grlo mu se steglo i nije mogao da nastavi. Gvenvir je čula kako joj glas postaje piskav od histerije. "Možeš li da se zakuneš da kada si ga doveo u našu postelju... Videla sam, dodirivao si ga sa više ljubavi nego ženu koju ti je nametnuo moj otac - kada si me naveo na taj greh, možeš li da se zakuneš da to nije bilo zbog tvog greha, da sve te lepe reči nisu bile samo način da prikriješ greh zbog koga se vatra sa nebesa sručila na Sodomu?" Zurio je u nju, i dalje strašno bled. "Mora da si poludela, gospo moja. Te noći o kojoj govorimo... bio sam pijan, ne znam šta misliš da si videla. Bio je Beltan, i snaga Boginje bila je u nama. Mislim da ti se um pomračio od silnih molitvi, Gvenvir." "Nijedan hrišćanin ne bi tako govorio!" "Zato i ne volim da smatram sebe za hrišćanina!" proderao se, konačno izgubivši strpljenje. "Dosta mi je ove priče o grehu! Da sam te oterao od sebe - da, jer to su mi savetovali, a nisam pristao jer sam te suviše voleo - da sam uzeo drugu ženu..." "Ne! Radije si me delio sa Lanseletom, kako bi i njega imao..." "Reci to još jednom", kazao je vrlo tiho, "i bila mi žena ili ne, voleo te ili ne, ubiću te, moja Gvenvir!" Ali ona je sada već histeirčno jecala i nije mogla da se zaustavi. "Govoriš da želiš sina i da si me zato naveo na neoprostivi greh - ako sam zgrešila, pa me je Bog zato kaznio jalovošću, zar me nisi ti naterao na taj greh? Pa čak i sada, tvoj naslednik je Lanseletov sin. Smeš li da tvrdiš da ne voliš Lanseleta više od svega, kad si proglasio njegovog sina za naslednika, a ne svog, kad mi nisi dao da usvojim tvog sina..." "Hajde da pozovem tvoju poslugu, Gvenvir", uzdahnuo je Artur. "Van sebe si. Kunem ti se da nemam sina, a ako i imam neko slučajno začeto dete iz ratnih dana, to je sa ženom koju ne poznajem i koja nije znala ko sam. Nikada nijedna žena nije došla da mi kaže da je rodila moje dete. Bez obzira na sve sveštenike i grehove, ne verujem da bi se ijedna žena stidela da prizna da je rodila sina Vrhovnom kralju bez dece. Nikada nisam uzeo ženu protiv njene volje, niti udatu. Kakve su to gluposti o mom sinu koga bi htela da usvojiš? Kažem ti da nemam sina. Često sam se pitao da me nije neka bolest iz detinjstva, ili ona rana, možda učinila jalovim... Ja nemam sina." "To je laž!" besno je rekla Gvenvir. "Morgana mi je zabranila da to pominjem, ali još davno sam otišla kod nje da je zamolim za amajliju protiv jalovosti. Bila sam očajna, rekla sam da ću se podati drugom čoveku, pošto mi se činilo najverovatnije da ti ne možeš da začneš dete. I tada mi se Morgana zaklela da možeš da začneš dete, da je videla tvog sina, usvojenog na dvoru u Lotiji, ali me je naterala da obećam da neću nikome govoriti o tome..." "Usvojen na dvoru u Lotiji..." ponovio je Artur i uhvatio se za grudi, kao da tu oseća strašan bol. "Oh, blagi Bože..." šapnuo je, "a ja nisam imao pojma..." Gvenvir je osetila da je obuzima užas. "Ne, ne, Arture, Morgana laže! Sigurno je to rekla iz zlobe, ona je naterala Lanseleta i na ženidbu Elenom, iz ljubomore... sigurno je lagala da me zatruje..." "Morgana je sveštenica Avalona", smireno je rekao Artur. "Ona ne laže, Gvenvir, mislim da se moramo raspitati za to. Pošalji po Morganu..." "Ne, ne", preklinjala je Gvenvir. "Žao mi je što sam to rekla - bila sam van sebe - oh, dragi gospodaru i mužu moj, žalim zbog svake reči koju sam rekla! Molim te, oprosti mi... molim te!" Zagrlio ju je. "I ti treba da oprostiš meni, draga gospo moja. Sada vidim koliku sam ti nepravdu naneo. Ali kada oslobodiš vetrove, moraš ih pustiti da duvaju, makar pretili i da te rastrgnu..." Nežno ju je poljubio u čelo. "Pošalji po Morganu." "Oh, gospodaru moj, Arture, molim te... obećala sam joj da ti to nikada neću pomenuti..." "E, znači da si prekršila obećanje", rekao je Artur. "Nisam tražio da mi kažeš, ali ti si to učinila, i sad kad je rečeno, ne možeš nazad." Prišao je vratima i pozvao komornika. "Pođi gospi Morgani i naloži joj da dođe ovamo što pre može." Kad je čovek otišao, Artur je pozvao Gvenvirinu sluškinju, i Gvenvir je stajala kao skamenjena dok joj je žena oblačila prazničnu haljinu i češljala je. Otpila je malo zagrejane vode i vina, ali grlo joj se stezalo. Izgovorila je neoprostive reči. Ali ako je istina da mi je ovog jutra podario dete... osetila je snažan bol u čitavom telu, čak i u materici. Može li išta da se ukoreni i raste uz ovoliku gorčinu? Posle nekog vremena stigla je Morgana u tamnocrvenoj haljini, sa purpurnim svilenim trakama upletenim u kosu; lepo se obukla za svečanost i delovala je živahno i blistavo. A ja sam samo jalovo drvo, pomislila je Gvenvir. Elena ima Lanseletovog sina; čak i Morgana, koja nema muža i ni ne želi ga, čak i ona se kurvala i rodila je sina ko zna kome; Artur je začeo sina nekoj nepoznatoj ženi, a ja... ja nemam sina. Morgana je prišla da je poljubi; Gvenvir je ukočeno stajala u njenom zagrljaju. Potom se Morgana obratila Arturu. "Naredio si mi da dođem, brate?" "Izvini što sam te uznemirio ovako rano, sestro", rekao je on. "Gvenvir, ponovi pred Morganom ono što si mi rekla. Neću da se po mom dvoru pronose nepotvrđena govorkanja." Morgana je pogledala Gvenvir i primetila tragove suza i crvene oči. "Dragi brate", rekla je, "tvoja kraljica je bolesna. Je li opet trudna? Ma šta da je rekla, postoji poslovica - reč nikoga nije ubila." Artur je hladno pogledao Gvenvir, i Morgana se povukla; ovakvog Atura nije poznavala, ovo je bilo strogo lice Vrhovnog kralja koji sedi na prestolu i deli pravdu. "Gvenvir", rekao je, "ne samo kao tvoj muž, nego i kao tvoj kralj, naređujem ti: ponovi pred Morganom ono što si rekla iza njenih leđa, i ono što je ona tebi rekla, da imam sina usvojenog na dvoru u Lotiji..." Istina je, pomislila je tog časa Gvenvir. Uvek ranije, čak i kada je Vivijen ubijena na njene oči, Morganino lice uvek je bilo hladno i smireno lice sveštenice... Istina je, i to joj zbog nečega mnogo znači... ali zašto? "Morgana", rekao je Artur. "Reci mi - je li to istina? Imam li sina?" Šta to znači Morgani? Zašto bi želela da se to krije, čak i od Artura? Mogla bi želeti da njeno kurvanje ostane skriveno, ali zašto bi krila od Artura da on ima sina? A onda je naslutila istinu, i glasno je jeknula. Sveštenica Avalona ne laže, pomislila je Morgana. Ali ja sam izgnana iz Avalona, i zbog toga, da ne bi sve bilo uzaludno, moram sad da lažem, i to dobro i brzo... "S kim?" ljutito je upitala Gvenvir. " S jednom od onih pokvarenih sveštenica Avalona koje ležu sa muškarcima u grehu i požudi na njihovim poganim svečanostima?" "Ti ne znaš ništa o Avalonu", rekla je Morgana, trudeći se da joj glas ostane miran. "Tvoje reči su kao vetar, bez smisla..." Artur ju je uhvatio za uku. "Morgana... sestro moja..." i na trenutak je pomislila da će zaplakati... kao što je on plakao u njenom naručju, onog jutra kada je prvi shvatio kako ih je Vivijen oboje saterala u klopku... Usta su joj bila suva, a oči su je pekle. "Govorila sam o... tvom sinu... samo da bih utešila Gvenvir, Arture. Plašila se da ti ne možeš da joj napraviš dete..." "Da si bar htela da utešiš mene", rekao je Artur, ali osmeh mu se nije raširio dalje od iskrivljenih usana. "Sve ove godine živeo sam u uverenju da ne mogu da začnem sebi sina, čak ni da bih spasao kraljevstvo - Morgana, moraš nam reći istinu." Morgana je duboko uzdahnula. U mrtvoj tišini koja je vladala u sobi mogla je da čuje lavež negde daleko iza prozora, i neku malu bubu kako zuji ko zna gde. Konačno je progovorila. "U ime Boginje, Arture, pošto zahtevaš da ti kažem - rodila sam sina Kralju-Jelenu, deset mesečevih mena posle tvog proglašenja za kralja na Ostrvu zmaja. Morgoza ja uzela da se stara o njemu, i zaklela mi se da nikada ništa nećeš saznati od nje. Sada si čuo od mene. Neka se tu i završi." Artur je bio samrtnički bled. Čvrsto ju je zagrlio, i osećala je njegovo drhtanje. Suze su mu tekle niz lice, a on nije ni pokušao da ih zaustavi ili obriše. "Oh, Morgana, Morgana, sirota moja sestro - znao sam da sam ti naneo veliko zlo, ali nisam ni sanjao da je bilo toliko veliko..." "Znači, istina je?" povikala je Gvenvir. "Ova nečista kučka, tvoja sestra, toliko je pokvarena da je vežbala svoje veštine čak i na sopstvenom bratu!" Artur se naglo okrenuo ka njoj, i dalje grleći Morganu. Progovorio je glasom kakav Gvenvir nikada ranije nije čula. "Tišina! Ni reč da nisi rekla protiv moje sestre - nije to ni njeno delo ni njena krivica!" Duboko, drhtavo je uzdahnuo, i Gvenvir je imala vremena da začuje odjek sopstvenih strašnih reči. "Sirota sestro moja", ponovio je Artur. "A nosila si taj teret sama i nikada mi ništa nisi rekla... ne, Gvenvir", žurno je rekao, opet se okrenuvši ka njoj, "nije ono što ti misliš. To je bilo na mom proglašenju za kralja, i nismo prepoznali jedno drugo - bio je mrak, a nismo se videli još otkako sam bio tako mali da me je Morgana nosila u naručju. Za mene je ona bila samo sveštenica Majke, a ja sam za nju bio samo Rogati, i kada smo se prepoznali, bilo je prekasno i šteta je već učinjena", rekao je, i kao da se opet borio sa suzama. Potom je čvrsto zagrlio Morganu. "Morgana, Morgana, trebalo je da mi kažeš!" "I opet misliš samo na nju!" povikala je Gvenvir. "A ne misliš na najveći od svih grehova - ona ti je sestra, dete tvoje majke, i zbog toga će te Bog kazniti..." "Već me je kaznio", rekao je Artur, i dalje grleći Morganu. "Ali zgrešio sam nesvesno, bez zle namere." "Možda te je zbog toga kaznio jalovošću", rekla je Gvenvir, "i ako bi se sada pokajao i ispovedio..." Morgana se nežno odvojila od Artura. Gvenvir je gledala, u neizrecivom gnevu, kako Morgana svojom maramicom briše njegove suze, gotovo nesvesnim pokretom, kao majka ili starija sestra, bez ikakve pokvarenosti koju bi Gvenvir toliko želela da vidi. "Gvenvir", rekla je, "suviše misliš na grehe. Artur i ja nismo zgrešili. Spojili smo se voljom Boginje, zbog sila života, i ako se rodilo dete, ono je rođeno u ljubavi, ma šta da nas je spojilo. Artur ne može priznati sina koga mu je rodila sestra, to je tačno. Ali on nije prvi kralj koji ima kopile čije postojanje ne sme da prizna. Dečak je zdrav i snažan, a i bezbedan je u Avalonu. Boginja - a ni tvoj Bog - nije osvetoljubivi demon koji jedva čeka da kažnjava ljude zbog izmišljenih grehova. Ono što se desilo između Artura i mene nije trebalo da se desi, ni on ni ja to nismo želeli, ali desilo se - a Boginja ne bi tebe kažnjavala jalovošću zbog tuđih greha. Zar kriviš Artura zbog toga što nemaš dece, Gven?" "Da!" povikala je Gvenvir. "On je zgrešio, i Bog ga je kaznio - zbog rodoskrvnuća, zbog začinjanja sina sopstvenoj sestri - zbog služenja Boginji, opakoj, zloj prikazi... Arture, reci mi da ćeš se pokajati, da ćeš na ovaj sveti dan otići kod biskupa i ispovediti mu se, i da ćeš okajati grehe onako kako ti on odredi, jer možda će ti onda Bog oprostiti i prestati da nas oboje kažnjava!" Artur je nesigurno pogledao Morganu, pa Gvenvir. "Okajanje?" upitala je Morgana. "Greh? Zar zaista vreuješ da je tvoj Bog zlobni starac koji se šunja okolo da bi video ko spava sa tuđim ženama?" "Ja sam ispovedila svoje grehe", uzviknula je Gvenvir, "okajala sam ih i razrešena sam, ne kažnjavan nas Bog zbog mojih grehova! Reci da ćeš i ti to učiniti, Arture! Kad ti je Bog podario pobedu na planini Badon, zarekao si se da ćeš odbaciti staru zastavu sa zmajem i da ćeš vladati kao hrišćanski kralj, ali ovaj greh nisi ispovedio. Sada se pokaj i zbog toga, i neka nam Bog na ovaj dan podari pobedu kao i na planini Badon - oslobodi se svih grehova, i daj mi sina koji će posle tebe vladati u Kamelotu!" Artur se okrenuo i naslonio se na zid, pokrivši lice dlanovima. Morgana je umalo pošla ka njemu, ali ju je zastavio Gvenvirin uzvik. "Dalje od njega, ti...! Zar ćeš ga navesti na još neki greh? Zar nisi dovoljno učinila, ti i tvoj demon koga nazivaš Boginjom, ti i ona matora veštica koju je Balin s pravom ubio zbog njenih kvarnih čarolija..." Morgana je čvrsto zažmurila, i izgledalo je kao da će zaplakati. Uzdahnula je. "Ne mogu da slušam kako blatiš moju veru, Gvenvir. Ja tvoju nisam dirala, seti se. Bog je Bog, ma kako ga zvali, i uvek je dobar. Mislim da je greh smatrati Boga okrutnim ili osvetoljubivim, a ti ga smatraš gorim nego većina sveštenika. Molim te da dobro razmisliš šta ćeš uraditi pre nego što predaš Artura u ruke sveštenicima." Okrenula se i napustila sobu, a njene purpurne haljine su se njihale oko nje. Artur se okrenuo ka Gvenvir. Kad joj se obratio, učinio je to nežnije nego ikada ranije, čak i dok su ležali zagrljeni. "Najdraža ljubavi moja..." "Zar možeš tako da me zoveš?" gorko je odvratila i okrenula mu leđa. Pošao je za njom, položio joj ruku na rame i okrenuo je ka sebi. "Najdraža gospo i kraljice moja - zar sam ti naneo toliko zlo?" "Čak i sada", odvratila je drhteći, "čak i sada misliš samo na zlo koje si naneo Morgani..." "Zar treba da budem srećan pri pomisli na ono što sam učinio svojoj sestri? Kunem ti se da je nisam prepoznao sve dok nije bilo gotovo, a onda, kad sam je prepoznao, ona me je tešila, kao da sam još onaj dečačić koji joj je sedeo u krilu... Da se okomila na mene i optužila me, kao što je imala prava da učini, mislim da bih otišao da se utopim u Jezeru. Ali nikada nisam ni pomislio na moguće posledice... bio sam tako mlad, i čekali su me Saksonci i bitke..." Bespomoćno je raširio ruke. "Pokušao sam da učinim onako kako mi je naredila - da ostavim to za sobom, da se sećam da smo to što smo učinili - učinili u neznanju. Oh, verovatno je to i bio greh, ali nisam svesno odabrao da grešim..." Delovao je tako izmučeno da je Gvenvir na trenutak bila u iskušenju da mu kaže ono što je želeo da čuje, da zaista nije učinio nikakvo zlo; da ga zagrli i uteši. Ali nije to učinila. Nikada, nikada Artur nije došao njoj po utehu, nikada joj nije stavio do znanja da je učinio nešto loše; čak i sada je uporno tvrdio da greh zbog koga su ostali bez dece nije bio greh; brinuo se samo zbog zla koje je naneo onoj prokletoj čarobnici, svojoj sestri! Opet je zaplakala, besna jer je znala da plače od tuge, a ne od gneva. "Zar misliš da si naudio samo Morgani?" "Ne vidim da sam naudio ikome drugom", tvrdoglavo je rekao. "Gvenvir, pa to je bilo pre nego što sam te uopšte i video!" "Ali oženio si se mnome, ne ispovedivši ovaj veliki greh, i čak i sada se pravdaš, mada bi trebalo da ga okaješ i budeš oslobođen, i spaseš nas oboje kazne..." "Gvenvir moja", umorno je rekao on, "ako je tvoj Bog takav da kažnjava čoveka zbog greha koji nije ni znao da čini, zar misliš da bi povukao kaznu ako se poverim svešteniku i izgovorim molitve kakve mi on zada, i ono što mi još odredi, ne znam - da jedem samo hleb i vodu..." "Ako se istinski pokaješ..." "Oh, Bože, zar misliš da se nisam pokajao?" planuo je Artur. "Kajao sam se kad god bih pogledao Morganu, svih ovih dvanaest godina! Zar bi moje kajanje bilo jače kad bih ga izveo pred jednim od onih sveštenika koji jedva čekaju da se domognu nekakve moći nad kraljem?" "Ti misliš samo na svoj ponos", ljutito je rekla Gvenvir, "a i ponos je greh. Kad bi samo bio ponizan, Bog bi ti oprostio!" "Ako je tvoj Bog takav, ne treba mi njegov oproštaj!" Artur je stezao pesnice. "Ja moram da vladam svojim kraljevstvom, Gven, a to ne mogu dok klečim pred nekim sveštenikom i prihvatam sve što mi on odredi za iskupljenje! A treba da mislim i na Morganu - ionako je nazivaju čarobnicom, kurvom, vešticom! Nemam prava da ispovedim greh za koji znam da će javno osramotiti moju sestru!" "I Morgana ima dušu koju treba spasti", rekla je Gvenvir, "a ako narod ove zemlje vidi kako njihov kralj može da odbaci ponos i da misli na svoju dušu, da se ponizno kaje za svoje grehe, onda će im to pomoći da spasu svoje duše, i to će ti biti priznato u zaslugu čak i u raju!" Artur je uzdahnuo. "Eto, govoriš kao da si mi savetnik, Gvenvir. Ja nisam sveštenik, i ne tiču me se duše mog naroda..." "Kako se usuđuješ da tako govoriš?" povikala je. "Kao što je kralj iznad svog naroda i raspolaže njihovim životima, tako raspolaže i njihovim dušama! Trebalo bi da si prvi u pobožnoti kao što si prvi u hrabrosti na bojnom polju - šta bi mislio o kralju koji šalje vojnike u boj, a sam sedi u bezbednosti i gleda ih izdaleka?" "Ništa lepo", rekao je Artur, i Gvenvir je shvatila da ga ima u šaci. "A šta bi mislio o kralju koji vidi kako njegovom narodu nedostaju pobožnost i vrline, a tvrdi da ga zanimaju samo njegovi sopstveni gresi?" Artur je opet uzdahnuo. "Zašto ti je toliko stalo, Gvenvir?" "Zato što ne mogu da podnesem pomisao da ćeš patiti u paklenom ognju... i zato što bi, kad bi se ti oslobodio svojih greha, Bog možda prestao da nas kažnjava jalovošću." Tu joj se glas prekinuo i briznula je u plač. On ju je zagrlio i privio joj glavu na rame. "Zar zaista veruješ u to, kraljice moja?" nežno je upitao. Setila se; jednom ranije, kada je isprva odbio da ponese u bitku zastavu sa Devicom Marijom, isto ovako joj se obratio. I tada je odnela pobedu i privela ga Hristu, i Bog mu je podario pobedu. Ali tada nije znala da on na duši nosi ovaj neispoveđeni greh. Klimnula je glavom na njegovom ramenu i začula ga kako uzdiše. "Onda sam i tebi naneo zlo, i moram to nekako da popravim. Ali ne vidim zašto bi i Morgana morala da se stidi zbog ovoga." "Uvek Morgana", besno je rekla Gvenvir. "Nećeš da ona pati, ona je u tvojim očima savršena - pa reci mi, onda, je li pravo da ja patim zbog tvojih grehova, ili ti? Zar je toliko voliš više od mene da ćeš pustiti da ostanem bez dece samo da bi greh ostao skriven?" "Čak i ako sam ja zgrešio, moja Gven, Morgana nije kriva..." "Nije, naravno", planula je Gvenvir, "jer ona poštuje onu drevnu Boginju, a sveštenici kažu da je ta Boginja ona ista zmija zla koju je naš Gospod isterao iz Edenskog vrta! Morgana se čak i sada drži svojih prljavih i kvarnih obreda - Bog kaže da oni koji nisu čuli reč Gospodnju mogu biti spaseni, ali šta će biti sa Morganom, koja je odrasla u hrišćanskom domu, a potom se sva predala gresima Avalona? Tokom svih godina koje je provela na ovom dvoru, slušala je o Hristu, a zar nije rečeno da oni koji čuju reči Hristove i ne pokaju se, svakako će biti prokleti? Pogotovo žene moraju da se pokaju, pošto je greh stigao na ovaj svet preko žene..." Artur ju je prekinuo. "Šta želiš da učinim, moja Gvenvir?" "Danas su Duhovi", rekla je, brišući oči i pokušavajući da priguši jecaje, "dan kada se Sveti Duh spustio na ljude. Hoćeš li poći na misu i uzeti pričešće, noseći na duši ogroman greh?" "Pa... izgleda da neću", rekao je Artur slomljenim glasom. "Ako zaista veruješ u to, Gvenvir, neću te odbiti. Pokajaću se, mada i dalje mislim da to nije bio greh, i izvršiću pokoru koju mi odredi biskup." Pokušao je da se nasmeši, ali ispala je samo strašna grimasa. "Nadam se, tebe radi, ljubavi, da si u pravu što se tiče Božje volje." A Gvenvir, čak i kad ga je zagrlila, jecajući od zahvalnosti, na trenutak je osetila strašan strah i sumnju. Setila se kako je stajala u Meleagrantovoj kući, svesna da je molitve neće spasti. Bog je nije nagradio zbog vrline, i kada je Lanselet došao po nju, zar se nije zaklela da se više nikada neće kriti ni kajati, jer Bog koji je nije nagradio zbog vrline svakako je neće ni kazniti zbog grehova. Bogu ionako nije stalo do toga... Ali Bog ju je ipak kaznio; Bog joj je oduzeo Lanseleta i dao ga Eleni, i tako, opasnost kojoj je izložila svoju dušu nije ništa vredela... ispovedila se i okajala grehe, ali Bog ju je i dalje kažnjavao. A sada je znala da to možda nije njena krivica, možda je nosila i težinu Arturovog greha, greha koji je počinio sa svojom sestrom. Ali ako se oboje oslobode greha, ako on okaje taj strašni neispoveđeni greh, ako postane ponizan, Bog će mu nesumnjivo oprostiti... Artur ju je poljubio u teme i pogladio je po kosi. Potom se odmakao, i osetila je hladnoću i usamljenost kad je sklonio ruke, kao da nije ništa bezbednija unutar zidova nego pod otvorenim nebom, strašnim, ogromnim, punim užasa. Ponovo je pošla ka njemu, da se skloni u njegovo naručje, ali on se sručio u stolicu i ostao tako, iscrpljen, poražen, hiljadama milja daleko od nje. Konačno je podigao glavu i rekao, uz uzdah koji kao da mu se otrgao iz dubine duše: "Pošalji po oca Patricijusa." 8. Kad je ostavila Artura i Gvenvir u njihovim odajama, Morgana je dograbila ogrtač i izletela napolje, ne mareći za kišu. Otišla je do visokih grudobrana i pošla da šeta po njima, sama; šatori Arturovih sledbenika i vitezova, nižih kraljeva i gostiju, prekrili su podnožje brega na čijem vrhu se nalazio Kamelot, i čak su se i po kiši videle žive boje na zastavama. Ali nebo je bilo mračno, a niski, gusti oblaci gotovo su dodirivali brdo; nemirno koračajući, Morgana je pomislila kako je Sveti Duh mogao da odabere i lepši dan da se spusti na svoj narod - pogotovo na Artura. Oh, da, Gvenvir mu neće dati mira sve dok ne ode sveštenicima na milost i nemilost. A šta je sa njegovim zavetom Avalonu? Pa ipak, ako je Gvideonova sudbina da jednog dana sedne na očev presto, ako je to ono što je Merlin planirao... niko ne može da umakne od svoje sudbine. Čak ni žene, mračno je pomislila. Talesin, koji je poznavao stare pesme i priče, jednom joj je ispričao drevnu pripovest o narodu koji je obitavao na jugu, u Svetoj zemlji ili blizu nje, i o čoveku kome je na rođenju rečeno da će ubiti svog oca i oženiti se svojom majkom. Roditelji su se užasnuli i ostavili ga u planini da umre, pa su ga našli i odgajili pastiri, i jednog dana, kad je sreo svog oca, ne znajući ko je to, sporečkao se sa njim, ubio ga, i oženio se njegovom udovicom; prema tome, upravo ono što su roditelji preduzeli da bi sprečili ispunjenje kletve omogućilo je da se ona ostvari - da je odastao u roditeljskoj kući, ne bi učinio ono što je učinio iz neznanja... I ona i Artur su učinili to što su učinili iz neznanja, ali vilinska žena je proklela njenog sina: Odrekni se svoje bebe, ili je ubij čim se rodi; šta biva sa Kraljem-Jelenom kada odraste novi mladi jelen? Činilo joj se da je svet oko nje siv i čudan, kao da je zalutala u magle Avalona, i u glavi joj je odzvanjalo čudno brujanje. Svuda oko nje začula se strašna buka... ne, to su crkvena zvona, zvoni za misu. Čula je da ni vilinski narod ne trpi zvuk crkvenih zvona, i da su se zato povukli u daleka brda... znala je da ne može da ode i mirno je odsluša, kao obično, iz učtivosti prema kraljici, kako bi dala primer ostalima. Zidovi bi je gušili, a mrmljanje sveštenika i tamjan bi je izludeli; bolje da ostane ovde, na čistoj kiši. Tek sad se setila da navuče kapuljaču; trake u kosi bile su joj potpuno mokre, mora da joj je frizura upropašćena. Kad je pokušala da ih namesti, na prstima joj je ostala crvena boja; tako skupa tkanina, a tako loše obojena. Utom je kiša malo oslabila, i među šatorima su počeli da se kreću ljudi. "Danas neće biti turnira", rekao je neki glas iza nje, "inače bih zatražio jednu od tih traka koje nameštaš, pa bih je poneo kao zastavu, gospo Morgana." Morgana je zažmirkala, pokušavajući da se pribere. Mladić, vitak i tamnokos, sa crnim očima; delovao joj je poznat, ali nije mogla da se seti... "Ne sećaš me se, gospo?" upitao je sa prebacivanjem. "A čuo sam da si uložila traku u opkladu na moj uspeh na turniru pre dve godine - ili možda tri?" Sad ga se setila; bio je to sin kralja Urijensa od Severnog Velsa. Akolon mu je ime; kladila se sa jednom od kraljičinih gospi koja je tvrdila da niko ne može da u boju pobedi Lanseleta... Nikada nije saznala ko je dobio opkladu; na te Duhove je ubijena Vivijen. "Sećam te se, ser Akolone, ali na te Duhove, ako se možda sećaš, desilo se strašno ubistvo, i stradala je moja usvojena majka..." On se smesta uozbiljio. "Izvinjavam se što sam te podsetio na taj žalosni događaj. Pretpostavljam da će, dok smo ovde, biti još mnogo turnira, pošto u zemlji vlada mir - moj gospodar Artur želi da se uveri je li njegova vojska još sposobna da nas sve brani." "Verovatno neće biti potrebe za tim", rekla je, "jer čak i divlji Severnjaci idu da osvajaju neke druge zemlje. Da li ti nedostaju dani ratova i slave?" Ima lep osmeh, pomislila je. "Borio sam se na planini Badon", rekao je on. "To mi je bila prva bitka, i umalo da postane i poslednja. Sve mi se čini da mnogo više volim turnire. Boriću se ako moram, ali bolje je takmičiti se u veštinama sa prijateljima koji ne žele da te ubiju, dok nas gledaju lepe gospe i dive nam se - u pravom boju, gospo, nema nikoga da se divi viteštvu, a i viteštva ima vrlo malo, uprkos svim pričama o hrabrosti..." Dok su razgovarali, približili su se crkvi; zvonjava mu je gotovo prigušila glas - vrlo prijatan, melodičan glas. Upitala se da li mladić svira na harfi. Naglo se okrenula da se udalji od zvonjave. "Zar nećeš poći na svetu misu, gospo Morgana?" Nasmešila se i pogledala njegova doručja, gde su se preplitale zmije. Prevukla je prstom preko jedne od njih. "A ti?" "Ne znam. Mislio sam da pođem i vidim prijatelje - ne, mislim da ipak neću", rekao je, smešeći se, "kad mogu da umesto toga razgovaram sa gospom..." "Zar se ne bojiš za svoju dušu?" ironično je upitala. "Oh, moj otac je dovojno pobožan za obojicu... on sada nema ženu i svakako želi da prouči teren i vidi kakvi su izgledi za još jedno osvajanje. Naslušao se priča o apostolima i zna da je bolje oženiti se nego goreti u paklu, a on je prilično zagoreo - mnogo više nego što bih rekao da priliči čoveku u njegovim godinama..." "Ostao si bez majke, ser Akolone?" "Da, još pre nego što sam prohodao; a ostao sam i bez maćehe broj jedan, dva i tri", rekao je Akolon. "Moj otac ima tri živa sina, svakako mu ne treba još naslednika, ali suviše je pobožan da bi poveo neku ženu pravo u krevet, pa zato mora da se opet oženi. Čak je i moj najstariji brat već oženjen i ima i sina." "Tebe je dobio u poodmaklim godinama?" "U srednjim godinama", reko je Akolon. "Nisam baš toliko mlad. Da nije bilo ratova dok sam bio mlađi, možda bih otišao na Avalon i posvetio se svešteničkom zvanju. Ali moj otac je pod stare dane postao hrišćanin." "Ali ti ipak nosiš zmije." Klimnuo je glavom. "A imam i pomalo njihove mudrosti, mada ne dovoljno da bih bio zadovoljan. U ovakva vremena mlađi sinovi nemaju mnogo posla. Otac mi je rekao da će na ovom skupu potražiti ženu i za mene", rekao je uz osmeh. "Voleo bih da si kćer nekog manje važnog, gospo." Morgana je osetila da je pocrvenela kao devojčica. "Oh, ja sam prestara za tebe", rekla je, "i kralju sam samo polusestra po majci. Moj otac je bio vojvoda Gorloas, prvi koga je Uter Pendragon ubio kao izdajnika..." Akolon je zastao pre nego što je odgovorio. "U ova vremena možda je opasno nositi zmije - ili će postati opasno, ako sveštenici postanu još moćniji. Kada je Artur došao na presto, čuo sam da ga Avalon podržava, da mu je Merlin dao mač koji pripada Posvećenim sudovima Obreda. Ali sada je njegov dvor tako hrišćanski... otac mi je pričao da se plašio da će Artur vladati zemljom na druidski način, ali izgleda da nije ispalo tako..." "Istina", ljutito je rekla Morgana. "Ali on i dalje nosi druidski mač..." Akolon ju je pažljivo pogledao. "A ti nosiš polumesec Avalona." Morgana je pocrvenela. Sada su svi ušli u crkvu, i vrata su bila zatvorena. "Kiša se pojačala - gospo Morgana, sva ćeš pokisnuti i prehladićeš se. Moraš da uđeš. Ali hoćeš li doći da sediš kraj mene na današnjoj gozbi?" Oklevala je, smešeći se. Artur i Gvenvir svakako neće tražiti njeno društvo posle ovoga što se danas desilo. Ona, koja se sigurno seća kako izgleda postati žrtva Meleagrantove požude... zar može da me krivi, ona koja se tešila u naručju muževljevog najboljeg prijatelja? Oh, ne, nje to bilo silovanje, ni slučajno, ali ja sam data Rogatom bez pitanja da li to želim... nije me želja dovela bratu u postelju, nego poslušnost prema volji Boginje... Akolon je i dalje čekao na njen odgovor, željno je gledajući u lice. Ako poželim, poljubiće me, preklinjaće me da ga makar dodirnem. Znala je to i to joj je malo zacelilo ponos. Nasmešila mu se, i videla je da ga je to ushitilo. "Vrlo rado, ako možemo da sedimo dalje od tvog oca." Iznenada joj je sinulo: tako ju je gledao i Artur. Toga se Gvenvir boji. Ona zna ono što ja nisam znala: kad bih samo pružila ruku Arturu, navela bih ga da prestane da je sluša; Artur mene više voli. Ne želim Artura, drag mi je samo kao brat, ali ona to ne zna. Boji se da bih, uz pomoć tajnih znanja Avalona, jednim pokretom mogla ponovo da ga dovedem u svoju postelju. "Molim te, uđi i presvuci haljinu", rekao je Akolon, a Morgana mu se opet nasmešila i uhvatila ga za ruku. "Vidimo se na gozbi." Tokom čitave mise, Gvenvir je sedela sama, trudeći se da se pribere. Nadbiskup je održao uobičajenu propoved za Duhove, pričajući o spuštanju Svetog Duha, a ona je razmišljala. Ako se Artur istinski pokajao zbog svojih grehova i postao hrišćanin, moraću da se zahvalim Svetom Duhu što se danas spustio na nas dvoje. Osetila je da nesvesno dodiruje stomak; danas su legli zajedno, i kroz devet meseci možda će držati u naručju naslednika kraljevstva... Bacila je pogled ka Lanseletu, koji je klečao kraj Elene. Primetila je, ljubomorno, da je Elenin stomak opet narastao. Još jedan sin ili kćer. I sad Elena uživa, uz muškarca koga sam tako dugo i duboko volela, i ima sina koga je ja trebalo ja da rodim... pa, moram pognuti glavu i biti ponizna još neko vreme, neće mi smetati da se pretvaram kako verujem da će njen sin naslediti Arturov presto... o, kakva sam ja grešnica, govorim Arturu o odricanju od ponosa, a ja sam puna ponosa. Crkva je bila prepuna, kao i uvek na ovaj dan. Artur je delovao bledo i iscrpljeno; razgovarao je sa biskupom, ali nije bilo vremena da njih dvoje popričaju pre mise. Klečala je kraj njega kao kraj stranca, kao pre nego što su prvi put legli u postelju, užasnuta od nepoznatih stvari koje je očekuju. Treba da se pomirim sa Morganom... Zašto se osećam kriva? Morgana je grešna... ja sam okajala svoje grehe, ispovedila sam ih i razrešena sam... Morgana nije došla u crkvu; svakako nije imala drskosti da dođe kad se pokazalo kakva je istinski - veštica, čarobnica, paganka, počniteljka rodoskrvnuća. Misa se otegla, ali konačno se začuo blagoslov i ljudi su počeli da izlaze. Na trenutak se našla tik uz Elenu i Lanseleta; on je zaštitnički obgrlio svoju ženu, kako je neko ne bi gurnuo. Gvenvir je podigla pogled ka njima, kako ne bi morala da gleda Elenin poveliki trbuh. "Odavno vas nismo videli na dvoru", rekla je. "Oh, na severu ima mnogo posla", odgovorio je Lanselet. "Zmajeva više nema, nadam se", primetio je Artur. "Bogu hvala, nema ih", nasmešio se Lanselet. "Moj prvi zmaj umalo da mi bude i poslednji... Bože, oprosti mi što sam se podsmevao Pelinoru kada je govorio o toj zveri! Sad kad više nema Saksonaca za ratovanje, pretpostavljam da će naši vitezovi morati da se bave zmajevima, razbojnicima i svim drugim problemima koji more narod." Elena se stidljivo osmehnula Gvenviri. "Moj muž je kao i svi muškarci - radije bi išao u bitku, makar i protiv zmajeva, nego da ostane kod kuće i uživa u miru za koji se toliko borio! Je li i Artur takav?" "Mislim da ima sasvim dovojno bitaka i ovde, jer ljudi dolaze kod njega da im udeli pravdu", odgovorila je Gvenvir. "Kada se ovo očekuje?" upitala je, gledajući Elenin trbuh. "Šta misliš, hoće li biti opet sin, ili kćer?" "Nadam se da će biti sin, ne želim kćerku", rekla je Elena, "ali neka bude po Božjoj volji. Gde je Morgana? Zar nije došla u crkvu? Je li bolesna?" Gvenvir se pakosno nasmešila. "Verovatno znaš koliko je Morgana dobra hrišćanka." "Ali ona mi je prijateljica", rekla je Elena, "i ma koliko bila loša hrišćanka, ja je volim i moliću se za nju." Naravno, gorko je pomislila Gvenvir. Udesila je da se udaš samo da bi meni napakostila. Elenine mile plave oči kao da su se zamaglile, a glas joj je delovao lažno. Ako bude još malo ostala da sluša Elenu, morće da je zadavi. Izvinila se i udaljila, a malo kasnije za njom je pošao i Artur. "Nadao sam se da će Lanselet ostati sa nama nekoliko nedelja, ali on se ponovo sprema na Sever", rekao je. "Ali kazao je da Elena može da ostane, ako ti želiš. Toliko je blizu porođaja da ne bi želeo da putuje kući sama. Možda se i Morgana uželela svoje prijateljice. Pa, sredite vi to između sebe..." Okrenuo se i pogledao je praznim očima. "Moram da odem kod nadbiskupa. Rekao je da hoće da razgovaramo odmah posle mise." Poželela je da ga zgrabi, da ga zadrži, da ga obgrli obema rukama, ali sve je već predaleko otišlo. "Morgana nije bila u crkvi", rekao je on. "Kaži mi, Gvenvir, jesi li joj išta rekla..." "Ni jednu jedinu reč, ni dobru ni lošu", piskavo je odvratila Gvenvir. "Ne tiče me se gde je ona - volela bih da je u paklu!" Učinilo joj se da je zaustio da je izgrdi, i zbog nečeg je to čak i želela. Ali on je samo uzdahnuo i oborio glavu. Nije mogla podneti da ga gleda tako poraženog, nalik na prebijenog psa. "Gven, molim te, ne svađaj se više sa Morganom. Ona je već dovoljno povređena..." Kao da se postideo zbog molbe, naglo se okrenuo i udaljio se od nje, uputivši se prema nadbiskupu koji se još pozdravljao sa svojom pastvom. Kad mu je Artur prišao, sveštenik se naklonio, izvinio se ostalima i izgubio se u gužvi zajedno sa kraljem. U zamku je bilo mnogo posla: trebalo je dočekati goste na ulazu u salu, razgovarati sa Arturovim nekadašnjnim vitezovima, objašnjavati da je Artur zauzet sa jednim od svojih savetnika - to nije bila laž, jer Particije je stvarno bio Arturov savetnik - i da će stoga kasniti. Neko vreme su svi bili zauzeti pozdravljanjem sa starim prijateljima, pričom o događajima u svojim domovima i selima, o sklopljenim brakovima, zadevojčenim kćerima i odraslim sinovima, novorođenim bebama, pohvatanim razbojnicima i izgrađenim putevima, pa je Arturovo odsustvo jedva i primećeno. No, na kraju su i uspomene presušile, i ljudi u sali su počeli da mrmljaju. Gvenvir je znala da će se hrana ohladiti; ali kraljevska gozba ne može početi u odsustvu samog kralja. Naredila je da se posluže pivo, vino i medovina, znajući da će, do trenutka kad jelo stigne na stolove, većina gostiju biti suviše pijana da primeti da je hladno. Uočila je Morganu daleko niz sto, kako se smeje i priča sa mladićem koga nije poznavala, mada je videla da oko ruku ima istetovirane zmije Avalona; hoće li iskoristiti svoje kurvinske čini da i njega zavede, kao što je pre njega zavela Lanseleta i Merlina? Morgana je toliko pokvarena da nije mogla da ostavi nijednog muškarca na miru. Kad je Artur konačno stigao, polako i teško koračajući, obuzeo ju je nemir; nikada ga nije videla takvog, sem kad je bio gotovo smrtno ranjen. Iznenada je osetila da mu je nanela ranu dublju nego što je mislila, do same duše, i na trenutak se upitala nije li Morgana bila u pravu što mu ništa nije rekla. Ne. Kao njegova odana žena, učinila je što je trebalo da bi obezbedila mir njegovoj duši i konačno spasenje; šta u poređenju sa tim znači malo poniženja? Skinuo je svoju prazničnu odeću i ostao je u običnoj, neukrašenoj tunici; nije nosio čak ni tanku zlatnu krunu, kao obično u sličnim prilikama. Njegova zlatna kosa delovala je mračno, kao da je osedeo. Kad su ga videli da ulazi, svi vitezovi su počeli da tapšu i viču; on je ozbiljno stajao, primajući pozdrav, smešeći se, i na kraju je podigao ruku. "Izvinjavam se što ste morali toliko da me čekate", rekao je. "Molim vas da mi oprostite i da se posvetite mesu." Seo je i uzdahnuo. Sluge su počele da kruže sa velikim činijama i tanjirima, a oni zaduženi za sečenje već su oštrili noževe. Gvenvir je pustila da joj sluga stavi na tanjir parče pačetine, ali samo se igrala hranom. Posle nekog vremena se odvažila da podigne pogled ka Arturu. Uprkos izobilju jela, na tanjiru je imao samo komad hleba, čak i bez maslaca, a u peharu mu je bila voda. "Ali ti ništa ne jedeš", pobunila se. On se mračno nasmešio. "Ne znači da mi se ne sviđa gozba. Siguran sam da je hrana divna kao i uvek, ljubavi." "Nije dobro postiti na dan svečanosti..." Iskrivio je lice. "Pa, ako baš moraš da znaš", nestrpljivo je rekao, "biskup smatra da je moj greh toliko strašan da se ne može iskupiti uobičajenim pokajanjem, a pošto si ti to želela, eto..." Umorno je raširio ruke. "Došao sam na gozbu za Duhove u košulji i bez ukrasa, i postiću i moliću se sve dok se ne iskupim - ali biće po tvome, Gvenvir." Podigao je pehar i otpio malo vode, tako odlučno da je znala da ne treba više da mu kaže ni reč. Ali nije htela da ispadne ovako... Gvenvir se sva ukočila da se ne bi rasplakala; svi su ih gledali, i svakako je bilo dovoljno strašno što kralj na gozbi posti. Napolju je padala kiša, čulo se kako udara o krov. U sali je vladala neobična tišina. Konačno je Artur podigao glavu i zatražio muziku. "Neka nam Morgana peva - ona je bolja od svih minstrela!" Morgana! Morgana! Uvek Morgana! Ali šta je mogla da učini? Primetila je da je Morgana skinula jarku haljinu koju je jutros nosila i zamenila je grubljom, tamnom, nalik na kaluđeričku. Sada nije toliko ličila na kurvu, bez onih jarkih traka u kosi; prišla je, uzela harfu i sela je kraj kraljevog stola da peva. Pošto je izgledalo da Artur to želi, začulo se malo smeha i šala, a kada je Morgana završila, harfu je uzeo neko drugi, pa još neko. Nastupilo je šetkanje između stolova, razgovor, smeh, pesma. Prišao im je Lanselet i Artur mu je dao znak da sedne kraj njih, kao u stara vremena. Sluge su iznosile velike tanjire sa slatkišima i voćem, jabukama pečenim u mleku i vinu, i najrazličitijim pecivom. Sedeli su i pričali ni o čemu naročitom, i Gvenvir je na trenutak bila srećna; kao u stara vremena, kad su svi bili prijatelji, kada su se svi voleli... zašto nije uvek ostalo tako? Posle nekog vremena Artur je ustao. "Mislim da ću poći da malo razgovaram sa svojim starim vitezovima... moje noge su mlade, a neki od njih su postali stari i sedi. Pelinor više ne izgleda kao da bi mogao da se bori sa zmajem. Kao da bi mu bitka sa Eleninim kučetom-mezimcem bila sasvim po meri!" "Otkako se Elena udala", rekao je Lanselet, "on kao da više ništa nema od života. Takvi ljudi umiru ubrzo pošto to uvide. Nadam se da sa njim neće biti tako - volim Pelinora i nadam se da će još dugo biti sa nama." Stidljivo se nasmešio. "Nikada se nisam osećao kao da imam oca - mada je Ban bio dobar prema meni, na neki svoj način - a sada, prvi put u životu, imam rođaka koji se prema meni ponaša kao prema sinu. Nisam imao ni braću, sve dok nisam odrastao i upoznao Banove sinove, Lajonela i Borsa. Odrastao sam, a da nisam valjano naučio njihov jezik. A Balan je imao drugog posla." Artur se jedva nasmešio otkako je došao iz biskupovih odaja, ali sada se osmehivao. "Da li se u tom slučaju dalji rođak može računati kao brat, Galahade?" Lanselet ga je stegao za ruku. "Neka me Bog ubije ako to ikada zaboravim, Gvideone..." podigao je pogled ka Arturu, i Gvenvir je na trenutak pomislila da će ga Artur zagrliti; ali on se brzo povukao i spustio ruke. Lanselet je zbunjeno zurio u njega, ali Artur je brzo ustao. "Eno Urijensa i Markusa od Kornvola - i on je ostario... Videće da njihov kralj nije toliko uobražen da ne bi došao da popriča sa njima na ovaj dan. Ostani kraj Gvenvir, Lanse, neka sve bude kao u stara vremena." Lanselet ga je poslušao i ostao je da sedi kraj Gvenvir. "Je li Artur bolestan?" upitao je. Gvenvir je odmahnula glavom. "Izgleda da mora da okaje neki greh, pa se duri zbog toga." "Pa, Artur sigurno nema na duši neki veliki greh", rekao je Lanselet na to. "On je jedan od najbesprekornijih ljudi koje znam. Ponosan sam što smo još prijatelji - ja to ne zaslužujem, Gven, znam." Tako žalosno ju je pogledao da je Gvenvir opet umalo briznula u plač. Zašto nije mogla da ih voli obojicu bez greha, zašto je Bog odredio da žena sme da ima samo jednog muža? Postala je gora od Morgane, kad može sebi da postavlja takva pitanja! Dodirnula mu je ruku. "Jesi li srećan sa Elenom, Lanselete?" "Srećan? Koji je živ čovek srećan? Snalazim se koliko mogu." Pogledala je svoje ruke. Na trenutak je zaboravila da joj je ovaj čovek bio ljubavnik i sećala se samo da joj je bio prijatelj. "Volela bih da budeš srećan. Zaista." Na trenutak ju je uhvatio za obe ruke. "Znam, mila. Nisam želeo da danas dođem. Volim te i volim Artura - ali prošla su vremena kada sam mogao da budem zadovoljan kao njegov zapovednik konjice i..." glas mu se slomio. "I kraljičin miljenik." Ona je naglo podigla pogled, ruku još u njegovim. "Da li ti se ponekad čini da više nismo mladi, Lanselete?" Klimnuo je glavom i uzdahnuo. "Da - često." Morgana je ponovo uzela harfu i počela da peva. "Glas joj je milozvučan kao i ranije", rekao je Lanselet. "Sećam se kako je pevala moja majka - nije pevala tako dobro kao Morgana, ali je imala isti mek, dubok glas..." "Morgana je mlada kao i ranije", ljubomorno je rekla Gvenvir. "Tako je sa onima od stare krvi, izgledaju uvek mladi sve dok jednog dana iznenada ne ostare", rekao je Lanselet; potom se naglo sagnuo da je poljubi u obraz, sasvim ovlaš. "Nikad nemoj misliti da si manje lepa od Morgane, moja Gven. Ti imaš sasvim drugačiju lepotu." "Zašto mi to govoriš?" "Ljubavi, ne mogu da podnesem da te vidim nesrećnu..." "Mislim da ne znam kao izgleda biti srećan", odgovorila mu je. Kako je moguće da se Morgana ne menja? Ona je veštica koja je uništila moj i Arturov život; njoj je sve lako, sedi, peva i smeje se, a onaj vitez sa zmijama oko doručja joj se divi. Uskoro je Lanselet rekao da mora da se vrati Eleni, pa ju je ostavio; kada se Artur vratio, prilazili su mu vitezovi da ga pozdrave, da mu predaju poklone i pričaju o starim vremenima. Posle nekog vremena došao je i Urijens od Severnog Velsa, mršav i sed, ali još je imao sve zube i vodio je vojsku u boj kad bi trebalo. "Došao sam da te zamolim nešto, Arture", rekao je. "Želim da se opet oženim, i voleo bih da se orodim sa tvojom kućom. Čuo sam da je Lot od Lotije mrtav, i stoga molim tvoju dozvolu da se oženim njegovom udovicom, Morgozom." Artur je morao da savlada smeh. "E, za to ćeš, prijatelju, morati da tražiš dozvolu od Gavena. Lotija je sada njegova, i ne sumnjam da bi rado udao majku, ali gospa je svakako dovoljno odrasla da ima i svoje mišljenje o tome. Ne mogu joj narediti da se uda - to bi bilo kao da naređujem sopstvenoj majci..." Gvenviri je iznenada sinula ideja. To bi bilo savršeno rešenje - i sam Artur je rekao da bi, ako se raščuje po dvoru, Morgana mogla da se nađe u nevolji. Pružila je ruku da dodirne Arturov rukav i tiho mu se obratila. "Arture, Urijens je važan saveznik. Govorio si mi da su velški rudnici vredni nama koliko i Rimljanima, zbog gvožđa i olova... a imaš rođaku čija je udaja tvoja briga." Iznenađeno ju je pogledao. "Urijens je suviše star!" "Morgana je starija od tebe", odgovorila u je, "a pošto on već ima sinove i unuke, neće mu smetati ako mu Morgana ne podari decu." "To je istina", rekao je Artur, mršteći se, "i to mi se čini kao dobra ideja." Ponovo se obratio Urijensu. "Ne mogu narediti gospi Morgozi da se ponovo uda, ali moja sestra, vojvotkinja od Kornvola, nije udata." Urijens se naklonio. "Nisam ni pomislio da ciljam tako visoko, kralju moj, ali ako bi tvoja sestra pristala da bude kraljica moje zemlje..." "Nijednu ženu ne bih terao na brak protiv njene volje", rekao je Artur, "ali pitaćemo je." Dao je znak pažu da se približi. "Upitaj gospu Morganu da li bi došla ovamo kad završi pesmu." Urijens je posmatrao Morganu, čija je tamna haljina naglašavala bledu kožu. "Tvoja sestra je veoma lepa. Svaki muškarac bi bio srećan da dobije takvu ženu." Kad se Urijens vratio za svoje mesto za stolom, Artur je zamišljeno pogledao Morganu koja im je prilazila. "Dugo je neudata - svakako želi da ima dom u kome bi bila gospodarica, umesto da uvek služi druge žene. A i suviše je učena za nekog mladića. Urijensu će biti drago što je ljupka i što će dobro upravljati njegovim domom. Ipak, voleo bih da on nije baš toliko star..." "A ja mislim da će ona biti srećnija sa starijim čovekom", rekla je Gvenvir. "Morgana nije praznoglava curica." Morgana je prišla i naklonila im se. Kao i uvek na javnom mestu, bila je nasmešena i mirna, i Gvenviri je prvi put bilo milo zbog toga. "Sestro", rekao je Artur, "imam prosca za tebe. A posle ovoga jutros", spustio je glas, "mislim da bi bilo dobro da se neko vreme udaljiš sa dvora." "I meni bi bilo drago da odem, brate." "Pa onda, da li bi volela da živiš u Severnom Velsu? Čujem da je tamo prilično pusto, ali sigurno nije kao u Tintagelu..." Na Gvenvirino iznenađenje, Morgana je pocrvenela kao da joj je petnaest godina. "Neću pokušavati da se pravim iznenađena, brate." Artur se nasmejao. "Pa, nije mi rekao da je već razgovarao sa tobom, prepredenjak jedan." Morgana je porumenela i počela da se poigrava šalom. Uopšte ne izgleda kao da joj je toliko godina, pomislila je Gvenvir. "Možeš mu reći da ću rado živeti u Severnom Velsu." "Zar ti ne smeta razlika u godinama?" blago je upitao Artur. Ona je opet porumenela. "Ako njemu ne smeta, ne smeta ni meni." "Neka bude tako", rekao je Artur i dao znak Urijensu, koji je prišao, sav sijajući. "Moja sestra mi je rekla da bi rado postala kraljica Severnog Velsa, prijatelju. Ne vidim razloga da se venčanje odlaže, možemo da održati već u nedelju." Podigao je pehar i obratio se čitavom skupu. "Pijmo za venčanje, prijatelji moji - za venčanje moje sestre i mog dobrog prijatelja, kralja Urijensa od Severnog Velsa!" Prvi put je današnja gozba počela da liči na svečanost za Duhove, jer su pljesak, uzvici čestitanja i buka naprosto uzavreli. Morgana je stajala nepomično, kao okamenjena. Ali pristala je, rekla je da je razgovarao sa njom... pomislila je Gvenvir, a onda se setila mladića koji je pričao s Morganom. Zar nije to bio Urijensov sin - Akolon, jeste, Akolon. Pa nije valjda očekivala da će je on zaprositi; Morgana je starija od njega! Mora da je bio Akolon - hoće li ona napraviti scenu? A onda ju je zapljusnula mržnja. Neka sad Morgana vidi kako je to biti udata za čoveka koga ne voliš! "Znači, postaćeš i ti kraljica, sestro", rekla je i uzela Morganu za ruku. "Ja ću ti biti deveruša." Uprkos slatkim rečima, Morgana ju je pogledala pravo u oči, i Gvenvir je znala da nije uspela da je zavara. Neka bude tako. Barem ćemo se osloboditi jedna druge. I više se nećemo pretvarati da smo prijateljice... Govori Morgana... Za brak osuđen da se završi onako kao moj, počeo je sasvim dobro. Gvenvir mi je priredila lepo venčanje, s obzirom na to koliko me je mrzela; imala sam sedam deveruša, od kojih su četiri bile kraljice. Artur mi je dao lep i skup nakit - nikada nisam mnogo marila za nakit, pošto nisam navikla da ga nosim u Avalonu, a ni kasnije, mada sam imala nekoliko komada koji su pripadali Igreni. Sada mi je dao još mnogo dragulja naše majke, a deo je bio plen od Saksonaca. Bunila bih se, ali Gvenvir me je podsetila na to da će Urijens očekivati da njegova žena bude lepo odevena i ukrašena kao kraljica, pa sam slegnula ramenima i pustila da me okiti kao dečiju lutku. Setila sam se jedne ogrlice, od ćilibara; viđala sam je na Igreni kad sam bila dete, ali ne i kasnije. Jednom sam je našla u njenoj kutiji za nakit, a ona mi je rekla da ju je dobila od Gorloasa i da će jednog dana pripasti meni, ali pre nego što sam dorasla da je nosim, postala sam sveštenica Avalona i nakit mi nije bio potreban. Sada je ipak bila moja, uz toliko drugog nakita da sam se bunila kako nikad neću stići da sve nosim. Jedino što sam ih molila - da odgode venčanje kako bih mogla da pozovem Morgozu da dođe, jer ona mi je jedina živa rođaka - nisu pristali da učine. Možda su mislili da bih tako imala vremena da se opametim i kažem kako sam, pristajući da se pođem u Severni Vels, imala na umu Akolona, a ne starog kralja. Sigurna sam da je Gvenvir to znala. Pitala sam se šta će Akolon misliti o meni; gotovo sam mu se obećala, a isto veče sam se javno verila sa njegovim ocem! Nisam imala prilike da ga pitam. No, na kraju krajeva, pretpostavila sam da bi Akolon više voleo nevestu od petnaest godina, a ne od trideset četiri. Žena od preko trideset godina - žene uglavnom tako kažu - mora se zadovoljiti muškarcem koji je već bio ženjen, pa je uzima zbog porodičnih veza, ili zbog lepote, ili imanja, ili da bude majka njegovoj deci. Pa, moje porodične veze su stvarno bile odlične. Što se tiče ostatka - imala sam dovoljno dragulja, ali jedva sam mogla zamisliti sebe kao majku Akolonu i ostaloj deci koju starac možda ima. Možda treba da budem i baka njegovim unucima. Ponavljala sam sebi da je Vivijenina majka postala baka kad je bila mlađa nego ja sada; rodila je Vivijen sa trinaest godina, a Vivijen je rodila svoju kćer pre nego što je sama napunila četrnaest. Tokom tri dana od Duhova do venčanja, samo jednom sam nasamo razgovarala sa Urijensom. Možda sam se nadala da će on, kao hrišćanski kralj, odbiti da me uzme kada sazna; a moglo se desiti da želi mlađu ženu, koja bi mogla da mu rodi još dece. Ni ja nisam želela da me uzme ne znajući i da mi kasnije zamera, a znala sam koliko hrišćani drže do nevinosti neveste; to su valjda nasledili od Rimljana, koji su se ponosili porodicom i obožavali nevinost. "Odavno sam prešla tridesetu, Urijense", rekla sam, "i nisam devica." Nisam umela da to kažem na prijatan ili učtiv način. On je pružio ruku da dodirne plavi polumesec na mom čelu. Sada je bio izbledeo; primetila sam to u ogledalu, koje je bilo jedan od Gvenvirinih darova. Vivijenin je takođe bio izbledeo još kad sam došla u Avalon, ali ona ga je osvežavala plavom bojom. "Bila si sveštenica Avalona, jedna od devojaka Gospe od Jezera, što je isto kao da si kaluđerica, zar ne?" Potvrdila sam. "Deo mog naroda još veruje u to, i ja se trudim da to suzbijem. Seljaci misle da hrišćanstvo odgovara kraljevima i bogatašima, koji mogu da plaćaju sveštenike da ih molitvama izbave od pakla, ali teško bi im palo kada Drevni, koji su obitavali na našim bregovima od nezapamćenih vremena, ne bi nastavili po svome. Akolon misli isto tako, ali sada je sveštenicima pripalo mnogo vlasti, i moram paziti da ih ne vređam. Što se mene tiče, svejedno mi je koji Bog sedi na nebeskom prestolu i koga poštuje moj narod, sve dok u mom kraljevstvu vlada mir. Ali nekada sam i ja nosio rogove. Kunem se da ti nikada neću prebaciti zbog toga, gospo Morgana." Oh, Majko Boginjo, pomislila sam, ovo je smešno, ovo je ludilo, mora da mi se podsmevaš... mogla sam imati srećan brak sa Akolonom. I Akolon je mlad i verovatno bi želeo mladu ženu... "Još nešto moraš da znaš", rekla sam Urijensu. "Rodila sam dete Rogatog..." "Rekao sam da ti neću prebacivati zbog onoga što je davno prošlo, gospo Morgana..." "Ne razumeš. Ispalo je tako da posle muka koje sam imala rađajući to dete, više ne mogu da začnem." Jedan kralj bi svakako želeo plodnu nevestu, mislila sam, voleo bi je isto koliko i njegov mladi sin... Potapšao me je po ruci. I sad mi se čini da je zaista hteo da me uteši. "Imam dovoljno sinova", rekao je. "Ne trebaju mi novi. Deca su lepa stvar, ali ja ih imam sasvim dovoljno." Glup je i star, pomislila sam... ali je ljubazan. Da je tvrdio da me ludački voli, sigurno bi mi se smučio, ali ljubaznost će biti lako trpeti. "Da li žališ za svojim sinom, Morgana? Ako želiš, možemo poslati po njega, pa da bude usvojen na mom dvoru, i kunem se da ni on ni iko drugi neće čuti od mene neljubaznu reč, a on će biti vaspitan onako kako priliči sinu vojvotkinje od Korvola i kraljice od Severnog Velsa." Od te ljubaznosti oči su mi se ispunile suzama. "Veoma si ljubazan", rekla sam, "ali njemu je dobro tamo gde je, u Avalonu." "Pa, ako se predomislš, svakako mi reci", kazao je on. "Rado bih primio još jednog dečaka u kuću, a pretpostavljam da bi on po godinama odgovarao da se druži sa mojim najmlađim sinom, Uvenom." "Mislila sam da je Akolon tvoj najmlađi sin." "Ne, ne. Uvenu je samo devet godina. Njegova majka je umrla rađajući ga... ne bi verovala da neko u mojim godinama može da ima tako malog sina, zar ne?" Oh, verovala bih, pomislila sam ironično, jer muškarci su tako ponosni na svoju sposobnost da začinju sinove, kao da je to neka velika veština. Kao da to ne može svaki mačor! Žena mora da nosi dete u sebi skoro godinu dana i da pati rađajući ga, pa ona i ima razloga za ponos; ali muškarci svoj deo posla obave bez ikakvog truda! Ali kad sam odgovorila, pokušala sam da to zvuči kao šala: "Još kao devojčica sam čula izreku u mom kraju: muž od četrdeset godina možda neće postati otac, ali muž od šezdeset sigurno hoće." Namerno sam to učinila. Da je prebledeo i uvredio se, znala bih kako ubuduće da se ponašam prema njemu i uvek bih pazila da mu se obraćam tiho i pokorno. No, on se od srca nasmejao. "Izgleda da ćemo se dobro slagati, draga moja", rekao je. "Dosta sam se ženio mladim devojkama koje ne umeju da se smeju. Nadam se da ćeš biti zadovoljna udajom za ovakvog starca. Moji sinovi mi se smeju što sam se oženio ponovo posle Uvenovog rođenja, ali iskreno rečeno, gospo Morgana, muškarac se navikne na brak i ne voli da posle toga živi sam. A kada je moja poslednja žena umrla od letnje groznice - pa, istina je da sam pomislio da se orodim sa tvojim bratom, ali isto tako sam bio i usamljen. A čini mi se da ti, pošto si ostala tako dugo neudata, nećeš imati ništa protiv da stekneš dom i muža, makar da nije mlad i lep. Znam da te nisu pitali - ali nadam se da nećeš biti previše nesrećna." Barem ne očekuje da poludim od sreće zbog velike časti što ću se udati za njega, pomislila sam. Mogla sam mu reći da to neće biti neka velika promena - nisam bila srećna još otkako sam napustila Avalon, i pošto sam uvek bila nesrećna, prijalo bi mi da se sklonim od Gvenvirine zlobe. Nisam više mogla da izigravam njenu odanu rođaku i prijateljicu, i povremeno bih se rastužila zbog toga, jer nekada smo stvarno svi bili drugovi, a nisam ja to izmenila. Svakako nisam želela da joj otmem Lanseleta; ali kako da joj objasnim da ga, iako sam ga nekada želela, sada prezirem i da ga ne bih primila za muža ni na poklon. Oh, da, da me je Artur udao za njega pre nego što je on i video Gvenvir - ali i tada je već bilo prekasno. Bilo je prekasno još od onog popodneva u kamenom prstenu. Da sam mu tada dozvolila da me uzme, ne bi se desilo ništa od ovoga... ali što je učinjeno, učinjeno je, a ja nisam znala šta Vivijen planira za mene; a na kraju tih planova ležala je moja udaja za Urijensa. Kad smo prvi put legli zajedno, bilo je onako kako sam očekivala. On me je gladio, petljao po meni, neko vreme je ležao na meni i trudio se, frkćući i dahćući, a onda je sve bilo gotovo, i on se svalio sa mene i zaspao. Pošto nisam očekivala ništa bolje, nisam se razočarala, i nije mi bilo krivo da se sklupčam uz njega; to mu se dopalo, i mada je posle prvih par nedelja retko legao sa mnom, uvek je voleo da spavam u njegovom krevetu, i ponekad bi me satima držao u naručju, pričajći o svemu i svačemu, i čak slušajući ono što bih ja imala da kažem. Za razliku od Rimljana, pripadnici Plemena nikada se nisu libili da poslušaju savet žene, i barem zbog toga mi je bilo drago - što je pristajao da me sasluša i što nikada nije odbacivao moje reči zato što ih je izgovorila jedna žena. Severni Vels je lepa zemlja, sa velikim bregovima i planinama koje su me podsećale na Lotiju. Ali dok je Lotija bila visoka i gola, Urijensova zemlja bila je zelena i plodna, puna drveća i cveća, a tlo je bilo bogato i usevi dobri. Urijens je svoj zamak sagradio u veoma lepoj dolini. Njegov sin Avaloh, i Avalohova žena i deca, slušali su me u svemu, a njegov najmlađi sin zvao me je 'majko'. Počela sam da shvatam kako izgleda podizati sina, starati se o detetu iz dana u dan, gledati ga kako se pentra na drveće i dere ruke i noge, kako izrasta iz odeće ili je cepa po šumi, kako je drzak prema učiteljima ili beži u lov u vreme kad bi trebalo da je nad knjigom; sveštenik koji je Uvena učio slovima bio je očajan, ali se zato učitelj ratovanja ponosio njime. Ma koliko bio nemiran, volela sam ga; služio me je za stolom i često je sedeo u sali i slušao me dok sam svirala na harfi - kao i svi u toj zemlji, imao je sluha i jasan glas; i kao i svi na dvoru, Urijensova porodica je više volela da sama svira nego da sluša plaćene minstrele. Posle godinu-dve počela sam da smatram Uvena svojim sinom, a on se, naravno, nije sećao svoje majke. Ma koliko divalj, sa mnom je uvek bio nežan; dečake u tim godinama teško je zauzdavati, ali bilo je divnih trenutaka, posle više dana grubosti ili durenja, kada bi se iznenada pojavio da sedne kraj mene u sali i da peva uz moju harfu, ili da mi donese divlje cveće ili loše štavljenu zečju kožu, a nekoliko puta, plašljiv i nespretan kao mlada roda, sagnuo bi se da me ovlaš poljubi u obraz. U to vreme bih često požalila što nisam imala svoju decu da ih podižem. Na tom mirnom dvoru bilo je malo šta drugo da se radi, jer bio je daleko od ratova i nevolja na jugu. A onda, godinu dana posle moje udaje za Urijensa, Akolon se vratio kući. 9. Leto u brdima: voćnjaci u kraljičinoj bašti prekriveni belim i ružičastim cvetovima. Dok je šetala pod drvećem, Morgana je osećala u krvi bolnu želju za domom, sećajući se proleća u Avalonu i drveća u istim ovakvim belim i ružičastim oblacima. Godina je hitala ka letnjoj dugodnevici; Morgana se preračunavala, osećajući se kao krivac što posle pola života provedenog u Avalonu plime više ne teku u njenoj krvi. Ne, zašto da se lažem? Nisam zaboravila, i plime nisu prestale da teku u meni, nego više ne dozvoljavam sebi da ih osetim. Morgana je mirno razmišljala o sebi - ozbiljna i skupa haljina, kakva priliči kraljici... Urijens joj je dao sve haljine i nakit koji su pripadali njegovoj poslednjoj ženi, a imala je i nakit koji joj je ostao od Igrene; Urijens je voleo da je vidi okićenu draguljima koji pristaju kraljici. Neki kraljevi svoje zatvorenike ubijaju, ili ih šalju da skapaju u rudnicima; ako kralju Severnog Velsa prija da svoje zatvorenike kiti draguljima i da ih vuče sa sobom i naziva kraljicom, zašto da ne? Ipak, osećala je punu snagu leta u sebi. Dalje niz breg čula je nekog orača kako tihim uzvicima goni volove. Dugodnevica pada sutra. U nedelju će sveštenik poneti baklje u njive i nosiće ih u krug, pevajući psalme i blagoslove. Bogatiji baroni i vitezovi, koji su svi odreda hrišćani, ubedili su narod da je to pristojnije nego stari način, kada su ljudi palili vatre u poljima i prizivali Gospu u starim obredima. Morgana je poželela - ne prvi put - da je samo jedna od sveštenica, a ne potomak velike kraljevske loze Avalona. Još bih bila tamo, pomislila je, bila bih jedna od njih, služila bih Gospi... ne bih bila ovde, kao brodolomac, izgubljena u tuđoj zemlji... Naglo se okrenula i pošla kroz rascvetanu baštu, oborenog pogleda, odbijajući da dalje gleda jabukovo drveće. Proleće stiže ponovo i ponovo, a za njim leto, puno plodova. A ja sam sama i jalova kao neka od onih devica iza zidova hrišćanskih manastira. Odlučno je savladala suze koje su joj ovih dana, izgleda, uvek bile spremne, i ušla je unutra. Zalazeće sunce bojilo je iza nje polja u purpur, ali nije htela to da vidi; ovde je sve bilo suvo i jalovo. Baš kao i ja. Služavka joj se obratila čim je ušla kroz vrata. "Gospo, kralj se vratio i želi da vas vidi u svojim odajama." "Da, naravno", rekla je Morgana, više sebi nego služavki. Osetila je strašnu glavobolju, i na trenutak nije mogla da diše, nije mogla da prisili sebe da uđe u mračni zamak koji je, čitave hladne zime, bio zatvoren oko nje kao klopka. A onda je naredila sebi da ne izmišlja, stegla je zube i uputila se u Urijensove odaje, gde ga je zatekla poluodevenog i ispruženog kraj ognjišta, dok mu je sluga masirao leđa. "Opet si se premorio", rekla je, ali nije dodala da više nije toliko mlad da se toliko muva okolo. Bio se uputio u obližnji grad da raspravi neku nesuglasicu oko međe. Znala je da želi da ona sedne kraj njega i sasluša sve priče koje je čuo uz put. Smestila se na stolicu i slušala ga na pola uha. "Možeš da ideš, Bereče", rekao je on slugi. "Moja gospa će mi doneti odeću." Kad je sluga otišao, obratio se Morgani. "Hoćeš li da mi istrljaš noge? Tvoje ruke su veštije od njegovih." "Naravno. Ali moraćeš da sedneš na stolicu." Pružio je ruke da ga ona povuče kako bi ustao. Namestila mu je noge na stoličicu i klekla kraj njega, masirajući mu mršava, žuljevita stopala sve dok se nisu zarumenela od priliva krvi, pa su opet izgledala živa; onda je donela bočicu i počela da mu utrljava biljno ulje u čvornovate prste. "Treba da kažeš obućaru da ti napravi nove čizme", rekla je. "Stare su ti ispucale i žulje te ovde - vidiš plik?" "Ali te stare mi tako dobro pristaju, a nove su uvek veoma krute", pobunio se on. "Uradi kako želiš, gospodaru", odgovorila je Morgana. "Ne, ne, u pravu si, kao i uvek", brzo je rekao on. "Pozvaću ga sutra da mi izmeri noge." Morgana je sklonila ulje i ustala da mu donese par bezobličnih, mekih, starih cipela. Pitam se da li je svestan da su mu to možda poslednje čizme, pa je zato oklevao, pomislila je. Nije želela da razmišlja šta će za nju značiti smrt starog kralja. Nije želela da on umre - uvek je bio ljubazan prema njoj. Obula mu je meke kućne cipele i ustala, brišući ruke peškirom. "Je li sad bolje, gospodaru?" "Divno, mila, hvala ti. Niko me ne pazi tako dobro kao ti", rekao je on. Morgana je uzdahnula. Kad bude imao nove čizme, noge će ga još više mučiti; dobro je predvideo da će nova obuća biti kruta i da će mu isto toliko žuljati noge kao i ova stara. Možda bi trebalo da se okani jahanja i da lepo sedi kod kuće, ali on to ne bi pristao da učini. "Trebalo bi da Avaloh ide da sređuje ovakve poslove", rekla je. "Mora naučiti da vlada svojim narodom." Njegov najstariji sin bio joj je vršnjak. Odavno je čekao da počne da vlada, a izgledalo je da će Urijens večito živeti. "Jeste, jeste - ali ako ne odem lično, ljudi će misliti da stari kralj ne mari za njih", rekao je Urijens. "Ali kad na zimu putevi postanu neprohodni, možda ću učiniti tako..." "Bilo bi dobro", rekla je Morgana. "Ako opet promrzneš, možda više nećeš moći da koristiš ruke." "Znaš, Morgana", dobroćudno joj se nasmešio on, "činjenica je da sam ja starac, i tu se ništa ne može učiniti. Šta misliš, ima li za večeru pečene svinjetine?" "Da", rekla je, "a ima i ranih trešanja. Postarala sam se za to." "Ti si sjajna domaćica, draga moja", rekao je on i uhvatio je za ruku dok su izlazili iz sobe. Rekao je to jer misli da je ljubazan, pomislila je ona. Urijensovo domaćinstvo već je bilo okupljeno za večeru: Avaloh; Avalohova žena, Malina, i njihova deca; Uven, vitak i crnpurast, sa trojicom usvojene braće i sveštenikom koji ih je poučavao; a malo niže, za dugačkim stolom, vojnici i njihove gospe, i starije sluge. Kad su Urijens i Morgana seli za sto, Morgana je dala slugama znak da iznesu hranu. Malinino mlađe dete počelo je da se otima i dreči. "Baka! Hoću kod bake u krilo! Hoću da me baka hrani!" Malina - vitka, plavokosa, bleda, mlada žena, u poodmakloj trudnoći - namrštila se na mališu. "Ne, Kone, sedi lepo i ćuti!" Ali dete je već stiglo do Morgane, a ona se nasmejala i podigla ga u krilo. Ne ličim baš na baku, pomislila je. Malina je otprilike mojih godina. Ali Urijensovi unuci su je voleli, i ona je čvrsto zagrlila dečačića, uživajući u maloj, kovrdžavoj glavi koja joj se privijala uz grudi i u prstićima koji su je stezali. Isekla je svinjetinu i počela da hrani Kona iz svog tanjira, a onda mu je izrezala komad hleba u obliku svinje. "Evo, sad imaš još svinjetine..." rekla je, brišući masne prste, a onda se pozabavila svojom večerom. Čak i sada je jedva jela meso; močila je hleb u sok od pečenja, i to je bilo sve. Brzo se najela, dok su ostali još uveliko jeli; zavalila se u stolici i počela da tiho peva Konu, koji se zadovoljno smestio u njenom krilu. Posle nekog vremena postala je svesna da je svi slušaju, i odmah je ućutala. "Molim te, nastavi da pevaš, majko", rekao je Uven, ali Morgana je odmahnula glavom. "Ne, umorna sam - slušajte, šta se to čuje iz dvorišta?" Ustala je i dala zak jednom slugi da joj osvetli put do vrata. Stao je iza nje, držeći baklju visoko, baš na vreme da vidi jahača kako ulazi u veliko dvorište. Sluga je namestio baklju u držač na zidu i požurio da pomogne ovom da sjaše. "Gospodaru Akolone!" I zaista je bio on, sa skerletnim ogrtačem koji je vijorio oko njega kao reka krvi. "Gospo Morgana", rekao je uz dubok naklon, "ili bi trebalo da kažem - gospo majko?" "Molim te, nemoj", nestrpljivo je rekla Morgana. "Uđi, Akolone, tvoj otac i braća će ti se obradovati." "A ti mi se ne raduješ, gospo?" Ugrizla se za usnu, iznenada uplašena da će zaplakati. "Ti si kraljevski sin, ja sam kraljevska kćer. Treba li da te podsećam na to kako se ugovaraju ovakvi brakovi? Nije to bila moja želja, Akolone, a kad sam razgovarala sa tobom, nisam imala pojma..." prekinula je, a on ju je pažljivo pogledao pre nego što se sagnuo da joj poljubi ruku. Progovorio je dovoljno tiho da ga ni sluga ne čuje. "Sirota Morgana. Verujem ti, gospo. Znači, pomirili smo se... majko?" "Samo ako prestaneš da me zoveš majkom", rekla je, uspevši da se nasmeši. "Nisam baš toliko stara. Dosta je što Uven..." Pošto su u međuvremenu ušli u salu, Kon je ustao i opet počeo da plače za 'bakom'. Morgana se nasmejala, bez radosti, i sagnula se da podigne mališu. Bila je svesna da je Akolon posmatra; zato nije podizala pogled sa deteta u krilu, ćutke slušajući kako Urijens pozdravlja sina. Akolon je prišao da se zvanično zagrli sa bratom i da se nakloni pred snajom; kleknuo je da poljubi oca u ruku, a onda se okrenuo Morgani. "Poštedi me daljih učtivosti, Akolone", rekla je ona. "Ruke su mi masne od mesa, držala sam dete, a ono nije baš uredno pri jelu." "Kako želite, gospo", rekao je Akolon, prilazeći stolu i prihvatajući tanjir mesa od sluge. Ali i dok je jeo i pio, i dalje ju je posmatrao. Sigurna sam da je još besan na mene. Zaprosio me je ujutro, a uveče me je video verenu sa njegovim ocem; svakako misli da sam to učinila zbog ambicije - zašto da se udam za kraljevog sina, ako mogu da dobijem kralja? "Ne", odlučno je rekla i blago prodrmala Kona. "Ako hoćeš da mi ostaneš u krilu, budi tih i ne brljaj mi haljinu tim masnim prstima..." Kad me je poslednji put video, bila sam odevena u purpur, bila sam kraljeva sestra, za koju se verovalo da je veštica... sada sam baka sa prljavim detetom u krilu, staram se o domaćinstvu i gunđam matorom mužu da ne jaše u ofucanim čizmama od kojih ga bole noge. Morgana je bila bolno svesna svake sede vlasi i bore na svom licu. Za ime Boginje, zašto bih marila šta Akolon misli o meni? Ali marila je i bila je svesna toga; navikla je da je mladići gledaju i dive joj se, a sada se osećala kao da je stara, ružna i neprivlačna. Nikada nije smatrala sebe lepoticom, ali uvek je spadala u mlad svet, dok je sada sedela sa starim gospama. Opet je umirila dete, jer Malina je upitala Akolona za novosti sa Arturovog dvora. "Nema nekih velikih vesti", rekao je Akolon. "Mislim da su ti dani zauvek okončani. Arturov dvor je miran, a kralj i dalje okajava neki nepoznati greh - ne pije vino, čak ni na velikim svečanostima." "Ima li znaka da će kraljica roditi naslednika?" upitala je Malina. "Nema", rekao je Akolon, "mada mi je pred turnir jedna od njenih gospi rekla da je kraljica možda trudna." Malina se obratila Morgani. "Ti dobro poznaješ kraljicu, zar ne, svekrvo?" "Poznavala sam je", rekla je Morgana, "a što se tiče te vesti, kraljica uvek misli da je trudna čim joj mesečnica zakasni za jedan dan." "Kralj je budala", rekao je Urijens. "Trebalo je da je odavno otera i da uzme ženu koja bi mu rodila sina. Suviše dobro se sećam kakav je haos vladao zemljom kada se mislilo da će Uter umreti, ne ostavivši sina. Sada bi pitanje naslednika moralo da se odlučno reši." "Čuo sam da je kralj odredio za naslednika nekog svog rođaka - Lanseletovog sina", rekao je Akolon. "To mi se ne dopada - Lanselet je sin Bana od Benvika, a ne želimo da nam umesto naših vladaju strani kraljevi." "Lanselet je sin Gospe od Jezera", odlučno je rekla Morgana, "i potiče od stare kraljevske loze." "Avalon!" prezrivo je rekla Malina. "Ovo je hrišćanska zemlja. Avalon nam ništa ne znači." "Znači, više nego što misliš", odvratio je Akolon. "Čuo sam da mnogi ljudi, koji se sećaju Pendragona, nisu zadovoljni što je Arturov dvor tako hrišćanski, a seti se i da je Artur, pre krunisanja, položio zakletvu da će pomagati narod Avalona." "Da", rekla je Morgana, "i zato nosi veliki mač koji pripada Posvećenim sudovima Obreda u Avalonu." "Hrišćani mu to, izgleda, ne zameraju", rekao je Akolon, "a sad sam se setio još nekih vesti sa dvora - saksonski kralj Edrik je primio hrišćanstvo, i svečano je kršten, sa čitavom svitom, u Glastonberiju, a tom prilikom je kleknuo pred Artura u znak da sve saksonske zemlje prihvataju Artura za Vrhovnog kralja." "Artur? Kralj Saksonaca? Čudima nikad kraja!" rekao je Avaloh. "Čujem da je on često govorio kako se sa Saksoncima može razgovarati samo mačem!" "Ipak, eto, saksonski kralj je klečao u crkvi na Glastonberiju, i Artur je primio njegov zavet i rukovao se sa njim", rekao je Akolon. "Možda će oženiti Lanseletovog sina nekom saksonskom princezom kao bi zauvek okončao borbe. A među Arturovim savetnicima je i Merlin, i reklo bi se da je on jednako dobar hrišćanin kao i svi ostali!" "Gvenvir je sad sigurno srećna", rekla je Morgana. "Oduvek je tvrdila kako je Bog podario Arturu pobedu na planini Badon, zato što je nosio zastavu sa svetom Devicom. Kasnije sam je čak čula kako govori da je Bog spasao Arturu život kako bi on mogao da dovede Saksonce pod okrilje crkve." Urijens je slegnuo ramenima. "Ja i dalje ne bih verovao Saksoncu sa sekirom, pa makar nosio i biskupsku mitru!" "Ne bih ni ja", rekao je Avaloh, "ali ako se saksonske poglavice mole i okajavaju grehe kako bi spasli dušu, barem za to vreme neće ići da spaljuju sela i crkve. A što se tiče pokajanja i posta - šta mislite, šta Artur to nosi na savesti? Kada sam bio u njegovoj vojsci, nisam bio vitez i nisam ga dobro upoznao, ali činio mi se kao neobično dobar čovek, a ovako duga kazna okajanja znači da nosi na duši neki neobično veliki greh. Gospo Morgana, znaš li to ti, koja si mu sestra?" "Ja sam mu sestra, a ne ispovednik." Morgana je znala da joj je glas preoštar, pa je brzo zaćutala. "Ko god da je petnaest godina vodio ratove sa Saksoncima ima na savesti više nego što želi da prizna", rekao je Urijens. "Ali samo retki se sete da pomisle na to kada ratovi prođu. Svi mi znamo kako izgleda ubijanje, pljačkanje i prolivanje krvi nevinih. No, bitke su završene i za našeg života se neće ponoviti, Bogu hvala, i pošto smo sklopili mir sa ljudima, imamo vremena da ga sklopimo i sa Bogom." Znači, Artur još okajava, a onaj matori nadbiskup Patricije još drži njegovu dušu u šaci! Pitam se kako se to dopada Gvenviri. "Pričaj nam još o dvoru", zamolila je Malina. "Šta je sa kraljicom? Šta nosi dok je na dvoru?" Akolon se nasmejao. "Ja ne znam ništa o ženskoj odeći. Imala je nešto belo, sa biserima - Marhaus, veliki irski vitez, doneo joj je to kao dar od irskog kralja. A njena rođaka Elena, kako čujem, rodila je Lanseletu kćer - ili je to bilo lane? Još ranije je rodila sina, onog koga je Artur odredio za naslednika. A bio je i nekakav skandal na dvoru kralja Pelinora - čini mi se da je njegov sin, Lamorak, pošao u Lotiju, i sada se govori da će se oženiti Lotovom udovicom, starom kraljicom Morgozom..." Avaloh se nasmejao. "Taj momak mora da je poludeo. Morgozi je najmanje pedeset godina!" "Četrdeset pet", rekla je Morgana. "Starija je od mene deset godina." Smesta se upitala zašto tako sipa so na sopstvenu ranu... Da li želim da Akolon shvati koliko sam stara, ja, baka Urijensovim unucima...? "Stvarno je poludeo" rekao je Akolon. "Peva joj balade, nosi njen steznik sa sobom i sve te gluposti..." "Rekao bih da je njen steznik sada dovoljno velik za konjski kolan", rekao je Urijens, a Akolon je odmahnuo glavom. "Ne - video sam Lotovu gospu, i ona je još lepa žena. Nije devojčica, ali to je čini samo još lepšom. Mene više zanima zašto bi zrela žena želela tako neiskusnog momka. Lamoraku nije više od dvadeset." "A šta bi takav momak želeo od jedne matore gospe?" bio je uporan Avaloh. Urijens se na to nasmejao. "Možda je gospa vrlo vešta među čaršavima. Mada ne bih rekao da je imala mnogo šta da nauči, udata godinama za starog Lota! Ali svakako je imala i druge učitelje..." Malina je pocrvenela. "Molim vas! Je li ovakav razgovor prikladan za jednu hrišćansku kuću?" "Da nije, snaho", odvratio je Urijens, "ne verujem da bi tvoj steznik toliko narastao." "Ja sam udata žena", reklaje Malina i još više pocrvenela. "Ako u hrišćanskoj kući ne sme da se razgovara o onome što se niko ne stidi da radi, onda Gospo sačuvaj da ikad postanem hrišćanka!" rekla je Morgana. "Ipak", rekao je Avaloh, "možda stvarno nije lepo da sedimo i ogovaramo rođaku gospe Morgane." "Kraljica Morgoza nema muža koga bi vređala svojim ponašanjem", rekao je Akolon, "zašla je u godine, i sama je svoj gospodar. Njenim sinovima svakako je milo što se zadovoljava ljubavnikom i što ne želi da se uda za dete! Zar nije ona i vojvotkinja od Kornvola?" "Ne", rekla je Morgana. "Igrena je bila vojvotkinja posle Gorloasove smrti. Goroloas nije imao sinove, i pošto je Uter dao Tintagel Igreni kao venčani poklon, pretpostavljam da sada pripada meni." Odjednom ju je obuzela čežnja za domom, za napola zaboravljenom zemljom, za oštrim obrisima zamka i kula visoko pod oblacima, za naglim spuštanjem u skrivene doline, za večitim zvukom mora pod dvorcem... Tintagel! Moj dom! Ne mogu da se vratim u Avalon, ali nisam beskućnik... Kornvol pripada meni. "A po rimskim zakonima", rekao je Urijens, "pretpostavljam da sam kao tvoj muž, mila, ja takođe vojvoda od Korvola." Morgana je osetila da je obuzima gnev. Samo preko mene mrtve, pomislila je. Urijensu nije stalo do Kornvola, nego samo smatra da je Tintagel, baš kao i ja, njegova svojina. Kad bih mogla da odem tamo, da živim sama kao Morgoza u Lotiji, kao svoj gospodar, bez ikoga ko bi mi naređivao... U umu joj se pojavila slika: kraljičine odaje u Tintagelu, a ona je bila veoma mala i igrala se na podu starom preslicom... Ako se Urijens usudi da posegne za Kornvolom, dobiće ga... tačno dva metra dužine, plus malo prašine među zubima! "Pričajte mi sad šta ima ovde novo", rekao je Akolon. "Proleće je kasnilo - video sam da se njive tek oru." "Ali oranje je gotovo završeno", rekla je Malina, "i u nedelju ćemo poći da blagoslovimo polja..." "I biće izabrana Prolećna Devica", rekao je Uven. "Bio sam u selu i video sam kako je biraju među najlepšim devojkama... nisi bila ovde prošle godine, majko", obratio se Morgani. "Izaberu najlepšu devojku za Prolećnu Devicu, i ona obilazi polja kada sveštenik dođe da ih blagoslovi... i nose lutku načinjenu od ostataka poslednje žetve. Otac Eian to ne voli", dodao je, "ali ne znam zašto, tako je lepo..." Sveštenik se nelagodno nakašljao. "Blagoslov crkve bi bio dovoljan - zašto tražimo više od reči Gospodnje da bi polja bujala? Slamnata lutka koju nose sećanje je na strašna stara vremena kada su ljudi i životinje živi spaljivani kako bi njihovi životi učinili polja plodnim, a Prolećna Devica je sećanje na... pa, neću da govorim pred decom o tom zlom i idolopokloničkom običaju!" "U ta vremena", obratio se Akolon Morgani, "kraljica je bila Prolećna Devica i Prolećna Gospa, i ona je blagosiljala polja, kako bi bila plodna." Morgana je opet na njegovim doručjima primetila izbledele plave zmije Avalona. Malina se čedno prekrstila. "Bogu hvala što živimo među civilizovanim ljudima." "Ne verujem da bi od tebe tražili da to radiš, snaho", primetio je Akolon. "Svakako ne bi", primetio je Uven, netaktičan kao i svaki dečak, "nisi dovoljno lepa. Ali naša majka jeste, zar ne, Akolone?" "Drago mi je što misliš da je moja kraljica lepa", žurno je rekao Urijens, "ali prošlost je prošlost - više ne spaljujemo mačke i ovce u poljima, niti ubijamo kraljevog žrtvenog jarca kako bi prosuli njegovu krv, i više nije ni potrebno da kraljica blagosilja polja na taj način." Nije, pomislila je Morgana. Sada je sve jalovo, sada imamo sveštenike sa njihovim krstovima, koji su zabranili paljenje vatri plodnosti - čudo da Gospa nije lišila polja plodova, pošto je besna jer joj je uskraćeno ono što joj pripada... Uskoro su svi pošli na počinak; Morgana, koja je poslednja ustala od stola, krenula je da pregleda brave i zasune, a potom se, sa malom svetiljkom u ruci, uputila da proveri je li Akolon dobro smešten - sobu koja je nekada pripadala njemu sada su zauzimali Uven i njegova usvojena braća. "Je li ti tu dobro?" "Imam sve što bih mogao poželeti", rekao je Akolon, "osim gospe koja bi mi ukrašavala odaje. Moj otac je srećan čovek, gospo. A i ti zaslužuješ da budeš žena jednom kralju, a ne kraljevom mlađem sinu." "Moraš li uvek da mi se podsmevaš?" planula je ona. "Rekla sam ti da nisam imala izbora!" "Obećala si se meni!" Morgana je znala da je potpuno prebledela. Čvrsto je stegla usne. "Što je učinjeno, učinjeno je, Akolone." Podigla je svetiljku i okrenula se da ode. On se oglasio iza njenih leđa, gotovo pretećim glasom. "Između nas još nije gotovo, gospo." Morgana nije odgovorila; žurno je pošla niz hodnik do sobe koju je delila sa Urijensom. Služavka ju je čekala da joj otkopča haljinu, ali Morgana ju je otpravila. Urijens je sedeo na ivici kreveta i stenjao. "Čak i ove papuče me žuljaju! Ahhh, kako je dobro leći!" "Onda lezi i dobro se odmori, gospodaru moj." "Ne", rekao je on i povukao je uz sebe. "Znači, sutra će biti blagosiljanje polja... i možda treba da budemo zahvalni što živimo u civilizovanoj zemlji, i što kralj i kraljica više ne moraju da blagosiljaju polja ležući zajedno pred svima. Ali ove večeri, pred blagoslov, draga moja gospo, možda bi trebalo da održimo svoje lično blagosiljanje, nasamo u svojim odajama - šta bi rekla na to?" Morgana je uzdahnula. Uvek je veoma pazila da ne povredi ponos svog ostarelog muža: nikada nije dozvolila sebi da mu pokaže koliko je nespretan dok se koristi njenim telom. Ali Akolon ju je podsetio na godine provedene u Avalonu - na baklje na vrhu Tora, na Beltanske vatre i na device koje čekaju u uzoranim njivama... a večeras je morala da sluša žgoljavog sveštenika kako blati ono što je za nju svetinja nad svetinjama. A sad se čak i Urijens podsmevao tome. "Sve mi se čini da blagoslov, onako kako bismo ga izveli ti i ja, bolje da ne izvodimo. Ja sam stara i jalova, a ni ti nisi kralj kakav bi mogao da pruži njivama veliku plodnost!" Urijens je zurio u nju. Tokom godinu dana braka nikada mu se nije tako grubo obratila. Bio je toliko zapanjen da joj nije ni prebacio zbog toga. "Ne sumnjam da si u pravu", tiho je rekao. "Pa, onda da prepustimo to mlađem svetu. Hodi u krevet, Morgana." Ali kada je legla kraj njega, neko vreme je tiho ležao, a onda je stidljivo prebacio ruku preko nje. Sada je i Morgana zažalila zbog grubih reči... bilo joj je hladno, bila je usamljena, ležala je grizući usne da ne bi zaplakala, ali kada joj se Urijens obratio, pretvarala se da je zaspala. Dugodnevica je svanula vedra i divna; Morgana, koja se rano probudila, shvatila je da, ma koliko govorila sebi da sunčane plime više ne teku njenim žilama, ipak oseća u sebi težinu leta. Dok se oblačila, pogledala je svog usnulog muža. Ponela se kao budala. Zašto je bez reči prihvatila Arturovu odluku, plašeći se da ga ne dovede u nepriliku pred podređenim kraljevima? Ako on nije u stanju da zadrži svoj presto bez ženske pomoći, onda nije ni zaslužio da ga zadrži. On je izdao Avalon, postao je nevernik; udao ju je za istog takvog nevernika. A ona je ipak poslušno pristala na ono što joj je on spremio. Igrena je pustila da je koriste kao oruđe politike. A nešto duboko u Morgani, mrtvo ili uspavano od dana kad je pobegla iz Avalona, noseći Gvideona u materici, iznenada se probudilo i promeškoljilo, migoljeći se, polako kao uspavani zmaj, pokretima prikrivenim i blagim kao prve kretnje deteta u utrobi; i to nešto joj je tiho i jasno reklo: Ako nisam dozvolila da me koristi Vivijen, koju sam volela, zašto bih pokorno saginjala glavu i puštala da me koristi Artur? Ja sam kraljica Severnog Velsa, i vojvotkinja od Kornvola, gde Gorloasovo ime još nešto znači, i potičem od kraljevske loze Avalona. Urijens je zastenjao i nespretno se okrenuo u krevetu. "Oh, Bože, svaki mišić me boli, i kao da umesto prstiju na nogama imam žeravicu - juče sam predaleko jahao. Morgana, hoćeš li da mi istrljaš leđa?" Zaustila je da mu besno odgovori. Imaš deset ličnih slugu, a ja sam ti žena, a ne rob, ali brzo se savladala. Umesto toga se nasmešila. "Da, naravno", rekla je, i poslala je paža da donese njena biljna ulja. Neka misli da je ona i dalje pokorna u svemu; lečenje je deo posla sveštenice. Možda najmanje važan deo, ali tako je mogla da sazna njegove misli i planove. Masirala mu je leđa i bolna stopala, slušajući pojedinosti spora oko međe zbog koga je juče tako daleko putovao. Urijensu bi svaka žena bila dovoljno dobra kraljica. Njemu je potrebno samo nasmešeno lice i ruke spremne da ga neguju. Pa, i imaće to sve dok mi tako bude odgovaralo. "Izgleda da ćemo imati lep dan za blagosilajnje useva. Na Dugodnevicu nikada nije padala kiša", rekao je Urijens. "Gospa obasjava svoja polja ako su njoj posvećena - tako su me učili dok sam bio mladi paganin, i govorili su da Veliki Brak ne treba vršiti po kiši." Nasmejao se. "Ipak, sećam se, jednom kad sam bio veoma mlad - kiša je padala neprekidno deset dana, a sveštenica i ja smo ličili na dve svinje koje se valjaju po blatu!" Morgana je morala da se nasmeši; slika je zaista bila smešna. "Čak i pri svečanostima, Boginja voli da se šali", rekla je, "a jedno od njenih imena je i Velika Krmača, i mi smo svi njeni prasići." "Oh, Morgana, to su bila lepa vremena", rekao je on, a onda se uozbiljio. "Naravno, to je bilo veoma davno - sada narod od svojih kraljeva najviše traži dostojanstvo. Ti dani su zauvek nestali." Jesu li? Nisam sigurna. Ali Morgana nije ništa rekla. Činilo joj se da je Urijens, dok je bio mlad, bio i dovoljno čvrst kralj, da je mogao da se odupre plimi hrišćanstva koja je zapljusnula zemlju. Da je Vivijen pokušala da na presto dovede kralja koji nije toliko vezan za sveštenike... ali naravno, ko je mogao predvideti da će Gvevnir postati nerazumno pobožna? I zašto Merlin nije ništa preduzeo? Ako Merlin od Britanije i svi mudraci Avalona nisu učinili ništa na nadvladaju plimu koja je potopila zemlju i sve stare bogove, zašto onda da krivi Urijensa, koji je ipak samo starac željan mira? Nije bilo razloga da od njega stvori sebi neprijatelja. Ako on bude zadovoljan, neće mariti šta ona radi... mada još nije znala šta će raditi. Ali znala je da su dani njene pokornosti okončani. "Volela bih da sam te tada poznavala", rekla je i pustila da je poljubi u čelo. Da sam se udala za njega čim sam došla u godine za brak, Severni Vels nikada ne bi postao hrišćanska zemlja. Ali još nije prekasno. Ima onih koji nisu zaboravili da kralj nosi, iako izbledele, zmije Avalona oko ruku. I da je oženjen sveštenicom Gospe. Ovde bih joj bolje služila nego tokom svih onih godina na Arturovom dvoru, u Gvenvirinoj senci. Pomislila je da bi Gvenvir bila mnogo zadovoljnija sa mužem kao što je Urijens, koji bi ostao uvek vezan za nju, nego sa nekim kao što je Artur, koji vodi život u kakvom ona ne može da učestvuje. U svoje vreme, i Morgana je imala uticaja na Artura - uticaja kakvog može imati samo žena koja ga je učinila muškarcem, koja za njega nosi lice Boginje. No, obuzeta glupim ponosom, pustila ga je da padne u ruke Gvenviri i njenim sveštenicima. Sada, kad je prekasno, počela je da shvata šta je Vivijen nameravala. Nas dvoje smo mogli da vladamo zemljom; Gvenvir bi zvali Vrhovnom kraljicom, ali njoj bi pripadalo samo Arturovo telo; meni bi pripadali njegovo srce, um i duša. Ah, kakva sam budala bila... On i ja smo mogli vladati - u ime Avalona! Sada je Artur rob sveštenika. A ipak nosi veliki mač druidskog Obreda, a Merlin od Britanije ni ne pomišlja da mu ga oduzme. Moram nastaviti posao koji je Vivijen ostavila nedovršen... Oh, Boginjo, toliko toga sam zaboravila... Tu je prekinula, uplašena od sopstvene smelosti. Urijens je baš napravio pauzu u priči; prestala je da mu trlja stopala, i on ju je upitno pogledao. "Sasvim sam sigurna da si ispravno postupio, mužu moj", žurno je rekla i uzela na dlanove još mirišljavog ulja. Nije imala pojma o čemu je bila reč, ali Urijens se nasmešio i nastavio sa pričom, a Morgana se ponovo zadubila u misli. Ja sam i dalje sveštenica. Čudno kako sam opet sigurna u to, posle toliko godina, sad kad sam prestala čak i da sanjam Avalon. Razmišljala je o vestima koje im je doneo Akolon. Elena je rodila kćer. Ona nije mogla da rodi kćer Avalonu, ali kao što je učinila i Vivijen, umesto svog deteta odvešće na Avalon usvojeno. Pomogla je Urijensu da se obuče, sišla sa njim i lično mu donela iz kuhinje sveže pečeni hleb i penušavo mlado pivo. Služila ga je, mažući hleb medom. Neka misli da mu je ona najpokorniji od svih podanika, neka misli da mu je obična uslužna ženica. To joj ništa nije značilo, ali jednog dana će možda biti važno da ima njegovo poverenje, kako bi mogla da radi ono na šta se odluči. "Kosti me bole čak i usred leta - Morgana, mislim da ću otići na jug, u Akva Sulis, da se malo kupam u lekovitoj vodi. U Sulu postoji veliko rimsko kupatilo, deo se još nije urušio. Veliki bazeni su zagušeni, a kada su došli Saksonci, odneli su sve što je tamo moglo da se nađe i čak su srušili kip Poginje, ali izvor je još tamo, neoštećen - dan za danom i godinu za godinom izbacuje toplu vodu i pare, valjda iz samog središta zemlje. To je divan prizor! I ima toplih jezeraca u kojima čovek može da spere sav umor iz kostiju. Nisam bio tamo već par godina, ali poći ću opet, sad kada je zemlja mirna." "Svakako bi trebalo", složila je Morgana, "sad kad vlada mir." "Bi li pošla sa mnom, mila? Ostavićemo moje sinove da paze na stvari ovde, a ruševine bi te svakako zanimale." "Rado bih ih videla", rekla je, sasvim iskreno. Pomislila je na hladne vode Svetog kladenca na Avalonu, kako izviru neiscrpne, večite, sveže i bistre... "Ipak, nisam sigurna da li bi valjalo da baš sve prepustimo tvojim sinovima. Avaloh je budala. Akolon je pametan, ali on je samo mlađi sin - ne znam da li bi ga narod slušao. Kad bih ostala ovde, Avaloh bi možda pristao da se savetuje sa svojim mlađim bratom." "Odlična ideja, mila moja", sinuo je Urijens. "A to bi ionako bilo predugo putovanje za tebe. Ako si ti ovde, ne bih nimalo oklevao da sve prepustim mladićima - reći ću im da moraju da se posavetuju sa tobom o svemu." "A kada bi pošao?" Uopšte ne bi bilo loše, pomislila je Morgana, kad bi se znalo da Urijens bez dvoumljenja prepušta njoj da upravlja zemljom. "Možda sutra. Ili možda već odmah posle blagosiljanja polja. Hoćeš li narediti da me spakuju?" "Jesi li siguran da možeš da putuješ tako daleko? Ni mladiću ne bi bilo lako da toliko jaše..." "Ma hajde, mila, nisam još prestar za jahanje", namrštio se on, "a siguran sam da će mi izvori činiti dobro." "Svakako hoće." Morgana je ustala, jedva okusivši doručak. "Pozvaću sluge da spreme sve što treba za polazak." Tokom duge procesije kroz polja uvek je bila uz njega, stojeći na brežuljku iznad sela i prateći plesače pod maskama, nalik na mlade jarce... pitala se da li iko od njih sluti pravo značenje zelenih grana okićenih belim i crvenim trakama, i lepe devojke raspuštene kose, ozbiljne i smirene, koja je išla sa njima. Bila je sveža i mlada, nije joj bilo ni četrnaest godina, a kosa joj je bila bakarno zlatna i dopirala joj je gotovo do kolena; nosila je zelenu haljinu, koja je izgledala veoma stara. Zna li iko od njih šta to rade, shvata li iko koliko je smešan sveštenik koji ih prati sa dvojicom dečaka u crnom koji su nosili sveće i krstove, dok se sveštenik molio na lošem latinskom; Morgana je bolje znala latinski od njega! Ovi sveštenici toliko mrze plodnost i život, da je čudo da njihovi takozvani blagoslovi ne učine polja potpuno neplodna... Glas koji se začuo iza nje kao da joj je pogodio misli. "Pitam se, gospo, da li iko sem nas dvoje zna šta, zapravo, gledamo." Akolon ju je na trenutak uhvatio za ruku, kako bi joj pomogao da prekorači uzvišenje na pooranoj zemlji, i ponovo je primetila zmije, blistavoplave na njegovim doručjima. "Kralj Urijens zna i trudi se da zaboravi. To mi se čini gore nego da uopšte ne zna." Očekivala je da će ga to razljutiti; kao da je to i želela. U Akolonovim snažnim rukama koje su je dodirivale osećala je glad, unutrašnji pomak... on je mlad, pun života, a ona - ona je sredovečna žena njegovog starog oca... a gledali su ih Urijensovi podanici, i čitava porodica i porodični sveštenik! Nije mogla ni slobodno da govori, morala je da se hladno ponaša prema njemu; on joj je pastorak! Ako Akolon kaže išta ljubazno ili sažaljivo, počeće da vrišti, da čupa kosu i grebe noktima sopstveno lice... No, on je progovorio mirno, glasom koji se nije mogao čuti ni metar od njih. "Možda je ovo dovoljno za Gospu koju mi poštujemo, Morgana. Boginja nas neće izneveriti sve dok među nama postoji makar jedan vernik koji joj daje ono što joj pripada." Nakratko se osvrnula ka njemu. Pogled mu je počivao na njoj, i mada je dodir njegovih ruku bio pažljiv, učtiv i bezličan, činilo joj se da joj čitavo telo obuzima vrelina. Odjednom se preplašila i poželela da se povuče. Ja sam žena njegovog oca, i od svih žena na svetu ja sam mu ponajpre zabranjena. U ovoj hrišćanskoj zemlji, više sam mu zabranjena nego Arturu. Uto joj je u umu sinulo sećanje iz Avalona, na koje nije mislila barem deset godina; jedan od druida, koji su mlade sveštenice poučavali tajnim znanjima, rekao im je: ako želite poruku Bogova prema kojoj biste upravljali svojim životom, tražite ono što se ponavlja, opet i opet; jer to je poruka koju šalju Bogovi, karmička lekcija koju morate naučiti u ovoj inkarnaciji. Dolazi opet i opet, sve dok ne postane deo vaše duše i vašeg večnog duha. Šta mi se to stalno ponavlja, opet i opet...? Svaki muškarac koga je poželela bio joj je suviše blizak rod - Lanselet je bio sin njene usvojene majke; Artur je bio sin njene majke; a sad, ovo je sin njenog muža... Ali svi oni su mi rođaci samo po zakonima što su ih doneli hrišćani koji žele da vladaju ovom zemljom... da uvedu novu tiraniju; ne samo da donose zakone, nego da vladaju i umom, srcem i dušom. Da li ću se u životu susresti sa svom tiranijom njihovih zakona, kako bih kao sveštenica znala zašto ih moramo zbaciti? Primetila je da joj ruke drhte. Pokušala je da se pribere. "Zar zaista veruješ da bi Boginja povukla dah života iz ove zemlje ako joj niko ne bi više davao ono što joj pripada?" Tako nešto se moglo reći u Avalonu, u razgovoru sveštenika i sveštenice. Morgana je vrlo dobro znala da jedini odgovor glasi da su bogovi to što jesu i da će upravljati zemljom po svom nahođenju bez obzira na to kako ljudi gledaju na celu stvar. Ali Akolon se, u odgovor, nasmešio divljim, životinjskim osmehom belih zuba. "Onda se moramo postarati, gospo, da joj uvek pružimo ono što joj pripada, kako život ne bi iščezao sa lica zemje." Tada joj se obratio imenom koje koriste samo sveštenici u obredima, i Morgana je osetila da joj srce toliko lupa da joj se zavrtelo u glavi. Kako život ne bi iščezao sa lica zemlje. Kako moj život ne bi iščezao iz mene... nazvao me je jednim od imena Boginje... "Budi miran", uznemireno je rekla. "Ovo nije ni vreme ni mesto za ovakav razgovor." "Ne?" Stigli su do ivice njive. Pustio joj je ruku i ona je smesta osetila hladnoću usamljenosti. Maskirani plesači pred njima i dalje su mahali granjem, a Prolećna Devica, dugačke kose nošene povetarcem, kružila je oko njih, ljubeći ih redom - obrednim, glumljenim poljupcem, jer jedva da je dodirnula usnama svaki obraz. Urijens je nestrpljivo dao Morgani znak da mu priđe; poslušala ga je, ukočeno, i dalje osećajući hladno mesto na doručju gde ju je Akolon držao. "Tvoj je zadatak, draga", užurbano je reko Urijens, "da podeliš ovo plesačima koji su nas danas zabavljali." Dao je znak slugi, koji je napunio Morgani ruke kolačićima i ušećerenim voćem; bacila je to ka plesačima i gledaocima, koji su počeli da se otimaju, smejući se i gurajući. Opet podsmevanje svetim stvarima... ovo je sećanje na vremena kada se narod otimao za deliće tela žrvovanih... Neka obredi budu zaboravljeni, ali zašto da im se ovako podsmevaju? Punili su joj ruke slatkišima, ponovo i ponovo, i ona ih je bacala u masu. Niko nije znao o ovome ništa više od plesača koji su ih zabavljali; zar su svi zaboravili? Prolećna Devica prišla je Morgani, nasmejana i rumena od nedužnog ponosa; mada je bila lepa, Morgana je odmah videla da joj je čelo nisko, oči tupe, a šake grube od rada. Ona je bila samo mlada devojka koja je pokušavala da obavi posao sveštenice, a da nije imala pojma šta, zapravo, radi; bilo bi glupo ljutiti se na nju. Ipak je ona žena, i radi posao Majke najbolje što ume; nije ona kriva što nije školovana u Avalonu za ovaj veliki posao. Morgana nije tačno znala šta treba da radi, ali kad je devojka na trenutak kleknula pred kraljicom, Morgana je zauzela napola zaboravljen položaj blagosiljanja, i na trenutak je bila svesna da preko nje leži neka senka, nečega što je iza i iznad nje... položila je dlanove devojci na čelo, i osetila je kako između njih teče energija, a devojčino priglupo lice na trenutak se preobrazilo... Boginja deluje i u njoj, pomislila je Morgana, a onda je ugledala Akolonovo lice; gledao ju je začuđeno i zadivljeno. Viđala je i ranije takakv izraz lica, kada je prizivala magle Avalona... i zapljusnula ju je svest o moći, kao da se ponovo rodila. Opet sam živa. Posle toliko godina, ponovo sam sveštenica, i Akolon mi je pomogao da to postanem... A onda je napetost popustila, devojka se povukla, spotičući se, i trapavo se naklonila pred kraljevskom porodicom. Urijens je podelio novčiće plesačima, i nešto veći poklon seoskom svešteniku kako bi zapalio sveće u crkvi, a potom su pošli kući. Morgana je mirno išla kraj Urijensa, lica pretvorenog u masku, ali iznutra je ključala od života. Njen pastorak Uven prišao je da ide uz nju. "Ove godine bilo je lepše nego obično, majko. Šana je tako lepa - Prolećna Devica, kćer kovača Evana. Ali ti, majko, kada si je blagoslovila, bil si tako lepa, da je trebalo ti da budeš Prolećna Devica..." "Ma hajde", nasmejala se Morgana. "Zar zaista misliš da sam mogla da se obučem u zeleno i raspustim kosu, pa da igram po oranicama? Osim toga, ja nisam devica!" "Nisi", rekao je Uven, ispitivački je posmatrajući, "ali si izgledala kao Boginja. Otac Eian kaže da je Boginja, zapravo, demon koji dolazi da sprečava narod u služenju dobrom Hristu, ali znaš šta ja mislim? Ja mislim da su ljudi obožavali Boginju davno pre nego što su naučili da poštuju svetu Hristovu majku." Akolon je išao blizu njih. "Pre Hrista je bila Boginja", rekao je on, "i ništa ne smeta ako je budeš smatrao Marijom, Uvene. Uvek treba da poštuješ Gospu, svejedno kako se zvala. Ali ne bih ti savetovao da ovako govoriš pred ocem Eianom." "A, ne", rekao je dečak, razrogačenih očiju. "On ne voli žene, čak ni ako su Boginje." "Pitam se šta li misli o kraljicama", promrmljala je Morgana. Uto su sitigli do zamka, pa je morala da se postara za Urijensov prtljag, i u opštoj zbrci koja je vladala čitavog dana puštala je da joj se nove misli vrte po glavi, znajući da će kasnije imati vremena da ozbiljno razisli o svemu. Urijens je otputovao oko podneva, sa odredom vojnika i nekoliko slugu, oprostivši se od Morgane nežnim poljupcem i posavetovavši Avaloha da sasluša Akolonove savete, kao i Morganine. Uven se nadurio; želeo je da putuje sa ocem, koga je obožavao, ali Urijens nije hteo da se petlja sa detetom. Morgana je morala da ga teši, obećavajući mu naročit provod dok je otac odsutan. Ali na kraju se sve smirilo, i Morgana je mogla da sedne sama kraj vatre u velikoj sali - Malina je odvela decu u krevet - i da razmišlja o svemu što se desilo tog dana. Napolju je bio sumrak, dugo veče Dugodnevice. Morgana je uzela preslicu, ali se samo pretvarala da radi, izvlačeći tek povremeno malo niti; nije volela predenje ništa više nego ranije, a jedna od retkih stvari koje je tražila od Urijensa bila je da uzme još dve predilje, kako ona ne bi morala da radi taj omrznuti posao; umesto toga, tkala je dvorstuko više od ostalih. Nije se usuđivala da prede; to bi je bacilo u ono čudno stanje između sna i jave, a bojala se onoga što bi tada mogla da vidi. Zato je samo povremeno okretala preslicu, kako je sluge ne bi videle da sedi dokona... mada niko ne bi imao prava da joj prebaci, jer bila je u poslu od jutra do mraka... Bilo je sve mračnije, preostalo je samo nekoliko rumenih pruga na zapadu, a uglovi sale bili su neobično tamni. Morgana je začkiljila, zamišljajući cveno sunce kako se spušta iza kamenog prstena na Toru, sveštenice kako hodaju u povorci sa bakljama, kako nestaju u senkama... pred njom je na trenutak blesnulo Ravenino lice, nemo i tajanstveno, učinilo joj se da je Ravena otvorila neme usne da izgovori njeno ime... lica su lebdela pred njom u polutami: Elena, kose raspletene kao onda kad su je našli sa Lanseletom u postelji: Gvenvir, besna i pobedonosna na Morganinom venčanju; smireno, nepomično lice nepoznate plavokose žene, žene koju je viđala samo u snovima, Gospe od Avalona... opet Ravena, uplašena, preteća... Artur, sa svećom-pokajnicom, kako korača među svojim podanicima... oh, ali sveštenici se nikada ne bi usudili da natreraju kralja na javno pokajanje, valjda... A onda je ugledala barku Avalona, obavijenu crnim kao za sahranu, i u magli sopstveno lice kao odraz, i još tri žene u crnom, kao i barka, i ranjenika koji joj nepomično leži u krilu... U odaji je blesnula svetlost baklje. "Pokušavaš da predeš u mraku, majko?" Zbunjena svetlošću, Morgana je podigla pogled. "Rekla sam ti da me ne zoveš tako!" obrecnula se. Akolon je namestio baklju u držač i prišao da sedne kraj njenih nogu. "Boginja je Majka svima nama, gospo, i ja te priznajem kao takvu..." "Podsmevaš mi se?" uznemireno je upitala Morgana. "Ni slučajno." Kad joj je prišao tako blizu, primetila je da mu usne drhte. "Video sam ti danas lice. Zar da se podsmevam tome - noseći ovo?" Pružio je ruke, i zbog poigravanja svetlosti, plave zmije na njegovim doručjima kao da su se uvijale i podizale obojene glave. "Gospo, Majko, Boginjo..." Obgrlio ju je oko struka i zagnjurio joj glavu u krilo. "Tvoje lice je za mene lice Boginje..." promrmljao je. Polako, kao u snu, Morgana mu je pružila ruke i sagnula se da ga poljubi u vrat, prekriven mekim kovrdžama. Nešto u njoj se uplašeno pitalo: Šta to radim? Da li je to zato što me je nazvao Boginjom, onako kao sveštenik sveštenicu? Ili zato što, kad god mi se obrati, kad god me dodirne, osećam da sam stara, jalova, napola mrtva u ovom braku sa mrtvim čovekom i mrtvim životom? Akolon je podigao lice i poljubio je pravo u usta. Morgana, koja je čeznula za poljupcem, osetila je da se topi i otvara, drhteći, napola od bola, a napola od zadovoljstva, dok je dodir njegovog jezika budio sećanja u čitavom telu... tako dugo, tako dugo, čitave ove godine telo joj je bilo umrtvljeno, nije mu dozvoljavala da se probudi, samo da bude svesno onoga što Urijens čini... Ja sam svštenica, moje telo mi pripada da ga dajem kome hoću u znak poštovanja prema Njoj! Ono što sam činila sa Urijensom bilo je greh, popuštanje pred požudom! Ovo je istinsko i sveto... Osećala je da mu ruke drhte; ali kada je progovorio, glas mu je bio tih i praktičan. "Mislim da su svi u zamku legli. Znao sam da ćeš biti ovde i da ćeš me čekati..." Morgani je njegova sigurnost na trenutak zasmetala; a onda je pognula glavu. Oboje su u rukama Boginje, i ona neće odbiti strujanje koje je nosi, kao reka; dugo, dugo je plutala u mrtvaji, a sad je ponovo uletela u struju života. "Gde je Avaloh?" On se kratko nasmejao. "Otišao je u selo da legne sa Prolećnom Devicom... to je jedan od običaja za koje seoski sveštenik ne zna. Oduvek je bilo tako, još otkad je otac ostario, a mi postali odrasli. Avaloh misli da se to ne prepliće sa njegovim hrišćanskim dužnostima, jer on je otac svom narodu, što većem broju njih, kao što je i Urijens bio u mladosti. Avaloh mi je ponudio da bacamo kocku za večeras, i umalo sam prihvatio, a onda sam se setio kako si je blagosiljala, i znao sam sa kim treba da budem..." "Avalon je tako daleko", promrmljala je kao da se buni. Akolon joj je zagnjurio lice u grudi. "Ali ona je svuda." "Neka tako bude", šapnula je Morgana i ustala. Povukla je i njega da ustane i zakoračila prema stepeništu, ali onda je zastala. Ne, ne tamo; u ovom zamku ne postoji krevet u koji bi mogli da legnu. Sinula joj je izreka druida: Može li ono što nije čovekovo delo biti poštovano pod krovom načinjenim ljudskim rukama? Dakle, napolje, u noć. Dok su izlazili u prazno dvorište, preko neba je preletela zvezda padalica, takvom brzinom da se Morgani na trenutak učinilo da su se nebesa zanjihala, a zemlja pod njenim nogama pošla unatrag... a onda se sve smirilo, i ostala joj je samo vrtoglavica. Znak. Boginja mi želi dobrodošlicu nazad, sebi... "Hodi", šapnula je, držeći Akolona za ruku, i povela ga u voćnjak, gde su aveti belih cvetova lebdele u tami i padale oko njih. Raširila je svoj ogrtač u travu, kao magijski krug pod nebom; potom mu je prižila ruke. "Hodi." Tamna senka njegovog tela nadvila se nad nju i zaklonila nebo i zvezde. Govori Morgana... Čak i dok smo ležali zajedno pod zvezdama na tu Ravnodnevicu, znala sam da ono što smo upravo učinili nije toliko vođenje ljubavi koliko magijski čin ogromne moći; da su me njegove ruke, dodir njegovog tela, ponovo pretvorili u sveštenicu, i da je to bilo po njenoj volji. Ma koliko slepa za sve u tom času, čula sam u tami oko nas šapat i znala sam da nismo sami. On je želeo da me zadrži u naručju, ali ja sam ustala, vođena silom koja me je obuzela, i podigla ruke iznad glave, pa ih polako spustila, zatvorenih očiju, zadržavši dah u napetosti moći... i tek kad sam čula kako je on jeknuo sa strahopoštovanjem, usudila sam se da otvorim oči i ugledala njegovo telo oivičeno onim istim blagim svetlom koje se videlo i oko mene. Učinjeno je, i ona je sa mnom... Majko, nisam dostojna u tvojim očima... ali došlo je vreme... zadržala sam dah da ne bih počela divlje da jecam. Posle toliko godina, posle moje izdaje i bezverništva, ona mi se vratila i ja sam ponovo sveštenica. Bleda mesečina mi je pokazala, na ivici livade na kojoj smo ležali, mada nisam videla ni senku, svetlucanje očiju nalik na neku životinju u živici. Nismo bili sami, mali narod bregova znao je da smo tu i šta radimo, i došli su da prisustvuju spajanju nepoznatom u ovoj zemlji još otkako je Urijens ostario, a svet postao siv i hrišćanski. Čula sam odjek šapata i odgovorila sam na jeziku na kome sam znala samo desetak reči, jedva čujno, dok je Akolon još zadivljeno klečao. "Učinjeno je; neka bude tako!" Sagnula sam se i poljubila ga u čelo, ponavljajući: "Učinjeno je. Pođi, mili; blagosloven bio." Znala sam da bi on radije ostao, da sam bila ona ista žena sa kojom je pošao u baštu; ali pred sveštenicom se ćutke udaljio, ne dovodeći u pitanje reč Boginje. Te noći za mene nije bilo sna. Hodala sam baštom, sama, sve do svitanja, i već sam znala, drhteći od užasa, šta se mora učiniti. Nisam znala kako, ni da li, sama, mogu učiniti ono što sam započela, ali pošto sam pre mnogo godina postala sveštenica, a potom to odbacila, znala sam da moram sama poći tim putem. Te noći mi je ukazana velika milost; ali znala sam da ne mogu očekivati znake koji bi mi pomogli sve dok ne postanem sama, bez pomoći, sveštenica za kakvu sam učila. I dalje sam imala na čelu, izbledeo pod onim smešnim velom koji je Urijens zahtevao da nosim, znak njene milosti, ali to mi sada neće pomoći. Zagledana u sve bleđe zvezde, nisam znala hoće li me izlazak sunca iznenaditi u bdenju; sunčeve plime nisu tekle mojim venama već pola mog života, i više nisam umela da odredim tačno istok, kuda bi trebalo da se okrenem kako bih pozdravila sunce u trenutku izlaska. Više nisam znala ni kako mesečeve plime teku u mom telu... toliko sam se udaljila od Avalona. Sama, samo sa izbledelim sećanjima, moram se nekako setiti svega onoga što je nekada bilo deo mene. Pre zore sam se ušunjala u kuću, i dok sam se kretala kroz tamu, našla sam jedini simbol Avalona koji sam imala - mali srpoliki nož koji sam uzela sa Vivijeninog mrtvog tela, nož nalik na onaj koji sam nosila kao sveštenica i koji sam ostavila u Avalonu kad sam pobegla odande. Ćutke sam ga pričvrstila za pojas, ispod odeće; više ga nikada neću ostaviti, i biće i sahranjen sa mnom. Tako sam, skrivenu, nosila jedinu uspomenu na tu noć. Čak nisam ni osvežila bojom polumesec na čelu, delom zbog Urijensa - on bi me pitao zašto to činim - a delom i zato što sam znala da još nisam dostojna da ga nosim; nisam htela da nosim polumesec onako kako je on nosio izbledele zmije na rukama, kao ukras i poluzaboravljeni simbol na ono što je nekada bilo i više se neće ponoviti. Tokom narednih meseci, a potom i godina, deo mene se kretao kao obojena lutka, izvršavajući dužnosti koje se zahtevaju od mene - prela sam i tkala, pravila biljne lekove, starala se o potrebama sinova i unuka, slušala muževljeve priče, vezla mu lepu odeću i negovala ga u bolesti... sve to sam činila bez mnogo razmišljanja, samo površinom uma i neosetljivog tela, pogotovo onda kada bi me on nakratko i bezosećajno uzeo. Ali nož je bio tu, mogla sam da ga dodirnem kako bih se uverila da sam naučila da opet računam sunčeve plime, od kratkodnevice do kratkodnevice i opet... računala sam ih sa naporom, na prste, kao dete ili sveštenica-početnica; protekle su godine dok nisam uspela da ih opet osetim u krvi i da precizno i bez razmišljanja znam na kom mestu će izići sunce ili mesec kako bih ih pozdravila, čega sam takođe morala da se setim. Opet sam, u sitne sate dok su svi oko mene spavali, proučavala zvezde, puštajući da mi njihov uticaj prodre u krv, dok su se okretale oko mene, svc dok ne bih postala samo uporište nepokretne zemlje, središte kovitlave igre oko i iznad mene, spiralnih pokreta godišnjih doba. Rano sam ustajala i kasno legala kako bih imala vremena da se zaputim u brda, pod izgovorom da tražim bilje za lekove, i tamo sam tražila stare linije sile, prateći ih od drevnog kamenja do malih izvora... bio je to naporan posao, i protekle su godine dok nism pronašla svega nekoliko linija u okolini Urijensove kuće. Ali čak i tokom te prve godine, dok sam se borila se izbledelim sećanjima, pokušavajući da se setim onoga što sam znala pre toliko godina, uvidela sam da moji napori nisu neprimećeni. Nikada nisam bila bez pratnje, mada nikada nisam videla ništa više nego one prve noći, sjaj oka u tami, nagoveštaj pokreta negde na ivici vidnog polja... njih su vrlo retko viđali, čak i u dalekim brdima, a još ređe u selima i njivama; živeli su svojim životom, tajno, u napuštenim bregovima i šumama, gde su pobegli pred Rimljanima. Ali znala sam da su tu, da me čuva mali narod koji nikada nije izgubio dodir sa Njom. Jednom sam, u dalekim bregovima, našla prsten od kamenja, ne veliki kao onaj na Toru u Avalonu, niti kao onaj još veći koji je nekada bio hram Sunca na velikim ravnicama krede; ovde mi je kamenje dopiralo jedva do ramena (a ja nisam visoka), a krug je imao prečnik koliko visok čovek. Mala kamena ploča, izbledela i prekrivena lišajima, bila je napola pokrivena travom u samom središtu. Oslobodila sam je rastinja, i kad god sam mogla da neprimećena prođem kroz kuhinju, ostavljala sam njenom narodu stvari kakve su retko mogli da nađu - komad heljdinog hleba, malo sira, grudvu maslaca. A jednom, kad sam otišla tamo, našla sam u središtu prstena venac mirišljavog cveća kakvo raste na ivici vilinske zemlje; bilo je osušeno tako da nikada ne izbledi. Kad sam sledeći put povela Akolona pri punom mesecu, nosila sam to cveće oko čela dok smo se spajali onim ozbiljnim spajanjem koje poništava jedinku i čini nas samo Boginjom i Bogom, potvrđujući beskonačni život vaseljene, tok moći između muškog i ženskog kao između zemlje i neba. Potom sam imala pratnju kad god bih pošla dalje od bašte. Znala sam da ne treba da ih tražim pogledom, ali bili su tamo i znala sam da će biti tu i ako mi zatrebaju. Nisam uzalud dobila u detinjstvu ime Morgana od Vila... jer oni su me sada priznavali za svoju sveštenicu i kraljicu. Došla sam do kamenog prstena, hodajući noću, kada se žetveni mesec spustio nisko na nebu i kada je dah četvrte zime postao hladan u predvečerje Dana Mrrtvih. Tu sam, umotana u ogrtač i drhteći od hladnoće, bdela i postila; sneg je padao kad sam ustala i pošla ka kući, ali pošto sam izišla iz kruga, naišla sam na kamen koji nije bio tu kad sam dolazila, i kad sam se sagla, ugledala sam čitavu šaru od belog kamenja. :: : :: Premestila sam jedan kamen kako bih načinila naredni u nizu magijskih brojeva - plime su se promenile i sad su bile pod uticajem zimskih zvezda. Potom sam pošla kući, drhteći, da ispričam kako me je noć zatekla u brdima i kako sam prespavala u praznoj pastirskoj kolibi - Urijens se uplašio zbog snega i poslao je dvojicu ljudi da me traže. Sneg, dubok u planini, držao me je vezanu za kuću dobar deo zime, ali znala sam da će, kad se oluje smire i kad se usudim da rizikujem putovanje do kamenog prstena za Kratkodnevicu, kamenje biti čisto... sneg nikada nije ostajao u velikim prstenovima, to sam znala i pretpostavljala sam da to važi i za manje krugove, gde magija takođe deluje. I u samom središtu kruga ugledala sam mali zavežljaj - komadić kože uvezan likom. Prsti su mi postali vešti kao nekada i nisam bila nespretna dok sam ga odmotavala i istresala sadržaj na dlan. Izgledalo je kao nekoliko suvih semenki, ali to su bile malene gljive kakve se, ponekad, mogu naći oko Avalona. One se ne koriste za jelo, i većina sveta smatra ih otrovnim, ali kada se uzimaju po malo, uz post, mogu da otvore vrata Vida... to je bio dar dragoceniji od zlata. One uopšte nisu rasle u toj zemlji, i mogla sam samo da nagađam koliko daleko je mali narod morao da luta u potrazi za njima. Ostavila sam im ono malo hrane koju sam ponela, suvo meso, voće i saće, ali ne da bih uzvratila dar; poklon je bio neprocenjiv. Sada sam znala da ću moći da se zatvorim u svoju sobu na Kratkodnevicu i da ponovo potražim Vid koji sam odbacila. Ako uspem da otvorim kapije Vida, usudiću se da potražim prisustvo same Boginje i da je molim da mi vrati ono što sam odbacila. Nisam se plašila da će me odbiti. Ona mi je poslala ovaj dar, kako bih mogla da je potražim. Duboko sam se naklonila u znak zahvalnosti, znajući da su moje molitve uslišene, a moje pokajanje okončano. 10. Sneg je počeo da se topi na bregovima, i prvo rano divlje cveće pojavilo se u retkim dolinama kada je Gospa od Jezera pozvana na obalu da pozdravi Merlina od Britanije. Kevin je delovao bled i izmožden, ispijenog lica, a iskrivljene udove vukao je teže nego ikada, i morao je da se pomaže štapom. Ninijan je primetila, pazeći da prikrije sažaljenje, da je morao da preda Moju Gospu u ruke slugi, i pretvarala se da ne vidi, znajući koliki je to udarac bio njegovom ponosu. Usporila je korake stazom ka svom obitavalištu, i tu mu je poželela dobrodošlicu, pozvala žene da založe vatru i poslala po vino, od koga je on samo malo otpio, ozbiljno se naklonivši u znak zahvalnosti. "Šta te dovodi ovamo na samom početku godine, Prečasni?" upitala ga je. "Dolaziš li iz Kamelota?" On je odmahnuo glavom. "Bio sam tamo deo zime", rekao je, "i mnogo sam razgovarao sa Arturovim saveticima, ali početkom proleća pošao sam na jug, do ugovornih trupa - sada bih, verovatno, trebalo da kažem u saksonska kraljevstva. A pretpostavljam da znaš koga sa video tamo, Ninijan. Pitam se je li to Morgozino ili tvoje delo." "Ni njeno ni moje", tiho je odgovorila. "Gvideon je tako odabrao. Znao je da mora da stekne vojno iskustvo, ma koliko ga poučavali duridi - bilo je i pre njega druida-ratnika. A rešio je da pođe na jug, u saksonska kraljevstva - oni su sad Arturovi saveznici, ali tamo ga Artur neće primetiti. Nije želeo - iz razloga koje i ti i ja dobro znamo - da ga Artur vidi." Zastala je pre nego što je nastavila. "Ne bih mogla da se zakunem da Morgoza nije učestvovala u njegovoj odluci. On se savetuje sa njom, ako ikada poželi da se posavetuje sa nekim." "Je li?" Kevin je podigao obrve. "Pa, valjda - ona je jedina majka koju je ikada imao. A vladala je Lotovim kraljevstvom dobro kao muškarac, i još vlada, čak i sa novim ljubavnikom." "Nisam čula da je našla novog ljubavnika", rekla je Ninijan. "Ne uspevam da dobro vidim događaje u drugim kraljevstvima, ne kao Vivijen." "Da, ona je imala Vid da joj pomogne", rekao je Kevin, "a kada ju je Vid napustio, pomagale su joj devojke koje su ga imale. Zar ga ti nemaš, Ninijan?" "Imam - malo", uzvratila je, oklevajući. "Ali povremeno me izneveri..." Na trenutak je zaćutala, zagledana u ploče na podu. "Mislim da... da se Avalon sve više udaljava od sveta ljudi, gospodaru Merline. Koje je godišnje doba u spoljašnjem svetu?" "Prošlo je deset dana od ravnodnevice, Gospo", rekao je Kevin. Ninijan je duboko uzdahnula. "A ja sam tu svečanost održala pre sedam dana. Baš kao što sam mislila - zemlje se razdvajaju. Za sada tek po koji dan svakog meseca, ali bojim se da ćemo uskoro biti daleko od sunčevih i mesečevih plima koliko i ono vilinsko kraljevstvo o kome se priča... sve je teže prizvati magle i izaći iz ove zemlje." "Znam", rekao je Kevin. "Šta misliš, zašto sam došao u doba najveće plime?" Nasmešio se. "Trebalo bi da se raduješ - nećeš stariti kao žene u spoljašnjem svetu." "To me ne teši", stresla se Ninijan. "Pa ipak, u spoljašnjem svetu nema nikoga do čijeg bi mi usuda stalo, osim..." "Osim Gvideona", rekao je Kevin. "Tako sam i mislio. Ali postoji neko za čiju sudbinu bi takođe trebalo da brineš..." "Za Artura u njegovom dvorcu? On nas je odbacio", odvratila je Ninijan, "i Avalon mu više ne pomaže..." "Nisam mislio na Artura", rekao je Kevin, "a on ni ne traži pomoć od Avalona, sada." Oklevao je. "Čuo sam od naroda u bregovima - u Velsu opet postoje kralj i kraljica." "Urijens?" Ninijan se podrugljivo nasmejala. "Pa on je stariji od tih bregova, Kevine! Šta on može da učini za mali narod?" "Nisam mislio ni na Urijensa", uzvratio je Kevin. "Zar si zaboravila? Morgana je tamo, a Drevni narod ju je prihvatio za svoju kraljicu. Ona će ih štititi, čak i od Urijensa, sve dok je živa. Zar si zaboravila da je Urijensov sin učio ovde, i da nosi zmije oko ruku?" Ninijan je na trenutak nempomično ćutala. "To zam zaboravila. On nije najstariji sin, pa sam mislila da nikada neće vladati..." "Najstariji sin je budala", rekao je Kevin, "mada sveštenici misle da je dobar naslednik svog oca, i što se njih tiče, zaista je tako - pobožan je i prost, i neće se petljati u njihovu crkvu. Sveštenici ne veruju drugom sinu - Akolonu - baš zato što nosi zmije. A otkako je Morgana otišla tamo, on se setio svega i služi je kao kraljicu. A za narod u brdima ona je kraljica, bez obzira na to ko sedeo na prestolu koga su ustanovili Rimljani. Za njih, kralj je onaj ko svake godine umire sa jelenima, ali kraljica je večna. A može biti da će Morgana na kraju učiniti ono što je Vivijen ostavila nedovršeno." Ninijan je, iznenađena, začula gorčinu u sopstvenom glasu. "Kevine, ni jednog jedinog dana otkako je Vivijen umrla, a ja preuzela njeno mesto, nije mi bilo dozvoljeno da zaboravim da ja nisam Vivijen, da u poređenju sa njom nisam ništa. Čak me i Ravena prati onim svojim ogromnim očima koje uvek govore: Ti nisi Vivijen, ne možeš raditi ono čemu je Vivijen posvetila čitav život. Znam to dobro - odabrana sam samo zato što sam poslednja od Talesinove krvi i što nije bilo nikoga drugog, jer ja nisam od kraljevske loze Avalona! Ne, ja nisam Vivijen, i nisam Morgana, ali odano sam služila na mestu koje nisam želela i koje mi je nametnuto zbog Talesinove krvi. Bila sam verna svojim zavetima - zar to nikome ništa ne znači?" "Gospo", blago je rekao Kevin, "Vivijen je bila sveštenica kakva se rađa jednom u mnogo stotina godina, čak i u Avalonu. A njena vladavina dugo je trajala - bila je Gospa trideset devet godina, i malo je nas koji se sećamo vremena pre nje. Svaka sveštenica koja bi morala da je nasledi osećala bi se mala u poređenju sa njom. Nemaš zbog čega da prebacuješ sebi. Bila si verna svojim zavetima." "A Morgana nije", rekla je Ninijan. "Tačno. Ali ona je od kraljevske loze Avalona i rodila je naslednika Kralju-Jelenu. Nije na nama da je osuđujemo." "Braniš je, jer si joj bio ljubavnik", planula je Ninijan, a Kevin je podigao ruku. Nije ranije primetila; duboko usađene u tamno i izobličeno lice, njegove oči bile su plave, kao samo središte ognja. "Hoćeš li da počneš svađu sa mnom, Gospo? To je završeno pre mnogo godina, a kada sam poslednji put video Morganu, nazvala me je izdajnikom i oterala me je od sebe tako grubim rečima kakve ne bi mogao da oprosti nijedan čovek čijim žilama teče krv. Zar misliš da je suviše volim? Ali nije moje da je osuđujem, kao ni tvoje. Ti si Gospa od Jezera. Morgana je moja kraljica i kraljica Avalona. Ona radi svoj posao u svetu, baš kao što ga ti radiš ovde - a ja tamo kuda me Bogovi odvedu. A ovog proleća su me odveli na jug, gde sam, na dvoru kralja koji sebe smatra Arturovim podanikom, video Gvideona." Ninijan je odavno naučila da joj lice bude neprozirno; ali znala je da Kevin, koji je učio isto što i ona, može da vidi koliko joj je za to potrebno napora, i osetila je da njegove oštre oči mogu da proniknu duboko u nju. Želela je da ga upita za vesti, ali se uzdržala. "Morgoza mi je rekla da je naučio strategiju i da u borbi nije kukavica. Zašto se onda uputio među te varvare koji radije razbijaju jedni drugima glave močugama umesto da ih iskoriste za razmišljanje? Znala sam da je pošao na jug, u saksonska kraljevstva, zato što je jedan od njih poslao po druida koji bi umeo da čita i piše i razumeo se u račun i mape. A rekao mi je da želi da okusi bitku bez Arturovog prisustva, pa pretpostavljam da mu se to i ispunilo. Iako u zemlji vlada mir, uvek ima borbi među nižim kraljevima - zar nije saksonski vrhovni bog oličenje rata i bitaka?" "Gvideona tamo zovu Mordred, što na njihovom jeziku znači Zli Savetnik. To je kompliment - to znači da je zao prema onima koji bi im naudili. Oni svakom gostu daju ime; Lanseleta su nazvali Vilinska Strela." "Među Saksoncima svaki druid, čak i vrlo mlad, izgleda mudriji nego što jeste, u poređenju sa njihovim tvrdim glavama! A Gvideon je bistar. Čak i kao dečak mogao je da smisli deset odgovora na svako pitanje!" "Bistar je", polako je rekao Kevin, "i dobro zna kako da postane voljen, to sam već video. Mene je dočekao kao da sam mu u detinjstvu bio omiljeni ujak, i rekao je da je divno videti poznato lice iz Avalona, grlio me je i hvalio - sve kao da me strašno voli." "Svakako je bio usamljen, a ti si bio glasnik doma", rekla je Ninijan, ali Kevin se namrštio i otpio malo vina, a onda je spustio pehar i opet ga zaboravio. "Koliko je Gvideon odmakao u učenju magije?" "Nosi zmije", rekla je Ninijan. "To može da znači i mnogo i malo", uzvratio je Kevin. "To bi trebalo da znaš..." I mada je to zvučalo nedužno, Ninijan je osetila ubod; sveštenica koja nosi polumesec na čelu mogla bi da bude kao Vivijen - ili kao ona sama. "Treba da se vrati na Dugodnevicu", kazala je ona, "da postane kralj Avalona, što je položaj koji je Artur izgubio. A sada je odrastao muškarac..." "On nije spreman da bude kralj", upozorio ju je Kevin. "Zar sumnjaš u njegovu hrabrost? Ili odanost?" "Oh, hrabrost", prezrivo je rekao Kevin. "I bistrina - ali ja ne verujem njegovom srcu, jer ne mogu da ga razumem. A on nije Artur." "Za Avalon je dobro što nije", planula je Ninijan. "Ne trebaju nam više izdajnici koji se zaklinju na odanost Avalonu i zaboravljaju na to! Sveštenici mogu da postave na presto pobožnog prevrtljivca, koji će služiti ma kog boga koji im se u tom času učini koristan..." Kevin je podigao izobličenu ruku, tako odlučnim pokretom da je Ninijan zaćutala. "Avalon nije svet! Mi nemamo ni snagu, ni vojsku, ni veštinu, a Artur je veoma voljen. Ne u Avalonu, to znam, nego širom i popreko ovih ostrva, gde je Artur ona ruka koja je stvorila toliko željeni mir. U ovom treutku, svaki glas protiv Artura bio bi ućutkan za par meseci, ako ne i dana. Artur je voljen - on je oličenje čitave Britanije. A čak i da je drugačije, ono što činimo mi u Avalonu od male je važnosti u spoljašnjem svetu. Kao što si primetila, nestajemo u magli." "Utoliko pre moramo brzo da delamo, kako bismo srušili Artura i postavili na presto Britanije kralja koji će vratiti Avalon u svet, a Boginju... "Ponekad se pitam može li se to izvesti", tiho je rekao Kevin. "Možda smo proveli čitav život u snu bez stvarnosti." "Ti to kažeš? Ti, Merlin od Britanije?" "Bio sam na Arturovom dvoru, a ne zaklonjen na ostrvu koje se sve više udaljava od spoljašnjeg sveta" blago je rekao Kevin. "Ovo je moj dom, i umreću ovde, kao što sam se zakleo... ali sa Britanijom sam sklopio Veliki Brak, Ninijan, a ne samo sa Avalonom." "Ako Avalon umre", rekla je Ninijan, "onda će i Britanije ostati bez srca i takođe umreti, jer Boginja je povukla svoju dušu iz te zemlje." "Misliš li, Ninijan?" Kevin je uzdahnuo. "Bio sam uzduž i popreko tih zemalja, po svim vremenima u i svako doba - Merlin od Britanije, soko Vida, glasnik Velikog Gavrana - i vidim da u zemlji postoji novo srce, i da sija iz Kamelota." Zaćutao je. Posle duge pauze, oglasila se Ninijan. "Znači, to si rekao Morgani kad te je nazvala izdajnikom." "Ne - rekao sam nešto drugo", odvratio je on. "Možda, Ninijan, mi ni ne znamo volju Boginje, onako kako mislimo da znamo. Kažem ti, ako pokušamo da srušimo Artura, ova zemlja će zapasti u haos gori od onog kad je Ambrozije umro i Uter morao da se bori za krunu. Zar misliš da Gvideon može da se bori kao Artur da bi preuzeo zemlju? Arturovi vitezovi smesta će se obrušiti na svakoga ko ustane protiv njihovog kralja i junaka - on je za njih kao bog i ne može da pogreši." "Nikada nismo želeli", rekla je Ninijan, "da se Gvideon suoči sa ocem i bori se sa njim za krunu - nego samo da jednog dana, kada Artur shvati da neće imati naslednika, mora da se okrene sinu koji potiče od kraljevske loze Avalona i zaklet je na odanost Avalonu i pravim bogovima. A da bi se to zbilo, on mora biti proglašen Kraljem-Jelenom u Avalonu, kako bi, kada Artur potraži naslednika, bilo glasova koji će govoriti za njega. Čula sam da je Artur odabrao za naslednika Lanseletovog sina, pošto je kraljica jalova. Ali Lanseletov sin je samo dete, a Gvideon je već odrastao čovek. Ako se sada išta desi Arturu, šta misliš, koga će odabrati - Gvideona, odraslog čoveka, ratnika i druida - ili dete?" "Arturovi vitezovi neće podržati nepoznatog čoveka, pa bio on i dvaput ratnik i druid. Njverovatnije bi proglasili Gavena namesnikom u ime Lanseletovog sina dok ovaj ne odraste. A vitezovi su hrišćani, uglavnom, i odbacili bi Gvideona zbog načina na koji je rođen - incest kod njih važi za težak greh." "Oni ne znaju ništa o svetim stvarima." "Svakako. Moraju imati vremena da se priviknu na novu ideju, a to vreme još nije došlo. Ali ako Gvideon sada ne može da bude priznat za Arturovog sina, treba da se zna kako sveštenica Morgana, koja je Arturova sestra, ima sina, i da je taj sin bliži prestolu od Lanseletovog deteta. A ovog leta će opet biti rata..." "Mislila sam da je Artur zaveo mir." "Ovde u Britaniji, da. Ali u Donjoj Britaniji postoji neko ko će proglasiti Britaniju svojim carstvom." "Ban?" zapanjeno je upitala Ninijan. "On se odavno zakleo - sklopio je Veliki Brak pre nego što je Lanselet i rođen. On je svakako prestar da ratuje protiv Artura." "Ban je star i slab", rekao je Kevin. "Njegov sin Lajonel vlada u njegovo ime, a Lajonelov brat Bors jedan je od Arturovih vitezova, i obožava Lanseleta. Nijedan od njih ne bi ugrozio Arturovu vladavinu. Ali postoji neko ko hoće. Naziva sebe Lucijus; nekako se dokopao drevnih rimljanskih orlova i proglasio sebe za imperatora. On će izazvati Artura..." Ninijan je osetila da se ježi. "Je li to Vid?" "Morgana mi je jednom rekla", nasmešio se Kevin, "kako nije potreban Vid da bi se znalo ko je razbojnik. I nije potreban Vid da bi se znalo kako će ambiciozan čovek izazvati nekoga ako to podstiče njegovu ambiciju. Ima onih koji misle da je Artur ostario, zato što mu kosa više ne sija kao zlato i zato što više ne nosi zmaja. Ali ne potcenjuj ga, Ninijan. Ja ga poznajem, a ti ne. On nije budala!" "Mislim da ga suviše voliš, s obzirom na to da si se zarekao da ga uništiš." "Da ga volim?" Kevin se hladno nasmešo. "Ja sam Merlin od Britanije, glasnik Velikog Gavrana, i sedim uz njega u savetu. Artura je lako zavoleti. Ali zakleo sam se Boginji." Opet se kratko nasmejao. "Mislim da mi razum zavisi od toga - što znam da ono što koristi Avalonu mora na kraju koristiti i Britaniji. Ti vidiš da je Artur neprijatelj, Ninijan. A za mene je on Kralj-Jelen, koji štiti svoje krdo i svoju zemlju." "A šta biva sa Kraljem-Jelenom kada odraste mladi jelen?" upitala je Ninijan drhtavim šapatom. Kevin je zagnjurio lice u šake. Izgledao je star, bolestan i umoran. "Taj dan još nije došao, Ninijan. Ne pokušavaj da previše guraš Gvideona, jer će biti uništen, bez obzira na to što ti je ljubavnik." Ustao je i othramao iz sobe bez osvrtanja, ostavljajući Ninijan besnu. Kako li je samo saznao? Ja nisam pod zavetom kao hrišćanske kaluđerice, rekla je u sebi. Ako odlučim da povedem muškarca u krevet, to je moja odluka... čak i ako mi je taj muškarac bio učenik, i ako je bio samo dečak kada je došao ovamo! Već tih prvih godina prirastao joj je srcu, usamljeni dečak, izgubljen i jadan, bez ikoga ko bi ga voleo, pazio i pitao se kako mu je... Morgoza je bila jedina majka za koju je znao, a sada je bio odvojen i od nje. Kako je Morgana imala srca da napusti tako dobrog sina, pametnog, lepog i mudrog, i nikada da ni ne upita kako je on, ili da dođe da ga vidi? Ninijan nikada nije rodila dete, mada je ponekad, posle Beltana, mislila da joj je materica puna i da će roditi kćer Boginji. Ali to se nikada nije desilo, i nije se bunila protiv takvog usuda. Ali u tim prvim godinama pustila je da joj Gvideon priraste srcu. A onda je otišao od njih, kao što moraju svi muškarci, kada postanu prestari da uče od sveštenica; prešao je kod druida da uči umetnost ratovanja. A vratio se na Beltan, i mislila je da je slučajno što se našao blizu nje tokom obreda oko vatre, pa su se izdvojili zajedno... Ali nisu se rastali kad je to doba prošlo; i kad god bi ga, potom, put naveo u Avalon, jasno mu je stavljala do znanja da ga želi, a on je nije odbijao. Ja sam najbliža njegovom srcu, pomislila je, ja ga najbolje poznajem - šta Kevin zna o njemu? A sada je došlo vreme da se on vrati u Avalon, i da bude iskušan kao Kralj-Jelen... Zamislila se: gde da mu nađe devicu? U Kući Devojaka jedva da ima nekoga ko je makar napola dostojan te velike uloge, pomislila je, i iznenada ju je obuzeo bol i užas. Kevin je u pravu. Avalon nestaje i umire; tako ih malo dolazi ovamo po drevna znanja, i nema nikoga ko bi održao obrede... a jednog dana neće uopšte biti nikoga... i opet je osetila ono gotovo bolno ježenje koje joj se javljalo, povremeno, kao nagoveštaj Vida. Gvideon se vratio u Avalon nekoliko dana pred Beltan. Ninijan ga je zvanično pozdravila u barci, a on joj se s poštovnjem naklonio pred devojkama i okupljenim narodom Ostrva, ali kada su ostali sami, zagrlio ju je i poljubio, smejući se, sve dok oboje nisu ostali bez daha. Ramena su mu postala šira, a na licu je nosio crveni ožiljak. Videlo se da se borio; više nije imao mirni izgled sveštenika i đaka. Moj ljbavnik i moje dete. Da li zato Velika Boginja nema muža, kao kod Rimljana, nego samo sinove, kao što smo svi mi njena deca? A ja, koja sedim na njenom mestu, moram osećati da mi je muž istovremeno i sin... jer svi koji vole Boginju su i njena deca... "U svim zemljama vlada nemir", rekao je on, "ovde u Avalonu i među Drevnim narodima u bregovima, jer na Ostrvu zmaja Drevni narod će ponovo birati kralja... Zato si me pozvala ovamo, zar ne?" Pomislila je kako on ponekad naprosto izaziva bes, kao uobraženo dete. "Ne znam, Gvideone. Vreme možda još nije zrelo, a plime možda nisu spremne. A nigde u našim kućama ne mogu da nađem devojku koja bi bila Prolećna Devica." "Ali to će ipak biti ovog proleća", tiho je rekao on, "i na ovaj Beltan, jer to sam video." Ona je malo iskrivila usne. "A jesi li onda video i sveštenicu koja će te primiti u obredu kada osvojiš rogovlje, pod pretpostavkom da te Vid nije zaveo i odveo te u smrt?" Kad ju je pogledao, pomislila je da je postao još lepši, hladnog i smirenog lica, mračnog od skrivene strasti. "Jesam, Ninijan. Zar nisi znala da si to ti?' Iznenada ju je obuzela jeza. "Ja nisam devica. Zašto mi se podsmevaš, Gvideone?" "Video sam te", rekao je on, "i ti to vrlo dobro znaš. U njoj se stapaju Devica, Majka i Smrt. Biće stara ili mlada, onako kako joj odgovara, Devica, Zver, Majka, lice Smrti u munji, i teći će i menjaće se i opet će steći devičanstvo..." Ninijan je oborila pogled. "Gvideone, ne, to je nemoguće..." "Ja sam njen ljubavnik", nastavio je on neumoljivo, "i to ću opet postati... nije ovo vreme za device - sveštenici mnogo drže do te gluposti. Ja je pozivam kao Majku da mi da ono što mi pripada u životu..." Ninijan se osećala kao da pokušava da se suprotstavi moćnoj plimi koja je nosi. "Oduvek je bilo ovako: kada pođe za jelenima, Majka ga ispraća, ali Devica ga dočekuje..." Ipak, u njegovim rečima bilo je logike. Svakako je bolje uzeti za obrede sveštenicu koja zna šta radi, umesto nekog napola osposobljenog deteta koje je tek stiglo u hram i kome u prilog ide jedino to što je suviše mlada da bi osetila zov Beltanskih vatri... Gvideon je govorio istinu: Majka se uvek obnavlja, Majka, pa Smrt, pa ponovo Devica, baš kao i mesec koji se krije na noćnom nebu. Pognula je glavu. "Neka bude tako. Sklopićeš Veliki Brak sa zemljom i sa mnom u njeno ime." Ali kada je ostala sama, osetila je strah. Kako je mogla da pristane na to? Kakva je to moć u Gvideonu, kada uspeva svakoga da natera da radi po njegovom? Je li to nasledio od Artura, sa krvlju Pendragona? Opet je osetila jezu. Šta biva sa Kraljem-Jelenom... Morgana je sanjala... Beltan, i jelen koji juri u brdima... i život šume joj teče kroz telo, kao da je svaki deo šume i deo života u njoj... našao se među jelenima, u punom trku, nag muškarac sa rogovljem privezanim oko čela, i drugo rogovlje se spušta, i njegova tamna kosa je oblivena krvlju... ali opet je na nogama, juriša, nož sija na suncu kroz drveće, i Kralj-Jelen se ruši i zvuk njegove rike potresa šumu kricima očaja. A ona se našla u mračnoj pećini, tela prekrivenog islikanim simbolima, i jedno je sa pećinom, a svuda oko nje plamte Beltanske vatre, iskre lete u nebo - oseća ukus sveže krvi na usnama, a na ulazu u pećinu pojavljuje se senka od rogovlja... ne može biti pun mesec, ne vidi baš jasno da njeno nago telo nije vitko telo device, nego su joj grudi meke, pune i ružičaste kao što su bile kada je rodila dete, i kao da će iz njih svakog časa poteći mleko, a pre obreda su svakako proverili je li još devica... šta će joj reći, kada nije dočekala Kralja-Jelena kao Prolećna Devica? Kleknuo je kraj nje i ona je podigla ruke, pružajući mu dobrodošlicu u obredu i u svom telu, ali njegove oči su mračne i očajne. Njegov dodir je nežan, izazivački, poigrava se sa zadovoljstvom, odbijajući obred moći... to nije Artur, ne, ovo je Lanselet, Kralj-Jelen, koji će zbaciti starog jelena, ljubavnika Prolećne Device, ali kada ju je pogledao, oči su mu i dalje bile obuzete onim bolom koji ju je svu prožeo, i rekao je, da ne ličiš toliko na moju majku, Morgana... Užasnuta, osećajući kako joj lupa srce, Morgana se probudila u svojoj sobi, sa Urijensom koji je hrkao kraj nje. I dalje obuzeta strašnom magijom sna, protresla je glavom da bi nekako odagnala užas. Ne, Beltan je prošao... održala je obrede sa Akolonom kao što je znala da treba, nije ležala u pećini i čekala Kralja-Jelena... i zašto ju je sada posetio san o Lanseletu, pitala se, zašto nije sanjala Akolona, kada ga je učinila svojim sveštenikom i gospodarem Beltana, i svojim ljubavnikom? Zašto je, posle toliko godina, sećanje na odbijanje i svetogrđe moralo da je pogodi pravo u dušu? Pokušala je da se smiri i ponovo zaspi, ali san nije dolazio, i ležala je budna, potresena, sve dok u njenu sobu nisu prodrli prvi zraci letnjeg sunca. 11. Gvenvir je počela da mrzi praznik Duhova, od kada je Artur redovno stao da upućuje pozive starim vitezovima da dođu u Kamelot i obnove prijateljstvo. Kako je mir u zemlji jačao, a stari vitezovi se rasuli, svake godine ih je dolazilo sve manje, jer mnogi su bili vezani za porodicu i imanje. A Gvenviri je to bilo milo, jer sastanci na Duhove suviše su je podsećali da dane kada Artur nije bio hrišćanski kralj, nego je nosio omrznutu zastavu Pendragona. Na Duhove, dvor je pripadao njegovim vitezovima i ona uopšte nije učestvovala u njegovom životu. Sada je stajala iza njega dok je pečatom zatvarao dvadesetak poziva koje su načinili njegovi pisari, za svakog podređenog kralja i za mnoge stare vitezove. "Zašto šalješ poseban poziv ove godine? Oni koji nemaju druga posla svakako bi došli i bez toga." "Ali ove godine to nije dovoljno", rekao je Artur, okrenuvši se da joj se nasmeši. Shvatila je da je osedeo, mada je bio toliko plavokos da se to nije videlo osim ako se priđe sasvim blizu. "Hoću da znaju da će biti toliko turnira da će svi shvatiti kako je Arturova legija još u stanju da se dobro bori." "Zar misliš da iko sumnja u to?" "Možda i ne. Ali tu je onaj Lucijus iz Donje Britanije - Bors me je obavestio, i kao što su svi podređeni kraljevi došli da mi pomognu kad su Saksonci i severnjaci napali naše ostrvo, tako sam i ja obavezan da pomognem njima. Zamisli, naziva sebe rimskim imperatorom!" "A ima li ikakvog prava na to?" upitala je Gvenvir. "Zar moraš da pitaš? Svakako ga ima mnogo manje od mene", rekao je Artur. "Ženo moja, već više od stotinu godina nema rimskog imperatora. Konstantin je bio imperator i nosio je purpur, a posle njega Magnus Maksimus, koji je došao preko Kanala kako bi pokušao da postane imperator; ali nikada se nije vratio u Britaniju, i sam Bog zna šta mu se desilo i gde je umro. A posle njega, Ambrozije Aurelijanus podigao je narod protiv Saksonaca, pa potom Uter, i pretpostavljam da je svako od njih mogao da se proglasi za imperatora, kao i ja, ali ja sam zadovoljan što sam Vrhovni kralj Britanije. Kada sam bio dečak, čitao sam malo istorije Rima, i nije ništa novo što poneki nikogović stekne odanost par legija, pa prisvoji pravo da nosi purpur. Ali ovde, u Britaniji, simbol orla nije dovoljan da bi neko postao imperator. Inače bi Urijens to već bio! Pozvao sam ga da dođe - odavno nisam video sestru." Gvenvir nije odgovorila na to, bar ne direktno. Stresla se. "Ne želim da ponovo vidim rat u zemlji i da slušam o ubistvima..." "Ne želim ni ja. Mislim da svi kraljevi više žele mir." "Ja nisam tako sigurna. Među tvojim ljudima ima ih mnogo onih koji stalno govore o starim vremenima, kada su se neprekidno borili protiv Saksonaca. A sada zameraju Saksoncima što su postali hrišćani, bez obzir na to što kaže biskup..." "Ja mislim da oni ne žale za ratom", rekao je Artur, smešeći se svojoj kraljici. "Mislim da žale za vremenom kada su bili mladi i kada su svi bili bliski. Zar ti nikada ne čezneš za tim godinama, ženo moja?" Gvenvir je osetila da crveni, jer dobro se sećala... onih dana kada je Lanselet bio njen zaštitnik i kada su se voleli... hrišćanska kraljica ne bi smela tako da razmišlja, pa ipak nije mogla da se obuzda. "Zaista žalim, mužu moj. A, kao što kažeš, možda je to samo žal za madošću... nisam više mlada", uzdahnula je, a on ju je uhvatio za ruku. "Najdraža moja", rekao je, "za mene si jednako lepa kao i prvog dana kad smo legli zajedno." Znala je da govori istinu. Ali primorala je sebe da ostane mirna, da ne pocrveni. Nisam mlada, pomislila je, i ne pristoji se da mislim na te dane i da žalim, jer sam tada bila grešnica i preljubinca. Sada sam to okajala i pomirila se sa Bogom, a čak je i Artur okajao svoj greh sa Morganom. Primorala je sebe da misli na praktične stvari, kao što priliči kraljici čitave Britanije. "Pretpostavljam da ćemo imati više gostiju nego ikada - moram da se posavetujem sa Kajem i ser Lukanom gde da ih sve smestimo i kako da ih ugostimo. Hoće li doći i Bors iz Donje Britanije?" "Doći će, ako bude mogao", rekao je Artur, "mada mi je Lanselet poslao poruku - tražio je dozvolu da ode i pomogne svom bratu Borsu ukoliko je opsednut. Javio sam mu da dođe ovamo, jer može se desiti da svi pođemo.. Sad, kad Pelinora više nema, Lanselet je postao kralj kao Elenin muž, jer sin im je još mali. A Agraven će doći u ime Morgoze iz Lotije, i Urijens - ili možda neki od njegovih sinova. Urijens se sjajno drži za svoje godine, ali nije besmrtan. Njegov najstariji sin prilična je budala, ali Akolon je jedan od mojih starih vitezova, a Urijens ima Morganu da ga savetuje." "Meni se to ne čini pravo", rekla je Gvenvir. "Sveti apostol je rekao da žene treba da se pokoravaju mužu, a Morgoza ipak vlada Lotijom, dok je Morgana desna ruka svom kralju u Severnom Velsu." "Moraš se setiti, gospo moja, da ja potičem od kraljevske loze Avalona. Nisam kralj samo zato što sam sin Utera Pendragona, nego zato što sam Igrenin sin, a ona je kćer stare Gospe od Jezera. Gvenvir, od pamtiveka je Gospa vladala zemljom, a kralj je bio samo vojskovođa u vreme ratova. Čak i u doba Rimljana, legije su imale posla sa onima koje su nazvali podređenim kraljicama, koje su vladale plemenima, a neke od njih su bile sjajni ratnici. Zar nikada nisi čula za kraljicu Boadiceu? Ona je, pošto su joj legije silovale kćeri i pošto je i sama premlaćena kao pobunjenik protiv Rima, podigla vojsku i gotovo oterala Rimljane sa naših obala." "Nadam se da su je ubili", gorko je rekla Gvenvir. "Oh, jesu, i rastrgli je... ali to je bio znak da Rimljani ne mogu pobediti ukoliko ne prihvate činjenicu da u ovim zemljama vlada Gospa... Svaki vladar Britanije, sve do mog oca, Utera, nosio je titulu koju su Rimljani skovali za vojskovođu podređenog kraljici: dux bellorum, ratni vojvoda. Uter, i ja posle njega, držimo presto Britanije kao dux bellorum Gospe od Avalona, Gvenvir. Nemoj to da zaboraviš." "Mislila sam da si raskrstio sa time", nestrpljivo je rekla ona, "da si postao hrišćanski kralj i da si se pokajao zbog službe vilinskom narodu tog zlog ostrva..." Artur je odvratio jednako nestrpljivo. "Moj lični život i moja vera su jedno, Gvenvir, ali Plemena me podržavaju zato što nosim ovo!" Udario je po balčaku Ekskalibura, koji je nosio o pojasu, u starim purpurnim kanijama. "Preživeo sam ratove zbog magije ovog sečiva..." "Preživeo si ratove zato što te je Bog poštedeo da bi preveo ovu zemlju u hrišćanstvo", rekla je Gvenvir. "Jednog dana, možda. To vreme još nije došlo, gospo. U Lotiji je narod sasvim zadovoljan što živi pod Morgozinom vladavinom, a Morgana je kraljica u Kornvolu i u Severnom Velsu. Ako dođe vreme da sve ove zemlje priđu Hristu, zahtevaće da dobiju kralja umesto kraljice. Ja vladam ovom zemljom takvom kakva je, Gvenvir, a ne onakvom kakva bi biskupi želeli da bude." Gvenvir bi rado rapravljala dalje, ali primetila je u njegovom pogledu nestrpljenje i brzo se povukla. "Možda će jednom čak i Saksonci i Plemena prići krstu. Doći će dan, kao što je rekao biskup Patricije, kada će Hrist biti jedini kralj nad svim hrišćanima i kada će kraljevi i kraljice biti njegove sluge. Daj Bože da to bude što pre", rekla je i prekrstila se. Artur se nasmejao. "Rado ću biti Hristov sluga", rekao je, "ali ne i biskupov. Mada će biskup Patricije svakako biti među gostima, i ti ćeš ga ugostiti što bolje možeš." "A doći će i Urijens iz Severnog Velsa", rekla je Gvenvir, "a sa njim svakako i Morgana. A iz Pelinorove zemlje? Lanselet?" "Doći će", rekao je Artur, "mada se bojim, ako želiš da ponovo vidiš svoju rođaku Elenu, da ćeš morati da putuješ kod nje; Lanselet je javio da ona opet očekuje porođaj." Gvenvir se trgla. Znala je da Lanselet provodi malo vremena kod kuće za ženom, ali Elena je podarila Lanseletu ono što ona nije mogla - sinove i kćeri. "Koliko je godina Eleninom sinu? On treba da mi bude naslednik, treba da ga usvojimo na dvoru", rekao je Artur. "Ponudila sam to čim se rodio", odvratila je Gvenvir, "ali Elena je rekla da, bez obzira na to što će jednog dana biti kralj, treba da bude vaspitan jednostavno i skromno. Tebe je usvojio običan čovek, i to ti nije naudilo." "Pa, možda je u pravu", rekao je Artur. "Voleo bih bar jednom da vidim Morganinog sina. On je sada već odrastao - sedamnaest godina je prošlo. Znam da ne može da me nasledi, sveštenici to ne bi dozvolili, ali on je ipak jedini moj sin i voleo bih da ga jednom vidim i da mu kažem... ne znam šta bih mu rekao. Ali rado bih ga jednom video." Gvenvir se uzdržala od gnevnog odgovora koji joj je bio na vrh jezika; nova rasprava na ovu temu ne bi donela ništa. "Dobro mu je tamo gde je", mirno je rekla. Govorila je istinu, i kad je izgovorila reči, znala je da su tačne; bilo joj je milo što Morganin sin odrasta na čarobnjačkom ostrvu, gde hrišćani ne zalaze. S obzirom na to, bilo je još sigurnije da nikakav preokret neće moći da ga dovede na Arturov presto - sveštenici i narod sve su manje verovali magiji Avalona. Da je odrastao na dvoru, možda bi neka sitna duša i poverovala da je Morganin sin dostojniji naslednik od Lanseletovog. Artur je uzdahnuo. "Ipak, teško je kad znaš da imaš sina koga nikada nisi video", rekao je. "Možda jednog dana." Ali ipak je slegnuo ramenima. "Svakako si u pravu, draga. Šta ćemo sa gozbom? Znam da ćeš ti učiniti da bude nezaboravna, kao i uvek." Tako je i bilo, pomislila je Gvenvir tog jutra, gledajući mnoštvo šatora i paviljona. Veliko turnirsko polje bilo je raščišćeno i oivičeno konopcima i zastavama, a na letnjem vetru je lepršalo pedesetak zastava podređenih kraljeva i preko stotinu vitezova. Kao da se ulogorila čitava vojska. Potražila je Pelinorovu zastavu, belog zmaja koga je uzeo pošto je ubio zmaja iz jezera. Lanselet će biti tu... prošlo je više od godinu dana otkako ga je videla, a i to je bilo zvanično, pred dvorom. Prošle su godine otkako je ostala nasamo sa njim makar i na trenutak; dan pre no što će se oženiti Elenom, došao je da je potraži i oprosti se. I on je bio Morganina žrtva; nije je izdao, oboje su bili žrtva okrutnog Morganinog trika. Kada joj je ispričao, plakao je, a ona je čuvala uspomenu na njegove suze kao najveći kompliment koji joj je ikada dao... ko je još video Lanseleta da plače? "Kunem ti se, Gvenvir, uhvatila me je u zamku - Morgana mi je prenela lažnu poruku i maramicu sa tvojim mirisom. A mislm da me je i opila, ili je bacila neku čaroliju na mene." Pogledao ju je u oči, plačući, pa se i ona rasplakala. "A i Eleni je ispričala nekakvu laž, kako sam bolestan od ljubavi prema njoj... i bili smo zajedno. Isprva sam mislio da si to ti, jer bio sam kao opčinjen. A onda, kad sam shvatio da u naručju držim Elenu, ipak nisam mogao da se zaustavim. Tada su došli sa bakljama... šta sam mogao da učinim, Gven? Oduzeo sam devičanstvo kćeri svog domaćina. Pelinor je imao prava da me istog časa ubije..." Glas mu se slomio. "Bože, više bih voleo da sam se bacio na njegov mač..." Upitala ga je da li to znači da onda uopšte ne mari za Elenu. Znala je da je neoprostivo postaviti takvo pitanje, ali nije mogla da živi bez tog odgovora... ali iako je Lanselet bio spreman da joj govori o svom jadu, nije hteo da govori o Eleni; samo je kruto rekao da to nije Elenina krivica i da je vezan čašću da pokuša da je usreći koliko god može. Pa, to je bilo to. Morgana je učnila kako je želela. Ona će samo videti Lanseleta i dočekaće ga kao muževljevog rođaka, i ništa više. Ludilo je davno prošlo, ali ipak će ga videti i to je bolje nego ništa. Pokušala je da se umesto toga pozabavi mislima o gozbi. Ispečena su dva vola, hoće li to biti dosta? Pre nekoliko dana ulovljen je veliki divlji vepar, a sa okolnih imanja su donesene dve svinje, i sve je ispečeno pod žarom; već je tako dobro mirisalo da se grupa gladne dece motala okolo, udišući fine mirise. Bile su spremne stotine heljdinih hlebova, od kojih je dobar deo podeljen narodu koji je došao da se okupi po ivicama polja i gleda zabavu gospode, kraljeva i vitezova; bile su tu i jabuke pečene u pavlaci, puna vedra oraha, slatkiši za dame, kolači sa medom, zečevi i male ptice ukuvane u vinu... ako gozba ne ispadne uspešna, to svakako neće biti zbod nedostatka fine i obilne hrane! Okupili su se nešto iza podneva; duga kolona bogato odevenih plemića i gospi ulazila je u veliku salu i bivala odvedena na unapred određena mesta. Vitezovi su, kao i obično, smešteni oko velikog Okruglog stola; ma koliko veliki bio, za njime više nije bilo mesta za sve zvanice. Gaven, koji je uvek bio najbliži Arturu, predstavio je svoju majku, Morgozu. Oslanjala se o ruku mladića koga Gvenvir u prvi mah nije prepoznala; Morgoza je bila vitka kao i uvek, kose još tamne i guste, okićene draguljima. Naklonila se pred Arturom, koji joj je dao znak da ustane, a potom je zagrlio. "Dobro došla na moj dvor, tetka." "Čula sam da jašeš samo bele konje", rekla je Morgoza, "pa sam ti dovela jednog iz saksonskih zemalja. Tamo imam jednog usvojenog sina, koji ti ga je poslao na poklon." Gvenvir je primetila da Artur steže zube i mogla je da pogodi ko bi bio taj usvojeni sin. Ipak, Artur se uzdržao. "Zaista kraljevski dar, tetka", rekao je. "Nisam htela da uvedem konja u salu, kao što čujem da je običaj među Saksoncima", vedro je rekla Morgoza. "Ne verujem da bi gospa od Kamelota volela da njena sala, spremna za goste, postane staja! A tvoje sluge svakako već imaju puno posla, Gvenvir!" Zagrlila je kraljicu; obujmljena toplotom, Gvenvir je stigla da primeti da je Morgozino lice prekriveno debelim slojem šminke i da su joj blistave oči oivičene ugljem; ali ipak je bila veoma lepa. "Hvala na uviđavnosti, gospo Morgoza", rekla je Gvenvir. "Ne bi bilo prvi put da mom gospodaru dovedu ovamo poklonjenog konja ili psa, i znam da je to samo učtivost, ali ne sumjam da će konj biti sasvim zadovoljan da čeka napolju - gostoprimstvo Kamelota svakako ne znači mnogo čak ni najboljim konjima. On će radije jesti u štali! Mada nam je Lanselet pričao o nekom Rimljaninu koji je naredio da njegovog konja poje vinom iz zlatnog vedra i proglasio ga za plemića i ovenčao ga lovorom..." Mladić koji je pratio Morgozu se nasmejao. "Sećam se, Lanselet je pričao tu priču na venčanju moje sestre. Bio je to imperator Gaj Bogoliki, koji je proglasio svog omiljenog konja za senatora, a kada je umro, naredni imperator je rekao nešto u smislu da konj barem nije davao pogrešne savete i nije počinio ubistvo. Ali ne čini ništa slično, gospodaru Arture - mi nemamo sedišta dovoljno prostrana za takvog viteza, ukoliko odlučiš da unaprediš svog pastuva!" Artur se od srca nasmejao i uhvatio mladića za ruku. "Neću, Lamorače", rekao je, i Gvenvir se trgla kad je shvatila ko mora biti mladić kraj Morgoze: Pelinorov sin. Da, čula je govorkanja - da je Morgoza odabrala za miljenika mladića i da to ne krije pred dvorom - kako žena može deliti postelju sa muškarcem dovoljno mladim da joj bude sin? Lamoraku je i sada jedva dvadeset pet godina! Pogledala je Morgozu sa mešavinom divljenja, užasa i zavisti. Izgleda tako mlada, veoma je lepa uprkos tolikim bojama, i čini šta želi, nimalo ne marećii ako je zbog toga svi kritikuju! Kad je progovorila, glas joj je bio leden. "Hoćeš li da dođeš i sedneš kraj mene, rođako, a muškarci neka pričaju svoje priče?" Morgoza je uhvatila Gvenvir za ruku. "Hvala ti, rođako. Tako retko dolazim na dvor, da mi je strašno milo što ću barem jednom sedeti među gospama i ćaskati o tome ko se udao, ko je našao ljubavnika i kakva je nova moda! Toliko sam zauzeta vladanjem Lotijom da imam vrlo malo vremena za ženske stvari, i to mi je pravi lukrsuz i zadovoljstvo." Pogladila je Lamoraka po ruci, i kad je mislila da je niko ne gleda, poljubila ga je u slepoočnicu. "Ostavljam te sa vitezovima, mili." Njen teški miris, kojim su odisale i haljine i ukrasi, umalo da ošamuti Gvenvir kada je kraljica Lotije sela kraj nje na klupu. "Ako si toliko zauzeta državnim poslovima, rođako, zašto ne oženiš Agravena, pa neka on vlada umesto oca, a ti da se odrekneš tereta? Tvoj narod je svakako nesrećan što nema kralja..." Morgoza se veselo, toplo nasmejala. "Pa, onda bih morala da živim neudata, pošto je u toj zemlji kralj onaj koji se oženi kraljicom, a to mi, draga moja, uopšte ne bi odgovaralo! A Lamorak je premlad za kralja, mada ima druge dužnosti, i sasvim sam zadovoljna njime..." Gvenvir je slušala, zadivljena i zgađena; kako može žena Morgozinih godina da pravi od sebe budalu sa tako mladim čovekom? Pa ipak, on je pratio Morgozu pogledom kao da je najlepša i najdivnija žena na svetu. Jedva da je pogledao Izotu od Kornvola, koja se upravo klanjala pred prestolom uz svog matorog muža, vojvodu Markusa od Kornvola. Izota je bila tako lepa da se dvoranom proneo žamor; visoka i vitka, sa kosom boje tek iskovanog bakarnog novčića. Ali Makrus je svakako više cenio irsko zlato koje je nosila oko vrata i na kopči ogrtača, i irske bisere koje je uplela u kosu, nego blago njene lepote. Gvenvir je pomislila da je Izota najlepša žena koju je ikada videla. U poređenju sa njom, Morgoza je delovala isprano i naduvano, ali Lamorak ju je ipak netremice gledao. "Da, Izota je veoma lepa", rekla je Morgoza, "ali na dvoru vojvode Markusa priča se da je bacila oko na njegovog naslednika, mladog Drustana, više nego na samog Markusa, i ako bude imala dovoljno pameti da rodi dete starcu... mada, samo nebesa znaju da bi u tome bolje uspela sa mladim Drustanom." Nasmejala se. "Ne izgleda kao da je preterano srećna u bračnoj postelji. Ipak, ne verujem da Markus želi od nje mnogo više doli sina za Kornvol. Markus čeka samo sina, pa da objavi kako Kornvol pripada onome ko ga drži, a ne Morgani, koja ga je nasledila od Gorloasa - gde je moja rođaka Morgana? Jedva čekam da je zagrlim!" "Eno je sa Urijensom", rekla je Gvenvir, gledajući kralja Severnog Velsa koji se približavao prestolu. "Artur bi bolje postupio da je udao Morganu u Kornvol", rekla je Morgoza. "Ali verovatno je smatrao da je Markus suviše star za nju. Mada je lepo mogao da je uda za mladog Drustana - njegova majka je rođaka kralja Bana od Donje Britanije, i stoga je daleki rod i Lanseletu, i lepa je gotovo kao sam Lanselet, zar ne, Gvenvir?" Veselo se nasmešila. "Oh, gotovo sam zaboravila, ti si veoma pobožna, ti nikada ne gledaš nijednog muškarca osim svog muža. Pa, tebi je lako da budeš čedna, jer udata si za lepog, mladog i otmenog Artura!" Gvenvir je osetila da će poludeti od Morgozinog brbljanja. Zar žene ne misle ni na šta drugo? Morgoza je nastavljala. "Pretpostavjam da moraš malo popričati sa Izotom - ona je nova u Britaniji. Čula sam da slabo govori naš jezik, da mnogo bolje razume irski. Ali čula sam i da je u svojoj zemlji bila poznata po umeću sa magijom i biljem, i kada se Drustan borio sa irskim vitezom Marhausom, izlečila ga je kada su svi mislili da će umreti, i sada je on njen odani vitez i zaštinik - ili se barem priča da je to razlog. Mada, ona je tako lepa da se ne može znati... možda treba da je upoznam sa Morganom, i ona je vrlo vešta sa biljem i isceljivanjem. Imale bi o čemu da razgovaraju, a čini mi se da Morgana zna malo irski. I Morgana je udata za čoveka dovoljno starog da joj bude otac - stvarno mislim da je Artur tu pogrešio!" "Morgana se udala za Urijensa po svojoj volji", kruto je rekla Morgoza. "Zar misliš da bi Artur udao svoju dragu sestru bez njenog pristanka?" Morgoza je gotovo frknula. "Morgana je dovoljno puna života da bude nezadovoljna u krevetu jednog starca", rekla je, "a da ja imam posinka tako lepog kao Akolon, znam da se ne bih zadržala na tome!" "Hajde, pozovi gospu od Kornvola da sedne sa nama", rekla je Gvenvir, kako bi prekinula Morgozino ogovaranje. "I Morganu, ako hoćeš." Morgana je bila bezbedno udata za Urijensa; šta se tiče Gvenvir ako poželi da napravi od sebe budalu ili izloži besmrtnu dušu opasnosti, ležući sa nekim drugim muškarcem? Sa Morganom i dvojicom mlađih sinova, Urijens je prišao da pozdravi Artura, koji je uzeo starog kralja za obe ruke, pozdravio ga kao zeta i poljubio Morganu u oba obraza. "Nisi mi valjda doneo poklone, Urijense? Od rođaka mi nisu potrebni pokloni, dovoljna mi je njihova ljubav", rekao je. "Ne nosim ti samo poklon, želim i da te molim za nešto", rekao je Urijens. "Hoćeš li da primiš mog sina Uvena za viteza Okruglog stola?" Artur se nasmešio vitkom, tamnoputom mladiću koji je klečao pred njim. "Koliko ti je godina, mladi Uvene?" "Petnaest, kralju i gospodaru moj." "E pa, ustani, ser Uvene", veličanstveno je rekao Artur. "Noćas ćeš bdeti kraj svog oružja, a sutra ćeš biti proglašen za viteza." "S tvojom dozvolom", javio se Gaven, "mogu li ja da ukažem tu čast svom rođaku Uvenu, gospodaru Arture?" "Ko bi bio bolji za to od tebe, prijatelju i rođače moj?" odgovorio je Artur. "Ako ti to odgovara, Uvene, neka bude tako. Rado te primam za viteza tebe radi, i zato što si posinak moje drage sestre. Dajte mu mesta tamo za stolom, ljudi, a ti, Uvene, možeš sutra da učestvuješ na turniru u mojoj grupi." "H-hvala, gospodaru", zamucnuo je Uven. Artur se nasmešio Morgani. "Hvala ti na ovom poklonu, sestro." "To je poklon i meni, Arture", odgovorila je Morgana. "Uven mi je kao pravi sin." Gvenvir je okrutno pomislila kako Morgana konačno izgleda saobrazno svojim godinama; na licu su joj se primećivale bore, a u vranoj kosi imala je sede vlasi, mada su joj tamne oči bile duboke kao i uvek. A govorila je o Uvenu kao o rođenom sinu, i gledala ga je sa ponosom i ljubavlju. A njen rođeni sin mora da je još stariji od ovog... I tako Morgana, prokleta bila, ima dva sina, a ja nemam ni usvojenog! Morgana je, sedeći sa Urijensom malo dalje za stolom, bila svesna Gvenvirinog pogleda na sebi. Koliko me mrzi! Čak i sada, kada ne mogu da joj naudim! Ona, pak, nije mrzela Gvenvir; čak je prestala da se gnuša braka sa Urijensom, znajući da ju je upravo to na neki okolišan način vratilo onome što je nekada bila - sveštenica Avalona. Ipak, da nije Gvenvir, mogla sam se udati za Akolona, a ovako smo prepušteni na milost slugama koje nas uhode i koji bi nas izdali Urijensu samo radi nagrade... Ovde, u Kamelotu, moraju biti posebno oprezni. Gvenvir ni od čega ne bi prezala da je uvali u nevolje. Nije trebalo da dođe. No, Uven je želeo da ona prisustvuje njegovom proglašenju za viteza, a ona mu je bila jedina mati koju je ikada imao. Urijens ipak neće večito živeti - mada je ponekad, tokom ovih godina, pomišljala da je rešio da se takmiči sa drevnim kraljem Metuzalemom - a sumnjala je da bi čak i najgluplji svinjari Severnog Velsa prihvatili Avaloha za kralja. Kad bi mogla da rodi Akolonu dete, onda niko ne bi dovodio u pitanje njegovo pravo da vlada uz nju. Bila je spremna da rizikuje - Vivijen je, na kraju krajeva, bila starija od nje kada je rodila Lanseleta, a dočekala je da ga vidi odraslog. Ali Boginja joj nije poslala ni nagoveštaj nade u začeće, i iskreno rečeno, nije to mnogo ni želela. Uven joj je bio dovoljan kao sin, a Akolon joj nije prebacivao zbog toga što nema dece - svakako je smatrao da niko ne bi ni pomislio da je rodila Urijensovo dete, mada je Morgana bila uverena da bi lako ubedila matorog muža da prizna dete za svoje; verovao joj je u svemu, i dovoljno često je ležala u njegovoj postelji - čak i suviše često, za svoj ukus. Sada se obratila Urijensu. "Hajde da ti ja napunim tanjir. Ona pečena svinja preteška je za tebe, biće ti muka. Da uzmeš ovaj raženi hleb, recimo, pa ga umačeš u sok od pečenja, a evo i divnih, debelih zečijih leđa." Pozvala je slugu koji je nosio poslužavnik sa ranim voćem i odabrala svom mužu nekoliko jagoda i trešanja. "Evo, znam da ovo voliš." "Suviše si dobra prema meni, Morgana", rekao je on, a ona ga je potapšala po mišici. Vredelo je truda - sve vreme koje je provodila starajući se o njemu, pazeći na njegovo zdravlje, vezući mu košulje i ogrtače, pa čak povremeno nalazeći mlade žene za njega i dajući mu biljne napitke koji su mu makar nakratko vraćali pravu muškost; Urijens je ubeđen da ga ona obožava i nikada nije dovodio u pitanje njenu odanost niti joj je odbio išta što je tražila. Gozba je odmicala svojim tokom - ljudi su se kretali salom, grickali kolače i slatkiše, uzimali još vina i piva, razgovarali sa prijateljima i rođacima koje su viđali samo jednom ili dvaput godišnje. Urijens je još jeo jagode; Morgana je zamolila za dozvolu da ode i razgovara sa rođakama. "Kako god želiš, najdraža", promrmljao je on. "Trebalo je da mi podšišaš kosu, sada svi vitezovi nose kratku..." Pogladila ga je po ono malo preostalih kovrdža. "Oh, ne, mili. Mislim da ova dužina bolje odgovara tvojim godinama. Sigurno ne bi voleo da izledaš kao đačić ili kao monah." A osim toga, pomislila je, imaš toliko malo kose da bi, kad bih je skratila, ćela na temenu sijala kao svetionik! "Pogledaj, plemeniti Lanselet još nosi dugačku kosu, kao i Gaven i Garet - a njih niko ne bi proglasio starim." "U pravu si, kao i uvek", smesta je priznao Urijens. "Pretpostavljam da duža kosa pristaje zrelim ljudima. U redu je da dečak kao Uven ostriže grivu." Uven je, zaista, veoma skratio kosu, po novoj modi, tako da mu je vrat ostao go. "Vidim da i Lanselet ima sede u kosi - očito niko od nas ne postaje mlađi, mila." Kad se Lanselet rodio, ti si već bio deda, ljutito je pomislila Morgana, ali je samo promrmljala da su svi svakako stariji nego pre deset godina - istina sa kojim se svakako niko ne bi raspravljao - i udaljila se. Lanselet je i dalje, pomislila je, najlepši čovek koga je ikada videla; u poređenju sa njim čak je i Akolon delovao suviše savršeno, suviše preciznih crta lica. Imao je sede u kosi, to da, kao i u kratko podšišanoj bradi; ali u očima mu je svetlucao onaj stari osmeh. "Dobar ti dan, rođako." Začudila se njegovoj veselosti. Pa ipak, Urijens je rekao istinu, više nismo tako mladi, pomislila je, i malo ko se seća vremena kada smo svi bili dobri prijatelji. Zagrlio ju je, i osetila je svilasti doditr njegove brade po obrazima. "Zar Elena nije ovde?" upitala je. "Ne, pre tri dana mi je rodila drugu kćer. Nadala se da će roditi dete ranije, kako bi se dovoljno oporavila da dođe na Duhove, ali devojčica je lepa i krupna i potrajalo je dok se rodila. Očekivali smo je još pre tri nedelje!" "Koliko dece sad imate, Lanse?" "Troje. Galahad je velik momak, ima sedam godina, a Nimui je peta. Ne viđam ih baš često, ali dadilje kažu da su bistri i spretni za svoje godine, a Elena je odlučila da novu devojčicu krsti Gvenvir, prema kraljici." "Mislim da ću otići na sever da je posetim", rekla je Morgana. "Siguran sam da će ti se obradovati. Pomalo je usamljena", rekao je Lanselet. Morgana je bila sigurna da joj se Elena uopšte neće obradovari, ali to se ticalo samo njih dve. Lasnelet je pogledao ka podijumu, gde je Gvenvir dovela Izotu od Kornvola da sedi kraj nje, dok je Artur razgovarao sa vojvodom Markusom i njegovim nećakom. "Poznaješ li mladog Drustana? Čujem da je dobar harfista, mada ni prineti Kevinu, naravno." Morgana je odmahnula glavom. "Hoće li Kevin svirati na gozbi?" "Nisam ga video", rekao je Lanselet. "Kraljica ga ne voli - dvor je postao suviše hrišćanski za to, mada ga Artur ceni kao savetnika koliko i kao muzičara." "Jesi li i ti postao hrišćanin?" "Voleo bih da jesam", odgovorio je, duboko uzdahnuvši. "Ta vera mi se čini tako jednostavna - navodno, svi treba samo da verujemo da je Hrist umro radi naših grehova, jednom zauvek. Ali suviše dobro mi je poznata istina... o načinu na koji dejstvuje život, kako živimo živote jedan za drugim i kako samo sami možemo da pokrenemo uzroke i popravimo štetu koju smo načinili. Nije u moći jednog čoveka, ma koliko bio svet i blagosloven, da iskupi sve grehove svih ljudi, koji su ih pokolenjima stvarali. Kako drugačije da objasniš zašto neki ljudi imaju sve, a drugi tako malo? Ne, ja mislim da se sveštenici okrutno poigravaju ljudima, ubeđujući ih da oni u ime Boga mogu da saslušaju njihove grehove i da im oproste u njegovo ime - oh, voleo bih da je to istina. A neki njihovi sveštenici su dobri i pošteni ljudi." "Nikada nisam srela nijednog ni upola dobrog i učenog kao što je bio Talesin", rekla je Morgana. "Talesin je bio velika duša", rekao je Lanselet. "Možda jedan život služenja bogovima ne može stvoriti toliko mudrosti, a on je jedan od velikana koji su ih služili stotinama godina. U poređenju sa njim, Kevin je jednako nedostojan da bude Merlin kao što je moj sinčić nedostojan da sedne na Arturov presto i povede njegovu vojsku u boj. A Talesin je bio dovoljno veliki da se ne svađa sa sveštenicima, jer znao je da oni služe svom Bogu najbolje što umeju, a možda će, posle mnogo života, shvatiti da je njihov Bog veći nego što oni zamišljaju. A znam da je poštovao snagu volje koju ulažu u čedan život." "Meni se to čini kao svetogrđe i odbijanje života", rekla je Morgana, "a znam da je i Vivijen tako mislila." Zašto stojim ovde i raspravljam o veri sa Lanseletom, pomislila je, baš sa njim od svih ljudi na svetu? "Vivijen je, kao i Talesin, došla iz drugog sveta i iz drugog vremena", rekao je Lanselet. "Oni su u svoje vreme bili divovi, a mi sada moramo da se zadovoljimo onim što imamo. Ti toliko ličiš na nju, Morgana." Nasmešio se kao krivac, a njoj se zgrčilo srce; setila se kada joj je jednom već rekao nešto slično... ne, i to sam sanjala, ali ne mogu da se svega setim... On je nastavio: "Vidim da si došla sa mužem i dobrim pastorkom - on će biti dika među vitezovima. Oduvek sam ti želeo sreću, Morgana, a ti si mi se godinama činila nesrećna, ali sada si kraljica u svojoj zemlji i imaš dobrog sina..." Naravno, pomislila je, šta bi jedna žena još mogla da poželi? "Moram da odem i pozdravim kraljicu..." "Da", rekla je, i nije uspela da prikrije gorčinu u glasu. "To sigurno jedva čekaš da učiniš." "Oh, Morgana", žalosno je reko on, "toliko dugo se znamo, svi smo rođaci, zar ne možemo ostaviti prošlost na miru? Zar me toliko prezireš, zar je još toliko mrziš?" Morgana je odmahnula glavom. "Ne mrzim ni tebe ni nju", rekla je. "Zašto bih? Ali mislila sam, sad si oženjen - a i Gvenvir zaslužuje da je ostaviš na miru." "Nikada je nisi razumela", uspalio se Lanselet. "Siguran sam da je mrziš još od kako ste obe bile devojčice! To nije lepo od tebe, Morgana! Ona je okajala svoj greh, a ja - pa, oženjen sam, kao što kažeš, drugom. Ali neću je se kloniti kao da je gubava. Ako želi moje prijateljstvo, kao muževljevog rođaka, imaće ga!" Morgana je znala da je iskren; pa, njoj to ništa nije značilo. Sada joj je Akolon pružao ono što je tako dugo želela od Lanseleta... a, začudo, i to je bilo bolno, kao mesto odakle je izvađen bolan zub; toliko dugo ga je volela da je sada, kada je mogla da ga pogleda bez želje, osećala prazninu duboko u sebi. "Izvini, Lanse", tiho je rekla. "Nisam želela da te naljutim. Kao što si rekao, to je sve davno prošlo." On, izgleda, stvarno veruje da on i Gvenvir mogu da budu obični prijatelji... možda bi to i mogao, a Gvenvir je postala tako pobožna da za nju uopšte ne sumnjam... "Tako, dakle, Lanselete, kao i uvek, ćaskaš sa najlepšim gospama na dvoru", rekao je nečiji veseli glas, i Lanselet se okrenuo i čvrsto zagrlio pridošilcu. "Garete! Kako ti je, tamo na severu? Znači, sad si i ti oženjen i glava porodice... koliko ti je žena rodila dece, dvoje ili troje? Lepi, sad izgledaš bolje nego ikada - čak ni Kaj ne bi mogao da ti se podsmeva!" "Voleo bih da ga imam u kuhinji", nasmejao se Kaj, prilazeći da potapše Gareta po ramenu. "Četiri sina, je li tako? Gospa Lionors rađa blizance, kao divlje mačke u tvojoj domaji, zar ne? Morgana, ti kao da se podmlađuješ sa godinama", dodao je, sagavši se da joj poljubi ruku; oduvek ju je voleo. "Ali kada vidim Gareta odraslog, i to tako lepog, osećam se starija od planina", namejala se i Morgana. "Žena zna da je ostarila kada zagleda svakog visokog mladića i govori sebi, znala sam ga pre no što je prohodao..." "Avaj, u mom slučaju to je istina, rođako." Garet se sagnuo da je zagrli. "Sećam se kako si mi deljala drvene vitezove kad sam bio obična beba..." "Još se sećaš tih lutaka?" Morgani je bilo milo. "Naravno - jednog od njih Lionors još čuva", rekao je Garet. "Divno je obojen, crveno i plavo, i moj najstariji sin bi ga se rado dočepao, ali meni je suviše drag. Znaš li da sam ga, kao mališa, nazivao Lanseletom, rođače?" I Lanselet se nasmejao, a Morgana je pomislila kako ga nikada nije videla tako bezbrižnog i vedrog kao sada, među prijateljima. "Tvoj sin je otprilike kao moj Galahad, čini mi se. Video sam ga pre nekoliko dana, prvi put otkako je prohodao. A curice su lepe, ili mi se barem učinilo tako." Garet se opet obratio Morgani. "Kako je moj usvojeni brat Gvideon, gospo Morgana?" "Čula sam da je u Avalonu. Nisam ga viđala", kratko je odgovorila i požurila da se udalji, ostavivši Lanseleta okruženog prijateljima. Ali uto im se pridružio Gaven i sagnuo se da čvrsto zagrli Morganu. Gaven je bio ogroman, čudovišno težak, sa ramenima koja su izgledala - a verovatno su i bila - dovoljno široka da bi mogao da obori i bika; lice mu je bilo prekrivneo brojnim ožiljcima. "Tvoj sin Uven izgleda kao dobar momak. Mislim da će postati dobar vitez, a takvi će nam možda trebati - jesi li video svog brata Lajonela, Lanse?" "Ne - je li on ovde?" upitao je Lanselet, osvrćući se, i brzo je našao visokog, dežmekastog čoveka u pomalo neobičnom ogrtaču. "Lajonele! Kako stoje stvari u tvom maglovitom kraljevstvu sa one strane mora, brate?" Lajonel je prišao da ih pozdravi, govoreći sa tako neobičnim naglaskom da je Morgani bilo teško da ga razume. "Šteta što nisi tamo, Lanselete - možda ćemo imati ozbiljnih problema, jesi li čuo? Jesi li čuo šta javlja Bors?" Lanselet je odmahnuo glavom. "Poslednje što sam čuo o njemu bilo je da će se oženiti kćerkom kralja Hoela", rekao je. "Zaboravio sam joj ime..." "Izota - isto kao i kraljica Kornvola", rekao je Lajonel. "Ali do sada se još nisu venčali. Hoel, to sigurno znaš, spada u one koji nikada ne kažu ni da ni ne, nego beskrajno mozgaju o tome je li veća prednost imati za saveznika Donju Britaniju ili Kornvol..." "Markus nikome ne može predati Kornvol", suvo je rekao Gaven. "Kornvol je tvoj, zar ne, gospo Morgana? Koliko se sećam, Uter ga je dao gospi Igreni kada je došao na presto, pa si ga ti nasledila i od Igrene i od Gorloasa, mada ga je Gorloas izgubio zbog izdaje prema Uteru, ako dobro pamtim pripovest - sve se to desilo pre neo što sam se rodio, a ti si bila još dete." "Vojvoda Markus upravlja zemljom umesto mene", rekla je Morgana. "Nisam čula da polaže pravo na nju, mada sam jednom čula priču kako bi trebalo da se udam za vojvodu Markusa, ili za njegovog nećaka, Drustana..." "Bilo bi dobro da jesi", rekao je Lajonel, "jer Markus je pohlepan čovek - dobio je veliko blago uz svoju irsku gospu, a ne sumnjam da će pokušati da prisvoji i Kornvol i Tintagel, ako pomisli da bi mu to moglo uspeti, kao što lisici uspeva da pobegne sa kokoškom." "Više mi se dopadalo kada smo svi bili samo Arturovi vitezovi", rekao je Lanselet. "Ja sada vladam u Pelinorovoj zemlji, Morgana je kraljica u Severnom Velsu, a ti, Gavene, trebalo bi da si kralj u Londonu, kad bi se pozvao na svoja prava..." Gaven se na to iskezio. "Nemam ni dara ni volje za kraljevanje, rođače. Ja sam ratik, a život na jednom mestu i na dvoru ubio bi me od dosade! Sasvim sam srećan što će Agraven vladati uz moju majku. Mislim da su Plemena u tom pogledu u pravu - žene ostaju kod kuće i vladaju, a muškarci lunjaju okolo i vode ratove. Ne bih da se odvajam od Artura, ali priznajem da mi je dojadio život na dvoru. Ipak, turnirska bitka je bolja od nikakve." "Sigurna sam da ćeš ti biti pobednik", rekla je Morgana, smešeći se svom rođaku. "Kako ti je majka, Gavene? Nisam još razgovarala sa njom. Čula sam da joj osim Agravena još neko pomaže u vladanju", dodala je pomalo zlobno. Gaven se široko nasmešio. "Da, to je sad nova moda - i to je tvoje delo, Lanselete. Pošto si se ti oženio Pelinorovom kćerkom, pretpostavljam da je Lamorak pomislio da nijedan vitez ne može da bude čuven i galantan ukoliko nije postao ljub..." Brzo je prekinuo kad je video Lanseletovo lice i požurio da se ispravi, "miljenik i zaštitnik velike i lepe kraljice. Mislim da to nije samo poza - Lamorak, izgleda, zaista voli moju majku, i ne zameram mu zbog toga. Ona se udala za starog kralja Lota kad joj je bilo jedva petnaest godina, i čak i kad sam bio dečačić pitao sam se kako uspeva da živi sa njim, a da ipak uvek bude mila i dobra." "Morgoza je zaista mila i dobra", rekla je Morgana, "mada nije imala lak život uz Lota. On ju je, doduše, u svemu pitao za savet, ali dvor je bio toliko pun njegove kopiladi da uopšte nije morao da unajmljuje vojsku, i svaka žena koja bi se pojavila na dvoru bila je plen za njega, čak i ja, nećaka njegove žene. Smatra se da je takvo ponašanje u redu kod kralja, a ako neko zamera Morgozi zbog istih stvari, imaću šta da mu kažem!" "Znam da si ti prijatelj moje majke, Morgana", rekao je Gaven. "Znam i da je Gvenvir ne voli. Gvenvir..." Pogledao je Lanseleta, slegnuo ramenima i zaćutao. Umesto njega nastavio je Garet. "Gvenvir je toliko pobožna, a nikada nijedna žena nije morala da se požali na Arturovo ponašanje - možda je Gvenviri zato teško da razume kako žena može poželeti nešto više u životu od onoga što može da nađe u braku. Što se mene tiče, srećan sam što me je Lionors odabrala svojom slobodnom voljom i što je uvek zauzeta trudnoćama ili dojenjem, pa nema vremena da pogleda nekog drugog muškarca sve i kad bi to želela. Mada", dodao je, smešeći se, "nadam se da to i ne želi, jer ako bi poželela, misim da ništa ne bih mogao da joj odbijem." Lanselet se malo razvedrio. "Ne mogu da zamislim kako bi gospa udata za tebe, Garete, mogla da poželi još nekoga." "Sada moraš da misliš na druge stvari, rođače", rekao je Gaven, "jer, eno, kraljica te gleda, i treba da odeš i da joj izraziš poštovanje kao njen miljenik." I zaista, tog trenutka je jedna od Gvenvirinih gospi prišla da im se obrati gotovo dečijim lasom. "Vi ste ser Lanselet, zar ne? Kraljica vas je zamolila da dođete da razgovarate sa njom." Lanselet se na to naklonio Morgani. "Nastavićemo kasnije, Gavene i Garete", rekao je i udaljio se. Garet je namršteno gledao za njim. "Potrčao je čim mu je pružila ruku", promrmljao je. "Zar si očekivao nešto drugo, brate?" vedro je rekao Gaven. "On joj je miljenik otkako se udala za Artura, a da je bilo drugačije - znaš kako Morgana kaže: takve stvari se smatraju da pristoje kralju, pa zašto bi kritikovali kraljicu zbog sličnog ponašanja? Ne, sad je takva moda - zar nisi čuo priče o ovoj mladoj irskoj kraljici, udatoj za matorog vojvodu Markusa, i o tome kako joj Drustan peva pesme i sledi je u stopu... on je harfista, kažu, dobar koliko i Kevin! Jesi li ga čula kako svira, Morgana?" Odmahnula je glavom. "Nemoj nazivati Izotu kraljicom Kornvola", rekla je. "Ja sam jedina kraljica Kornvola. Markus je tamo samo moj namesnik, a ako je to zaboravio, vreme je da se podseti." "Mislim da je Izoti svejedno kako Markus naziva sebe", rekao je Gaven, okrenuvši se da pogleda dugi sto za kojim su sedele gospe. Morgoza se pridružila Gvenviri i irskoj krajici, a i Lanselet je razgovarao sa njima; Gvenvir mu se smešila, a Morgoza je rekla neku šalu na koju su se svi nasmejali, samo je Izota od Kronvola zurila u prazno, bleda i povučena. "Nikada nisam video tako nesrećnu ženu kao što je ova irska kraljica." "Da sam ja udata za starog vojvodu Markusa, sumnjam da bih bila srećna", rekla je Morgana, a Gaven ju je na to grubo zagrlio. "Artur je pogrešio što te je udao za matorog Urijensa, Morgana - sigurno si i ti nesrećna." Morgana je osetila da joj se grlo steže, kao da će se rasplakati od Gavenove ljubaznosti. "Možda nijedna žena ne može da nađe mnogo sreće u braku..." "Ne bih rekao", odvratio je Garet. "Lionors mi se čini sasvim srećna." "Da, ali Lionors je udata za tebe", nasmejala se Morgana. "A ja nisam bila te sreće, ja sam samo tvoja matora rođaka." "Svejedno", rekao je Gaven, "ne zameram ništa svojoj majci. Ona je bila odana Lotu sve dok je bio živ, i nikada se nije pred njim razmetala svojim ljubavnicima. Ona je dobra žena, a Lamorak je dobar čovek i dobar vitez. Što se tiče Gvenvir..." Iskrivio je lice. "Šteta što je Lanselet nije odveo nekuda daleko dok je još bilo vremena da Artur nađe sebi drugu ženu - mada mislim da će mladi Galahad biti dobar vladar, kada to vreme dođe. Lanselet potiče od stare kraljevske loze Avalona, a kralj je i po očevoj liniji, preko Bana od Donje Britanije." "Ipak", rekao je Garet, "ja mislim da je tvoj sin bliži prestolu od njegovog, Morgana". Tek sad se setila da je on bio dovoljno odrastao da se seća Gvideonovog rođenja. "A Plemena bi radije poklonila poverenje Arturovoj sestri - u davna vremena, sestrin sin bio je prirodan naslednik, u doba kada se vladavina prenosila ženskom krvlju." Namrštio se i zamislio na trenutak. "Morgana, je li on Lanseletov sin?" upitao je. Pretpostavljala je da je pitanje sasvim logično - njih dvoje su prijatelji od detinjstva. Ali odmahnula je glavom, pokušavajući da prikrije nervozu tako što će odgovoriti šalom. "Ne, Garete, da je tako, odavno bih ti rekla. Sve u vezi sa Lanseletom tebe je oduševljavalo. Oprostite mi, rođaci, moram da odem kod vaše majke - ona je uvek bila dobra prema meni." Okrenula se i polako pošla ka uzvišenju na kome su se nalazile gospe; odaja je bila sve zakrčenija kako su svi pozdravljali poznanike i stvarali grupice. Nikada nije volela pretrpane prostore, a u poslednje vreme je provodila toliko vremena na zelenim bregovima Velsa da se odvikla od zadaha zbijenih tela i dima sa ognjišta. Pokušavajući da se drži po strani, sudarila se sa čovekom koji se zateturao čak i od njenog lakog tela, pa je morao da se pridrži za zid, i tako se našla licem u lice sa Merlinom. Nije govorila sa Kevinom još od dana Vivijenine smrti. Hladno ga je pogledala u oči i okrenula se dalje. "Morgana..." Pravila se da ga ne čuje, ali Kevin je nastavio, glasom hladnim koliko i njen pogled. "Hoće li kćer Avalona odvratiti pogled kada joj se obraća Merlin?" Duboko je uzdahnula. "Ako mi naređuješ da te slušam u ime Avalona, tu sam. Ali to ne pristaje tebi, koji si predao Vivijenino telo hrišćanima. To je za mene izdaja." "A ko si ti da govoriš o izdaji, gospo, ti koja si kraljica u Velsu, dok je Vivijenin presto u Avalonu prazan?" Planula je. "Jednom sam pokušala da govorim u ime Avalona, a ti si mi naredio da ćutim." Pognula je glavu, ne čekajući njegov odgovor. Ne, on je u pravu. Kako se usuđujem da govorim o izdaji kada sam pobegla iz Avalona, suviše mlada i glupa da shvatim šta je Vivijen planirala? Tek sada počinjem da shvatam da mi je ona omogućila da vladam kraljevom savešću. A ja sam to odbacila i pustila da ga Gvenvir odvede u ruke sveštenicima. "Govori, Merline. Kćer Avalona te sluša." On je na trenutak ćutao, zagledan u nju, i ona se sa žaljenjem setila godina kad joj je on bio prijatej i saveznik na dvoru. "Tvoja lepota, kao i Vivijenina, raste sa godinama, Morgana", konačno je rekao. "U poređenju sa tobom svaka žena na ovom dvoru, uključujući i onu Irkinju koju nazivaju lepoticom, izgleda kao šarena lutka." Bledo se nasmešila. "Nisi me zaustavio imenom Avalona da bi sad sipao komplimente, Kevine." "Nisam? Loše sam se izrazio, Morgana - potrebna si u Avalonu. Ona koja sada tamo vlada..." Na trenutak je zbunjeno zaćutao. "Zar si toliko zaljubljena u svog postarijeg muža da ne možeš da se odvojiš od njega?" "Ne", rekla je, "nego tamo delam i u ime Boginje." "To znam", odgovorio je, "i to sam i rekao Ninijani. A ako Akolon bude nasledio oca, poštovanje Boginje tamo će rasti... ali Akolon nije naslednik prestola, a stariji sin je hrišćanska budala." "Akolon nije kralj, nego druid", rekla je Morgana, "a Avalohova smrt ne bi donela ništa - u Velsu sada poštuju rimljanske običaje, a Avaloh ima sina. Malog Kona, pomislila je, koji mi sedi u krilu i zove me bakom. Kevin je odgovorio na njene neizgovorene reči. "Život deteta nije siguran, Morgana. Mnoga ne dočekaju zrelost." "Neću da ubijam", rekla je, "čak ni u ime Avalona, i to im možeš slobodno preneti." "Kaži im to sama", rekao je Kevin, "Ninijan mi je kazala da ćeš ići tamo posle Duhova." Morgana je na to osetila praznu, hladnu mučninu i bilo joj je milo što je na bogatoj gozbi tek ponešto okusila. Znaju li onda sve? Da li me posmatraju i prosuđuju, dok varam starog muža koji mi veruje, i to sa Akolonom? Pomislila je na Elenu, uzdrhtalu i posramljenu pod svetlošću baklji koje su je zatekle nagu u Lanseletovom naručju. Znaju li šta planiram pre nego što i ja postanem sigurna u to? Ali radila je samo ono što joj je Boginja odredila. "Šta si došao da mi kažeš, Merline?" "Samo da je tvoje mesto u Avalonu još upražnjeno, i da Ninijan to zna jednako dobro kao i ja. Volim te, Morgana, i nisam izdajnik - boli me što tako misliš o meni, ti koja si mi toliko pružila." Pružio je izobličene ruke. "Vlada li mir među nama, Morgana?" "U ime Gospe, neka bude mir", rekla je i poljubila ga pravo u usta. Za njega Boginja ima moje lice... i prožeo ju je bol. Boginja daje život i muškost... i smrt. Kad su im se usne dodirnule, Merlin se trgao i povukao, a na licu mu se odražavao strah. "Zar me se gnušaš, Kevine? Kunem ti se životom, neću da činim ubistva. Nemaš čega da se plašiš", rekla je, ali on je pružio zgrčenu šaku da bi je prekinuo. "Ne zaklinji se, Morgana, jer ćeš platiti kaznu za krivokletstvo... niko od nas ne zna šta će Boginja zahtevati od njega. I ja sam sklopio Veliki Brak, i moj život je tog dana izgubljen. Živim samo po volji Boginje, i moj život nije tako sladak da bih odbio da ga žrtvujem", rekao je. Mnogo godina kasnije, Morgana će se setiti tih reči i one će joj olakšati najteži posao u čitavom životu. Nagnuo se ka njoj, u pozdravu koji pripada samo Gospi od Avalona ili Vrhovnom druidu, a onda se brzo okrenuo. Morgana je stajala, drhteći, i gledala ga kako odlazi. Zašto je to učinio? I zašto je se uplašio? Pošla je dalje kroz gomilu; kada je stigla do platforme, Gvenvir joj se ledeno osmehnula, ali Morgoza je ustala i primila je u topao, mirišljav zagrljaj. "Drago moje dete, izgledaš umorna - znam da ne voliš okupljenu masu!" Pružila joj je srebrni pehar, i Morgana je otpila malo vina, a onda je odmahnula glavom. "Ti kao da postaješ sve mlađa, tetka!" Morgoza se veselo nasmejala. "To je zato što se družim sa mladima - jesi li videla Lamoraka? Dok on misli da sam divna, i ja tako mislim, pa i izgledam tako... to je jedina čarolija koja mi treba!" Prešla je prstom preko bora koje je Morgana imala na slepoočnici. "Preporučujem ti to, mila, ili ćeš ubrzo postati stara i preka... zar nema lepih mladića na Urijensovom dvoru?" Morgana je preko ramena primetila kako se Gvenvir gadljivo mršti, mada je svakako mislila da se Morgoza šali. Barem moja veza sa Akolonom nije opšte poznata. A onda se naljutila. Za ime Boginje, neću se valjda stideti onoga što radim! Nisam ja Gvenvir! Lanselet je razgovarao sa Izotom od Kornvola. Da, on je uvek umeo da uoči najlepše gospe, i Morgana je videla da se to Gvenviri ne dopada; kraljica je progovorila sa nervoznom žurbom. "Gospo Izota, poznaješ li sestru mog muža, Morganu?" Irska lepotica je pogledala Morganu praznim pogledom i nasmešila se. Bila je veoma lepa, plavozelenih očiju i oštro srezanog lica. Mada je bila visoka, Morgana je primetila da su joj kosti tako sitne da izgleda kao dete okićeno draguljima, biserom i zlatom, koji su na njoj delovali preteški. Odjednom se sažalila na devojku i prećutala prve reči koje su joj pale na pamet: Znači, sada tebe zovu kraljica Kornvola? Moraću da porazgovaram sa vojvodom Markusom! Umesto toga, učtivo joj se obratila. "Rođaci mi kažu da si vešta sa biljem i lečenjem, gospo. Uskoro, ako budem imala vremena pre povratka u Vels, rado bih razgovarala sa tobom o tome." "Vrlo rado", učtivo je odvratila Izota. Lanselet je podigao pogled. "Rekao sam joj i da umeš da sviraš, Morgana. Hoćemo li te čuti danas?" "Kad je Kevin tu? Moja muzika nije ništa u poređenju sa njegovom", rekla je Morgana, ali Gvenvir se stresla i prekinula je. "Volela bih da me Artur posluša i otpravi tog čoveka sa dvora. Nimalo mi se ne sviđa da ovde borave čarobnjaci i veštice, a to strašno lice mora da pripada zloj duši! Ne znam kako možeš podneti da ga dodirneš, Morgana - ja bih pomislila da će se svaka pristojna žena razboleti od njegovog dodira, ali ti si ga ipak zagrlila i poljubila kao da ste rođaci..." "Sasvim je jasno", rekla je Morgana, "da mi potpuno nedostaje osećanje za pristojnost - i radujem se tome." Izota od Kornvola progovorila je tihim, umilnim glasom. "Ako spoljašnjost odaje stanje duše, znači da bi Kevinova muzika trebalo da nam bude znak, gospo Gvenvir, da je njegova duša ravna najvećim anđelima. Zao čovek ne bi mogao tako da svira." Uto im je prišao Artur, i čuo je poslednje reči. "Pa ipak", rekao je, "neću da vređam svoju kraljicu prisustvom nekoga ko joj je tako neprijatan - niti ću biti drzak da naredim jednom takvom umetniku da svira, kako bi ga slušali i oni koji ga ne poštuju." Zvučao je nezadovoljno. "Morgana, bi li nam ti svirala?" "Moja harfa je ostala u Velsu", odgovorila je. "Možda bih mogla da pozajmim jednu, malo kasnije. Sada je sala tako pretrpana i bučna da bi se muzika izgubila... Lanselet je jednako dobar u muzici kao i ja." Lanselet, koji je stajao iza njih, odmahnuo je glavom. "Oh, ne, rođako. Ja umem da razlikujem strune, jer sam odrastao u Avalonu i majka mi je dala harfu da učim čim sam mogao da je držim. Ali ja nemam dar za muziku kao ti, ili kao Markusov nećak - jesi li čula kako Drustan svira, Morgana?" Odmahnula je glavom. "Zamoliću ga da dođe da nam svira", rekla je na to Izota. Poslala je paža da ga dovede, i Drustan je brzo stigao, vitak i mlad, crne kose i očiju; zaista pomalo liči na Lanseleta, pomislila je Morgana. Izota ga je zamolila da svira, a on je poslao po harfu i seo na stepenik platforme, svirajući neke bretonske melodije. Bile su žalobne, u vrlo starim skalama, i navele su Morganu da razmišlja o drevnoj zemlji Lioneza, dalekoj i potonuloj negde iza obala Tintagela. On je zaista bio nadareniji od Lanseleta; čak i od nje, pomislila je. Mada nije bio ni prineti Kevinu, ipak je bio sjajan svirač. I glas mu je bio melodičan i umilan. Pod zaklonom muzike Artur se tiho obratio Morgani. "Kako si ti, sestro? Odavno nisi dolazila u Kamelot - nedostajala si nam." "Oh, je li?" upitlaa je Morgana. "Mislila sam da si me udao u Severni Vels upravo zbog toga - da moja gospa", ironično je pogledala Gvenvir, "ne bi morala da gleda ništa što joj je gadno, ni Kevina ni mene." "Kako možeš tako da govoriš?" pobunio se Artur. "Ja te veoma volim, to sigurno znaš, a Urijens je dobar čovek, i izgleda da se oslanja na tebe - svakako upija svaku tvoju reč! Želeo sam da ti nađem dobrog muža, Morgana, takvog koji ima sinove i neće ti prebacivati što ne možeš da mu rađaš decu. A danas sam rado primio u vitezove tvog lepog mladog pastorka. Šta bi još mogla da poželiš, sestro?" "Stvarno, šta? Šta bi žena mogla da želi osim dobrog muža, dovoljno starog da joj bude deda, i kraljevstva kojim će vladati, negde na kraju sveta - trebalo bi da padnem na kolena i zahvalim ti, brate!" Artur ju je uhvatio za ruku. "Zaista sam učinio ono što sam mislio da će ti odgovarati, sestro. Urijens jeste prestar za tebe, ali neće ni on večito živeti. Zaista sam mislio da sam te usrećio." On to, izgleda, zaista misli, zaključila je Morgana. Kako može da bude tako dobar i mudar kralj, a da uopšte nema mašte? Ili je upravo to tajna njegove vladavine, da se drži jednostavnih istina i ne traži ništa više? Da li ga je zato privukla hrišćanska vera, koja je tako jednostavna, sa tako malo jednostavnih pravila? "Želim da svi budu srećni", rekao je Artur, i znala je da je to osnovna crta njegove naravi; zaista je želeo da svakoga učini srećnim, sve do najnižeg od svojih podanika. Dozvolio je ono što se dešavalo između Gvenvir i Lanseleta zato što je znao da bi kraljica bila nesrećna kad bi ih razdvojio, a nije želeo ni da povredi Gvenvir uzevši drugu ženu ili ljubavnicu koje bi mu rodile sina. Nije dovoljno bezobziran za Vrhovnog kralja, pomislila je, dok je pokušavala da sluša Drustanove žalobne pesme. Artur je počeo da priča o olovu i rudnicima u Kornvolu - trebalo bi da ona pođe i obiđe ih, vojvoda Markus bi trebalo da shvati kako nije vladar te zemlje, a ona i Izota će se svakako sprijateljiti, pošto obe vole muziku - vidi kako pažljivo sluša Drustana. Ne voli ona muziku, drugi su razlozi što ne skida pogled sa njega, pomislila je Morgana, ali nije ništa rekla. Zamislila se o četiri kraljice koje su sedele za ovim stolom i uzdahnula; Izota ne može da odvoji oči od Drustana, i ko da joj zameri zbog toga? Vojvoda Markus je star i strog, sa brzim, drskim, zlovoljnim pogledom koji ju je podsetio na Lota od Orknija. Morgoza je poslala po svog mladog Lamoraka i sad su njih dvoje nešto šaputali. Pa, ko bi je i krivio? Bila je udata za Lota - a ni on nije bio premija - kada joj je bilo četrnaest godina, i sve dok je on bio živ pazila je na njegov ponos i nikada se nije razmetala svojim mladim ljubavnicima. A ja nisam ništa bolja od njih, jednom rukom negujem Urijensa, dok drugom mazim Akolona, a pravdam se time što Akolona nazivam svojim sveštenikom... Upitala se da li ijedna žena čini drugačije. Gvenvir je Vrhovna kraljica, a ona je prva našla ljubavnika... i na to se Morgani učinilo da joj se srce skamenilo u grudima. Ona, Morgoza i Izota su udate za stare ljude, i takav im je bio život. Ali Gvenvir je udata za lepog muškarca, gotovo vršnjaka, i pri tom još i Vrhovnog kralja - zašto bi ona bila nezadovoljna? Drustan je odložio harfu, naklonio se i uzeo rog sa vinom da osveži grlo. "Ne mogu više da pevam", rekao je, "ali ako bi gospa Morgana želela da uzme moju harfu, neka samo izvoli, mnogo sam čuo o njenoj veštini u muzici." "Da, pevaj nam, dete", rekla je Morgoza, a pridružio joj se i Artur. "Da, davno nisam čuo tvoj glas - to još je najumilniji glas koji sam ikada čuo... možda zato što je to prvi glas koji sam ikada čuo", rekao je. "Mislim da si mi pevala uspavanke pre nego što sam umeo da govorim, a i ti si tada bila samo dete. Uvek te se tako sećam, Morgana", dodao je, i pred bolom u njegovim očima Morgana je morala da pogne glavu. Da li zato Gvenvir ne može da mi oprosti, zbog toga što ja za njega nosim lice Boginje? Uzela je Drustanovu harfu i sagla se nad strune, dodirujući ih jednu po jednu. "Drugačije je podešena od moje", rekla je, a onda je podigla pogled, jer se u donjem delu sale osetilo komešanje. Javila se truba, oštro i prodorno unutar zidova, i začula se tutnjava koraka naoružanih ljudi. Artur je napola ustao, a onda je ponovo seo kad su četvorica naoružanih ljudi, sa mačem i štitom, ušli u salu. Kaj ih je presreo, buneći se - na Duhove nije dozvoljeno unositi oružje u kraljevu dvoranu. Grubo su ga odgurnuli u stranu. Nosili su rimljanske kacige - Morgana je videla par takvih, sačuvanih u Avalonu - kratke vojne tunike i rimljanske oklope, a crveni ogrtači lepršali su za njima. Morgana je žmirnula - kao da su posredi rimski legionari koji su stigli pravo iz prošlosti; jedan od njih nosio je na vrhu koplja pozlaćenu figuru orla. "Arture, vojvodo od Britanije", uzviknuo je jedan od njih. "Nosimo ti poruku od Lucijusa, imperatora Rima!" Artur je ustao i načinio jedan korak ka njima. "Ja nisam vojvoda, nego Vrhovni kralj Britanije", suvo je rekao, "i ne poznajem nikakvog impratora Lucijusa. Rim je odavno pao u ruke varvarima - i ne sumnjam da postoje mnogi samozvanci. Ipak, čovek ne ubija psa zato što ga gnjavi. Recite svoju poruku." "Ja sam Kastor, centurion legije Valerija Vitriksa", rekao je isti onaj koji je počeo da govori. "Legije se opet stvaraju u Galiji, pod zastavom Lucijusa Valerijusa, imperatora Rima. Lucijusova poruka je ovo: ti, Arture, vojvodo od Britanije, možeš da vladaš i dalje na isti način, pod uslovom da mu pošalješ, u roku od šest nedelja, imperatorski porez od šest vreća zlata, dva tuceta bisera i po tri tovara gvožđa, olova i bakra iz svoje zemlje, uz stotinu lakata tkane vune i stotinu robova." Lanselet je skočio i našao se pred kraljem.. "Gospodaru Arture", uzviknuo je, "dozvoli mi da izbacim ove neposlušne pse i da ih pošaljem da se skičeći vrate svom gospodaru, i neka kažu tom idiotu Lucijusu ako želi danak od Engleske neka dođe i pokuša da ga uzme..." "Čekaj, Lanselete", blago je rekao Artur, smešeći se na svog prijatelja, "nije to način." Na trenutak je ispitivački gledao legionare; Kastor je napola isukao mač, i Artur mu se mračno obratio: "Na ovaj sveti dan u mom dvoru ne sme se potezati oružje, vojniče. Ne očekujem da varvari iz Galije poznaju ponašanje u civiizovanoj zemlji, ali ako ne vratiš mač u kanije, kunem ti se da ću dozvoliti Lanseletu da ti ga uzme kako najbolje ume. A svakako ste čuli za ser Lanseleta, čak i u Galiji. Ali ne želim da se pred mojim prestolom proliva krv." Kastor, iskežen od gneva, vratio je mač u kanije. "Ne bojim se tog tvog Lanseleta", rekao je. "Njegovo vreme je davno prošlo, još u doba ratova protiv Saksonaca. Ali ja sam poslat kao glasnik, i naređeno mi je da ne prolivam krv. Kakav odgovor da odnesem mom imperatoru, vojvodo Arture?" "Nikakav - ako odbijaš da mi se u mom dvoru obraćaš mojom pravom titulom", rekao je Artur. "Ali kaži Lucijusu ovako: Uter Pendragon je nasledio Ambrozija Aurelijanusa kada nije bilo Rimljana da nam pomognu u strašnoj borbi protiv Saksonaca, a ja, Artur, nasledio sam svog oca Utera, a moj nećak Galahad naslediće mene na prestolu Britanije. Niko ne može da polaže pravo na purpurnu odeždu imperatora - Rimsko carstvo više ne vlada Britanijom. Ako Lucijus želi da vlada u svojoj rodnoj Galiji i ako ga narod prihvati za kralja, svakako neću doći da mu to osporim; ali ako polaže pravo na makar pedalj Britanije ili Donje Britanije, od nas će dobiti samo trideset dobrih britanskih strela, i to tamo gde će mu najviše koristiti." Kastor je odgovorio bled od besa. "Moj imperator je predvideo da ćeš dati neki takav neposlušan odgovor, i naredio mi je da ti kažem ovako: Donja Britanija je već u njegovim rukama, a Banov sin Bors je zatvorenik u sopstvenom dvorcu. A kada imperator Lucijus opustoši čitavu Donju Britaniju, doći će u Britaniju, kao nekadašnji imperator Klaudije, i pokoriće ponovo i ovu zemlju, uprkos vašim obojenim divljačkim poglavicama što zaudaraju na balegu!" "Kaži svom imperatoru", rekao je Artur, "da moja ponuda od trideset britannskih strela i dalje stoji, samo ću je podići na tri stotine, i jedini danak koji će dobiti od mene pogodiće ga pravo u srce. Reci mu i da ću ga, ukoliko mom vitezu ser Borsu nedostaje i dlaka sa glave, prepustiti Lanseletu i Lajonelu, koji su Borsova braća, neka ga živog oderu i obese da visi na bedemima zamka. Sada se vrati svom imperatoru i prenesi mu moju poruku. Ne, Kaje, neka ih niko ne dira - glasnik je po svim običajima svet." Vladala je užasnuta tišina dok su legionari izlazili iz sale, a koraci im odzvanjali po kamenom podu. Kada su izišli, razlegao se žamor, ali Artur je podigao ruke i opet je zavladala tišina. "Sutra neće biti turnirske bitke, jer uskoro nas čeka prava", rekao je, "a što se tiče nagrada, nudim vam plen od ovog samozvanog imperatora. Vitezovi, hoću da u zoru budete spremni na put ka obali. Kaje, ti se postaraj za snabdevanje. Lanselete", nasmešio se, pogledavši svog prijatelja, "ostavio bih te ovde da čuvaš kraljicu, ali pošto je tvoj brat zarobljen, znam da bi radije pošao sa nama. Zamoliću sveštenike da održe misu za one koji žele da budu razrešeni grehova pre polaska u bitku, sutra u zoru. Ser Uvene", potražo je pogledom svog najnovijeg viteza, koji je sedeo među mladima, "sada ti umesto ratničkih igara nudim slavu ratnika. Molim te, kao sina svoje sestre, da putuješ uz mene i štitiš me od izdaje." "P-počastvovan sam, kralju moj", zamucao je Uven, blistavog lica, i tog časa je Morgana mogla da nasluti zašto su svi toliko odani Arturu. "Urijense, dragi moj zete", rekao je Artur, "prepuštam kraljicu tvojoj zaštiti - ostani u Kamelotu i čuvaj je do mog povratka." Sagnuo se da poljubi Gvenvirinu ruku. "Gospo moja, molim te da nas izviniš od dalje gozbe - opet nas čeka rat." Gvenvir je bila potpuno bela u licu. "Nema potreba da se izvinjavaš, gospodaru moj. Neka te Bog čuva, mužu moj." Nagnula se da ga poljubi. On je ustao i pošao iz sale. "Gavene, Lajonele, Garete - svi moji vitezovi, za mnom!" Lanselet je na trenutak oklevao pre neg što je pošao za njim. "Podari i meni blagoslov pre nego što pođem, kraljice moja." "Oh, Bože... Lanselete..." Ne misleći na brojne oči koje su ih posmatrale, Gvenvir mu se bacila u naručje. On ju je nežno zagrlio i rekao nešto tako tiho da Morgana nije mogla da čuje, ali videla je da Gvenvir plače. Ipak, kada je podigla glavu, lice joj je bilo suvo, bez suza. "Neka te Bog čuva, najdraža ljubavi moja." "Neka čuva i tebe, ljubavi srca mog", vrlo tiho je rekao Lanselet. "Vratio se ili ne, budi blagoslovena." Okrenuo se ka Morgani. "Sada se zaista radujem što ćeš posetiti Elenu. Prenesi mojoj daragoj ženi pozdrave od mene i reci joj da sam pošao sa Arturom kako bih izbavio svog rođaka Borsa od razbojnika koji je sebe proglasio za imperatora Lucijusa. Reci joj da ću moliti Boga da je čuva i štiti, i kaži deci da ih volim." Na trenutak je ćutke stajao, i Morgana je pomislila da će poljubiti i nju; umesto toga, samo se nasmešio i pogladio je po obrazu. "Neka Bog blagoslovi i tebe, Morgana - želela ti njegov blagoslov ili ne." Okrenuo se i pošao ka dnu sale, gde su se vitezovi okupljali oko Artura. Urijens se popeo na platformu i naklonio se pred Gvenvir. "U tvojoj sam službi, gospo moja." Ako se nasmeje starcu, ošamariću je! pomislila je Morgana, odjednom puna zaštitničkog osećanja. Urijens je mislio sve najbolje, a dužnost koju je dobio bila je samo zvanična, više počast zbog rođačkih veza; Kamelot je bio sasvim bezbedan u rukama Kaja i Lukana, kao i uvek. Ali Gvenvir je odavno navikla na dvorsku diplomatiju. Ozbiljno je odgovorila: "Zahvaljujem ti, ser Urijense. Budi dobrodošao ovde. Morgana mi je draga prijateljica i sestra, i biće mi milo da opet bude na mom dvoru." O, Gvenvir, Gvenvir, kakva si ti lažljivica! Morgana je odgovorila što je ljubaznije mogla. "Ali prvo moram da odem i posetim svoju rođaku Elenu. Lanselet me je zamolio da joj odnesem vesti." "Uvek si bila tako dobra", rekao je Urijens, "a pošto rat neće zahvatiti našu zemlju, nego će biti na drugoj strani kanala, možeš da pođeš kad god želiš. Zamoliću Akolona da te prati, ali on će najverovatnije morati da ide sa Arturom." On bi zaista prepustio Akolonu da me čuva; on o svima misli samo lepo, pomislila je Morgana i poljubila muža sa istinskom toplinom. "Kada završim posetu Eleni, gospodaru moj, mogu li da posetim i rođake u Avalonu?" "Uradi kako god želiš, gospo moja", rekao je Urijens, "ali pre nego što odeš, da li bi mi raspakovala prtljag? Moj sobar to ne ume ni izbliza ko ti. I bi li mi ostavila malo svojih biljnih melema i lekova?" "Naravno", rekla je, i kad je pošla da se sprema za put, mračno je pomislila kako će on svakako, pre rastanka, želeti da noćas spava sa njom. Pa, trpela je to i ranije, pa će moći još jednom. Kakva sam kurva postala! 12. Morgana je znala da će se odvažiti na ovakvo putovanje samo ako bude išla korak po korak, milju po milju, dan po dan. Prema tome, prvi korak je bio da ode do Pelinorovog zamka; gorka ironija, jer prvi zadatak bio joj je da prenese Lanseletovu poruku njegovoj ženi i deci. Čitavog prvog dana pratila je stari rimski put, ka severu, preko ustalasanih bregova. Kevin se ponudio da je prati, i bila je u iskušenju da prihvati; zahvatio ju je stari strah, da neće ni ovog puta naći put do Avalona, da se neće usuditi da prizove barku; da će opet zalutati u vilinsku zemlju i zauvek ostati tamo. Nije se usuđivala da pođe u nju posle Vivijenine smrti... Ali sada mora da se okuša, kao kada je bila tek proizvedena za sveštenicu... odbačena iz Avalona, morala je dokazati da je u stanju da se vrati... svojom snagom, a ne Kevinovom, mora zaslužiti pristup. I dalje je bila uplašena; toliko je vremena prošlo. Četvrtog dana ugledala je Pelinorov dvorac, i u podne, jašući duž močvarnih obala jezera u kome sada nije bilo ni traga od zmaja koji je nekada tu vrebao (mada je posluga drhtala, držala se na okupu i šapatom pričala užasne priče o zmajevima), spazila je nešto manju kuću koju je Pelinor dao Eleni i Lanseletu kad su se venčali. Bila je to više vila nego dvorac; u danima mira bilo je mnogo manje utvrđenja nego ranije. Prostrani travnjaci spuštali su se od puta, i kako se Morgana približavala kući, jato gusaka je nadiglo strašnu galamu. Dočekao ju je lepo odeven komornik, pitajući je za ime i svrhu. "Ja sam gospa Morgana, žena kralja Urijensa od Severnog Velsa. Nosim poruku od gospodara Lanseleta." Odveli su je u sobu gde je mogla da se umije i osveži, a zatim u veliku salu, gde je gorela vatra i gde su joj posluženi pšenični kolači, sa medom i bocom dobrog vina. Morgana je umalo počela da zeva od tolikih formalnosti - ipak je ona rođaka, a ne državnik u poseti. Posle nekog vremena, u odaju je provirio dečačić, i kada je video da je sama, ušao je. Bio je plavokos, plavook i pegav, i smesta je znala čiji je to sin, mada uopšte nije ličio na oca. "Jesi li ti gospa Morgana koju zovu Morgana od vila?" "Jesam. Ja sam uz to tvoja rođaka, Galahade." "Kako znaš moje ime?" sumnjičavo je upitao. "Jesi li ti čarobnica? Zašto te zovu Morgana od vila?" "Zato što potičem od stare kraljevske loze Avalona i što sam tamo usvojena i odrasla. A tvoje ime sam saznala ne zbog čarolija nego zato što ličiš na svoju majku, koja mi je takođe rođaka." "I moj otac se zove Galahad", rekao je mališa, "ali Saksonci ga zovu Vilinska Strela." "Došla sam da ti donesem pozdrave od njega, kao i tvojoj majci i tvojim sestrama", rekla je Morgana. "Nimui je smešna devojčica", rekao je Galahad. "Već je velika, ima pet godina, ali plakala je kada je otac došao i nije dala da je podigne i poljubi, jer ga nije prepoznala. Da li ti poznaješ mog oca?" "Poznajem ga", rekla je Morgana. "Njegova majka, Gospa od Jezera, bila mi je tetka i usvojena mati." On se mrštio sa nevericom. "Moj mama mi je rekla da je Gospa od Jezera zla čarobnica." "Tvoja majka je..." Morgana je prekinula u pola reči; ipak je on samo dete. "Tvoja majka nije poznavala gospu kao ja. Ona je bila dobra i mudra žena, i velika sveštenica." "Oh!" Videla je da se Galahad trudi da to razume. "Otac Grifin kaže da samo muškarci mogu da budu sveštenici, zato što su muškarci stvoreni po liku Božjem, a žene nisu. Nimui je rekla da želi da bude sveštenica kad poraste, i da nauči da čita i piše i svira na harfi, a otac Grifin joj je rekao da žene ne smeju to da rade." "Onda otac Grifin greši", rekla je Morgana, "jer ja umem sve to, a još i više." "Ne verujem ti", rekao je Galahad, neprijateljski je odmeravajući. "Misliš da svi greše osim tebe, je li? Moja mama kaže da deca ne smeju da se raspravljaju sa odraslima, a ti ne izgledaš mnogo starija od mene. Koliko ti je godina?" Morgana se nasmejala ljutitom detetu. "Starija sam od tvojih roditelja, Galahade, iako nisam veoma visoka." Uto su se začuli koraci i ušla je Elena. Postala je punačka, krupnih grudi - doduše, pomislila je Morgana, rodila je dosad troje dece i najmlađe još doji. Ali i dalje je bila ljupka, sa blistavom, zlatnom kosom, i zagrlila je Morganu kao da su se videle koliko juče. "Vidim da si upoznala mog sina", rekla je. "Nimui je u njenoj sobi, kažnjena je - bila je drska prema ocu Grifinu - a Gveni, Bogu hvala, spava - ona je svojeglava beba i noćas me je držala budnu. Jesi li došla iz Kamelota? Zašto moj gospodar nije stigao sa tobom, Morgana?" "To sam i došla da ti kažem", rekla je Morgana. "Lanselet neće dolaziti kući još neko vreme. Izbio je rat u Donjoj Britaniji, a njegov brat Bors zarobljen je u svom zamku. Svi Arturovi vitezovi pošli su da mu pomognu i da zbace čoveka koji se proglasio za imperatora." Elenine oči su se ispunile suzama, ali mladi Galahad se sav uzbudio. "Da sam stariji", rekao je, "i ja bih bio vitez i moj otac bi me poveo sa sobom, i borio bih se protiv Saksonaca - i protiv svih imperatora!" Elena je saslušala Morganinu priču. "Taj Lucijus mi se čini kao ludak!" "Bio lud ili ne, ima vojsku i tvrdi da je vladar Rima", rekla je Morgana. "Lanselet me je poslao da te posetim, i naložio mi je da poljubim decu - mada verujem da je ovaj mladić prerastao ljubljenje, nije on beba", dodala je, smešeći se Galahadu. "Moj pastorak Uven smatrao je da je prerastao ljubljenje kad je bio otprilike kao ti, a pre nekoliko dana postao je Arturov vitez." "Koliko je njemu godina?" upitao je Glahad, a kada je Morgana odgovrila petnaest, ljutito se namrštio i počeo da računa na prste. "Kako je izgledao moj dragi gospodar?" upitala je Elena. "Galahade, idi kod učitelja. Hoću da razgovaram sa svojom rođakom." Nastavila je tek kad je mališa otiao. "Pred Duhove sam imala više vremena da razgovaram sa mužem nego tokom čitavog braka. Ovo je prvi put za sve ove godine da je bio kod kuće više od nedelju dana!" "Barem ti ovog puta nije napravio dete", reka je Morgana. "Nije", složila se Elena, "i bio je vrlo uviđavan i nije me pozvao u krevet poslednjih nedelja dok smo očekivali Gvenino rođenje - rekao je da sam toliko krupna da mu to ne bi činilo zadovoljstvo. Ne bih ga odbila, ali, iskreno rečeno, mislim da mu i nije bilo stalo... i eto ti jedan trač, Morgana." "Zaboravljaš", rekla je Morgana uz mračan osmeh, "da sam čitavog života poznavala Lanseleta." "Kaži mi", rekla je Elena, "jednom sam se zaklela da te nikada neću pitati - ali je li ti Lanselet bio ljubavnik, jesi li ikada legla sa njim?" Morgana se zagledala u njeno ispijeno lice. "Ne, Elena. Bilo je vreme kada sam mislila... ali nikada nije došlo do toga. Nisam ga volela, a ni on nije voleo mene." I sama se iznenadila kad je shvatila da govori istinu, mada nikada ranije nije to pomislila. Elena je zurila u pod, gde je padalo sunčevo svetlo kroz komadić bezbojnog stakla zaostalog još od Rimljana. "Morgana - dok je bio tamo na Duhove, je li video kraljicu?" "Pošto Lanselet nije slep i pošto je ona sedela kraj Artura, pretpostavljam da ju je video", suvo je rekla Morgana. Elena je načinila nestrpljiv pokret. "Znaš o čemu govorim!" Zar je još toliko ljubomorna? Zar još toliko mrzi Gvenvir? Dobila je Lanseleta, rodila mu je decu, zna da je on častan, šta još želi od njega? Ali pred mladom ženom koja je kršila ruke, na ivici suza, morala je da omekša. "Elena, on je razgovarao sa kraljicom i poljubio ju je na rastanku kada je pošao u rat. Ali kunem ti se da je razgovarao onako kako priliči dvorjaninu, a ne kao ljubavnik. Njih dvoje se znaju od mladosti i ne mogu zaboraviti da su se nekada voleli onako kako se ne dešava dvaput u životu, ali zašto mu to zameraš? Ti si mu žena, Elena, i po načinu na koji mi je saopštio šta da ti kažem, videla sam da te veoma voli." "A ja sam se zaklela da ću se time zadovoljiti, zar ne?" Elena je opet oborila glavu, i Morgana je videla kako užurbano trepće, ali nije zaplakala, i konačno je podigla pogled. "Ti koja si imala toliko ljubavnika, jesi li ikada saznala šta znači voleti?" Morgana je na trenutak osetila kako je obuzima stari vihor, ludilo ljubavi koje je zahvatilo nju i Lanseleta, na osunčanom bregu Avalona, i bacilo ih u naručje jedno drugom, spajajući ih ponovo i ponovo, dok se nije sve okončalo gorčinom... uložila je ogroman napor da odagna to sećanje i da misli na Akolona, koji je ponovo probudio ženu u njoj kada se osećala stara, mrtva, zanemarena... koji ju je vratio Boginji, koji ju je ponovo načinio sveštenicom... Osetila je da crveni. Polako je klimnula glavom. "Da, dete, znala sam - znam šta je to ljubav." Videla je da Elena želi da joj postavi još stotinu pitanja, i pomislila je kako bi rado sve podelila sa ženom koja joj je bila prijateljica još otkako je napustila Avalon, čiji je brak ona udesila - ali ne. Tajanstvenost je deo moći sveštenice, a ako bi govorila o sebi i Akolonu, to bi značilo pokvariti čaroliju i pretvoriti se u nezadovoljnu ženu koja se uvlači u krevet sopstvenog pastorka. "Hajde, Elena", rekla je, "treba da razgovaramo o još nečemu. Seti se, nekada si mi se zaklela - ako ti pomognem da dobiješ Lanseleta, daćeš mi ono što budem tražila od tebe. Nimui je napunila pet godina, dovoljno je velika za usvajanje. Sutra idem za Avalon. Spremi je da me prati." "Ne!" Uzvik je gotovo ličio na vrisak. "Ne, ne, Morgana - ne misliš to ozbiljno!" Morgana se toga i bojala. Pazila je da joj glas bude strog i ozbiljan. "Zaklela si se, Elena." "Kako mogu da obećam dete koje se nije ni rodilo? Nisam znala šta to znači - oh, ne, ne moju kćer - ne možeš mi je uzeti, ne tako malu!" "Zaklela si se", ponovila je Morgana. "A ako odbijem?" Elena je ličila na nakostrešenu mačku spremnu da brani mačiće od ogromnog, besnog psa. "Ako odbiješ", rekla je Morgana, tiho kao i uvek, "kada Lanselet dođe kući, ispričaću mu kako je udešen ovaj brak, kako si plakala i preklinjala me da bacim na njega čini kako bi zaboravio Gvenvir i zagledao se u tebe. On misli da si ti nedužna žrtva moje magije, Elena, i krivi mene, a ne tebe. Treba li da sazna istinu?" "Ne bi, valjda!" Elen je prebledela od užasa. "Iskušaj me", reka je Morgana. "Ne znam koliko hrišćani poštuju zakletve, ali sigurna sam da se među onima koji poštuju Boginju do nje veoma drži. Tako sam primila i tvoju. Čekala sam da rodiš drugu kćer, ali Nimui je moja, jer si mi je obećala." "Ali - ali šta će biti sa njom? Ona je hrišćansko dete - kako da je pošaljem u... u svet paganskih čarolija?" "Ja sam joj ipak rođaka", blago je rekla Morgana. "Koliko me već poznaješ, Elena? Jesi li ikada videla da sam učinila nešto nečasno ili pokvareno, pa da zato oklevaš da mu prepustiš svoje dete? Neću da je prinesem zmaju na žrtvu, i davno su prošla vremena kada su čak i zločinci spaljivani na žrtvenim lomačama." "Pa šta je onda čeka u Avalonu?" upitala je Elena, toliko uplašeno da se Morgana upitala nije li i Elena ipak obdarena Vidom. "Postaće sveštenica, steći će svu mudrost Avalona", rekla je Morgana. "Jednog dana će umeti da čita zvezde i poznavaće sve što postoji na nebu i zemlji." Uhvatila je sebe da se smeši. "Galahad mi je rekao da je poželela da nauči da čita, piše i svira na harfi - a u Avalonu joj to niko neće zabraniti. Život će joj biti manje težak nego da je pošalješ da uči u nekom manastiru. Svakako ćemo od nje zahtevati manje postova i pokajanja dok ne odraste." "Ali... šta da kažem Lanseletu?" mucala je Elena. "Šta god hoćeš", odgovorila je Morgana. "Bilo bi najbolje da mu kažeš istinu, da si je poslala da uči u Avalonu, kako bi popunila prazno mesto koje je tamo ostalo. Ali odaberi sama - možeš mu reći i da se udavila u jezeru, ili da ju je odneo duh Pelinorovog zmaja, što se mene tiče." "A sveštenik? Kad otac Grifin čuje da će moja kćer postati čarobnica u paganskoj zemlji..." "Još manje me je briga šta ćeš njemu reći", kazala je Morgana. "Ako hoćeš, reci mu da si prodala dušu mojim čarolijama kako bi stekla muža, i zauzvrat mi obećala svoju prvu kćer... ne? Tako sam i mislila." "Ti si užasna, Morgana", rekla je Elena, i iz očiju su joj linule suze. "Zar ne mogu da dobijem nekoliko dana da je pripremim za rastanak, da joj spakujem sve što će joj trebati..." "Ne treba joj mnogo", rekla je Morgana. "Jedna rezervna haljina, i topla odeća za put, debeo ogrtač i čvrste cipele, i to je sve. U Avalonu će dobiti haljinu učenice. Veruj mi", blago je dodala, "prema njoj će se svi ponašati sa ljubavlju i poštovanjem, kao prema unuci najveće od svih sveštenica. Neće biti primoravana na telesna iskušenja dok ne odraste dovoljno da ih lako istrpi. Mislim da će biti srećna." "Srećna? Na ostrvu punom zlih čarolija?" Duboka ubeđenost Morganinog odgovora pogodila je Elenu pravo u srce. "Zaklinjem ti se - ja sam bila srećna u Avalonu, i svakog dana otkako sam otišla, čeznula sam , od zore do mraka, da se vratim tamo. Jesi li me ikada čula da lažem? Hodi - hoću da vidim dete." "Naredila sam joj da ostane u svojoj sobi i prede do mraka. Bila je gruba prema svešteniku i to joj je kazna", rekla je Elena. "Ja ukidam tu kaznu", rekla je Morgana. "Sad sam joj ja zaštitnik i usvojena majka, i više nema nikakvog razloga da bude učtiva prema sveštenicima. Povedi me kod nje." Pošle su na put narednog dana u zoru. Nimui je plakala dok se opraštala od majke, ali nije prošao ni sat, a već je počela da ispod kapuljače radoznalo virka u Morganu. Bila je visoka za svoje godine, pre kao Morgoza ili Igrena nego kao Vivijen, plavokosa, ali sa dovoljno bakarnih odsjaja u zlatnim vlasima da je Morgana bila uverena da će kasnije imati riđu kosu. A oči su joj imale gotovo istu boju kao male šumske ljubičice koje rastu kraj potoka. Pre polaska samo su popile malo vina i vode. "Jesi li gladna, Nimui?" upitala je Morgana. "Možemo da stanemo i doručkujemo čim nađemo neku čistinu, ako želiš." "Da, tetka." "U redu." Uskoro je sjahala i podigla devojčicu sa ponija. "Moram da..." Devojčica je pocrvenela i oborila pogled. "Ako moraš da piškiš, idi sa služavkom iza onog drveta", rekla je Morgana, "i nikada se više nemoj stideti da govoriš o onome što je stvorio Bog." "Otac Grifin kaže da nije pristojno..." "I nikada mi više ne ponavljaj išta što ti je rekao otac Grifin", blago je rekla Morgana, ali iza tih reči krila se gvozdena odlučnost. "To je prošlo, Nimui." Kada se devojčica vratila, bila je razrogačena od čuda. "Videla sam kako iza drveta viri neko veoma mali. Galahad kaže da su tebe zvali Morgana od vila - je li to bila vila, tetka?" Morgana je odmahnula glavom. "Ne, to je bio neko od Drevnog naroda iz bregova - oni su stvarni koliko i ti ili ja. Bolje je da ne razgovaramo sa njima, Nimui, i da ih ne primećujemo. Oni su veoma stidljivi i boje se ljudi koji žive u selima i na farmama." "Pa gde onda oni žive?" "U bregovima i šumama", rekla je Morgana. "Ne mogu da gledaju kako zemlju, koja je njihova mati, paraju plugom i teraju da rađa, i zato ne žive u selima." "Ako ne oru i ne seju, tetka, šta onda jedu?" "Samo ono što im zemlja daje svojom voljom", rekla je Morgana. "Korenje, bobice i trave, voće i semenje - meso jedu samo na velikim svečanostima. Kao što sam ti rekla, bolje je da ne razgovaraš sa njima, ali možeš im ostaviti malo hleba na ivici proplanka, mi ga imamo i previše." Odlomila je komad vekne i sačekala da ga Nimui odnese do ivice šume. Elena im je zaista spakovala dovoljno hrane za deset dana puta, umesto za kratko jahanje do Avalona. Ona je malo jela, ali je pustila da se dete najede, i sama joj je mazala hleb medom; biće dovoljno vremena da se nauči uzdržljivosti, a i bila je u godinama kada se brzo raste. "Ti ne jedeš meso, tetka", rekla je Nimui. "Je li danas post?" Morgana se odjednom setila kako je ispitivala Vivijen. "Ne, nego i inače retko jedem meso." "Zar ga ne voliš? Ja ga veoma volim." "Onda jedi koliko god želiš. Sveštenice retko jedu meso, ali nije im zabranjeno, pogotovo kad su deca kao ti." "Jesu li one kao monahinje? Da li stalno poste? Otac Grifin kaže..." Prekinula je, setivši se da ne treba da ponavlja sveštenikove reči, i Morgana je bila zadovoljna; dete je brzo učilo. "Htela sam da kažem kako njegove reči više ne moraš uzimati kao pravilo ponašanja. Ali možeš mi reći šta ti je kazao, i jednog dana ćeš naučiti da sama razlikuješ šta je u njegovim rečima bilo istina, a šta glupost ili nešto još gore." "On kaže da muškarci i žene moraju da poste zbog svojih grehova. Je li to tačno?" Morgana je odmahnula glavom. "Narod Avalona ponekad posti kako bi naučili svoje telo da čini ono što mora, ne zahtevajući ono čega nema - postoji vreme kada čovek mora da bude bez hrane, ili vode, ili sna, i telo mora da bude sluga umu, a ne njegov gospodar. Um se ne može usmeriti na svete stvari, ili mudrost, ili se upustiti u dugu meditaciju koja otvara uvid u druge svetove, ako telo viče 'Nahrani me!' ili 'Vode!'. Zato učimo da ga ućutkamo. Da li razumeš?" "P-pa ne baš", nesigurno je rekla mala. "Razumećeš kad budeš starija. Za sada, pojedi taj hleb, i spremi se da nastavimo put." Nimui je pojela hleb sa medom i obrisala ruke o busen trave. "Ni oca Grifina nisam uvek mogla da razumem, ali on se tada ljutio. Kaznio me je kada sam ga upitala zašto moramo da postimo i molimo se za oproštaj grehova kada je Hrist već umro da bi nam bilo oprošteno, a on je rekao da je to paganstvo i naterao mamu da me pošalje na spavanje bez večere. Šta je paganstvo, tetka?" "To je sve ono što sveštenici ne vole", rekla je Morgana. "Otac Grifin je budala. Čak i najbolji hrišćanski sveštenici ne gnjave decu, koja ne mogu da greše, prčama o takvim stvarima. Ima dovoljno vremena za priče o grehu, Nimui, kada budeš bila u stanju da zgrešiš, ili da biraš između dobra i zla." Nimui se poslušno popela na ponija, ali posle nekog vremena ponovo se oglasila. "Tetka Morgana - ja nisam baš tako dobra devojčica. Stalno grešim. Uvek sam radila pokvarene stvari. Nimalo se ne čudim što je majka želela da me otera. Zato me je i poslala na to pokvareno mesto, što sam bila nevaljala." Morgana je osetila da joj se grlo steže. Upravo se spremala da i sama uzjaše, ali je sada žurno prišla Nimui i čvrsto je zagrlila, ljubeći je. "Nikada nemoj tako da govoirš, Nimui! Nikad! To nije tačno, kunem ti se da nije! Tvoja majka nije želela da te otera, uopšte nije želela, a da je mislila da je Avalon pokvareno mesto, ne bi te pustila tamo, ma kako da sam joj pretila!" "Pa zašto me je onda oterala?" šapnula je devojčica. Morgana ju je i dalje čvrsto grlila. "Dala mi te je zato što si obećana Avalonu još pre nego što si se rodila, dete moje. Tvoja baka bila je sveštenica tamo, a ja nisam rodila kćer Boginji, i ti sad ideš u Avalon kako bi naučila mudrost i služila Boginji." Primetila je da joj suze padaju u Nimuinu plavu kosu. "Ko ti je rekao da je to kazna?" "Jedna služavka - dok me je pakovala... Čula sam kako kaže da mama ne treba da me šalje na to pokvareno mesto - a otac Grifin mi je često govorio da sam pokvarena devojčica..." Morgana je sela na zemlju, držeći Nimui u krilu i njišući je u zagrljaju. "Ne, ne", blago je govorila, "ne, mila moja, ne. Ti si dobra devojčica. Ako si ponekad neposlušna ili lenja ili drska, to nije greh, to je samo zato što nisi dovljno odrasla da se bolje ponašaš, a kada naučiš da budeš bolja, onda ćeš takva i biti." Kad joj se učinilo da je razgovor odmakao predaleko za tako malo dete, požurila je da promeni temu. "Gledaj onog leptira! Nikada ranije nisam videla tako šarena krila! Hodi, podići ću te na ponija", rekla je, i pažljivo je slušala devojčicu koja je nastavila da priča o leptirima. Sama bi stigla do Avalona za jedan dan, ali Nimuin poni svojim kratkim nogama nije mogao da savlada toliku razdaljinu, pa su noć proveli na proplanku. Nimui nikada ranije nije spavala na otvorenom, a kada su ugasili vatru, uplašila se mraka, pa je Morgana pustila da joj se malena zavuče u naručje i ležala je pokazujući joj zvezde. Devojčica je bila umorna od jahanja i brzo je zaspala, ali Morgana je ostala budna. Nimuina glava teško joj je ležala na mišici, i osećala je kako je hvata strah. Toliko dugo je bila van Avalona. Korak po korak, polako je povratila sva stečena znanja, ili barem sve čega je mogla da se seti; ali da nije zaboravila nešto veoma važno? Konačno je zaspala, ali pred jutro joj se učinilo da čuje korake na proplanku, i pred njom se pojavila Ravena. Nosila je tamnu haljinu i tuniku od srneće kože, i progovorila je: "Morgana! Morgana, najdraža moja!" Njen glas, glas koji je Morgana čula jedan jedini put tokom svih godina u Avalonu, bio je tako pun iznenađenja, radosti i čuđenja da se Morgana naglo probudila i osvrnula se po čistini, napola očekujući da vidi Ravenu od krvi i mesa. Ali proplanak je bio prazan, osim pramička magle koji je zaklanjao zvezde, i Morgana je opet legla, ne znajući je li sanjala, ili je, uz pomoć Vida, Ravena saznala za njen dolazak. Srce joj je tuklo; osećala ga je gotovo kao bol u grudima. Nije trebalo da budem odsutna tako dugo, trebalo je da pokušam da se vratim kad je Vivijen ubijena. Čak i da sam umrla pokušavajući, trebalo je da probam... Hoće li me primiti sada, ovako staru, umornu, iskorišćenu, dok polako ostajem bez Vida, sad kad nemam šta da im pružim...? Dete kraj nje nešto je promrmljalo u snu i promeškoljilo se; malo se pomerila i uvukla se dublje u Morganino naručje. Morgana ju je zagrlila. Dovodim im Vivijeninu unuku, pomislila je. Ali ako me prime samo zbog nje, to će biti gore od smrti. Zar me je Boginja zauvek prognala? Najzad je opet zaspala, i probudila se kad je jutro već odmaklo, praćeno retkom kišom. Posle tako lošeg početka, čitav dan im je pošao naopako; oko podneva Nimuin poni izgubio je potkovicu, i mada je Morgana bila nestrpljiva i rado bi premestila devojčicu da jaše sa njom - i ona sama je bila lak teret za životinju koja bi lako nosila i dvostruko težu osobu - nije želela da obogalji ponija, pa su morali da potraže najbliže selo i kovača. Nije htela da se po zemlji govorka kako kraljeva sestra putuje za Avalon, ali sada se tu ništa nije moglo. U ovom kraju zemlje bilo je tako malo novosti da je svaki događaj bio prenošen brzinom vetra. Pa, tu nije mogla ništa; siroti konjić nije bio kriv. Jedva su našli selo, podalje od glavnog puta. Kiša je padala čitavog dana; mada je bila sredina leta, Morgana je drhtala, a devojčica je bila mokra i nemirna. Morgana nije obraćala mnogo pažnje na nju; bilo joj je žao male, pogotovo kad je počela tiho da plače za majkom, ali ni tu se ništa nije moglo, a jedan od prvih naika koje stiču buduće sveštenice jeste upravo trpljenje usamljenosti. Moraće da plače dok sama ne nađe utehu ili nauči da živi bez nje, kao i sve devojke u Kući. Podne je odavno prošlo, mada su oblaci bili toliko gusti da se sunce nije moglo ni nazreti. Ipak, u ovo doba godine dani su dugi, a Morgana nije želela da još jednom noće na otvorenom. Odlučila je da jašu dalje sve dok vide put, i bilo joj je milo što je, čim su krenuli dalje, Nimui prestala da cvili i počela da se raspituje za mesta kraj kojih su prolazili. Sada su već bili vrlo blizu Avalona. Nimui je bila toliko sanjiva da se njihala u sedlu, i Morgana ju je na kraju podigla sa ponija i stavila pred sebe. Kada su stigli na obalu Jezera, dete se probudilo. "Jesmo li stigli, tetka?" upitala je čim ju je spustila na zemlju. "Ne, ali sad više nije daleko", odgovorila je Morgana. "Za pola sata, ako sve bude kako treba, bićeš spremna za večeru i spavanje." A ako ne bude kako treba? Morgana je odbila da misli o tome. Sumnja ubija moć, a Vid... Provela je pet godina u napornom prisećanju svega, od samog početka; sada je opet na prvom koraku, izbačena iz Avalona, i ovo je bila proba...Imam li moći da se vratim...? "Ništa ne vidim", rekla je Nimui. "Je li to ovde? Pa ovde ničega nema, tetka." Uplašeno je gledala muljevitu obalu i trsku koja se povijala pod kišom. "Poslaće nam barku", rekla je Morgana. "Ali kako će znati da smo tu? Kako da nas vide po ovoj kiši?" "Ja ću ih pozvati", rekla je Morgana. "Sad budi tiha, Nimui." U sebi je ponavljala uplašeni dečji uzvik, ali sada, kada je konačno stajala na obali doma, osećala je kako u njoj izvire staro znanje, kako je ispunjava kao pehar i preliva se preko ivice. Na trenutak je pognula glavu u najgrozničavijoj molitvi koju je ikada izgovorila, a onda je duboko udahnula i podigla ruke, prizivajući. Za trenutak, uplašena od poraza, nije videla ništa; a onda, kao zrak svetlosti koji je polako obasjava, osetila je moć, i čula je kako je devojčica kraj nje dahnula od čuda; ali nije imala vremena za to, osećala je sopstveno telo kao munju, most imeđu Zemje i Neba. Nije svesno izgovorila reč moći, ali je osetila kako pulsira u njoj... tišina. Tišina, Nimui bleda i nema kraj nje. A onda se u tamnim, mračnim vodama Jezera osetio pokret, kao kad se magla kreće... potom se pojavila senka, a onda, duga, tamna i blistava, iz magle je izronila barka Avalona. Morgana je ispustila dah, dug, nalik na jecaj. Klizila je bešumno kao senka sve do obale, ali zvuk nasukavanja bio je čvrst i stvaran. Nekoliko malih, tamnih ljudi izišlo je da prihvati konje, duboko se klanjajući Morgani. "Oni će poći drugom stazom, gospo", rekli su i nestali u tami. Ostali su namestili čamac tako da Morgana uđe prva, potom su preneli zapanjenu devojčicu i pomogli uplašenoj posluzi. I dalje bešumno, osim nekoliko poluglasnih reči muškarca koji je preuzeo konje, barka se ponovo otisnula na Jezero. "Kakva je ono senka, tetka?" šapnula je Nimui kad su ih vesla odgurnula od obale. "To je crkva na Glastonberiju", rekla je Morgana, čudeći se koliko joj je glas miran. "To je na drugom ostrvu, onom koje se vidi odavde. Tvoja baka, majka tvog oca, sahranjena je tamo. Jednog dana ćeš možda videti njen grob." "Idemo li tamo?" "Ne danas." "Ali čamac ide pravo tamo... čula sam da na Galstonberiju postoji manastir..." "Ne", rekla je Morgana, "ne idemo tamo. Čekaj pa ćeš videti, i budi tiha." Sada je dolazila prava proba. Možda su je videli iz Avalona, Vidom, i poslali joj barku, ali ako bude mogla da raskrili maglu nad Avalonom... To će biti proba svega što je činila proteklih godina. Ne sme pokušati i rizikovati da ne uspe, mora jednostavno ustati i učiniti to, ne zaustavljajući se da razmišlja. Sada su bili u samom središtu Jezera, i još jedan zamah vesla uvešće ih u struju koja ide pravo ka ostrvu Glastonberi... Morgana je brzo ustala, odeća se njihala oko nje, i podigla je ruke. Opet se setila... baš kao prvi put kad je to učinila, šokirana i iznenađena što je ogromni tok moći nem, kada bi trebalo da odjekuje kao grmljavina... Nije se usudila da otvori oči dok nije čula Nimuin uzvik straha i čuđenja... Kiša je nestala, i pod poslednjim zracima zalazećeg sunca, ostrvo Avalon ležalo je pred njima, zeleno i divno, okruženo osunčanim Jezerom, sa osunčanim kamenjem na vrhu Tora, sa suncem na belim zidovima hrama koji je Morgana jedva videla od suza; zanjihala se u barci i svakako bi pala da je neko nije pridržao za rame. Dom, dom, tu sam, stigla sam kući... Osetila je kako je čamac zastrugao po pošljunčanoj obali i pribrala se. Činilo joj se neprikladno što ne nosi odeždu sveštenice, mada je pod haljinom, kao i uvek, imala mali Vivijenin nož čvrsto privezan oko pojasa. Činilo joj se neprikladno... njeni svileni velovi, prstenje na tankim prstima... kraljica Morgana od Severnog Velsa, a ne Morgana od Avalona... pa, to se nije moglo promeniti. Ponosno je podigla glavu, duboko udahnuvši, i uzela je devojčicu za ruku. Ma koliko se promeila, ma koliko godina prošlo, ona je Morgana od Avalona, sveštenica Velike Boginje. Iza Jezera magle i senki, ona je možda žena postarijeg, smešnog kralja, u nekoj dalekoj zemlji... ali ovde je sveštenica, potomak drevne kraljevske loze Avalona. Nije se iznenadila kad je, iskrcavši se, ugledala pred sobom postrojene sluge a iza njih tamne haljine sveštenica... znale su i došle su da joj požele dobrodošlicu. Iza svih njih primetila je lice i priliku koju je viđala samo u snovima, visoku ženu, plavokosu i kraljevskog držanja, sa zlatnom kosom spletenom nisko nad čelom. Žena je brzo prišla Moragni i zagrlila je. "Dobro došla, rođako", tiho je rekla. "Dobro došla kući, Morgana." I Morgana je izgovorila ime koje je čula samo u snovima dok joj ga Kevin nije rekao, potvrđujući ih. "Pozdravljam te, Ninijan, i dovodim ti Vivijeninu unuku. Ona će biti usvojena ovde, i zove se Nimui." Ninijan ju je radoznalo zagledala; šta li je slušala svih ovih godina, upitala se Morgana. Ali brzo je odvratila pogled i sagnula se da osmotri devojčicu. "Znači, ti si Galahadova kćer?" "Ne", rekla je Nimui, "Galahad je moj brat. Ja sam kćer plemenitog viteza Lanseleta." Ninijan se nasmešila. "Znam", rekla je, "ali mi ovde ne koristimo ime koje su tvom ocu dali Saksonci, nego ono koje je imao od početka, isto kao tvoj brat. Pa, Nimui, jesi li došla ovamo da postaneš sveštenica?" Nimui se osvrnula po osunčanom predelu. "Tako mi je rekla moja tetka Morgana. Ja bih volela da naučim da čitam i pišem, i da sviram na harfi, i da znam sve o zvezdama i svemu što ona zna. Jeste li vi ovde zaista zle čarobnice? Mislila sam da su čarobnice stare i ružne, a ti si veoma lepa." Ugrizla se za usnu. "Opet sam nepristojna." Ninijan se nasmejala. "Uvek govori istinu, dete. Da, ja sam čarobnica. Mislim da nisam ružna, ali sama moraš odlučiti jesam li dobra ili zla. Pokušavam da vršim volju Boginje, a to svi treba da rade." "Pokušaću i ja, ako mi objasnite kako", rekla je Nimui. Sunce se spustilo iza obzorja, i obalu je iznenada zahvatio sivkasti sumrak. Ninijan je dala znak; sluga koji je držao baklju zapalio je još jednu, i svetlost se brzo prenosila od ruke do ruke sve dok obala nije bila potpuno osvetljena. Ninijan je pogladila devojčicu po obrazu. "Dok ne budeš dovoljno odrasla da sama uvidiš njenu volju, hoćeš li se pokoravati našim pravilima i ženama koje ti budu nadređene?" "Pokušaću", rekla je Nimui, "ali ja stalno zaboravljam stvari. I postavljam previše pitanja." "Možeš da postavljaš sva pitanja koja ti padnu na pamet, kada je pravo vreme za takve stvari", rekla je Ninijan, "ali jahala si čitavog dana i već je kasno, pa ti za večeras dajem prvo naređenje - da budeš dobra devojčica i da odeš da večeraš, okupaš se i spavaš. Pozdavi se sa svojom rođakom i pođi sa Leanom u Kuću Devojaka." Dala je znak zdepastoj ženi u haljini sveštenice. Nimui je malo šmrcnula. "Moram li sada da se oprostim sa njom? Zar nećeš doći da se pozdravimo sutra, tetka Morgana? Mislila sam da ću ovde biti sa tobom." Morgana je odgovorila što je nežnije mogla. "Ne, moraš poći u Kuću Devojaka i raditi ono što ti budu rekli." Poljubila je malu u meki obraz. "Neka te Boginja blagoslovi, mila. Srešćemo se opet kada ona to odredi." Dok je govorila, videla je ovu istu Nimui odraslu i visoku, bledu i ozbiljnu, sa plavim polumesecom na čelu i sa senkom Smrti... zanjihala se, i Ninijan je pružila ruku da je pridrži. "Umorna si, gospo Morgana. Pošalji dete da se odmori i pođi sa mnom. Razgovaraćemo sura." Morgana je još jednom poljubila Nimui u čelo i devojčica je poslušno otišla sa Leanom. Morgana je osećala da se oko nje sklapa sve tamnija magla; Ninijan joj je pružila ruku. "Osloni se o mene", rekla je. "Idemo u moje odaje, da se odmoriš." Odvela ju je do kućice koja je nekada bila Vivijenina, u malu sobu u kojoj su spavale žene na koje je došao red da služe Gospu od Jezera. Kad je ostala sama, Morgana je pokušala da se pribere. Na trenutak se upitala da li ju je Ninijan dovela ovamo kako bi naglasila da je ona, a ne Morgana, Gospa od Jezera... a onda je to odbacila; takvo ponašanje odgovara dvoru, a ne Avalonu. Ninijan joj je jednostavno pružila najpogodniju i najizdvojeniju sobu. Nekada je ovde živela Ravena, u svom posvećenom ćutanju, kako bi Vivijen mogla da je poučava... Morgana se oprala, onako umorna, i uzela ogrtač od nebojene vune koji je našla preko kreveta; čak je i pojela nešto hrane koja je stigla, ali nije ni dodirnula toplo, začinjeno vino. Kraj ognjišta je stajala kamena zdela sa vodom, i zahvatila je punu čašu odatle, pijući je sa suzama u očima. Sveštenice Avalona piju samo vodu sa Svetog kladenca... opet je bila mlada Morgana, i spavala je u svom domu. Otišla je u krevet i zaspala kao dete. Nije shvatila šta ju je probudilo. Čula je korak u sobi, a onda je nastuplla tišina. Pri poslednjim plamsajima zgasle vatre ugledala je priliku u velovima, i na trenutak je pomislila da je to Ninijan došla da razgovara sa njom; ali kosa koja je padala preko ramena bila je dugačka i tamna, a tamnoputo lice bilo je divno i mirno. Na jednoj ruci se video taman, ogrubeo ožiljak davne opekotine... Ravena! Sela je u krevetu. "Ravena! Jesi li to ti?" Ravena je dodirnula usne prstima, u drevnom gestu ćutanja; prišla je Morgani, sagnula se i poljubila je. Bez reči je zbacila dugačak ogrtač i legla uz Morganu, zagrlivši je. U polutami, Morgana je mogla da razabere ostatak ožiljka na čitavoj ruci i preko jedne blede dojke... nijedna nije izgovorila ni reč, ni tada, ni kasnije. Izgledalo je da su i stvarni svet i Avalon nestali, i opet se nalazila u senkama vilinske zemlje, zagrljena sa jednom gospom... Morgana je začula duboko u umu reči drevnog blagoslova Avalona, dok ju je Ravena dodirivala, polako, u obrednoj tišini, i zvuk kao da je odjekivao u njoj. Neka su blagoslovene noge koje su te donele ovamo... blagoslovena kolena na koja ćeš pasti pred njenim oltarom... blagoslovena kapija Života... A onda je svet počeo da se menja i kreće oko nje, i na trenutak kraj nje nije bila nema Ravena, nego prilika oivičena svetlošću, koju je videla jednom, pre mnogo godina, u vreme kada je završila svoje veliko ćutanje... i Morgana je znala da i sama blista u svetlu... ali je i dalje ćutala. A onda je kraj nje opet bila samo Ravena, privijena uz nju, kose namirisane biljem koje se koristi samo u obredima, dodirujući joj obraz nemim usnama. Morgana je u njenoj tamnoj kosi primetila sede vlasi. Ravena |